Koji je smisao ovaploćene Božje običnosti i normalnosti? Da li one postoje samo da bi On mogao da dela? Da li da bi dokazao da je On Hristos? Neki ljudi kažu: „Ovaploćeni Bog svakako mora da ima obično i normalno telo.” Da li je to jedini smisao? Kada kažemo „ako je On Hristos, onda On svakako mora da ima obično i normalno telo”, zar time ne ograničavamo Boga? Šta se podrazumeva pod „svakako”? Neki ljudi kažu: „To je da bi se izrazile reči Božje, kako bi čovek lako mogao da stupi u dodir s Njim.” Da li je to jedina svrha? Gledano u smislu Hristove suštine, Hristova suština je Sȃm Bog, potpuno i sasvim. Sve što Bog čini nosi značenje. Posebno namenjeno telo od krvi i mesa, koje ima posebno namenjen izgled, posebno namenjenu porodicu, posebno namenjenu životnu okolinu – te stvari koje Bog čini sve imaju smisla. Neki ljudi pitaju: „Kako to da ne mogu da vidim veliki značaj iza toga što je Bog zaodenut običnim i normalnim telom? Zar Njegovo telo nije samo spoljašnja ljuštura? Kada Bog završi Svoje delo, zar neće ta spoljašnja ljuštura postati beskorisna?” U ljudskoj mašti i u njihovoj svesti, oni misle da spoljašnja ljuštura ovog običnog i normalnog tela nema veliku upotrebu, da ne služi nekoj velikoj svrsi u Božjem delu ili u Njegovom planu upravljanja i da postoji samo da bi se dovršila ova etapa dela. Ljudi veruju da ona postoji kako bi mogli lako da dođu u dodir s Njim i čuju Njegove reči, kako bi mogli da Ga vide i osete, i da nema druge namene. U prošlosti su ljudi tako shvatali značaj ovaploćenja. Ali, u stvari, tokom delanja običnog i normalnog tela i tokom ovaploćenja, pored toga što treba da obavi posao vezan za Svoje delo, On takođe obavlja i posao koji niko još nije uzeo u obzir. Kakav je to posao? Pored toga što obavlja delo Sȃmog Boga, On takođe dolazi da iskusi ljudsku patnju. U prošlosti, ljudi toga nisu bili svesni.

Ranije ljudi nikada nisu razumeli zašto ovaploćeni Bog uvek pati od bolesti, ili čemu služi ta patnja. Neki ljudi su govorili: „Bog je ponizan i skriven, Bog prolazi kroz ovu patnju da bi spasio čoveka, Bog voli čoveka!” Takvo objašnjenje nije jasno. Da li je apsolutno neophodno da On trpi sve to da bi spasio čovečanstvo? Da ovaploćeni Bog nije pretrpeo ovu patnju, da li bi je Sȃm Bog mogao osetiti? Mogao bi. Neki ljudi kažu: „U Dobu blagodati treba samo da se molimo Bogu i onda se svaka bolest može izlečiti čim se pojavi. Nikada nismo uzimali lekove, a neki ljudi su se molili, pa se čak i izlečili od raka. Zašto onda ovaploćenog Boga uvek muči neka bolest? Zašto On nikada nije dobrog zdravlja? Zašto ovaploćeni Bog nije stekao isto onoliko blagodati kao čovek?” To je oduvek bila tajna za ljude. To je nedoumica u čovekovom srcu, a ljudi se ipak ne odnose prema tome previše ozbiljno. Umesto toga, oni nude zbunjujuća objašnjenja, tvrde da Bog voli čoveka, da Bog pati zarad čovečanstva. Čak i sada ljudi to još uvek ne razumeju onako kako treba. Odgovornost ovaploćenog Boga jeste da iskusi jade ovog sveta. Čemu služi doživljavanje jada sveta? To je još jedno pitanje. Bog dolazi da iskusi jade sveta, što je nešto što Duh apsolutno ne može da postigne. Samo ovaploćeni Bog, koji je običnog, normalnog i upotpunjenog tela i koji je u celosti postao ljudsko