Da li sada umete da spoznate sebe, da zadobijete život-ulazak i da stupite na pravi put verovanja u Boga? Imate li cilj ili pravac? Trebalo bi da imate nekakvu ideju, jer smo u zajedništvu razmenili dosta toga o pitanjima kao što su kako biti poštena osoba, o spoznaji sebe, kako jesti i piti Božju reč, kako razgovarati o istini da bi se rešili problemi, kako skladno sarađivati u obavljanju svoje dužnosti, kako braća i sestre treba da uspostavljaju normalne međusobne odnose i tako dalje. Sada, kada su vam jasniji svi aspekti istine koji se odnose na veru u Boga, kada imate neko praktično znanje i niste kao što ste bili ranije – kada ste svi bili nerazumljivi o kojem god aspektu da su vas pitali – zar se ne osećate mnogo bolje? (Sada mi je sve jasnije i jasnije.) „Sve jasnije i jasnije“ je tačno. U stvarnosti, bez obzira na to koji aspekt istine neko primenjuje, bilo da je to živeti kao poštena osoba, ili vežbanje sebe u pokoravanju Bogu, ili kako se družiti sa svojom braćom i sestrama, kako proživeti normalnu ljudskost, ili nešto slično, bez obzira na to u koji aspekt istine težiš da uđeš, moraš početi da se dotičeš pitanja samospoznaje. Zar poštenje ne podrazumeva poznavanje sebe? Nećeš moći da primenjuješ poštenje dok ne spoznaš sopstvenu lažljivost i nepoštenje. Tek kada spoznaš da se nisi pokorio Bogu, moći ćeš da primenjuješ pokornost Njemu, ili da tražiš ono što moraš da učiniš da bi Mu se pokorio. Ako ne poznaješ sebe, onda su isprazne sve tvoje želje da budeš poštena osoba, da se pokoravaš Bogu ili da postigneš spasenje. To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav i nije im lako da primenjuju bilo koji aspekt istine, jer je njihova primena uvek ukaljana i ometena njihovom iskvarenom naravi. Kada primenjuješ bilo koji aspekt istine, tvoje iskvarene naravi će se sigurno otkriti i kočiti tvoj trud da budeš pošten, ometati tvoju pokornost Bogu i ograničavati tvoje strpljenje i toleranciju prema braći i sestrama. Ako ne razmisliš o toj iskvarenoj naravi, ako je ne iskopaš, ne raščlaniš ili ne prepoznaš, već se umesto toga osloniš na svoje predstave i uobrazilju da bi primenjivao istinu, onda ćeš samo slediti propise, jer ne razumeš istinu i ne znaš kojih istina-načela treba da se pridržavaš. Stoga, bez obzira na to koji aspekt istine neka osoba primenjuje, ili šta radi, ona prvo mora da razmisli i da spozna sebe. Spoznati sebe znači znati svaku svoju reč i postupak i baš svaku aktivnost; to znači znati svoje misli i ideje, svoje namere i svoje predstave i uobrazilju. Takođe, moraš da poznaješ Sotoninu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje i svakovrsne Sotonine otrove, kao i tradicionalno kulturno znanje. Moraš da tražiš istinu i jasno da razaznaš te stvari. Na taj način ćeš razumeti istinu i zaista spoznati sebe. Iako je neka osoba možda učinila veliki broj dobrih dela od kada je počela da veruje u Boga, ona još uvek ne može jasno da vidi mnoge stvari, a kamoli da postigne razumevanje istine. Ipak, zbog mnogih svojih dobrih dela, ona oseća da već primenjuje istinu, da se već pokorila Bogu i da je već sasvim zadovoljila Njegove namere. Kada nemaš većih problema, u stanju si da učiniš sve što ti se kaže, nemaš nikakvih nedoumica u obavljanju bilo kakve dužnosti i ne opireš se. Kada ti se kaže da širiš jevanđelje, ti se ne žališ i možeš da podneseš tu poteškoću, a kada ti se kaže da trčiš i radiš, ili da obaviš neki zadatak, ti to učiniš. Zbog toga osećaš da si onaj koji se pokorava Bogu i istinski traga za istinom. Ipak, ako te ozbiljno pitaju: „Jesi li ti poštena osoba? Da li si ti osoba koja se istinski pokorava Bogu? Osoba čija se narav promenila?“ – ako se svaka osoba podvrgne poređenju naspram istine Božjih reči – može se reći da niko nije u skladu sa merilima i da nijedna nije sposobna da deluje u skladu s istina-načelima. Dakle, celokupno iskvareno čovečanstvo mora da razmisli o sebi. Svi moraju da razmisle o naravi po kojoj žive, i o sotonskom načinu razmišljanja, o logici, bogohuljenju i zabludama iz kojih proizilaze sve njihove radnje i postupci. Moraju da razmisle o osnovnom uzroku zašto otkrivaju svoju iskvarenu narav, šta je suština njihovog svojevoljnog delovanja, zašto i za koga žive. Ako se ovo uporedi sa istinom, onda će svi ljudi biti osuđeni. Šta je razlog tome? Razlog je to što je čovečanstvo tako duboko iskvareno. Ljudi ne shvataju istinu i svi žive po svojoj iskvarenoj naravi. Oni nemaju ni trunku samospoznaje, uvek veruju u Boga shodno sopstvenim predstavama i uobrazilji, obavljaju svoje dužnosti na osnovu sopstvenih sklonosti i metoda, i slede verske teorije kada služe Bogu. Štaviše, oni i dalje misle da su puni vere, da su njihovi postupci veoma razumni i na kraju osećaju da su mnogo dobili. Nesvesno, oni počinju da misle da već deluju u skladu sa Božjim namerama, da su ih u potpunosti ostvarili, da su već ispunili Božje zahteve i da slede Njegovu volju. Ako se tako osećaš, ili ako misliš da si ostvario neke dobitke za nekoliko godina svog verovanja u Boga, tim pre moraš da se vratiš pred Njega da pažljivo preispitaš sebe. Trebalo bi da pogledaš put kojim si išao tokom godina verovanja da bi video da li su sve tvoje radnje i postupci pred Bogom bili u potpunosti u skladu s Njegovim namerama. Ispitaj koje je tvoje ponašanje bilo u suprotnosti sa Bogom, koje je postiglo pokornost Njemu, da li su tvoja dela ispunila i zadovoljila Božje zahteve. Sve to treba da razjasniš, jer ćeš tek tada spoznati sebe.

