Da li sada umete da spoznate sebe, da zadobijete život-ulazak i da stupite na pravi put verovanja u Boga? Imate li cilj ili pravac? Trebalo bi da imate nekakvu ideju, jer smo u zajedništvu razmenili dosta toga o pitanjima kao što su kako biti poštena osoba, o spoznaji sebe, kako jesti i piti Božju reč, kako razgovarati o istini da bi se rešili problemi, kako skladno sarađivati u obavljanju svoje dužnosti, kako braća i sestre treba da uspostavljaju normalne međusobne odnose i tako dalje. Sada, kada su vam jasniji svi aspekti istine koji se odnose na veru u Boga, kada imate neko praktično znanje i niste kao što ste bili ranije – kada ste svi bili nerazumljivi o kojem god aspektu da su vas pitali – zar se ne osećate mnogo bolje? (Sada mi je sve jasnije i jasnije.) „Sve jasnije i jasnije” je tačno. U stvarnosti, bez obzira na to koji aspekt istine neko primenjuje, bilo da je to živeti kao poštena osoba, ili vežbanje sebe u pokoravanju Bogu, ili kako biti u prijateljskim odnosima sa svojom braćom i sestrama, kako proživeti normalnu ljudskost, ili nešto slično, bez obzira na to u koji aspekt istine težiš da uđeš, moraš početi da se dotičeš pitanja samospoznaje. Zar poštenje ne podrazumeva poznavanje sebe? Nećeš moći da primenjuješ poštenje dok ne spoznaš sopstvenu lažljivost i nepoštenje. Tek kada spoznaš da se nisi pokorio Bogu, moći ćeš da primenjuješ pokornost Njemu, ili da tražiš ono što moraš da učiniš da bi Mu se pokorio. Ako ne poznaješ sebe, onda su isprazne sve tvoje želje da budeš poštena osoba, da se pokoravaš Bogu ili da postigneš spasenje. To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav i nije im lako da primenjuju bilo koji aspekt istine, jer je njihova primena uvek ukaljana i ometena njihovom iskvarenom naravi. Kada primenjuješ bilo koji aspekt istine, tvoje iskvarene naravi će se sigurno otkriti i kočiti tvoj trud da budeš pošten, ometati tvoju pokornost Bogu i ograničavati tvoje strpljenje i toleranciju prema braći i sestrama. Ako ne razmisliš o toj iskvarenoj naravi, ako je ne iskopaš, ne raščlaniš ili ne prepoznaš, već se umesto toga osloniš na svoje predstave i uobrazilju da bi primenjivao istinu, onda ćeš samo slediti propise, jer ne razumeš istinu i ne znaš kojih istina-načela treba da se pridržavaš. Stoga, bez obzira na to koji aspekt istine neka osoba primenjuje, ili šta radi, ona prvo mora da razmisli i da spozna sebe. Spoznati sebe znači spoznati svaku svoju reč i delo i svaki svoj pokret; to znači spoznati svoje misli i ideje, svoje namere i motivacije i svoje predstave i uobrazilje. Takođe moraš znati po kojim Sotoninim filozofijama i otrovima velike crvene aždaje živiš i po kojim aspektima kulturnog znanja živiš. Moraš da tragaš za istinom i da jasno raspoznaš te stvari. Na taj način ćeš razumeti istinu i zaista spoznati sebe. Iako je neka osoba možda imala veliki broj dobrih ponašanja od kada je počela da veruje u Boga, ona još uvek ne može jasno da vidi mnoge stvari, a kamoli da postigne razumevanje istine. Ipak, zbog mnogih svojih dobrih ponašanja, ona oseća da već primenjuje istinu, da se već pokorila Bogu i da je već udovoljila Njegovim namerama. Kada ti se ništa ne događa, u stanju si da učiniš sve što ti se kaže i ne oklevajući obavljaš svoju dužnost bez imalo prkosa. Kada ti se kaže da propovedaš jevanđelje, ti se ne žališ i možeš da izdržiš tu poteškoću, a kada ti se kaže da trčiš i radiš, ili da obaviš određeni zadatak, ti to učiniš. Zbog toga osećaš da si onaj koji se pokorava Bogu i istinski stremi ka istini. Ipak, ako si podvrgnut ozbiljnom ispitivanju i pitaju te: „Jesi li ti poštena osoba? Da li si ti osoba koja se istinski pokorava Bogu? Osoba čija se narav promenila?” – ako se svaka osoba podvrgne poređenju naspram istine Božjih reči – može se reći da niko nije u skladu s merilom i da nijedna nije sposobna da deluje u skladu s istina-načelima. Dakle, celokupno iskvareno čovečanstvo treba da razmisli o sebi. Oni moraju da razmisle o naravi po kojoj žive, i o filozofijama, o logici, jeresima i zabludama Sotone koje čine osnovu za sve njihove radnje i postupke. Moraju da razmisle o osnovnom uzroku zašto otkrivaju svoje iskvarene naravi, šta je suština njihovog svojevoljnog delovanja, od čega i za koga žive. Ako se ovo uporedi sa istinom, onda će svi ljudi biti osuđeni. Šta je razlog tome? Razlog je to što je čovečanstvo tako duboko iskvareno. Ljudi ne shvataju istinu i svi žive po svojoj iskvarenoj naravi. Oni nemaju ni trunku samospoznaje, uvek veruju u Boga shodno sopstvenim predstavama i uobrazilji, obavljaju svoje dužnosti na osnovu sopstvenih sklonosti i metoda, i slede verske teorije kada služe Bogu. Štaviše, oni i dalje misle da su puni samopouzdanja, da su njihovi postupci veoma razumni i na kraju osećaju da su mnogo dobili. Nesvesno, oni počinju da misle da već deluju u skladu s Božjim namerama, da su im u potpunosti udovoljili, da su već ispunili Božje zahteve i da slede Njegovu volju. Ako se tako osećaš, ili ako misliš da si ostvario neke dobitke za nekoliko godina svog verovanja u Boga, tim pre moraš da se vratiš pred Njega da pažljivo ispitaš sebe. Trebalo bi da sagledaš svoj put tokom ovih godina vere u Boga i da vidiš da li su tvoje radnje i postupci u skladu sa istina-načelima, kao i koja su od tvojih ispoljavanja u suprotnosti s Bogom, koja su u pokornosti Bogu, koja ispunjavaju Božje zahteve, koja predstavljaju svedočenje o Bogu i u kojim oblastima si dužan Bogu. Trebalo bi da ti sve ove stvari budu jasne – tek tada se može smatrati da imaš samosvest.

Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima obavio dobar posao ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da udovoljiš Božjim namerama ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da udovolje Božjim namerama. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Zbog toga je, nakon što je obavio mnogo posla, pretpostavljao da je za njega već izdvojen venac. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je u to vreme razmislio o sebi i raščlanio sebe, ne bi izgovorio te nadmene reči koje su bile lišene razuma. Tokom svog vremena propovedanja jevanđelja, Pavle se samo usredsredio na obavljanje rada i nije stremio ka istini. Iz Pavlovih poslanica se može videti da on nikada nije tražio niti sakupljao reči koje je izgovorio Gospod Isus, niti je u svojim poslanicama prenosio reči koje je izgovorio Gospod Isus. Očigledno, Pavle nikada nije razmišljao o sebi na osnovu reči Gospoda Isusa, niti je video dragocenost reči Gospoda Isusa, pa je teško reći kakvo je istinsko znanje Pavle imao o Gospodu Isusu. Pavle je samo mislio da razume Bibliju i verovao je samo u sopstvene predstave i uobrazilje. Mislio je da, sve dok ima neke dobre primene i pokazuje neka dobra ponašanja, može da zadobije Božje odobravanje i da će ga Bog nagraditi. Kao rezultat toga, krenuo je putem služenja Bogu, dok Mu se istovremeno suprotstavljao. Ipak, u proteklih dve hiljade godina, vernicima u Gospoda nedostajalo je raspoznavanje u vezi s njim. Nisu znali ko je Pavle niti su poznavali put kojim je išao. Samo zato što su njegove poslanice zabeležene u Bibliji, ljudi su uvek obožavali Pavla, postavljali ga kao cilj svog stremljenja i smatrali ga idolom na koga se treba ugledati i kakvim treba težiti da postanu. Kao rezultat toga, svi oni koji obožavaju i oponašaju Pavla krenuli su putem antihrista. Pavlov slučaj služi kao upozorenje svakom pripadniku Božjeg izabranog naroda. Naročito kada mi koji sledimo Boga možemo da patimo i platimo cenu u našim dužnostima i u našem služenju Bogu, i tako osećamo da smo posvećeni i da smo ljudi koji vole Boga – u takvim trenucima, trebalo bi još više da razmišljamo o sebi i da razumemo sebe u vezi s putem kojim idemo, što je veoma neophodno. To je zato što ćeš utvrditi da su stvari koje smatraš svojim dobrim stranama i stvari za koje misliš da si ih uradio na pravi način ispravne i nećeš sumnjati u njih, razmišljati o njima, niti raščlanjivati da li u njima ima ičega što se suprotstavlja Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen. Puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Ometaju sopstveni život.No ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno udovoljiti Božjim namerama, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobru volju vide kao kapital i uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu s Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobru volju i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

Spoznaja sebe je ključna za svakoga ponaosob, jer neposredno utiče na važno pitanje da li neko može da odbaci svoje iskvarene naravi i postigne spasenje. Nemojte misliti da je to jednostavno. Spoznati sebe ne znači razumeti svoje postupke ili načine rada, već znati suštinu svog problema, znati koren svog buntovništva i njegovu suštinu, znati zašto ne možeš da primenjuješ istinu i razumeti sve ono što se javlja i ometa te kada primenjuješ istinu. To su neki od najvažnijih aspekata samospoznaje. Na primer, zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da pokazuju odanost roditeljima i da je svako ko je ne pokazuje buntovno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, on misli: „Odanost roditeljima je važnija od svega. Da sam odrođen, ne bih bio dobar čovek; bio bih buntovno dete i javno mnjenje bi me osudilo. Bio bih neko ko je bez savesti.” Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koje vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo podelio neka načela. Koja su to načela u Božjim rečima po kojima se od ljudi traži da se ophode jedni prema drugima? Voli ono što Bog voli i mrzi ono što Bog mrzi. To je načelo kojeg ljudi treba da se pridržavaju. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i mi treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako vrlo dobro znaju da je vera u Boga pravi put i da može dovesti do spasenja, a oni ne samo da su neprijemčivi za nju, već i sude vernicima u Boga i osuđuju ih, onda su oni nesumnjivo ljudi koji imaju odbojnost prema istini i mrze je, i nesumnjivo su ljudi koji se suprotstavljaju Bogu i mrze Ga – a Bog ih, naravno, prezire i mrzi. Da li bi mogao da prezireš takve roditelje? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako đavoli i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to praktični problemi. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Treba da sledite Božji zahtev: voli ono što Bog voli i mrzi ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: „Ko je moja majka i ko su moja braća?” „Ko god bude sledio volju Moga Oca koji je na nebesima, taj je moj brat i sestra i majka.” Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: „Voli ono što Bog voli i mrzi ono što Bog mrzi.” Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Kada čuješ da Bog mrzi takve ljude, bićeš uznemiren, nećeš moći da staneš na Božju stranu i nećeš moći da otvrdneš svoje srce da ih odbaciš. Uvek ćeš biti sputan osećanjima i nećeš moći da zaista prekineš veze s njima. Šta je razlog tome? To što je tvoja privrženost prejaka i sprečava te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, i dalje si vezan tradicionalnim predstavama, misliš da su oni tvoji roditelji ili rođaci i da će te, ako ih budeš mrzeo, društvo prezreti i javno mnjenje prokazati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti i kao osobu koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Odakle dolazi ovaj uticaj tvoje savesti? Dolazi od ideje koja je usađena u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz uslovljavanje kulturne tradicije. Takva je ideja duboko ukorenjena u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i ometanje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da sprovedeš Božje reči u delo i nesposobnog da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. U stvari, ti u svom srcu znaš da ti je život došao od Boga, a ne od roditelja. Takođe znaš da tvoji roditelji ne samo da ne veruju u Boga, već se suprotstavljaju Bogu i Bog ih mrzi, i znaš da ti treba da se pokoriš Bogu, da staneš na Njegovu stranu, ali jednostavno, čak i da hoćeš, ne možeš da navedeš sebe da ih mrziš. Ne možeš to da prelomiš, ne možeš da otvrdneš svoje srce i ne možeš da sprovedeš istinu u delo. Šta je koren toga? Sotona koristi te tradicionalne kulture i te predstave o moralu da bi ti vezao srce i um, čineći da tvoja gledišta o stvarima postanu apsurdna i navodeći te da u svom srcu poričeš Boga i da Mu se suprotstavljaš, ostavljajući te tako nesposobnim da prihvatiš Božje reči; tebe su zaposele te Sotonine stvari i učinile te nesposobnim da prihvatiš Božje reči. Ako želiš da primenjuješ Božje reči, te stvari će ti stvarati problem i u tebi izazivati ometanja, i učiniće da se opireš istini i Božjim zahtevima. Čak i ako želiš da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture, bićeš nemoćan da to učiniš. Nakon što se neko vreme budeš borio, napravićeš kompromis. Verovaćeš da su tradicionalne predstave o moralu ispravne i u skladu sa istinom, pa ćeš odbaciti Božje reči ili sumnjati u njih, nećeš prihvatiti Božje reči kao istinu i nećeš mariti za to da li možeš da postigneš spasenje, osećajući da, na kraju krajeva, i dalje živiš na ovom svetu i da možeš imati put napred u životu samo oslanjajući se na te stvari. Nesposoban da podneseš osudu javnog mnjenja, izabraćeš da se odrekneš istine i Božjih reči, i umesto toga ćeš se držati predstava o moralu tradicionalne kulture, prelazeći na Sotoninu stranu i stajući uz Sotonu, radije ćeš uvrediti Boga nego prihvatiti istinu. Recite Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi veruju u Boga mnogo godina, ali još uvek ne mogu da prozru pitanje odanosti roditeljima. Bez obzira na to kako se o istini besedi, oni je ne mogu razumeti. Nikada ne mogu da prevaziđu ovaj ovozemaljski odnos; nemaju hrabrosti niti vere, a kamoli odlučnosti, pa ne mogu da vole Boga i da Mu se pokoravaju. Neki ljudi su u stanju to da prozru i kažu: „Moji roditelji ne veruju u Boga i mene sprečavaju da verujem. Oni su đavoli.” To nije lako uraditi. Nijedan nevernik ne veruje da postoji Bog, ili da je On stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, ili da je Bog stvorio čoveka. Ima čak i onih koji kažu: „Život čoveku daju roditelji i on treba da ih poštuje.” Odakle dolazi takva misao ili stav? Da li dolazi od Sotone? To su milenijumi tradicionalne kulture koji su na taj način obrazovali i zaveli čoveka, navodeći ga da poriče Božje stvaranje i suverenost. Bez Sotoninog navođenja na stranputicu i kontrole, čovečanstvo bi istraživalo Božje delo i čitalo Njegove reči, te bi znali da ih je Bog stvorio, da im je Bog dao život, da im je Bog dao sve što imaju i da je Bog taj kome treba da se zahvaljuju. Ako nam neko učini dobro, treba da ga prihvatimo od Boga – posebno ako nam dobro učine roditelji, koji su nas rodili i podigli; sve je to Bog uredio. Bog ima suverenost nad svim; čovek je samo oruđe za služenje. Ako neko može da ostavi svoje roditelje po strani, ili svog muža (ili ženu) i decu, kako bi se dao Bogu, onda će ta osoba biti jača i imaće veći osećaj za pravdu pred Njim. Međutim, ljudima je jako teško da se oslobode okova nacionalnog obrazovanja i ideja tradicionalne kulture, predstava i moralnih izjava, jer su se ti Sotonini otrovi i filozofije odavno ukorenili u srcima ljudi i proizveli sve vrste iskvarenih naravi, sprečavajući ih da čuju Božje reči i da Mu se pokoravaju. U dubini iskvarenog ljudskog srca nedostaje osnovna spremnost da se primeni istina i da se sledi Božja volja. Dakle, svi ljudi mogu da se bune protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju; mogu Ga izdati i ostaviti u bilo kojem trenutku. Sa ovim iskvarenim naravima, ovim Sotoninim otrovima i ovim Sotoninim filozofijama koje obitavaju u ljudima, mogu li oni da prihvate istinu? Mogu li da ostvare pokornost Bogu? Zaista je veoma teško. Da nije bilo dela suda od Sâmog Boga, duboko iskvareno čovečanstvo ne bi moglo da postigne spasenje i ne bi moglo da bude očišćeno od svih svojih sotonskih naravi. Čak i ako ljudi veruju u Boga i spremni su da Ga slede, ne mogu da slušaju Boga i da Mu se pokoravaju, jer je ljudima previše teško da prihvate istinu. Stoga čovek u stremljenju ka istini mora prvo da stremi ka spoznaji sebe; prihvatanje istine postaje lako kada prvo razrešiš svoje iskvarene naravi. Spoznati sebe nipošto nije lako; samo oni koji prihvataju istinu mogu da spoznaju sebe. Zato je spoznaja sebe tako vitalna i nešto što ne smete da previdite.