biće, može u potpunosti da iskusi jade ovog sveta. Ako bi Duh obavio ovo delo, onda On apsolutno ne bi bio u stanju da iskusi bilo kakvu patnju. Mogao bi samo da vidi i razume. Da li su viđenje, shvatanje i doživljavanje jedno te isto? Ne, nisu. Svojevremeno je Bog rekao: „Znam prazninu sveta i znam tegobe kroz koje čovek prolazi u životu. Prošao sam svetom i video veliku bedu. Video sam nevolje, bedu i prazninu u životima ljudi.” Ali što se tiče pitanja da li je On to iskusio, to je sasvim druga stvar. Zamisli, na primer, porodicu koja jedva krpi kraj s krajem. Ti to vidiš i imaš malo razumevanja, ali da li si ti lično prošao kroz tako nešto? Da li si osetio njihove teškoće, njihovu patnju i prošao kroz ta osećanja ili si imao to iskustvo? Ne, nisi. Odnosno, videti i doživeti nisu isto. Može se reći da tu stvar, to delo, nužno mora da obavi ovaploćeni Bog. Po takvim pitanjima, Duh je apsolutno nesposoban. Ovo je još jedan aspekt značaja ovaploćenja: Bog dolazi da iskusi jade sveta i jade koje čovek trpi. Kakve jade On doživljava? On doživljava teškoće koje postoje u ljudskom životu, porodične nesreće, ljudske obmane, napuštanje i progon, kao i telesne bolesti – sve to predstavlja jade ovog sveta. Nevolje prouzrokovane bolešću, napade od strane ljudi, događaja i stvari iz okruženja, nesreće u porodici, ljude koji napuštaju, ljude koji bogohule, kleveću, opiru se, bune se, vređaju i svađaju i šta sve još ne – ovaploćeni Bog sve to doživljava kao atak. Za one koji sve to trpe, to takođe predstavlja atak. Bilo da je reč o uglednoj osobi, izuzetnoj osobi, ili osobi širokih shvatanja, ta patnja, sve to, za njih predstavlja atak. Bog je u svetu progonjen, nema gde da spusti glavu, nema gde da se dene i nema pouzdanika… Sve je to bolno. Iako sve to možda neće dostići vrhunac patnje, ipak On sve to doživljava. Neki ljudi su se pitali: „Zar iz dela ovaploćenog Boga Bog ne može da ukloni ove bolesti? Da Mu dozvoli da obavlja Svoje delo s lakoćom i da ne dozvoli ljudima da se pobune protiv Njega ili da Mu se odupru – zar nije mogao to da uradi? Kada bi kažnjavao ljude, ne bi se usudili da Mu se odupiru. Bog ima autoritet, zašto bi onda dozvolio Sebi da se razboli? Ako je neko bolestan, treba samo da se moli i bolest će biti izlečena, pa zašto je onda Sȃm Bog ophrvan bolešću?” On to čini da bi mogao da iskusi jade ovog sveta. On telo koje koristi kao ovaploćenje ne štedi nedaća ili nevolja izazvanih bolešću, niti ga štedi od napuštanja koja je pretrpeo od strane ljudi. On samo prirodno raste i dela u okviru ovog teškog okruženja. Na taj način On može da iskusi jade sveta. Da ništa od toga ne postoji, On ne bi okusio te jade. Da Ga bolest nije spopala, ili da On nije pretrpeo bilo kakve bolesti koje pogađaju normalne ljude, zar onda Njegovi jadi ne bi bili mali? Da li bi se moglo napraviti tako da On nikada nema glavobolju ili da se ne oseća umorno nakon što je previše koristio mozak, dok je sa drugim ljudima to slučaj? Da, moglo bi se tako napraviti; ali ovog puta stvari se rade drugačije. Tokom doba kada je Isus delao, mogao je da bude bez hrane i vode 40 dana i noći i da ne oseti glad. Ali u sadašnjem dobu, ovaploćeni Bog oseća glad čak i ako propusti jedan obrok. Neki ljudi kažu: „Zar Bog nije svemoguć? Koliko vidim, nije. On ne može da učini ni tako malu stvar kao što je ta. Iz načina na koji On govori vidimo da je On Bog, pa zašto onda ne može to da učini?” Nije da Bog ne može da učini te stvari, već ih ne čini na taj način. Svrha Njegovog ovaploćenja nije da radi stvari koje ljudi misle da Bog može. On doživljava jade sveta i u tome što čini ima značaja. Zatim postoje oni koji pitaju: „Kakva je korist, Bože, od Tvojih patnji u svetu? Možeš li da patiš umesto čoveka? Zar ljudi ne pate još uvek?” Nijedan Božji postupak nije nasumičan. On ne odlazi kada jednom pretrpi jade ovog sveta, kada osmotri i vidi kakav je svet. Umesto toga, On dolazi da temeljno dovrši sve delo koje se zahteva od Njegovog ovaploćenja. Neki ljudi misle da je Bog možda previše navikao da uživa u lagodnom i udobnom životu, da samo želi da malo pati, da živi u blaženstvu i da ne poznaje ukus patnje, te samo želi da oseti njen ukus. Sve je to samo proizvod ljudske mašte. Doživljavanje sadašnjeg jada sveta je nešto što se može učiniti samo za vreme ovaploćenja. Ako je delo ovaploćenog Boga već potpuno dovršeno, a sledeća etapa dela već počela, onda više ne bi trebalo da bude „doživljavanja jada sveta”. Dakle, iz kojeg razloga tačno Bog prolazi kroz jade sveta? Zna li neko? Prorečeno je da čovek neće imati ni suza, ni plača, ni stradanja i da neće biti bolesti u svetu. Ovaploćeni Bog sada doživljava ove jade, a kada završi, On će dovesti čovečanstvo na prelepo odredište i više neće biti nijedne stare patnje. Zašto ih više neće biti? Neće ih više biti jer će Sȃm ovaploćeni Bog već doživeti svu ovu patnju i odstraniće je iz čovečanstva. Zato Bog doživljava ljudske jade.

Ovaploćeni Bog doživljava jade ovog sveta kako bi bolje pripremio buduće odredište čovečanstva, kako bi ga učinio lepšim, savršenijim. To je najvažniji aspekt ovaploćenja i jedan je od elemenata dela ovaploćenja. Postoji ovde još jedno pitanje. Ovaploćujući se i doživljavajući te jade, Bog će ih kasnije odstraniti iz čovečanstva. Ali ako ne bi bilo ovaploćenja i doživljavanja, da li bi se ti jadi mogli odstraniti? Da, i dalje bi mogli. U Doba blagodati, kada je Isus bio razapet, On je bio pravedan čovek koji je postao obličje grešnog tela i učinio Sebe žrtvom za greh, iskupljujući tako čitavo čovečanstvo i izbavljajući ga iz Sotoninih stega. To je bila svrha i značaj Isusovog razapinjanja: On je iskupljivao čovečanstvo Svojom dragocenom krvlju, kako bi ljudski gresi bili oprošteni. Sada Bog doživljava ljudske jade, što znači da ih doživljava umesto čoveka i nakon toga čovek više nikada neće morati da ih trpi. Ne smeš da zaboraviš sledeće reči: u svakoj etapi Božjeg dela, On je u ratu sa Sotonom, i svaka etapa Njegovog dela na neki je način povezana sa tim ratom protiv Sotone. U etapi dela obavljenoj tokom Doba blagodati, svi gresi čovečanstva su oprošteni – oni su iskupljeni kroz raspeće. Da nije bilo te činjenice, činjenice raspeća, i da se umesto toga oproštaj ljudskih greha oslanjao samo na reči, onda Sotona ne bi poverovao. Rekao bi: „Ništa nisi propatio, i nisi uzeo na sebe ljudske grehe. Zar se gresi čovečanstva opraštaju jednom rečju? To je neprihvatljivo. Ljude si Ti stvorio, pa ako Ti ne preuzmeš grehe umesto