Ključ introspekcije i samospoznaje je u sledećem: što više osećaš da si u nekim oblastima bio uspešan ili uradio pravu stvar, i što više misliš da možeš da ostvariš Božje namere ili da si u stanju da se u određenim oblastima hvališ, tim je vrednije spoznati sebe u tim oblastima i po njima vredi dublje kopati da bi se uočilo koje nečistoće postoje u tebi, kao i one stvari koje ne mogu da ostvare Božje namere. Uzmimo Pavla za primer. Pavle je bio izuzetno obrazovan, mnogo je propatio dok je propovedao i radio, a mnogi su posebno njega obožavali. Pretpostavljao je da će zahvaljujući velikom uloženom trudu za njega biti izdvojena kruna. To ga je navodilo da ide sve dalje pogrešnim putem, da bi ga na kraju Bog kaznio. Da je tada razmislio o sebi i preispitao se, ne bi razmišljao onako kako je razmišljao. Drugim rečima, Pavle se nije usredsredio na traženje istine u rečima Gospoda Isusa; verovao je samo u svoje predstave i uobrazilju. Smatrao je da će ga Bog odobriti i nagraditi samo zato što čini neke dobre stvari i primereno se ponaša. Na kraju su mu sopstvene predstave i uobrazilja zaslepile srce i sakrile istinu o njegovoj iskvarenosti. Ali ljudi nisu bili u stanju to da razaznaju i nisu znali za te stvari, te su pre nego što je Bog to razotkrio oni uvek uzimali Pavla za primer kojem treba težiti, prema kojem treba živeti i smatrali su ga idolom na koji se treba ugledati. Pavlov slučaj je upozorenje svakom pripadniku izabranog Božjeg naroda. Naročito onda kada mi koji sledimo Boga možemo da kroz svoje dužnosti patimo i platimo cenu i kada, dok služimo Bogu, osećamo da smo odani i da volimo Boga; u takvim trenucima treba još više da razmišljamo o sebi i razumemo sebe u vezi sa putem kojim idemo – što je krajnje neophodno. To je zato što ćeš za ono što smatraš da je dobro utvrditi da je ispravno, tako da u to nećeš sumnjati, o tome razmišljati, niti detaljno analizirati ima li u tome nečega što se opire Bogu. Na primer, postoje ljudi koji veruju da su izuzetno dobrodušni. Nikada ne mrze niti povređuju druge i uvek priskaču u pomoć bratu ili sestri čija je porodica u nevolji, kako njihov problem ne bi ostao nerešen; puni su dobre volje i čine sve što je u njihovoj moći da pomognu svakome kome mogu. Ipak, oni se nikada ne usredsređuju na primenu istine i ne postižu život-ulazak. Šta je ishod takve sklonosti da se pomaže? Svoje živote stavljaju na čekanje, a ipak su sasvim zadovoljni sobom, i izuzetno zadovoljni svime što su uradili. Štaviše, veoma su ponosni na to, veruju da u svemu što su učinili nema ničega što se protivi istini, da će to zasigurno ostvariti Božje namere, i da su istinski vernici u Boga. Svoju prirodnu dobrotu vide kao nešto na čemu treba kapitalizovati i, čim to učine, uzimaju je zdravo za gotovo kao istinu. U stvarnosti, sve što rade je ljudsko dobro. Oni uopšte ne primenjuju istinu, jer se to što rade odvija pred čovekom, a ne pred Bogom, a još manje praktično postupaju u skladu sa Božjim zahtevima i istinom. Zato su sva njihova dela uzaludna. Ništa od onoga što rade nije primena istine niti Božjih reči, a kamoli poštovanje Njegove volje; naprotiv, oni koriste ljudsku dobrotu i lepo ponašanje da pomognu drugima. Ukratko, oni ne traže Božje namere u svemu što čine, niti postupaju u skladu s Njegovim zahtevima. Bog ne odobrava takvo lepo ponašanje čoveka; prema Bogu, to treba osuditi, i to ne zaslužuje da ga On upamti.

Spoznaja sebe je ključna za svakoga ponaosob, jer neposredno utiče na važno pitanje da li neko može da izgna iz sebe iskvarenu narav i postigne spasenje. Nemojte misliti da je to jednostavno postići. Spoznati sebe ne znači razumeti svoje postupke ili navike, već znati suštinu svog problema, znati koren svog buntovništva i njegovu suštinu, znati zašto ne možeš da primenjuješ istinu i razumeti sve ono što se javlja i ometa te kada primenjuješ istinu. To su neki od najvažnijih aspekata spoznaje sebe. Na primer, zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: „Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti. “ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je podelio samo neka načela. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Volite ono što Bog voli i mrzite ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. Bog voli one koji streme ka istini i sposobni su da slede Njegovu volju; to su ljudi koje i sami treba da volimo. Oni koji nisu u stanju da slede Božju volju, koji Ga mrze i protiv Njega se bune – takve ljude Bog mrzi, a i mi sami treba da ih mrzimo. To je ono što Bog traži od čoveka. Ako tvoji roditelji ne veruju u Boga, ako dobro znaju da je vera u Boga pravi put koji može dovesti do spasenja, a ipak su neprijemčivi, nema sumnje da su to ljudi kojima se smučila istina i koji mrze istinu, i da su ljudi koji se opiru Bogu i mrze Ga – i Bog ih se prirodno gnuša i mrzi ih. Da li bi mogao da se gnušaš takvih roditelja? Oni se suprotstavljaju Bogu i vređaju Ga, što znači da su svakako demoni i Sotone. Da li bi mogao da ih mrziš i da ih prokuneš? Sve su to realna pitanja. Ako te roditelji sprečavaju da veruješ u Boga, kako treba da se ophodiš prema njima? Kao što Bog traži, treba da volite ono što Bog voli i da mrzite ono što Bog mrzi. Tokom Doba blagodati, Gospod Isus je rekao: „Ko je moja majka i ko su moja braća?“ „Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.“ Ove reči su već postojale u Doba blagodati, a sada su Božje reči još jasnije: „Voli ono što Bog voli, a mrzi ono što Bog mrzi.“ Ove reči pogađaju suštinu, ali ljudi često nisu u stanju da shvate njihovo pravo značenje. Ako je osoba neko ko poriče Boga i suprotstavlja Mu se, neko koga je Bog prokleo, ali taj neko je tvoj roditelj ili rođak i, koliko znaš, ne izgleda kao zla osoba, već je dobar prema tebi, onda možda nećeš moći da mrziš tu osobu, i možda ćeš čak ostati u bliskom kontaktu s njom i vaš odnos će ostati nepromenjen. Saznanje da Bog mrzi takve ljude će te mučiti, a ti nećeš biti u stanju da staneš na stranu Boga i nemilosrdno ih odbaciš. Osećanja te uvek sputavaju i ne možeš u potpunosti da ih otpustiš. Šta je razlog tome? To što su tvoja osećanja prejaka i sprečavaju te da primenjuješ istinu. Ta osoba je dobra prema tebi, tako da ne možeš da nateraš sebe da je mrziš. Mogao bi da je mrziš samo ako bi te povredila. Da li bi ta mržnja bila u skladu s istina-načelima? Takođe, vezan si tradicionalnim predstavama, misliš da će te, ako budeš mrzeo roditelje ili rođake, društvo omalovažavati i javno mnjenje vređati, osuđivati kao odrođenog, kao osobu bez savesti, koja čak nije ni čovek. Misliš da bi doživeo Božju osudu i kaznu. Čak i ako želiš da ih mrziš, savest ti to neće dozvoliti. Zašto tvoja savest funkcioniše na taj način? Zato što je takav način razmišljanja usađen u tebe još od detinjstva, kroz porodično nasleđe, kroz vaspitanje koje su ti dali roditelji i kroz indoktrinaciju kulturne tradicije. Takav način razmišljanja duboko je ukorenjen u tvom srcu i čini da pogrešno veruješ da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da je sve što si nasledio od svojih predaka uvek dobro. To je prvo što si naučio i takav način razmišljanja ostaje dominantan i stvara veliki kamen spoticanja i smetnje u tvojoj veri i prihvatanju istine, ostavljajući te nesposobnog da primeniš Božje reči u praksi i da voliš ono što Bog voli i mrziš ono što Bog mrzi. Ti u svom srcu znaš da ti je život došao od Boga, a ne od roditelja. Takođe znaš da tvoji roditelji ne samo da ne veruju u Boga, već se opiru Bogu i Bog ih mrzi, i znaš da ti treba da se pokoriš Bogu, da staneš na Njegovu stranu, ali jednostavno, čak i da hoćeš, ne možeš da navedeš sebe da ih mrziš. Ne možeš to da prelomiš, ne možeš da otvrdneš svoje srce i ne možeš da primenjuješ istinu. Šta je koren toga? Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga. Neki ljudi jesu u stanju da vide dalje od toga i zaista im nije lako da kažu: „Moji roditelji ne veruju u Boga i mene sprečavaju da verujem. Oni su đavoli.“ Nijedan nevernik ne veruje da postoji Bog, ili da je On stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, ili da je Bog stvorio čoveka. Ima čak i onih koji kažu: „Život čoveku daju roditelji i on treba da ih poštuje.“ Odakle dolazi takva misao ili stav? Da li dolazi od Sotone? To su milenijumi kulturne tradicije koji su obrazovali i naveli čoveka na stranputicu na taj način, što ih je navelo da poriču Božju tvorevinu i neprikosnovenost. Bez Sotoninog navođenja na stranputicu i kontrole, čovečanstvo bi istraživalo Božje delo i čitalo Njegove reči, te bi znali da ih je Bog stvorio, da im je Bog dao život; znali bi da im je Bog dao sve što imaju i da je Bog taj kome treba da se zahvaljuju. Ako nam neko učini dobro, treba da ga prihvatimo od Boga – posebno ako nam dobro učine roditelji, koji su nas rodili i podigli; sve je to Bog uredio. Bog ima suverenost nad svim; čovek je samo oruđe za služenje. Ako neko može da ostavi svoje roditelje po strani, ili svog muža (ili ženu) i decu, kako bi se dao Bogu, onda će ta osoba biti jača i imaće veći osećaj za pravdu pred Njim. Međutim, ljudima nije lako da se oslobode okova nacionalnog obrazovanja i tradicionalnih ideja, predstava i moralnih izjava, jer su se ti sotonski otrovi i način razmišljanja odavno ukorenili u srcima ljudi, proizvodeći sve vrste iskvarenih naravi koje ih sprečavaju da čuju Božju reč i da Mu se pokoravaju. U dubini iskvarenog čovekovog srca nedostaje osnovna spremnost da se istina primeni i da se sledi Božja volja. Dakle, ljudi se bune protiv Boga i opiru Mu se; mogu Ga izdati i ostaviti u bilo kojem trenutku. Može li neko da prihvati istinu ako unutar njega postoje iskvarena narav i sotonski otrovi i filozofije? Može li se postići pokornost Bogu? Zaista je veoma teško. Da nije bilo dela suda od Sȃmog Boga, duboko iskvareno čovečanstvo ne bi moglo da postigne spasenje i ne bi moglo da bude očišćeno od svih svojih sotonskih naravi. Čak i ako ljudi veruju u Boga i spremni su da ga slede, ne mogu da slušaju Boga i da mu se pokoravaju, jer je potrebno previše truda da bi ljudi prihvatili istinu. Stoga, traganju za istinom mora da prethodi traganje za spoznajom sebe i rešavanje sopstvene iskvarene naravi. Tek tada će biti lakše prihvatiti istinu. Poznavanje sebe nipošto nije jednostavna stvar; samo oni koji prihvate istinu mogu spoznati sebe. Zato je spoznaja sebe tako vitalna i nešto što ne smete da previdite.