Ljudi imaju iskvarene naravi, te im je veoma teško da prihvate istinu, a još teže da spoznaju sebe. Ako žele da postignu spasenje, moraju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav i svoju priroda-suštinu. Tek tada zaista mogu da prihvate istinu i da je primenjuju te da na kraju odbace svoje iskvarene naravi i budu spaseni. Većina ljudi koji veruju u Boga zadovoljni su samo time što mogu da izgovore reči i doktrine, misleći da razumeju istinu. Ovo je teška greška. Oni koji ne poznaju sebe ne razumeju istinu. Stoga, da bi razumeli i zadobili istinu u svojoj veri u Boga, ljudi moraju da se usredsrede na samospoznaju. Bez obzira na vreme ili na to gde se nalazimo, i bez obzira u kakvom smo okruženju, ako možemo da spoznamo sebe, iskopamo i raščlanimo sopstvenu iskvarenu narav i samospoznaja nam postane najviši prioritet, onda ćemo sigurno nešto zadobiti i postepeno produbljivati svoje znanje o sebi. Istovremeno ćemo primenjivati istinu, primenjivaćemo ljubav i pokornost Bogu i sve više ćemo shvatati istinu. Istina će tada prirodno postati naš život. Međutim, ako uopšte nemaš ulazak kad je u pitanju spoznaja sebe, neistina je reći da primenjuješ istinu, jer si zaslepljen mnogim površnim ispoljavanjima. Misliš da se tvoje ponašanje popravilo, da imaš više savesti i razuma nego ranije, da si nežniji, da si sada u stanju da vodiš računa o drugima i da si tolerantan prema njima, kao i da možeš da pokažeš strpljenje prema njima i da im opraštaš. Zbog toga misliš da već proživljavaš normalnu ljudskost i da si velika i savršena osoba. Ali u Božjim očima, ti se samo donekle lepo ponašaš spolja – ti još uvek ni izdaleka ne ispunjavaš Njegova zahtevana merila i veoma si daleko od istinskog pokoravanja Bogu i obožavanja Boga. To pokazuje da nisi zadobio istinu, da ti nedostaje i najmanji deo stvarnosti i da si još uvek daleko od ispunjavanja standarda spasenja. Ljudi moraju da razumeju kojim istinama treba da se opreme da bi ispunili Božje zahteve. Oni još uvek ne mogu da razlikuju spoljašnja dobra ponašanja i primenjivanje istine. Sve što ljudi sada poseduju jesu samo male promene u njihovom spoljašnjem ponašanju. Danas većina ljudi često odlazi na okupljanja i sluša propovedi i može normalno da bude u slozi i da komunicira sa svojom braćom i sestrama. Ne svađaju se, u stanju su da budu tolerantni i strpljivi jedni prema drugima, a savesniji su u obavljanju svojih dužnosti nego što su bili ranije. Međutim, njihovo razumevanje istine je isuviše površno, njihove misli i pogledi na mnoge stvari još uvek su udaljeni od istine, ili se kose s istinom, a neka od njihovih shvatanja čak su neprijateljski nastrojena prema Bogu. To je dovoljno da ilustruje da ljudi još nisu stekli istinu. Zato moramo da tražimo istinu u svakom aspektu samospoznaje i da nastojimo da dublje upoznamo sebe. Zar kroz ovo zajedništvo ne osećate da je veoma važno da spoznate sebe? Malopre sam dao primer iskazivanja odanosti roditeljima. To je značajno pitanje sa kojim svaka osoba treba da se suoči. Ako ne možete da shvatite istinu i oslobodite se tradicionalnih misli i predstava, biće vam teško da sve ostavite i istinski se date Bogu. Ima mnogo ljudi koji su godinama verovali u Boga, ali nisu obavili svoju dužnost. Oni se bore u svojim srcima već ko zna koliko, neizvesno je kada će moći zaista da shvate istinu i oslobode se ograničenja i okova svojih telesnih sklonosti i tradicionalnih misli i predstava, i dostignu tačku na kojoj „vole ono što je Bogu milo i mrze ono što Bog prezire”. To nije lako postići. Pronicanje u suštinu porodice i odbacivanje ograničenja koja nam nameće krvno srodstvo velika su prepreka za one koji slede Boga. Postoji proces oslobađanja od okova čovekove porodice i telesnih sklonosti i oslobađanja od ograničenja misli nametnutih od strane tradicionalne kulture – to zahteva od Boga da postavi okruženja u kojima možemo da vežbamo ulazak u istinu. Posebno kada su u pitanju naši najmiliji, još je neophodnije da jasno vidimo njihova prava lica i svaku njihovu priroda-suštinu. Istovremeno, takođe treba da razmišljamo, uzimajući istinu kao osnovu, o iskvarenoj naravi koju smo otkrili i sotonskim jeresima i zabludama koje još uvek postoje u našim srcima. To zahteva od Boga da postavi različita okruženja kako bi nas razotkrio, tako da možemo da saznamo šta još uvek postoji u našim srcima što Mu se opire ili je nespojivo s Njim, a zatim da tražimo istinu da to razrešimo. Potreban nam je Bog da upriliči odgovarajuća okruženja da bi razotkrio našu iskvarenost i naš rast. Međutim, takođe moramo aktivno i pozitivno da sarađujemo s Bogom i da postavljamo sebi zahteve u skladu s Njegovom rečju, jer tek tada On može da nas upotpuni. Ali pre nego što Bog počne da dela, moramo mentalno da se pripremimo. Prvo, moramo da prepoznamo sotonske otrove koji se nalaze u čoveku i da shvatimo da misli i predstave iz tradicionalne kulture kvare ljude i navode ih na stranputicu. Moramo razumeti koliko se ozbiljno te sotonske stvari – koje nasleđujemo, a koje potiču od obrazovanja i društva – opiru Bogu i koliko se kose s istinom. Tek kada to prozrete, može se reći da zaista razumete istinu.

Upravo sam govorio o tome kako treba postupati s roditeljima. Može se reći da je to velika stvar u životu, a takođe je i značajna stvar s kojom svaka osoba mora da se suoči. To je nesporno. Zatim ćemo u zajedništvu razgovarati na drugu temu, a to je kako se odnositi prema svojoj deci. Kada je reč o ophođenju prema deci i roditeljima, nije bitan način na koji se ophodiš prema njima, već je bitna tvoja perspektiva; radi se o perspektivi i stavu s kojim im pristupaš. To je nešto što moramo da razumemo u našim srcima. Od trenutka kada dobiju decu, svi počinju da planiraju koju vrstu obrazovanja žele da njihova deca steknu, koji fakultet njihova deca treba da pohađaju i kako posle, kada ga završe, da nađu dobar posao, da bi imali uporište i da bi imali određeni društveni status. Svi ljudi veruju da u ovom životu čovek prvo mora da poseduje znanje i visoko obrazovanje – u njihovim očima, to je jedini način da on pronađe zaposlenje i obezbedi život u društvu, tako da u budućnosti ne mora da se brine o osnovnim potrebama kao što su hrana, odeća, prevoz i krov nad glavom. Stoga, kada je reč o načinu na koji se ljudi ophode prema svojoj deci, svi se roditelji nadaju da će njihovo dete steći visoko obrazovanje. Nadaju se da će njihovo dete jednog dana