Ljudi imaju iskvarenu narav, te im je veoma teško da prihvate istinu, a još teže da spoznaju sebe. Ako žele da postignu spasenje, moraju da spoznaju sopstvenu iskvarenu narav i svoju priroda-suštinu. Tek tada zaista mogu da prihvate istinu i da je primenjuju. Većina ljudi koji veruju u Boga zadovoljni su samo time što mogu da izgovore reči i doktrine, misleći da razumeju istinu. To je velika greška, jer oni koji ne poznaju sebe ne razumeju istinu. Stoga, da bi razumeli i stekli istinu u svojoj veri u Boga, ljudi moraju da se usredsrede na samospoznaju. Bez obzira na vreme ili na to gde se nalazimo, i bez obzira u kakvom smo okruženju, ako možemo da spoznamo sebe, iskopamo i preispitamo sopstvenu iskvarenu narav i samospoznaja nam postane najviši prioritet, onda ćemo sigurno nešto dobiti i postepeno produbljivati svoje znanje o sebi. Istovremeno ćemo primenjivati istinu, primenjivaćemo ljubav i pokornost Bogu i shvataćemo istinu sve više i više. Istina će tada spontano postati naš život. Međutim, ako uopšte ne uđeš u spoznaju sebe, pogrešno je reći da primenjuješ istinu, jer si zaslepljen svakakvim površnim pojavama. Osećaš kao da se tvoje ponašanje popravilo, da imaš više savesti i razuma nego ranije, da si nežniji, obazriviji i tolerantniji prema drugima, da si strpljiviji i da lakše opraštaš ljudima, te shodno tome misliš da već proživljavaš normalnu ljudskost i da si velika i savršena osoba. Ali u Božjim očima, ti još uvek ne ispunjavaš Njegove zahteve i standarde i veoma si daleko od istinskog pokoravanja Bogu i obožavanja Boga. To pokazuje da nisi zadobio istinu, da ti nedostaje i najmanji deo stvarnosti i da si još uvek daleko od ispunjavanja standarda spasenja. Ljudi moraju da razumeju kojim istinama treba da se opreme da bi ispunili Božje zahteve. Oni još uvek ne mogu da razlikuju spoljašnja dobra ponašanja i primenjivanje istine. Sve što ljudi sada poseduju jesu samo male promene u njihovom spoljašnjem ponašanju. Danas većina ljudi često odlazi na okupljanja i sluša propovedi i može normalno da bude u slozi i da komunicira sa svojom braćom i sestrama. Ne svađaju se, u stanju su da budu tolerantni i strpljivi jedni prema drugima, a savesniji su u obavljanju svojih dužnosti nego što su bili ranije. Međutim, njihovo razumevanje istine je isuviše površno, njihove misli i pogledi na mnoge stvari još uvek su udaljeni od istine, ili se kose s istinom, a neka od njihovih shvatanja čak su neprijateljski nastrojena prema Bogu. To je dovoljno da ilustruje da ljudi još nisu stekli istinu. Zato moramo da tražimo istinu u svakom aspektu samospoznaje i da nastojimo da dublje upoznamo sebe. Zar kroz ovo zajedništvo ne osećate da je veoma važno da spoznate sebe? Malopre sam dao primer iskazivanja odanosti roditeljima. To je značajno pitanje sa kojim svaka osoba treba da se suoči. Ako ne možete da shvatite istinu i oslobodite se ustaljenih misli i predstava, biće vam teško da se odreknete svega i istinski se date Bogu. Ima mnogo ljudi koji su godinama verovali u Boga, ali nisu obavili svoju dužnost. Oni se bore u svojim srcima već ko zna koliko, neizvesno je kada će moći zaista da shvate istinu i oslobode se ograničenja i okova svojih telesnih sklonosti i tradicionalnih misli i predstava, i dostignu tačku na kojoj „vole ono što je Bogu milo i mrze ono što Bog prezire“. To nije lako postići. Pronicanje u suštinu porodice i odbacivanje ograničenja koja nam nameće krvno srodstvo velika su prepreka za one koji slede Boga. Postoji proces oslobađanja od okova čovekove porodice i telesnih veza i oslobađanja od ograničenja misli nametnutih od strane tradicionalne kulture – to zahteva od Boga da uredi okruženja u kojima možemo da vežbamo ulazak u istinu. Posebno kada su u pitanju naši najmiliji, još je neophodnije da jasno vidimo njihova prava lica i svaku njihovu priroda-suštinu. Istovremeno, takođe treba da razmišljamo, uzimajući istinu kao osnovu, o iskvarenoj naravi koju smo otkrili i sotonskim jeresima i zabludama koje još uvek postoje u našim srcima. To zahteva od Boga da orkestrira različita okruženja kako bi nas razotkrio, tako da možemo da saznamo šta još uvek postoji u našim srcima što Mu se opire ili je nespojivo s Njim, a zatim da tražimo istinu da to razrešimo. Potreban nam je Bog da upriliči odgovarajuća okruženja da bi razotkrio našu iskvarenost i naš rast. Međutim, takođe moramo aktivno i pozitivno da sarađujemo s Bogom i da postavljamo sebi zahteve u skladu s Njegovom rečju, jer tek tada On može da nas upotpuni. Ali pre nego što Bog počne da dela, moramo mentalno da se pripremimo. Prvo, moramo da prepoznamo sotonske otrove koji se nalaze u čoveku i da shvatimo da misli i predstave iz tradicionalne kulture kvare ljude i navode ih na stranputicu. Moramo razumeti koliko se te sotonske stvari – koje nasleđujemo, a koje potiču od obrazovanja i društva – opiru Bogu i koliko se kose s istinom. Tek kada to prozrete, može se reći da zaista razumete istinu.