uspeti da napreduje u svetu, da će imati mesto u društvu, visoka i stabilna primanja, prestiž i status. Misle da će samo to doneti čast njihovim precima. Svi ljudi gaje takvo viđenje. „Dabogda mi deca bila bolja od najboljih” – da li je takvo viđenje ispravno? Svi žele da njihov sin ili njihova ćerka odu na prestižni univerzitet, a zatim nastave dalje studije, u uverenju da će njihovo dete moći da napreduje u svetu kada stekne viši stepen obrazovanja. U svom srcu, svi ljudi obožavaju znanje i veruju da je „knjiga čovekov najbolji prijatelj”; štaviše, oni misle da je konkurencija u društvu danas posebno žestoka i da će, ako neko nema akademsko obrazovanje, teško uspevati da zaradi makar i za hranu. To su misao i gledište koje svaka osoba gaji – kao da će, sve dok neko ima viši stepen obrazovanja, njegovi izgledi i egzistencija u budućnosti biti sigurni. Dakle, kada su u pitanju njihovi zahtevi od sinova i ćerki, ljudi upis na fakultet i sticanje visokog obrazovanja uzimaju za glavni prioritet. U stvarnosti, sve to obrazovanje, sve to znanje i sve ideje koje ljudi primaju idu protiv Boga i istine, a Bog ih se gnuša i osuđuje ih. To dokazuje da su čovekovi pogledi pogrešni i besmisleni. Ljudi treba da shvate da ako steknu ovu vrstu obrazovanja, pored sticanja malo korisnog intelektualnog znanja, oni će takođe biti indoktrinirani mnogim Sotoninim otrovima, mislima, teorijama i njegovim različitim jeresima i zabludama i treba da shvate kakve će biti posledice toga. Ljudi nikada ranije nisu razmišljali o tome i ne mogu to da shvate. Oni samo veruju u to da će njihova deca imati svetliju budućnost i doneti čast svojim precima ako uđu u visokoškolske ustanove. Kao posledica toga, kada se vaše dete jednog dana vrati kući, a vi s njim porazgovarate o verovanju u Boga, ono će osećati odbojnost prema tome, a kada s njim podelite istinu, nazvaće vas glupim, rugaće vam se i prema vašim rečima će se odnositi s prezirom. Tada ćete shvatiti da ste izabrali pogrešan put kada ste poslali svoje dete na fakultet da stekne visoko obrazovanje. Međutim, biće prekasno za kajanje. Čim osoba prihvati Sotoninu filozofiju i gledišta i oni se ukorene, procvetaju i počnu da donose plodove u njima, to je isto kao i napredovanje malignog tumora – te stvari se ne mogu ukloniti ili promeniti preko noći. U tom trenutku toj osobi postaje teško da prihvati istinu i ne postoji način da se spase. To je isto kao da ih Sotona truje do smrti. Nisam video da je neko rekao: „Kada moje dete krene u školu, neka samo nauči da čita da bi moglo da razume šta znači reč Božja. Posle toga ću ga usmeravati da veruje u Boga svim srcem i da nauči nešto o nekom korisnom zanimanju kako bi moglo da nađe dobar posao i u budućnosti ostvari stabilan život. Tada ću moći mirno da spavam. Bilo bi bolje da je dobrog kova, da poseduje dobru ljudskost i da može da obavlja dužnost u Božjoj kući. Ako ne može da obavlja dužnost, bilo bi mu dovoljno da ima posao van crkve kako bi moglo da izdržava svoju porodicu. Najviše od svega, želim da primi Božje istine u Njegovoj kući i da ne bude zagađeno ili uslovljeno društvom.” Ljudi nemaju vere da dovedu svoju decu pred Boga; uvek brinu da njihova deca neće imati dobre izglede ako ne upišu fakultet. Drugim rečima, kada je reč o njihovoj deci, nijedna osoba nije spremna da ih dovede pred Boga kako bi mogli da prihvate Božju reč i ponašaju se u skladu sa istinom i Božjim zahtevima. Ljudi nisu voljni to da urade i ne usuđuju se na to. Boje se da, ako tako postupe, njihova deca neće imati sredstva za život ili perspektivu u ovom društvu. Šta takvo viđenje potvrđuje? Potvrđuje da ljudi koje je Sotona duboko iskvario nemaju interesovanja za istinu ili za verovanje u Boga. Čak i ako veruju u Boga, to je samo da bi bili blagosiljani. Oni ne streme ka istini, jer u svom srcu ljudi obožavaju materijalne stvari, novac i Sotonin uticaj. Nemaš vere da kažeš: „Ako neko napusti trendove sveta i osloni se na Boga, On će im dati izlaz da bi mogli da prežive.” Nedostaje ti takva vera. Tvoj pogrešni stav obožavanja znanja pustio je korenje u tvom srcu. On kontroliše svaku tvoju reč i delo, tako da ne možeš da prihvatiš i pokoriš se Božjem delu, a još manje da prihvatiš istine koje Bog izražava. Zašto to govorim? Zato što su ta misao i to gledište neprijateljski nastrojeni prema Bogu, oni izdaju Boga, poriču Boga i to nije u skladu sa istinom. Kada osoba razume istinu, ona može da prozre ovaj problem i shvati da u njoj ima mnogo toga što je u suprotnosti sa Bogom – onoga što Bog u osnovi prezire. Sve su to rezultati koji se postižu doživljavanjem Božjeg dela. Bez razotkrivanja od strane Božje reči i bez njenog suda i grdnje, ljudi bi mislili da su postali osvećeni, da su bili puni ljubavi prema Bogu i da je njihova vera u Njega bila jaka nakon nekoliko godina verovanja u Boga i nekih promena u svom ponašanju. Sada, kada razumeju istinu, najednom shvataju: „Kako te iskvarene stvari još uvek mogu da postoje u ljudima? Zašto ranije nisam mogao da ih prepoznam? Ljudi su naprosto prevelike neznalice!” U tom trenutku, oni shvataju da je Božje razotkrivanje ljudske iskvarenosti tako veliko i tako neophodno i znaju da, ako Bog ne bi razotkrio njihovu iskvarenost i sudio joj, nikada ne bi bili u stanju da je prepoznaju. Svi ljudi se vešto pretvaraju i prerušavaju. Oni mogu prilično dobro da se preruše ili sakriju i lepo da se upakuju, ali iskvarena narav koju otkrivaju i misli koje su duboko ukorenjene u njihovim umovima opiru se Bogu, a Bog to prezire i mrzi. To su stvari koje Bog želi da razotkrije i to su stvari koje ljudi treba da spoznaju. Međutim, ljudi često misle: „Što se tiče onoga što govorimo, mi nismo izgovorili nijednu reč koja se opire Bogu i posedujemo razum. Što se tiče našeg ponašanja, nismo uradili ništa preterano, već smo došli do tačke kada svoje dužnosti obavljamo veoma korektno. Nemamo očiglednih problema, pa šta još treba da znamo o sebi? Da li uopšte moramo da spoznamo sebe?” Da li je to gledište u skladu s činjenicama? Ako jeste, zašto ljudi i dalje uvek ispovedaju svoje grehe Bogu? Zašto ljudi i dalje često otkrivaju svoje iskvarene naravi, pa čak i čine prestupe? Dakle, što više sebe smatraš dobrim u jednom pogledu, to više vredi tražiti istinu, razmisliti i spoznati sebe u tom pogledu. Samo kroz to zaista možeš da spoznaš svoju iskvarenu narav, da te Bog pročisti i usavrši. To je ishod doživljavanja Božjeg dela.

Postoje mnogi ljudi koji veruju da je odanost roditeljima Bogu ugodna i od Boga blagoslovena. Smatraju da je odanost roditeljima nešto što Bog sigurno voli, jer veruju da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da dokazuje da osoba ima savest i da nije zaboravila odakle dolazi. Prema tradicionalnim predstavama, takvi pojedinci se smatraju dobrim ljudima i odanom decom. Kada je reč o odanoj deci, svi ih odobravaju. Ljudi ih vole, kao i njihovi roditelji. Onda vi prirodno pretpostavljate da i Bog mora da ih voli i nadate se da: „Bog mora da voli one koji pokazuju odanost svojim roditeljima – On ih sigurno voli!” Dakle, ti odustaješ od obavljanja svoje dužnosti i vraćaš se kući da pokažeš odanost svojim roditeljima. Dok to činiš, postaješ sve motivisaniji i sve si više uveren da je to opravdano i ispravno, kao i da primenjuješ istinu. Nesvesno počinješ da veruješ da si već udovoljio Bogu i da imaš kapital potreban da stekneš Božje odobravanje, Njegovu blagonaklonost i Njegovo priznanje. Kada Bog kaže da Mu prkosiš i da Ga izdaješ, ili kada kaže da se uopšte nisi promenio, ti se opireš i osuđuješ Ga. Poričeš Njegove reči tvrdeći da On nije u pravu. Kakav je to problem? Kada Bog kaže da si dobar i da te odobrava, ti to prihvataš. Ali kada Bog razotkrije da se buniš protiv Njega i da Mu se suprotstavljaš, ti to poričeš i odbacuješ, pa se čak opireš i sudiš Bogu. Kakva je to narav? Očigledno je da su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni. Obično se čini da ljudi mogu da priznaju da je Božja reč istina i svi ljudi smatraju da su pokorni Bogu, ali kada im Bog sudi i razotkriva njihovu iskvarenu narav, niko od njih ne obraća pažnju na Njegove reči, i niko od njih ne upoređuje svoje postupke s Njegovom rečju svaki put kada nešto učini. Umesto toga, oni jedva da nešto kažu i porazgovaraju i to je kraj, ili izrecituju nekoliko redova Božjih reči tokom okupljanja, malo razgovaraju o njima u zajedništvu i onda su gotovi. U stvarnosti, kada činiš nešto, uopšte ne primenjuješ prema Božjoj reči. Dakle, u čemu je poenta da čitaš Božju reč i da o njoj razgovaraš? Ti ne primenjuješ Božju reč kada ti se nešto dogodi i ti ne živiš prema Božjoj reči, pa zašto onda čitaš Božju reč? Zar to nije samo formalnost? Možeš li na taj način da razumeš istinu? Možeš li da stekneš istinu? Besmisleno je tako verovati u Boga. Mnogi naprosto pročitaju nešto malo Božjih reči, steknu razumevanje njihovog doslovnog značenja i misle da su izgovarajući nekoliko reči i doktrina shvatili istinu i da poseduju istina-stvarnost. Neki kažu: „U zajedništvu razgovaram o Božjoj reči, kako onda to mogu biti samo reči i doktrine?” Ti ne poznaješ suštinu Božje reči, ti ne primenjuješ Njegovu reč, i sigurno nemaš iskustveno znanje o njoj, tako da, kada razgovaraš o njoj u zajedništvu, ti samo izgovaraš reči i doktrine. Božja reč je, naravno, istina, ali ti je istinski ne razumeš, niti je primenjuješ, tako da je ono što ti razumeš samo doktrina. Možete li to da razumete? Da li osećate da se slušanje ovih reči dotaklo bolne tačke? Hoćete li reći: „Nije li strašan prekršaj ako ne poštujem svoje roditelje? Zar Božji zahtevi od ljudi nisu bezobzirni prema njihovim osećanjima?” Recite Mi, da li su standardi koje Bog zahteva od čoveka visoki? Zapravo, nisu visoki – zasnovani su na čovekovoj savesti i razumu, sve su to standardi koje ljudi mogu da zadovolje. Zbog uticaja ljudskih osećanja i zato što je tradicionalna kultura već uhvatila čvrst, nepokolebljiv koren u njihovim srcima, ljudi osećaju da su Božji zahtevi previsoki i zaista izvan njihovog domašaja. Uzrok tome je nedovoljno razumevanje istine. Ako zaista razumete istinu i uvidite pravu prirodu tog pitanja, moći ćete na pravi način da pristupite tom problemu i rešite ga. Hiljadama godina ljudi su pod uticajem tradicionalne kulture. Sotonine filozofije i zakoni za ophođenje prema svetu već su se ukorenili u srcima ljudi. Ako živiš prema takvim idejama, šta si tačno proživeo? Da li si proživeo normalnu ljudskost? Da li si proživeo stvarni život? Vredelo bi ti da spoznaš i detaljno analiziraš to pitanje. Treba da razmisliš o tome šta si dobio od tradicionalne kulture i Sotoninih filozofija i gledišta, o tome da li je sve to zaista istina i o onome što ti pružaju. Zatim treba da u zajedništvu razgovaraš o tim pitanjima i detaljno ih analiziraš na osnovu Božje reči. Ako to uradiš, biće ti lako da otkriješ istinu. Jednom kada shvatiš istinu i shvatiš Božje namere, videćeš da su Božji zahtevi za ljude sve ono što ljudska savest i razum mogu da postignu. Naravno, više se nećeš žaliti da Bog zahteva previše od čoveka. Umesto toga, reći ćeš: „Razumemo načela; imamo put primene i znamo kako da rešimo te stvari.” Na taj način, malo pomalo, ući ćeš u stvarnost Božje reči. To je proces shvatanja istine.

Samospoznaja je izuzetno bitna za ulazak u istina-stvarnost. Samospoznaja znači spoznati šta je to u našim mislima i pogledima što fundamentalno nije u skladu s istinom i šta pripada iskvarenim naravima i neprijateljski je nastrojeno prema Bogu. Lako je shvatiti iskvarene ljudske naravi poput nadmenosti, samopravednosti, i laganja i varljivosti. Možeš ih donekle spoznati jednostavno kroz nekoliko razgovora u zajedništvu o istini ili tako što će ti braća i sestre ukazati na tvoje stanje. Štaviše, nadmenosti i varljivosti ima u svakoj osobi, razlika je samo u stepenu prisutnosti, te ih je relativno lako prepoznati. Međutim, teško je razaznati da li su nečije misli i gledišta u skladu sa istinom; to nije tako lako kao prepoznavanje nečije iskvarene naravi. Kada neko malo promeni ponašanje ili spoljašnje postupke, ta osoba se oseća kao da se promenila, ali zapravo je to obična promena ponašanja i to ne znači da su se njeni pogledi na stvari zaista izmenili. U dubini ljudskih srca još uvek postoje mnoge predstave i uobrazilje, i raznorazne misli, pogledi i otrovi tradicionalne kulture. Mnogo je stvari koje su protivne Bogu skriveno u ljudima i tek treba da bude iskopano. One su glavni uzrok otkrivanja njihovih iskvarenih naravi i deo su čovekove priroda-suštine. Zato ćeš se ti, kada Bog učini nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, opirati i postupati prkosno. Nećeš razumeti zašto je Bog tako delovao i, mada znaš da je sve što Bog čini istina i želiš da se pokoriš, nećeš biti u stanju da to učiniš bez obzira na sve. Zašto nisi u stanju da se pokoriš? Koji je razlog tvog otpora i prkosa? Razlog je u tome što u čovekovim mislima i pogledima ima mnogo toga što je protivno Bogu, protivno načelima po kojima Bog deluje i protivno Njegovoj suštini. Ljudi teško shvataju ove stvari. Pošto sam podelio ove reči u zajedništvu, trebalo bi da budete u stanju da steknete uvid i nekakvo razumevanje. Pretpostavimo da imate predstave o Bogu kada se nešto dogodi i pomislite: „To ne može biti Božji čin, jer da jeste Bog, On to ne bi učinio ovako, ili govorio onako. Sve što Bog čini jeste ljubav i ljudima je lako to da prihvate”, ali onda pretpostavimo da pomislite: „Takav način razmišljanja je pogrešan. Bog je ranije rekao da istinu treba tražiti gde god ljudi ne mogu da razumeju. Trebalo bi da razmislim o sebi, jer mi u srcu naviru predstave i uobrazilje, navode me da postavljam granice Božjem delu. Ne bi bilo uputno da Ga pogrešno razumem” – to je ispravan način kako da razmišljate o sebi. Kad god vidiš da Božje delo ili reči nisu u skladu s tvojim predstavama, tada treba da razmisliš o sebi, požuriš da potražiš istinu u Božjim rečima, odmeravaš sebe u odnosu na njih i onda praktično postupaš u skladu s njima. Zar to nije put koji vodi napred?

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome kako treba da se odnosimo prema roditeljima. Dosta vas smatra da mnogo dugujete roditeljima jer su tokom života mnogo propatili zbog vas i ukazali vam veliku ljubav i brigu. Ako se jednog dana razbole, tvoja savest će proraditi i osećaćeš se krivim. Iznenada pomisliš da treba da ostaneš s roditeljima kako bi, kao njihovo dete, ispunio svoju dužnost prema njima, utešio ih i postarao se da budu srećni u starosti. Ti misliš da je to tvoja odgovornost i obaveza kao njihovog deteta. Ako, dok ispunjavaš tu obavezu, Bog traži nešto od tebe ili te stavlja na neočekivanu kušnju, Njegova namera je da to ne činiš, već da imaš poverenja u Boga, da dobro izvršavaš svoju dužnost i da stremiš ka istini kao načelom. Kako bi se ti osećao da te Bog direktno zamoli da ne budeš odan svojim roditeljima ili da se prema njima ne ponašaš na taj način? Razmotrio bi to kroz prizmu tradicionalnih predstava i u srcu bi se žalio na Boga, misleći da je On to učinio ne uzimajući u obzir tvoja osećanja i da se time ne zadovoljava tvoja odanost roditeljima. Veruješ da tvoje ponašanje odiše odanošću prema roditeljima, ljudskošću i savešću, ali Bog ti ne dozvoljava da se ponašaš u skladu sa svojom savešću ili odanošću roditeljima. Onda ćeš se buniti protiv Boga, opirati Mu se i suprotstavljati, i nećeš prihvatiti istinu. Sve ovo govorim da bi ljudi shvatili da koren i suština čovekove buntovne prirode dolaze pre svega iz misli i gledišta ljudi koji se formiraju obrazovanjem stečenim u porodici i društvu, kao i od tradicionalne kulture. Kada se sve to duboko usadi u srca ljudi, malo pomalo, kroz norme ponašanja u porodici ili uticaj društva i akademskog obrazovanja, onda ljudi počinju da se ravnaju po njima. Oni će nesvesno početi da veruju da je ta tradicionalna kultura ispravna, neosporna, da se ne može kritikovati i da samo delujući u skladu sa zahtevima tradicionalne kulture oni mogu da budu pravi ljudi. Ako to ne učine, osetiće se kao da nemaju savesti, da se protive ljudskosti i da je nemaju nimalo i neće moći da se pomire s tim. Zar te ljudske misli i pogledi nisu daleko od istine? Stvari u ljudskim mislima i pogledima i ciljevi kojima ljudi teže, svi su usmereni prema svetu, prema Sotoni. Božji zahtev da čovek sledi istinu usmeren je prema Bogu, prema svetlosti. To su dva različita pravca, dva različita cilja. Postupaj u skladu sa ciljevima koje je Bog zadao čoveku, i Njegovim zahtevima prema čoveku i tvoja ljudskost će postati normalnija, tvoje obličje će više sličiti ljudskom i približićeš se Bogu. Ako budeš delao u skladu s mislima i pogledima tradicionalne kulture, sve više i više ćeš gubiti savest i razum, postaćeš još više neiskren i lažan, još više ćeš pratiti trendove sveta i postati deo sila zla. Tada ćeš živeti u potpunoj tami, pod vlašću Sotone. U potpunosti ćeš prekršiti istinu i izdati Boga.

Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira na to da li su obrazovani ili ne, njihove misli i gledišta sadrže mnogo toga iz tradicionalne kulture. Naročito se od žena zahteva da se posvete svojim muževima i odgajaju svoju decu, da budu dobre supruge i brižne majke, posvećujući ceo svoj život svojim muževima i deci i živeći za njih. Moraju pravilno da obavljaju sve kućne poslove, kao što su svakodnevni obroci za porodicu i pranje i čišćenje. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da je to ono što bi trebalo da radi, i da ako to ne radi, onda nije dobra žena, i da je povredila svoju savest i ovo tradicionalno merilo morala. Neki ljudi ne mogu da opravdaju kršenje ovog moralnog merila pred svojom savešću; osećaće da su se ogrešili o svog muža i decu, i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, razumeš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: „Ja sam stvoreno biće i trebalo bi da obavljam dužnost stvorenog bića, i da se dajem za Boga.” U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra supruga i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve i da budeš posvećena Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Koja vrsta unutrašnjeg nemira bi se pojavila u tvom umu? Da li bi osećala da si izneverila svoju decu i svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li osećaš da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice niti se prekorevaš, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu – kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Otuda će se u tvom umu javiti predstava da „ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena”. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati čak i pošto počneš da veruješ u Boga i da obavljaš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre supruge i brižne majke, iako ćeš možda nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost ili pokazati nešto malo posvećenosti Bogu, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i malo prekora. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideje i teorije tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, i jednu misiju: da ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si ispunila tu dužnost? Zašto si skrenula na drugi put? Zar u tvom srcu zaista nema osećaja prekora ili optužbe? Mogla si da skreneš na drugi put upravo zato što istina još uvek nije postavila temelj u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim. Zbog toga nisi u stanju da svoju dužnost obavljaš celim srcem i stalno skrećeš na drugi put, a u srcu ne osećaš nikakav prekor niti optužbu. U tome se ne daješ istinski za Boga. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo si još uvek daleko od merila istine i Božjih zahteva. Da li sada jasno vidiš tu činjenicu? Šta Bog želi da poruči kada kaže da je „Bog izvor čovekovog života”? Svrha je da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – oni ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga; samo su naše telo rodili naši roditelji, a mi smo rodili svoju decu, međutim, njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je odredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema bilo kome drugom ispunjavaš svoju obavezu ili odgovornost; treba samo da ispuniš dužnost prema Bogu koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. To je ono što ljudi pre svega treba da rade i to je najvažnija stvar koju ljudi u svom životu treba da ispune. Ako dobro ne obavljaš svoju dužnost, ti nisi stvoreno biće koje je u skladu s merilom. U očima drugih, ti si možda dobra supruga i brižna majka, sposobna domaćica, odano dete i dobar član društva, ali pred Bogom ti si neko ko se buni protiv Njega, neko ko veruje u Boga, a ipak ne ispunjava dužnost i obavezu stvorenog bića, neko ko veruje u Boga, a ipak ne stremi ka istini, ne pokorava se istinski Bogu, i biće otkriven i isključen. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni. Bez obzira na to koliko si dobra supruga i brižna majka, koliko su visoka tvoja merila društvenog morala i koliko te ljudi zbog toga cene, to ne znači da primenjuješ istinu, a još manje da se pokoravaš Bogu. Ako takođe imaš odbojnost prema istini i odbijaš da je prihvatiš, to samo dokazuje da nemaš savest, razum ni normalnu ljudskost i da si neko ko uopšte ne nosi Boga u svom srcu. Zar takav neko nije predaleko od Božjih zahteva? Oni koji ne streme ka istini su takvi, uvek žive shodno idejama i teorijama tradicionalne kulture, uvek prate trendove društva, ali ne prihvataju istinu i nisu u stanju da se pokore Bogu. Zar ti ljudi nisu siromašni i jadni? Zar nisu bezumni i neuki? Da li je i dalje vredno hvalisati se i ponositi time što si dobra supruga i brižna majka, što si dobra, omiljena žena?

Sve što ljudi drže u svojim srcima zapravo je u suprotnosti sa istinom i protivno je Bogu. To uključuje sve za šta verujemo da je pozitivno, dobro i ono što se u principu smatra ispravnim. Mi to čak vidimo kao istinu, kao ljudske potrebe i stvari u koje ljudi treba da uđu. Međutim, Bogu je sve to mrsko. Koliko su daleko od istine koju Bog izgovara stavovi koje čovek smatra ispravnim, ili stvari za koje čovek veruje da su pozitivne? Veoma daleko – nemerljivo daleko. Dakle, moramo da znamo da smo mi, kao i sve od akademskog obrazovanja koje smo stekli pa do naših težnji i sklonosti, sve od naših misli i gledišta pa do puteva koje biramo i kojima kročimo, sve je vredno dubokog prekopavanja i raščlanjivanja. Neke od ovih stvari čovek nasleđuje od porodice; neke uči u školi; neke potiču od uticaja i uslovljavanja društvene sredine; neke se uče iz knjiga; a neke dolaze iz naše uobrazilje i predstava. To su najstrašnije stvari, jer one dominiraju našim umovima i upravljaju motivima, namerama i ciljevima naših postupaka. Oni takođe vezuju i kontrolišu naše reči i dela. Ako ne iskopamo te stvari i ne odbacimo ih, nikada nećemo u potpunosti prihvatiti Božje reči i nikada nećemo bezrezervno prihvatiti Njegove zahteve i primeniti ih. Sve dok gajiš sopstvene ideje i stanovišta, kao i stvari za koje veruješ da su tačne, nikada nećeš bezrezervno prihvatiti Božje reči, niti ćeš ih primenjivati u njihovom izvornom obliku; sigurno ćeš obrađivati Božje reči u svom srcu i primenjivati ih tek pošto ih uskladiš sa svojim predstavama. Tako ćeš se ponašati i tako ćeš „pomagati” drugima, navodeći ih da rade stvari na tvoj način. Izgledaće kao da primenjuješ Božje reči, ali ono što budeš primenjivao sadržaće ljudsko mešanje. Toga nećeš biti svestan i mislićeš da primenjuješ istinu, da si već ušao u istina-stvarnost, da si već zadobio istinu. Zar to nije nadmeno i samopravedno? Zar takvo stanje nije zastrašujuće? Ako ljudi nisu izuzetno pedantni u primeni istine, doći će do odstupanja. Ako se čovek uvek oslanja na svoju uobrazilju da bi Božje reči sproveo u delo, onda ne samo da ne primenjuje istinu, već ne može ni da postigne pokornost Bogu. Ako neko misli da uđe u istina-stvarnost, on mora da razmisli o tome koje predstave i zamisli postoje u njemu, kao i koji od njegovih stavova nisu u skladu sa istinom. Kada raščlanjujemo te stvari, reč ili dve neće biti dovoljne da ih podrobno objasnimo ili da ih razjasnimo. Naravno, u životu postoje mnoga druga pitanja poput ovih. Kao i više od stotinu Sotoninih otrova koji su prikupljeni u prošlosti – možda si razumeo reči i fraze, ali kako si se spram njih odmerio? Da li si razmišljao o njima? Da nemaš i ti udela u tim otrovima? Zar se i tvoj način razmišljanja ne odražava u