Upravo sam govorio o tome kako treba postupati s roditeljima. Može se reći da je to velika stvar u životu, a takođe je i značajna stvar s kojom svaka osoba mora da se suoči. To je nesporno. Zatim ćemo u zajedništvu razgovarati na drugu temu, a to je kako se odnositi prema svojoj deci. Kada je reč o ophođenju prema deci i roditeljima, nije bitan način na koji se ophodiš prema njima, već je bitna tvoja perspektiva; radi se o perspektivi i stavu s kojim im pristupaš. To je nešto što moramo da razumemo u našim srcima. Od trenutka kada dobiju decu, svi počinju da planiraju koju vrstu obrazovanja žele da njihova deca steknu, koji fakultet njihova deca treba da pohađaju i kako posle, kada ga završe, da nađu dobar posao, da bi imali uporište i da bi imali određeni društveni status. Svi ljudi veruju da u ovom životu čovek prvo mora da poseduje znanje i visoko obrazovanje – u njihovim očima, to je jedini način da on pronađe zaposlenje i obezbedi život u društvu, tako da u budućnosti ne mora da se brine o osnovnim potrebama kao što su hrana, odeća, prevoz i krov nad glavom. Stoga, kada je reč o načinu na koji se ljudi ophode prema svojoj deci, svi se roditelji nadaju da će njihovo dete steći visoko obrazovanje. Nadaju se da će njihovo dete jednog dana uspeti da napreduje u svetu, da će imati mesto u društvu, visoka i stabilna primanja, prestiž i status. Misle da će samo to doneti čast njihovim precima. Svi ljudi gaje takvo viđenje. „Dabogda mi deca bila bolja od najboljih“ – da li je takvo viđenje ispravno? Svi žele da njihov sin ili njihova ćerka odu na prestižni univerzitet, a zatim nastave dalje studije, u uverenju da će njihovo dete moći da napreduje u svetu kada stekne viši stepen obrazovanja. U svom srcu, svi ljudi obožavaju znanje i veruju da je „knjiga čovekov najbolji prijatelj“; štaviše, oni misle da je konkurencija u društvu danas posebno žestoka i da će, ako neko nema akademsko obrazovanje, teško uspevati da zaradi makar i za hranu. To su misao i stav koje svaka osoba gaji – kao da će, sve dok neko ima viši stepen obrazovanja, njegovi izgledi i egzistencija u budućnosti biti sigurni. Dakle, kada su u pitanju njihovi zahtevi od sinova i ćerki, ljudi upis na fakultet i sticanje visokog obrazovanja uzimaju za glavni prioritet. U stvarnosti, sve to obrazovanje, sve to znanje i sve ideje koje ljudi primaju idu protiv Boga i istine, a Bog ih se gnuša i osuđuje ih. To dokazuje da su čovekovi pogledi pogrešni i besmisleni. Ljudi treba da shvate da ako steknu ovu vrstu obrazovanja, pored sticanja malo korisnog intelektualnog znanja, oni će takođe biti indoktrinirani mnogim Sotoninim otrovima, mislima, teorijama i njegovim različitim jeresima i zabludama i treba da shvate kakve će biti posledice toga. Ljudi nikada ranije nisu razmišljali o tome i ne mogu to da shvate. Oni samo veruju u to da će njihova deca imati svetliju budućnost i doneti čast svojim precima ako uđu u visokoškolske ustanove. Kao posledica toga, kada se vaše dete jednog dana vrati kući, a vi s njim porazgovarate o verovanju u Boga, ono će osećati odbojnost prema tome, a kada s njim podelite istinu, nazvaće vas ludim, rugaće vam se i prema vašim rečima će se odnositi s prezirom. Tada ćete shvatiti da ste izabrali pogrešan put kada ste poslali svoje dete na fakultet da stekne visoko obrazovanje. Međutim, biće prekasno za kajanje. Čim osoba prihvati Sotonin način razmišljanja i stavove i oni se ukorene, procvetaju i počnu da donose plodove u njima, to je isto kao i napredovanje malignog tumora – te stvari se ne mogu ukloniti ili promeniti preko noći. U tom trenutku toj osobi postaje teško da prihvati istinu i ne postoji način da se spase. To je isto kao da ih Sotona truje do smrti. Nisam video da je neko rekao: „Kada moje dete krene u školu, neka samo nauči da čita da bi moglo da razume šta znači reč Božja. Posle toga ću ga usmeravati da veruje u Boga svim srcem i da nauči nešto o nekom korisnom zanimanju kako bi moglo da nađe dobar posao i u budućnosti ostvari stabilan život. Tada ću moći mirno da spavam. Bilo bi bolje da je dobrog kova, da poseduje dobru ljudskost i da može da obavlja dužnost u Božjoj kući. Ako ne može da obavlja dužnost, bilo bi mu dovoljno da ima posao van crkve kako bi moglo da izdržava svoju porodicu. Najviše od svega, želim da primi Božje istine u Njegovoj kući i da ne bude zagađeno ili uslovljeno društvom.“ Ljudi nemaju vere da dovedu svoju decu pred Boga; uvek brinu da njihova deca neće imati dobre izglede ako ne upišu fakultet. Drugim rečima, kada je reč o njihovoj deci, nijedna osoba nije spremna da ih dovede pred Boga kako bi mogli da prihvate Božju reč i ponašaju se u skladu sa istinom i Božjim zahtevima. Ljudi nisu voljni to da urade i ne usuđuju se na to. Boje se da, ako tako postupe, njihova deca neće imati sredstva za život ili perspektivu u ovom društvu. Šta takvo viđenje potvrđuje? Potvrđuje da ljudi koje je Sotona duboko iskvario nemaju interesovanja za istinu ili za verovanje u Boga. Čak i ako veruju u Boga, to je samo da bi bili blagosiljani. Oni ne streme ka istini, jer u svom srcu ljudi obožavaju materijalne stvari, novac i Sotonin uticaj. Nemaš vere da kažeš: „Ako neko napusti trendove sveta i osloni se na Boga, On će im dati izlaz da bi mogli da prežive.“ Nedostaje ti takva vera. Tvoj zavedeni stav obožavanja znanja pustio je korenje u tvom srcu. On kontroliše svaku tvoju reč i delo, tako da ne možeš da prihvatiš i pokoriš se Božjem delu, a još manje da prihvatiš istine koje Bog izražava. Zašto to govorim? Zato što su ta misao i taj stav neprijateljski nastrojeni prema Bogu, oni izdaju Boga, poriču Boga i to nije u skladu sa istinom. Kada osoba razume istinu, ona može da prozre ovaj problem i shvati da u njoj ima mnogo toga što je u suprotnosti sa Bogom – onoga što Bog u osnovi prezire. Sve su to rezultati koji se postižu doživljavanjem Božjeg dela. Bez razotkrivanja od strane Božje reči i bez njenog suda i grdnje, ljudi bi mislili da su postali sveti, da su bili puni ljubavi prema Bogu i da je njihova vera u Njega bila jaka nakon nekoliko godina verovanja u Boga i nekih promena u svom ponašanju. Sada, kada razumeju istinu, najednom shvataju: „Kako te iskvarene stvari još uvek mogu da postoje u ljudima? Zašto ranije nisam mogao da ih prepoznam? Ljudi su naprosto prevelike neznalice!“ U tom trenutku, oni shvataju da je Božje razotkrivanje ljudske iskvarenosti tako veliko i tako neophodno i znaju da, ako Bog ne bi razotkrio njihovu iskvarenost i sudio joj, nikada ne bi bili u stanju da je prepoznaju. Svi ljudi se vešto pretvaraju i prerušavaju. Oni mogu prilično dobro da se preruše ili sakriju i lepo da se upakuju, ali iskvarena narav koju otkrivaju i misli koje su duboko ukorenjene u njihovim umovima opiru se Bogu, a Bog to prezire i mrzi. To su stvari koje Bog želi da razotkrije i to su stvari koje ljudi treba da spoznaju. Međutim, ljudi često misle: „Što se tiče onoga što govorimo, mi nismo izgovorili nijednu reč koja se opire Bogu i posedujemo razum. Što se tiče našeg ponašanja, nismo uradili ništa preterano, već smo došli do tačke kada svoje dužnosti obavljamo veoma korektno. Nemamo gorućih problema, pa šta još treba da znamo o sebi? Da li uopšte moramo da spoznamo sebe?“ Da li je to gledište u skladu s činjenicama? Ako jeste, zašto ljudi i dalje uvek ispovedaju svoje grehe Bogu? Zašto ljudi i dalje često otkrivaju svoje iskvarene naravi, pa čak i čine prestupe? Dakle, što više sebe smatraš dobrim u jednom pogledu, to više vredi tražiti istinu, razmisliti i spoznati sebe u tom pogledu. Samo kroz to zaista možeš da spoznaš svoju iskvarenu narav, da te Bog pročisti i usavrši. To je ishod doživljavanja Božjeg dela.

Postoje mnogi ljudi koji veruju da je odanost roditeljima Bogu ugodna i od Boga blagoslovena. Smatraju da je odanost roditeljima nešto što Bog sigurno voli, jer veruju da je odanost roditeljima savršeno prirodna i opravdana i da dokazuje da osoba ima savest i da nije zaboravila odakle dolazi. Prema tradicionalnim predstavama, takvi pojedinci se smatraju dobrim ljudima i odanom decom. Kada je reč o odanoj deci, svi ih odobravaju. Ljudi ih vole, kao i njihovi roditelji. Onda vi prirodno pretpostavljate da i Bog mora da ih voli i nadate se da: „Bog mora da voli one koji pokazuju odanost svojim roditeljima – On ih sigurno voli!“ Dakle, ti odustaješ od obavljanja svoje dužnosti i vraćaš se kući da pokažeš odanost svojim roditeljima. Dok to činiš, postaješ sve motivisaniji i sve si više uveren da je to opravdano i ispravno, kao i da primenjuješ istinu. Nesvesno počinješ da veruješ da si već udovoljio Bogu i da imaš kapital potreban da stekneš Božje odobravanje, Njegovu blagonaklonost i Njegovo priznanje. Kada Bog kaže da Mu prkosiš i da Ga izdaješ, ili kada kaže da se uopšte nisi promenio, ti se opireš i osuđuješ Ga. Poričeš Njegove reči tvrdeći da On nije u pravu. Kakav je to problem? Kada Bog kaže da si dobar i da te odobrava, ti to prihvataš. Ali kada Bog otkrije da se buniš protiv Njega i da Mu se suprotstavljaš, ti to poričeš i odbacuješ, pa se čak opireš i sudiš Bogu. Kakva je to narav? Očigledno je da su ljudi nadmeni, uobraženi i samopravedni. Obično se čini da ljudi mogu da priznaju da je Božja reč istina i svi ljudi smatraju da su pokorni Bogu, ali kada im Bog sudi i razotkriva njihovu iskvarenu narav, niko od njih ne obraća pažnju na Njegove reči, i niko od njih ne upoređuje svoje postupke s Njegovom rečju svaki put kada nešto učini. Umesto toga, oni jedva da nešto kažu i porazgovaraju i to je kraj, ili izrecituju nekoliko redova Božjih reči tokom okupljanja, malo razgovaraju o njima u zajedništvu i onda su gotovi. U stvarnosti, kada činiš nešto, uopšte ne primenjuješ prema Božjoj reči. Dakle, u čemu je poenta da čitaš Božju reč i da o njoj razgovaraš? Ti ne primenjuješ Božju reč kada ti se nešto dogodi i ti ne živiš prema Božjoj reči, pa zašto onda čitaš Božju reč? Zar to nije samo formalnost? Možeš li na taj način da razumeš istinu? Možeš li da stekneš istinu? Besmisleno je tako verovati u Boga. Mnogi naprosto pročitaju nešto malo Božjih reči, steknu razumevanje njihovog doslovnog značenja i misle da su izgovarajući nekoliko reči i doktrina shvatili istinu i da poseduju istina-stvarnost. Neki kažu: „U zajedništvu razgovaram o Božjoj reči, kako onda to mogu biti samo reči i doktrine?“ Ti ne poznaješ suštinu Božje reči, ti ne primenjuješ Njegovu reč, i sigurno nemaš iskustveno znanje o njoj, tako da, kada razgovaraš o njoj u zajedništvu, ti samo izgovaraš reči i doktrine. Božja reč je, naravno, istina, ali ti je istinski ne razumeš, niti je primenjuješ, tako da je ono što ti razumeš samo doktrina. Možete li to da razumete? Da li osećate da se slušanje ovih reči dotaklo bolne tačke? Hoćete li reći: „Nije li strašna uvreda ako ne poštujem svoje roditelje? Zar Božji zahtevi od ljudi nisu bezobzirni prema njihovim osećanjima?“ Recite Mi, da li su standardi koje Bog zahteva od čoveka visoki? Zapravo, nisu visoki – zasnovani su na čovekovoj savesti i razumu, sve su to standardi koje ljudi mogu da zadovolje. Zbog uticaja ljudskih osećanja i zato što je tradicionalna kultura već uhvatila čvrst, nepokolebljiv koren u njihovim srcima, ljudi osećaju da su Božji zahtevi previsoki i zaista izvan njihovog domašaja. Uzrok tome je nedovoljno razumevanje istine. Ako zaista razumete istinu i uvidite pravu prirodu tog pitanja, moći ćete na pravi način da pristupite tom problemu i rešite ga. Hiljadama godina ljudi su pod uticajem tradicionalne kulture. Sotonine filozofije i zakoni o ponašanju već su se ukorenili u srcima ljudi. Ako živiš prema takvim idejama, šta si tačno proživeo? Da li si proživeo normalnu ljudskost? Da li si proživeo stvarni život? Vredelo bi ti da spoznaš i preispitaš to pitanje. Treba da razmisliš o tome šta si dobio od tradicionalne kulture i Sotoninih filozofija i stavova, o tome da li je sve to zaista istina i o onome što ti pružaju. Zatim treba da u zajedništvu razgovaraš o tim pitanjima i detaljno ih analiziraš na osnovu Božje reči. Ako to uradiš, biće ti lako da otkriješ istinu. Jednom kada shvatiš istinu i shvatiš Božje namere, videćeš da su Božji zahtevi za ljude sve ono što ljudska savest i razum mogu da postignu. Naravno, više se nećeš žaliti da Bog zahteva previše od čoveka. Umesto toga, reći ćeš: „Razumemo načela; imamo put primene i znamo kako da rešimo te stvari.“ Na taj način, malo pomalo, ući ćeš u stvarnost Božje reči. To je proces shvatanja istine.

Samospoznaja je izuzetno bitna prilikom ulaska u istina-stvarnost. Samospoznaja znači spoznati šta je to što je u našim mislima i pogledima fundamentalno nespojivo sa istinom i šta pripada iskvarenoj naravi i neprijateljski je nastrojeno prema Bogu. Lako je shvatiti iskvarene ljudske naravi poput nadmenosti, samopravednosti, laganja i prevrtljivosti. Lako ih možeš donekle spoznati kroz nekoliko razgovora o istini ili čestim zajedništvom, ili tako što će ti braća i sestre ukazati na tvoje stanje. Štaviše, nadmenosti i prevrtljivosti ima u svakoj osobi, razlika je samo u stepenu prisutnosti, te ih je relativno lako prepoznati. Međutim, teško je razaznati da li su nečije misli i gledišta u skladu sa istinom; to nije tako lako kao prepoznavanje nečije iskvarene naravi. Kada neko malo promeni ponašanje ili spoljne navike, ta osoba se oseća kao da se promenila, ali zapravo je to obična promena ponašanja i to ne znači da se njen pogled na stvari zaista izmenio. U dubini ljudskih srca još uvek postoje mnoge predstave i zamisli, raznorazne misli, pogledi i otrovi tradicionalne kulture i mnogo toga što je protivno Bogu. Te stvari su skrivene u njima i tek treba da budu iskopane. One su poreklo otkrovenja njihovih iskvarenih naravi i potiču iz čovekove priroda-suštine. Zato ćeš ti, kada Bog učini nešto što se ne uklapa u tvoje predstave, da Mu se opireš i suprotstavljaš. Nećeš razumeti zašto je Bog tako postupio i, mada znaš da postoji istina u svemu što Bog čini i želiš da se pokoriš, nećeš biti u stanju da to učiniš. Zašto nisi u stanju da se pokoriš? Koji je razlog tvog protivljenja i otpora? Razlog je u tome što u čovekovim mislima i pogledima ima mnogo toga što je protivno Bogu, protivno načelima po kojima Bog deluje i protivno Njegovoj suštini. Ljudi teško shvataju ove stvari. Pošto sam podelio ove reči, trebalo bi da budete u stanju da steknete uvid i nekakvo razumevanje. Pretpostavimo da imate predstave o Bogu kada se nešto dogodi i pomislite: „To ne može biti Božji čin, jer da jeste Bog, On to ne bi učinio ovako, ili govorio onako. Sve što Bog čini jeste ljubav i ljudima je lako to da prihvate“, ali onda pretpostavimo da pomislite: „Takav način razmišljanja je pogrešan. Bog je ranije rekao da istinu treba tražiti gde god ljudi ne mogu da razumeju. Trebalo bi da razmislim o sebi, jer mi u srcu naviru predstave i uobrazilje, navode me da postavljam granice Božjem delu. Ne bi bilo uputno da Ga pogrešno razumem“ – to je ispravan način kako da razmišljate o sebi. Kad god vidiš da Božje delo ili reči nisu u skladu s tvojim predstavama, tada treba da razmisliš o sebi, požuriš da potražiš istinu u Božjim rečima, odmeravaš sebe u odnosu na njih i onda deluješ u skladu s njima. Zar to nije put koji vodi napred?