njima? Kada nešto radiš, zar ne postupaš i na osnovu tih otrova? Moraš da zaroniš duboko u svoje lično iskustvo i uporediš ga sa tim rečima. Ako samo letimično pročitate Božje reči koje razotkrivaju Sotonine otrove, samo ih ovlaš pogledate ili se ne udubite u njih, priznajući da su te stvari zaista otrovi i da zaista kvare i nanose štetu ljudima, a zatim Božje reči ostavite po strani, nećete imati načina da razrešite svoju iskvarenu narav. Mnogi ljudi čitaju Božje reči i ne mogu da ih povežu sa stvarnošću. Oni samo čitaju reči, prelaze očima preko teksta i dokle god razumeju njegovo doslovno značenje, veruju da su razumeli Božje reči, ili čak da su shvatili istinu. Ipak, oni nikada ne razmišljaju o svojoj iskvarenoj naravi, a kada spoznaju da ispoljavaju iskvarenost, ne tragaju za istinom da to reše. Dovoljno im je samo da priznaju da su sva stanja razotkrivena Božjim rečima stvarna, da su to otkrovenja iskvarene naravi i tu se zaustavljaju. Može li onaj ko tako čita Božje reči zaista da spozna sebe? Može li da odbaci svoju iskvarenu narav? Ne, nikako. Većina ljudi koja veruje u Boga postupa na takav način, a posledica toga jeste da ne vide nikakvu promenu u svojoj naravi posle deset ili dvadeset godina verovanja. Osnovni uzrok tome je da se oni ne unose u Božje reči niti mogu da prihvate istinu i pokore joj se u svojim srcima. Oni samo poštuju propise u svojoj primeni i izbegavaju da počine veliko zlo, te smatraju da tako primenjuju istinu. Zar ne postoji odstupanje u njihovoj primeni? Da li je primena istine tako jednostavna? Ljudi su živa bića i svi imaju misli, a naročito svi imaju iskvarenu narav duboko ukorenjenu u svojim srcima i poseduju različite misli i poglede koji su nastali kao posledica dominacije njihove sotonske prirode. Sve te misli i pogledi jesu otkrovenja sotonske naravi. Ako ljudi ne mogu da detaljno analiziraju i spoznaju to na osnovu istine Božjih reči, oni nemaju načina da upoznaju svoju iskvarenu suštinu, a njihova iskvarena narav ne može da bude pročišćena. Zašto su oni koji ne prihvataju istinu tako nadmeni, samopravedni i jogunasti? To je zato što svi oni imaju različite misli i poglede na različite stvari, i svi imaju neke ideje i teorije kojima se rukovode, tako da osećaju da su u pravu, gledaju na druge s visine i nadmeni su, samopravedni i jogunasti. Bez obzira na to kako drugi s njima u zajedništvu razgovaraju o istini, oni nisu voljni da je prihvate – nastavljaju da žive u skladu s mislima i pogledima koje nose u sebi, jer su oni već postali njihov život. Činjenica je da, u svemu što činiš, postoji u tebi misao ili gledište koje ti nalaže kako da to činiš i pravac u kojem da to činiš. Ako toga nisi svestan, treba često da razmišljaš o sebi i tada ćeš znati koje misli i pogledi u tebi kontrolišu tvoja dela i postupke. Naravno, ako bi sada ispitao svoje misli i poglede, osetio bi da u njima nema ničega neprijateljskog prema Bogu, da si iskren i odan, da dobrovoljno izvršavaš svoju dužnost, da možeš da se odrekneš stvari i da se daš za Boga. Osećao bi da ti dobro ide u pogledu svega toga. Ali kada Bog zaista postane ozbiljan prema tebi, kada te natera da uradiš nešto što nije u skladu s tvojim predstavama, nešto što nisi voljan da uradiš, kako ćeš tome pristupiti? Tada će tvoje misli, pogledi i iskvarene naravi biti raskrinkani, baš kao voda koja teče iz podignute brane – ne možeš da je kontrolišeš, ma koliko želeo. To će te sprečiti da primenjuješ istinu i da se pokoriš Bogu. Reći ćeš: „Zašto ne mogu da se kontrolišem? Ne želim da se opirem Bogu, zašto onda to činim? Ne želim da sudim o Bogu i ne želim da imam predstave o Njegovim postupcima – zašto Ga onda osuđujem? Zašto još uvek imam te predstave?” U ovom trenutku, treba da razmisliš o sebi i spoznaš sebe, ispitaš šta je to u tebi što se opire Bogu, ili je neprijateljski nastrojeno i suprotstavlja se delu koje On trenutno obavlja. Ako možeš da shvatiš te stvari i razrešiš ih u skladu s istinom u Božjim rečima, život će ti napredovati i bićeš neko ko shvata istinu.

Kinom upravlja ateistička politička stranka, a kineski narod uči o ateizmu i evoluciji, uz popularne izreke kao što su „Sve dolazi iz prirode” i „Čovek je od majmuna nastao”. Kada poverujete u Boga i pročitate Njegove reči, saznate da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, uključujući i ljude, i svako je u stanju da u svom srcu oseti da je Božja reč istinita. Sva priroda je Božja tvorevina i ništa ne bi nastalo da ga Bog nije stvorio. Posebno je neodrživo da ljudi potiču od majmuna, jer tokom čitave ljudske istorije niko nikada nije video da je majmun postao čovek. Nema dokaza i stoga su sve to Sotonine laži i obmana. Oni koji razumeju istinu odbacuju Sotonine đavolske reči, jeresi i zablude i veruju Bibliji i Božjim rečima bez i trunke sumnje. Međutim, nemoguće je da oni koji ne vole istinu u potpunosti prihvate da su Božje reči istina. Neki bi se mogli zapitati: „Čoveka je stvorio bog, ali kako? Zašto ja to nisam video? Ne verujem u ono što nisam video.” Njihova vera u Boga zasniva se na onome što mogu da vide svojim očima. To znači da nemaju veru. Čovek je došao od Boga i Bog je vodio čoveka korak po korak sve do sada, uvek imajući suverenost nad čovekovom sudbinom. To je činjenica. U poslednjim danima, Bog je obznanio sve te tajne, govoreći da čovek ima reinkarnaciju i transmigraciju i da su ljudski život i duša dati od Boga i da dolaze od Njega. To je istina. Međutim, budući da ne prihvataš ove reči Božje kao istinu, kad god vidiš taj aspekt istine, te reči odmeravaš spram sopstvenih misli i pogleda: „Pošto čovek nije nastao od majmuna nego od boga, kako je onda čovek nastao od boga? Kako je on čoveku dao život?” Ako ne razumeš Boga, mislićeš da je nemoguće da Bog ima moć, mudrost ili autoritet da stvori čoveka samo jednim dahom ili rečju. Ti ne veruješ da je to činjenica, ili da je to istina. Kada sumnjaš, ti se opireš tim Božjim rečima, govoreći da im ne veruješ, ali u stvari, tvoje srce se opire i zauzelo je takav stav. Ti nisi voljan da slušaš kada Bog izgovara te reči, osećaš odbojnost u svom srcu, ne možeš da kažeš „Amin” i time prihvatiš Božje reči. U stvarnosti, gledajući činjenice, ne moramo da istražujemo kako je i kada Bog stvorio čoveka, ko je to video ili da li neko može da svedoči o tome. Nema potrebe da ljudi to proučavaju. Kada ljudi zaista shvate istinu i upoznaju Božja dela, i sami će moći da svedoče. Koje je ključno pitanje na koje bi sada trebalo da se usredsrede? Na poznavanje Božjeg dela. Bog je, od početka do kraja, obavljao Svoje delo upravljanja čovekom i spasavanja čoveka među ljudskim rodom. Od početka do kraja, postoji samo jedan Bog koji dela, govori, podučava i vodi čovečanstvo. Taj Bog postoji. Bog je do sada izgovorio mnogo reči, već smo Ga videli uživo, čuli Ga kako govori, iskusili Njegovo delo i jeli i pili Njegove reči, prihvatajući Njegove reči u sebe da postanu naš život. I te reči nas stalno vode i menjaju. Taj Bog zaista postoji. Zato treba da verujemo, kao što je Bog rekao, u činjenicu da je Bog stvorio čoveka i u činjenicu da je Bog u početku stvorio Adama i Evu. Pošto veruješ da taj Bog postoji i sada si došao pred Njega, da li onda još uvek treba da proveriš da li je delo koje je Jahve izvršio delo ovog Boga? Ako niko to ne može da potvrdi niti tome da svedoči, zar nećeš poverovati? Ili u vezi s delom iz Doba blagodati – zar zbog toga što Ga nikada nisi video, ne veruješ da je Isus bio ovaploćeni Bog? Kada ne bi lično video sadašnjeg Boga kako