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o našem odnosu prema roditeljima. Dosta vas smatra da mnogo dugujete roditeljima jer su tokom života mnogo propatili zbog vas i ukazali vam veliku ljubav i brigu. Ako se jednog dana razbole, tvoja savest će proraditi i osećaćeš se krivim. Iznenada pomisliš da treba da ostaneš s roditeljima kako bi, kao njihovo dete, ispunio svoju dužnost prema njima, utešio ih i postarao se da budu srećni u starosti. Ti misliš da je to tvoja odgovornost i obaveza kao njihovog deteta. Ako, dok ispunjavaš tu obavezu, Bog traži nešto od tebe ili te stavlja na neočekivanu kušnju, Njegova namera je da to ne činiš, već da imaš poverenja u Boga, da dobro izvršavaš svoju dužnost i da stremiš ka istini kao načelom. Kako bi se ti osećao da te Bog direktno zamoli da ne budeš odan svojim roditeljima ili da se prema njima ne ponašaš na taj način? Razmotrio bi to kroz prizmu tradicionalnih predstava i u srcu bi se žalio na Boga, misleći da je On to učinio ne uzimajući u obzir tvoja osećanja i da se time ne zadovoljava tvoja odanost roditeljima. Veruješ da tvoje ponašanje odiše odanošću prema roditeljima, ljudskošću i savešću, ali Bog ti ne dozvoljava da se ponašaš u skladu sa svojom savešću ili odanošću roditeljima. Onda ćeš se buniti protiv Boga, opirati Mu se i suprotstavljati, i nećeš prihvatiti istinu. Sve ovo govorim da bi ljudi shvatili da koren i suština čovekove buntovne prirode dolaze pre svega iz misli i stavova ljudi koji se formiraju obrazovanjem stečenim u porodici i društvu, kao i od tradicionalne kulture. Kada se sve to duboko usadi u srca ljudi, malo pomalo, kroz norme ponašanja u porodici ili uticaj društva i akademskog obrazovanja, onda ljudi počinju da se ravnaju po njima. Oni će nesvesno početi da veruju da je ta tradicionalna kultura ispravna, neosporna, da se ne može kritikovati i da samo delujući u skladu sa zahtevima tradicionalne kulture oni mogu da budu pravi ljudi. Ako to ne učine, osetiće se kao da nemaju savesti, da se protive ljudskosti i da je nemaju nimalo i neće moći da se pomire s tim. Zar te ljudske misli i pogledi nisu daleko od istine? Stvari u ljudskim mislima i pogledima i ciljevi kojima ljudi teže, svi su usmereni prema svetu, prema Sotoni. Božji zahtev da čovek sledi istinu usmeren je prema Bogu, prema svetlosti. To su dva različita pravca, dva različita cilja. Postupaj u skladu sa Božjim ciljevima i zahtevima prema čoveku i tvoja ljudskost će postati normalnija, tvoje obličje će više sličiti ljudskom i približićeš se Bogu. Ako budeš delao u skladu s mislima i pogledima tradicionalne kulture, sve više i više ćeš gubiti savest i razum, postaćeš još više neiskren i lažan, još više ćeš pratiti trendove sveta i postati deo sila zla. Tada ćeš živeti u potpunoj tami, pod vlašću Sotone. U potpunosti ćeš prekršiti istinu i izdati Boga.

Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Konkretno, obaveza žene je da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: „Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.“ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti ideja da „Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena“. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si dobro ispunila tu dužnost? Zašto si opet skrenula s puta? Zar u srcu zaista ne osećaš ni krivicu ni prekor? Pošto istina još uvek nije postavila temelje u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim, može ti se desiti da zalutaš dok obavljaš svoju dužnost. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo još uvek ne ispunjavaš merila istine i Božjih zahteva. Da li sada jasno vidiš tu činjenicu? Šta Bog želi da poruči kada kaže da je „Bog izvor čovekovog života“? Želi da svi shvate sledeće: svi naši životi i duše dolaze od Boga i On ih je stvorio – ne dolaze od naših roditelja, a svakako ne od prirode, već su nam dati od Boga. Naši roditelji su rodili samo naše telo, kao što smo mi rodili svoju decu, ali njihova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; kao stvoreno biće, potrebno je samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni. Bez obzira na to koliko si savršena supruga i majka, koliko su visoki tvoji aršini društvenog morala, ili u kojoj meri te drugi odobravaju, to ne znači da primenjuješ istinu, a još manje da se pokoravaš Bogu. Ako imaš odbojnost prema istini i odbijaš da je prihvatiš, to samo dokazuje da nemaš savesti niti razuma, nemaš normalnu ljudskost i da si neko ko uopšte ne nosi Boga u srcu. Zar takva osoba nije predaleko od Božjih zahteva? Oni koji ne streme ka istini su takvi, uvek žive shodno idejama i teorijama tradicionalne kulture, uvek prate trendove društva, ali ne prihvataju istinu i nisu u stanju da se pokore Bogu. Zar ti ljudi nisu siromašni i jadni? Zar nisu bezumni i neuki? Da li je vredno hvalisati se i ponositi time što si dobra supruga i brižna majka, što si dobra, omiljena žena?

Sve što ljudi drže u svojim srcima zapravo je u suprotnosti sa istinom i protivno je Bogu. To uključuje sve za šta verujemo da je pozitivno, dobro i ono što se u principu smatra ispravnim. Mi to čak vidimo kao istinu, kao ljudske potrebe i stvari u koje ljudi treba da uđu. Međutim, Bogu je sve to mrsko. Koliko su daleko od istine koju Bog izgovara stavovi koje čovek smatra ispravnim, ili stvari za koje čovek veruje da su pozitivne? Veoma daleko – nemerljivo daleko. Dakle, moramo da znamo da smo mi, kao i sve od akademskog obrazovanja koje smo stekli pa do naših težnji i sklonosti, sve od naših misli i gledišta pa do puteva koje biramo i kojima kročimo, sve je vredno dubokog prekopavanja i raščlanjivanja. Neke od ovih stvari čovek nasleđuje od porodice; neke uči u školi; neke potiču od uticaja i uslovljavanja društvene sredine; neke se uče iz knjiga; a neke dolaze iz naše uobrazilje i predstava. To su najstrašnije stvari, jer one dominiraju našim umovima i upravljaju motivima, namerama i ciljevima naših postupaka. Oni takođe vezuju i kontrolišu naše reči i dela. Ako ne iskopamo te stvari i ne odbacimo ih, nikada nećemo u potpunosti prihvatiti Božje reči i nikada nećemo bezrezervno prihvatiti Njegove zahteve i primeniti ih. Sve dok gajiš sopstvene ideje i stanovišta, kao i stvari za koje veruješ da su tačne, nikada nećeš bezrezervno prihvatiti Božje reči, niti ćeš ih primenjivati u njihovom izvornom obliku; sigurno ćeš obrađivati Božje reči u svom srcu i primenjivati ih tek pošto ih uskladiš sa svojim predstavama. Tako ćeš se ponašati i tako ćeš „pomagati“ drugima, navodeći ih da rade stvari na tvoj način. Izgledaće kao da primenjuješ Božje reči, ali ono što budeš primenjivao biće izopačena ljudska tumačenja. Toga nećeš biti svestan i mislićeš da primenjuješ istinu, da si već ušao u istina-stvarnost, da si već zadobio istinu. Zar to nije nadmeno i samopravedno? Zar takvo stanje nije zastrašujuće? Ako ljudi nisu izuzetno pažljivi u primeni istine, doći će do odstupanja. Ako se čovek uvek oslanja na svoju uobrazilju da bi Božje reči sproveo u delo, onda ne samo da ne primenjuje istinu, već ne može ni da postigne pokornost Bogu. Ako neko misli da uđe u istina-stvarnost, on mora da razmisli o tome koje predstave i zamisli postoje u njemu, kao i koji od njegovih stavova nisu u skladu sa istinom. Kada raščlanjujemo te stvari, reč ili dve neće biti dovoljne da ih podrobno objasnimo ili da ih razjasnimo. Naravno, u životu postoje mnoga druga pitanja poput ovih. Kao i više od stotinu Sotoninih otrova koji su prikupljeni u prošlosti – možda si razumeo reči i fraze, ali kako si se spram njih odmerio? Da li si razmišljao o njima? Da nemaš i ti udela u tim otrovima? Zar se i tvoj način razmišljanja ne odražava u njima? Kada nešto radiš, zar ne postupaš i na osnovu tih otrova? Moraš da zaroniš duboko u svoje lično iskustvo i uporediš ga sa tim rečima. Ako samo letimično pročitate Božje reči koje razotkrivaju Sotonine otrove, samo ih ovlaš pogledate ili se ne udubite u njih, priznajući da su te stvari zaista otrovi i da zaista kvare i nanose štetu ljudima, a zatim Božje reči ostavite po strani, nećete imati načina da razrešite svoju iskvarenu narav. Mnogi ljudi čitaju Božje reči i ne mogu da ih povežu sa stvarnošću. Oni samo čitaju reči, prelaze očima preko teksta i dokle god razumeju njegovo doslovno značenje, veruju da su razumeli Božje reči, ili čak da su shvatili istinu. Ipak, oni nikada ne razmišljaju o svojoj iskvarenoj naravi, a kada spoznaju da ispoljavaju iskvarenost, ne tragaju za istinom da to reše. Dovoljno im je samo da priznaju da su sva stanja razotkrivena Božjim rečima stvarna, da su to otkrovenja iskvarene naravi i tu se zaustavljaju. Može li onaj ko tako čita Božje reči zaista da spozna sebe? Može li da odbaci svoju iskvarenu narav? Ne, nikako. Većina ljudi koja veruje u Boga postupa na takav način, a posledica toga jeste da ne vide nikakvu promenu u svojoj naravi posle deset ili dvadeset godina verovanja. Osnovni uzrok tome je da se oni ne unose u Božje reči niti mogu da prihvate istinu i pokore joj se u svojim srcima. Oni samo poštuju propise u svojoj primeni i izbegavaju da počine veliko zlo, te smatraju da tako primenjuju istinu. Zar ne postoji odstupanje u njihovoj primeni? Da li je primena istine tako jednostavna? Ljudi su živa bića i svi imaju misli, a naročito svi imaju iskvarenu narav duboko ukorenjenu u svojim srcima i poseduju različite misli i poglede koji su nastali kao posledica dominacije njihove sotonske prirode. Sve te misli i pogledi jesu otkrovenja sotonske naravi. Ako ljudi ne mogu da detaljno analiziraju i spoznaju to na osnovu istine Božjih reči, oni nemaju načina da upoznaju svoju iskvarenu suštinu, a njihova iskvarena narav ne može da bude pročišćena. Zašto su oni koji ne prihvataju istinu tako nadmeni, samopravedni i jogunasti? To je zato što svi oni imaju različite misli i poglede na različite stvari, i svi imaju neke ideje i teorije kojima se rukovode, tako da osećaju da su u pravu, gledaju na druge s visine i nadmeni su, samopravedni i jogunasti. Bez obzira na to kako drugi s njima u zajedništvu razgovaraju o istini, oni nisu voljni da je prihvate – nastavljaju da žive u skladu s mislima i pogledima koje nose u sebi, jer su oni već postali njihov život. Činjenica je da, u svemu što činiš, postoji u tebi misao ili gledište koje ti nalaže kako da to činiš i pravac u kojem da to činiš. Ako toga nisi svestan, treba često da razmišljaš o sebi i tada ćeš znati koje misli i pogledi u tebi kontrolišu tvoja dela i postupke. Naravno, ako bi sada ispitao svoje misli i poglede, osetio bi da u njima nema ničega neprijateljskog prema Bogu, da si iskren i odan, da dobrovoljno izvršavaš svoju dužnost, da možeš da se odrekneš stvari i da se daš za Boga. Osećao bi da ti dobro ide u pogledu svega toga. Ali kada Bog zaista postane ozbiljan prema tebi, kada te natera da uradiš nešto što nije u skladu s tvojim predstavama, nešto što nisi voljan da uradiš, kako ćeš tome pristupiti? Tada će tvoje misli, pogledi i iskvarene naravi biti raskrinkani, baš kao voda koja teče iz podignute brane – ne možeš da je kontrolišeš, ma koliko želeo. To će te sprečiti da primenjuješ istinu i da se pokoriš Bogu. Reći ćeš: „Zašto ne mogu da se kontrolišem? Ne želim da se opirem Bogu, zašto onda to činim? Ne želim da sudim o Bogu i ne želim da imam predstave o Njegovim postupcima – zašto Ga onda osuđujem? Zašto još uvek imam te predstave?“ U ovom trenutku, treba da razmisliš o sebi i spoznaš sebe, ispitaš šta je to u tebi što se opire Bogu, ili se protivi i suprotstavlja delu koje On trenutno obavlja. Ako možeš da shvatiš te stvari i razrešiš ih u skladu s istinom u Božjim rečima, život će ti napredovati i bićeš neko ko shvata istinu.

Kinom upravlja ateistička politička stranka, a kineski narod uči o ateizmu i evoluciji, uz popularne izreke kao što su „Sve dolazi iz prirode“ i „Čovek je od majmuna nastao“. Kada poverujete u Boga i pročitate Njegove reči, saznate da je Bog stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja, uključujući i ljude, i svako je u stanju da u svom srcu oseti da je Božja reč istinita. Sva priroda je Božja tvorevina i ništa ne bi nastalo da ga Bog nije stvorio. Posebno je neodrživo da ljudi potiču od majmuna, jer tokom čitave ljudske istorije niko nikada nije video da je majmun postao čovek. Nema dokaza, i stoga su sve to Sotonine laži i obmana. Oni koji razumeju istinu odbacuju Sotonine đavolske reči, jeresi i zablude i veruju Bibliji i Božjim rečima bez i trunke sumnje. Međutim, nemoguće je da oni koji ne vole istinu u potpunosti prihvate da su Božje reči istina. Neki bi se mogli zapitati: „Čoveka je stvorio bog, ali kako? Zašto ja to nisam video? Ne verujem u ono što nisam video.“ Njihova vera u Boga zasniva se na onome što mogu da vide svojim očima. To znači da nemaju veru. Čovek je došao od Boga i Bog je vodio čoveka korak po korak sve do sada, uvek imajući suverenost nad čovekovom sudbinom. To je činjenica. U poslednjim danima, Bog je obznanio sve te tajne, govoreći da čovek ima reinkarnaciju i transmigraciju i da su ljudski život i duša dati od Boga i da dolaze od Njega. To je istina. Međutim, budući da ne prihvataš ove reči Božje kao istinu, kad god vidiš taj aspekt istine, te reči odmeravaš spram sopstvenih misli i pogleda: „Pošto čovek nije nastao od majmuna nego od boga, kako je onda čovek nastao od boga? Kako je on čoveku dao život?