govori, dela ili se ovaploćuje, zar onda ne bi verovao? Da te stvari ne vidiš ili da nema svedoka koji bi ih potvrdili, zar ne bi poverovao u njih? To je zbog besmisleno lažnog gledišta koje ljudi nose u sebi. To je greška koju počini veoma mnogo ljudi. Moraju sve lično da vide, a ako ne vide, ne veruju u to. To je pogrešno. Ako je osoba zaista spoznala Boga, ako je u stanju da veruje u Njegovu reč čak i kada ne vidi činjenice i sposobna je da potvrdi Njegovu reč, samo je u tom slučaju ona vrsta osobe koja razume istinu i ima istinsku veru. Sada kada smo videli te Božje reči i čuli Njegov glas, to je dovoljno da nam podari pravu veru i da nas stoga navede da Ga sledimo i da nas navede da verujemo u svaku reč i svako delo koje dolazi od Boga. Nema potrebe da i dalje preispitujemo ili istražujemo stvari. Zar to nije razboritost koju ljudi treba da imaju? Kada je Bog stvorio čovečanstvo, nije bilo svedoka, ali sada se Bog ovaplotio da bi izrazio istine i spasao čovečanstvo, da bi Svoje delo izveo u praksi i da bi hodao među crkvama i delao među ljudima. Da li je mnogo ljudi to videlo? Nisu svi u stanju to da vide, ali ti u to veruješ. Zašto veruješ? Da li veruješ ne samo zato što osećaš da su Božje reči istina i da je to istiniti put i delo Božje? Možeš li još uvek reći: „U ovoj fazi božjeg dela, čuo sam ga kako govori, a i video sam božje reči. Tačno je da su te reči došle od boga. Ali što se tiče dela raspeća gospoda Isusa, nisam dodirnuo rane od eksera na njemu, tako da ne verujem u činjenicu da je on bio razapet. Nisam bio svedok dela koje je bog Jahve obavio tokom Doba zakona, niti sam čuo zakone kada ih je objavljivao. Samo ih je Mojsije čuo i napisao je pet knjiga Mojsijevih, ali ne znam kako ih je napisao”? Da li su ljudi koji to govore normalnog stanja uma? Oni su bezvernici, a ne ljudi koji istinski veruju u Boga. To je isto kao kada su Izraelci rekli: „Zar se Jahve obraćao samo preko Mojsija? Zar se nije obraćao i preko nas?” (4. Mojsijeva 12:2). Hteli su da kažu: „Nećemo da slušamo Mojsija, to moramo da čujemo lično od Boga Jahvea.” Baš kao kada su ljudi tokom Doba blagodati govorili da, budući da to nisu videli svojim očima, ne veruju da je Isus bio razapet ili da je ustao iz mrtvih. Postojao je učenik po imenu Toma koji je insistirao da dodirne tragove eksera na Isusu. I šta mu je Gospod Isus rekao? („Da li veruješ zato što si Me video? Blago onima koji veruju, a nisu Me videli” (Jovan 20:29).) „Blago onima koji veruju, a nisu Me videli.” Šta to znači? Da li zaista nisu videli ništa? Zapravo, sve što je Isus rekao i celokupno delo koje je obavio već je dokazalo da je Isus Bog, pa je trebalo ljudi da veruju u to. Nije im bilo potrebno da Isus prikaže više znamenja i čuda ili da izgovori više reči, niti im je bila potrebna potvrda u vidu opipavanja Njegovih rana od eksera, da bi poverovali. Istinska vera se ne oslanja samo na viđenje – naprotiv, uz duhovnu potvrdu, čovek može da veruje do samog kraja bez ikakve sumnje. Toma se oslanjao samo na viđenje i bio je bezvernik. Nemojte biti kao Toma.

U crkvi zaista postoji određeni broj ljudi koji su kao Toma. Oni stalno sumnjaju u Božje ovaploćenje i čekaju da Bog napusti zemlju, vrati se na treće nebo, pa da vide istinsko Božje obličje ne bi li konačno poverovali. Oni samo ne veruju da ovaploćeni Bog koji izražava istinu jeste On koji se pojavljuje i obavlja Svoje delo. Dok takvi ljudi zaista vide Božje duhovno telo, biće prekasno za sve i tada će ih Bog osuditi. Gospod Isus je rekao Tomi: „Da li veruješ zato što si Me video? Blago onima koji veruju, a nisu Me videli” (Jovan 20:29). Te reči znače da ga je Gospod Isus već osudio i da je on bezvernik. Ako zaista veruješ u Gospoda i veruješ da su sve reči koje On izgovara istina i ne sumnjaš u Gospoda u svom srcu, onda ćeš biti blagosloven. Međutim, neki ljudi su sledili Gospoda Isusa nekoliko godina, ali ne veruju da su reči Gospoda Isusa istina, a još manje veruju da On može vaskrsnuti iz mrtvih, ili da je On svemogući Bog. Ti ljudi nemaju istinsku veru i neće zadobiti blagoslove. Oni koji veruju u Gospoda, ali ne veruju da je On istina, neće zadobiti ništa. Ako u svojoj veri u Boga uvek imaš sumnje i uvek želiš da ti se Bog ukaže ili da prikaže znamenja i čuda pre nego što poveruješ u Njega, onda to nije vera – to je verovanje tek nakon viđenja. Kao stvoreno biće, po čemu si podoban da tražiš od Boga da ti se lično ukaže? Po čemu si podoban da tražiš od Njega da lično razgovara s tobom, iskvarenim ljudskim bićem? Štaviše, po čemu si podoban da tražiš od Njega da ti sve jasno objasni pre nego što poveruješ? Ako poseduješ razum, onda ćeš poverovati čim vidiš da su sve ove reči koje Bog izgovara istina. Ako zaista imaš veru, onda ti neće biti važno šta Bog kaže ili šta čini, niti će ti biti važno koliko je normalna Njegova ljudskost. Umesto toga, kada vidiš da su sve Božje reči istina, već ćeš biti sto posto uveren da ih je izgovorio Bog i da je On učinio te stvari, i imaćeš veru da slediš Boga do samog kraja, bez sumnji. Oni koji sumnjaju su lažljivi ljudi. Oni veruju u Boga, ali ne veruju u istinu. Oni uvek žele da razumeju te tajne i istinski će poverovati tek nakon što ih temeljno shvate. Njihov preduslov za veru u Boga je da moraju jasno da razumeju kako je ovaploćeni Bog stigao, kada je stigao, kako dela nakon što je stigao, koliko dugo će delati pre nego što ode, kakav će biti proces Njegovog odlaska, gde će otići nakon što ode... Oni žele da razumeju neke tajne; oni su tu da ih ispituju, a ne da tragaju za istinom. Oni misle da ne mogu da veruju u Boga ako ne razumeju te tajne, kao da ih to sprečava da veruju u Boga. Činjenica da gaje ovakvo gledište znači nevolju. Ako uvek istražuju tajne, u srcu će biti nezainteresovani za istinu i neće biti raspoloženi da obrate pažnju na istinu. U tom slučaju, neće moći da razumeju istinu. Ako ne čitaju Božje reči ili se ne usredsređuju na razmišljanje o Božjim rečima, mogu li takvi ljudi da spoznaju sebe? Ako im neće biti lako da spoznaju sebe, mogu li da imaju život-ulazak? Mogu li da zadobiju istinu? Nipošto ne mogu. Ako neko ne prihvata istinu i ne veruje u Božje reči, onda nema istinsku veru. Na šta se ljudi koji ne vole istinu usredsređuju kada čitaju Božje reči? Oni se samo usredsređuju na ispitivanje nekih tajni, na to kakvo će biti njihovo sopstveno odredište i ishod i na dobijanje nekih vesti ili posebnih izjava, ali se ni najmanje ne usredsređuju na pitanja život-ulaska, a još manje se usredsređuju na spoznaju sopstvenih iskvarenih naravi i na upoređivanje sebe s Božjim rečima. Stvari do kojih im je najviše stalo i koje najviše žele da razumeju nemaju nikakve veze sa istinom. Takvi ljudi nisu oni koji prihvataju istinu. Da li su ljudi koji ne prihvataju istinu oni koji istinski veruju u Boga? Nipošto nisu. Ako neko zaista pomogne ovakvoj osobi da se probudi, njeno stanje će se preokrenuti. Shvatiće da su njena pređašnja gledišta bila previše apsurdna, da nije prihvatala istinu, a ipak je uvek istraživala Boga, istraživala da li može da zadobije blagoslove i postavljala zahteve pred Boga, te da je to previše nadmeno i da ima previsoko mišljenje o sebi. Tada će se osetiti posramljeno. Oni koji gaje pravu veru poverovaće u sve što Bog kaže bez trunke sumnje i, kada steknu neko iskustvo i vide da su Božje reči sve ispunjene i ostvarene, njihova vera postaće još jača. Ovo je tip osobe koji poseduje duhovno razumevanje, koji veruje i može da prihvati istinu, i koji zaista poseduje veru.

Proleće 2008. godine