“ Ako ne razumeš Boga, mislićeš da je nemoguće da Bog ima moć, mudrost ili autoritet da stvori čoveka samo jednim dahom ili rečju. Ti ne veruješ da je to činjenica, ili da je to istina. Kada sumnjaš, ti se opireš tim Božjim rečima, govoreći da im ne veruješ, ali u stvari, tvoje srce je u stanju otpora i u stavu protivljenja. Ti nisi voljan da slušaš kada Bog izgovara te reči, osećaš neprijateljstvo u svom srcu, ne možeš da kažeš „Amin“ i time prihvatiš Božje reči. U stvarnosti, gledajući činjenice, ne moramo da istražujemo kako je i kada Bog stvorio čoveka, ko je to video ili da li neko može da svedoči o tome. Nema potrebe da ljudi to proučavaju. Kada ljudi zaista shvate istinu i upoznaju Božja dela, i sami će moći da svedoče. Koje je ključno pitanje na koje bi sada trebalo da se usredsrede? Na poznavanje Božjeg dela. Bog je, od početka do kraja, obavljao Svoje delo upravljanja čovekom i spasavanja čoveka među ljudskim rodom. Od početka do kraja, postoji samo jedan Bog koji dela, govori, podučava i vodi čovečanstvo. Taj Bog postoji. Bog je do sada izgovorio mnogo reči, već smo Ga videli uživo, čuli Ga kako govori, iskusili Njegovo delo i jeli i pili Njegove reči, prihvatajući Njegove reči u sebe da postanu naš život. I te reči nas stalno vode i menjaju. Taj Bog zaista postoji. Zato treba da verujemo, kao što je Bog rekao, u činjenicu da je Bog stvorio čoveka i u činjenicu da je Bog u početku stvorio Adama i Evu. Pošto veruješ da taj Bog postoji i sada si došao pred Njega, da li onda još uvek treba da proveriš da li je delo koje je Jahve izvršio delo ovog Boga? Ako niko to ne može da potvrdi niti tome da svedoči, zar nećeš poverovati? Ili u vezi sa delom iz Doba blagodati – zar zbog toga što Ga nikada nisi video, ne veruješ da je Isus bio ovaploćeni Bog? Kada ne bi lično video sadašnjeg Boga kako govori, dela ili se ovaploćuje, zar onda ne bi verovao? Da te stvari ne vidiš ili da nema svedoka koji bi ih potvrdili, zar ne bi poverovao u njih? To je zbog besmisleno lažnog gledišta koje ljudi nose u sebi. To je greška koju počini veoma mnogo ljudi. Moraju sve lično da vide, a ako ne vide, ne veruju u to. To je pogrešno. Ako je osoba zaista spoznala Boga, ako je u stanju da veruje u Njegovu reč čak i kada ne vidi činjenice i sposobna je da potvrdi Njegovu reč, samo je u tom slučaju ona vrsta osobe koja razume istinu i ima istinsku veru. Sada kada smo videli te Božje reči i čuli Njegov glas, to je dovoljno da nam podari pravu veru i da nas stoga navede da Ga sledimo i da nas navede da verujemo u svaku reč i svako delo koje dolazi od Boga. Nema potrebe da i dalje preispitujemo ili istražujemo stvari. Zar to nije razboritost koju ljudi treba da imaju? Kada je Bog stvorio čovečanstvo, nije bilo svedoka, ali sada se Bog ovaplotio da bi izrazio istine i spasao čovečanstvo, da bi Svoje delo izveo u praksi i da bi hodao među crkvama i delao među ljudima. Da li je mnogo ljudi to videlo? Nisu svi u stanju to da vide, ali ti u to veruješ. Zašto veruješ? Da li veruješ ne samo zato što osećaš da su Božje reči istina i da je to istiniti put i delo Božje? Možeš li još uvek reći: „U ovoj fazi božjeg dela, čuo sam ga kako govori, a i video sam božje reči. Tačno je da su te reči došle od boga. Ali što se tiče dela raspeća gospoda Isusa, nisam dodirnuo rane od eksera na njemu, tako da ne verujem u činjenicu da je on bio razapet. Nisam bio svedok dela koje je bog Jahve obavio tokom Doba zakona, niti sam čuo zakone kada ih je objavljivao. Samo ih je Mojsije čuo i napisao je pet knjiga Mojsijevih, ali ne znam kako ih je napisao“? Da li su ljudi koji to govore normalnog stanja uma? Oni su bezvernici, a ne ljudi koji istinski veruju u Boga. To je isto kao kada su Izraelci rekli: „Zar se Jahve obraćao samo preko Mojsija? Zar se nije obraćao i preko nas?“ (4. Mojsijeva 12:2). Hteli su da kažu: „Nećemo da slušamo Mojsija, to moramo da čujemo lično od Boga Jahvea.“ Baš kao kada su ljudi tokom Doba blagodati govorili da, budući da to nisu videli svojim očima, ne veruju da je Isus bio razapet ili da je ustao iz mrtvih. Postojao je učenik po imenu Toma koji je insistirao da dodirne tragove eksera na Isusu. I šta mu je Gospod Isus rekao? („Tomo, da li veruješ zato što si Me video? Blago onima koji veruju, a nisu Me videli“ (Jovan 20:29).) „Blago onima koji veruju, a nisu Me videli.“ Šta to zaista znači? Da li zaista nisu videli ništa? Zapravo, sve što je Isus rekao i celokupno delo koje je obavio već je dokazalo da je Isus Bog, pa je trebalo ljudi da veruju u to. Isus nije morao da čini više znamenja i čudesnih dela niti da govori više reči, a ljudi nisu morali da osete tragove eksera na Njemu da bi poverovali. Istinska vera se ne oslanja samo na vid, već se, sa duhovnim uverenjem, verovanje čuva do samog kraja i nikada nema nikakve sumnje. Toma je bio nevernik koji se oslanjao samo na vid. Ne budi kao Toma.

U crkvi zaista postoji određeni broj ljudi koji su kao Toma. Oni stalno sumnjaju u Božje ovaploćenje i čekaju da Bog napusti zemlju, vrati se na treće nebo, pa da vide pravu Božju ličnost ne bi li konačno poverovali. Oni ne veruju u Njega zbog reči koje je izgovorio tokom Svog ovaploćenja. Dok takva osoba poveruje, biće prekasno za sve, i tada će je Bog osuditi. Gospod Isus je rekao: „Tomo, da li veruješ zato što si Me video? Blago onima koji veruju, a nisu Me videli.“ Te reči znače da ga je Gospod Isus već osudio i da je bezvernik. Ako zaista veruješ u Gospoda i u sve što je On rekao, bićeš blagosloven. Ako dugo slediš Gospoda, ali ne veruješ u Njegovu sposobnost da vaskrsne, ili da je On Svemogući Bog, onda nemaš pravu veru i nećeš moći da dobiješ blagoslov. Samo kroz veru se mogu steći blagoslovi, a ako ne veruješ, nećeš ih steći. Da li si sposoban da veruješ u bilo šta samo ako ti se Bog javi, dozvoli ti da Ga vidiš i ubedi te lično? Kao ljudsko biće, šta te čini podobnim da tražiš od Boga da ti se lično javi? Kako si ti podoban da Ga teraš da On lično razgovara s iskvarenim čovekom kao što si ti? Štaviše, šta te čini podobnim da On mora sve jasno da ti objasni pre nego što poveruješ? Ako poseduješ razum, onda ćeš verovati čim pročitaš ove reči koje je Bog izgovorio. Ako zaista veruješ, onda nije važno šta On radi ili šta kaže. Umesto toga, kada vidiš da su ove reči istina, bićeš potpuno ubeđen da ih je izgovorio Bog i da je On to učinio, i odmah ćeš biti spreman da Ga slediš do kraja. Ne treba da sumnjaš u to. Ljudi koji su ispunjeni sumnjom vrlo su lažljivi. Oni naprosto ne mogu da veruju u Boga. Oni se uvek trude da razumeju te tajne i poverovaće tek kada ih temeljno shvate. Njihov preduslov za verovanje u Boga jeste da imaju jasne odgovore na sledeća pitanja: Kako je došao ovaploćeni Bog? Kada je stigao? Koliko dugo će ostati pre nego što bude morao da ode? Kada ode, gde će otići? Kakav je sled Njegovog odlaska? Kako deluje ovaploćeni Bog i kako odlazi? … Oni žele da razumeju neke tajne; oni su ovde da ih istraže, a ne da traže istinu. Oni misle da neće moći da veruju u Boga ako ne mogu da dokuče te tajne; kao da je njihovo verovanje sprečeno. Gledište koje takvi ljudi imaju je problematično. Kada imaju želju da istražuju tajne, ne trude se da obraćaju pažnju na istinu niti da slušaju Božje reči. Da li bi takvi ljudi mogli da spoznaju sebe? Samospoznaja im ne ide od ruke. Ovim se ne osuđuje određena vrsta osobe. Ako neko ne prihvati istinu i ne veruje u Božje reči, onda nema istinsku veru. Samo će se usredsrediti na cepidlačenje oko nekih reči, tajni, tričarija ili problema koje ljudi nisu primetili. Ali je takođe moguće da će ih jednog dana Bog prosvetiti, ili će im njihova braća i sestre pomoći redovnim zajedništvom o istini i oni će krenuti drugim pravcem. Onog dana kada se to desi, osetiće da su njihovi raniji stavovi bili previše besmisleni, da su bili previše nadmeni i da su imali previsoko mišljenje o sebi i postideće se. Oni koji gaje pravu veru poverovaće u sve što Bog kaže bez trunke sumnje i, kada steknu neko iskustvo i vide da su Božje reči sve ispunjene i ostvarene, njihova vera postaće još jača. Ovo je tip osobe koji poseduje duhovno razumevanje, koji veruje i može da prihvati istinu, i koji zaista poseduje veru.

Proleće 2008. godine