njih, onda ne možeš da im oprostiš grehe.” Sada, u trenutnoj etapi dela, svi spaseni ljudi treba da budu dovedeni na prelepo odredište, dovedeni u naredno doba. Čovečanstvo više ne treba da pati, ne treba više da ga muči bolest. Ali na osnovu čega čovek više neće patiti od bolesti? Na osnovu čega više neće biti patnje u svetu? Razumno je reći da, pošto ljudi imaju iskvarene naravi i u stanju su da se opiru Bogu, treba da prođu kroz tu patnju. Kako to može da se reši? Dakle, ovaploćeni Bog i ovog puta čini nešto najznačajnije, a to je da zauzme mesto ljudi i trpi sav njihov bol. To „iskustvo” Boga koji se ovaploćuje i doživljava ljudski bol je o Njemu koji pati umesto čovečanstva. Neki ljudi kažu: „Sada kada Bog pati umesto čovečanstva, zašto onda mi i dalje patimo?” Ti trenutno doživljavaš Božje delo. Još nisi potpuno usavršen, još nisi potpuno ušao u sledeće doba, a tvoja narav je još uvek iskvarena. Božje delo još nije dostiglo svoju apoteozu i još uvek traje. Dakle, ljudi ne smeju da se žale na svoju patnju; ovaploćeni Bog i dalje pati, a kamoli čovek. Zar nije od velikog značaja to što Bog doživljava ljudske jade? Ovaploćeni Bog nije došao da obavi nekoliko pojedinosti dela i da zatim ode. Ljudsko shvatanje je isuviše plitko – oni veruju da je ovaploćeni Bog došao da obavi delo Sȃmoga Boga, da je to telo upravo došlo da izrazi reč Božju i da dela u Božje ime. Ima nekih koji čak misle da je ovo telo samo spoljašnji oblik, ali to je potpuno pogrešno gledište i čisto bogohuljenje protiv ovaploćenog Boga. Delo tela znači da je Sȃm Bog došao i ovaplotio se da bi iskusio ljudske jade; to znači da je Bog postao čovek da bi iskusio ljudske jade. Da li su ljudi u pravu kada veruju da je spoljašnji oblik Božjeg tela doživeo ovu patnju i da Njegov Duh ne pati iznutra? Božji Duh pati isto kao što telo pati. Kada je Isus trebalo da bude razapet, On se molio: „Oče moj, ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš” (Matej 26:39). On je to želeo jer, baš kao što je Njegovo telo patilo, Njegov Duh je takođe patio u telu. Ako kažeš da pati samo spoljašnja ljuštura tela, da Bog u Svojoj božanstvenosti uopšte ne pati, da ne trpi nikakve muke, onda grešiš. Ako tako to shvataš, onda je to dokaz da nisi shvatio aspekt ovaploćene Božje suštine. Zašto se kaže da se Bog sada materijalizovao u telu od krvi i mesa? Bog je mogao da dođe i ode kad god je hteo, ali On to ne čini. Postao je čovek da bi podneo tu patnju, stvarnu, opipljivu patnju, kako bi ljudi mogli da je vide i osete dok se dešava. On može da oseti patnju kroz koju prolazi, On je Sȃm doživljava. Ni jedan jedini put Njegovo telo ne oseća bilo kakav delić patnje ili mučenja koje Njegov Duh ne oseća – Njegovo telo i Duh su kao jedno u osećanju i podnošenju patnje. Da li je lako razumeti to? Nije lako. Nije lako jer sve što ljudi mogu da vide jeste telo i ne mogu da vide da Duh pati podjednako kao telo. Da li veruješ da kada neko pati, pati i njegova duša? Zašto ljudi kažu da imaju takav i takav osećaj duboko u svom srcu? To je zato što su ljudsko telo i duh jedno. Duh i telo svake osobe su jedno te isto; podjednako trpe i podjednako se raduju. Ne postoji nijedna osoba koja, kada trpi stvarni bol, to oseća samo u svom telu, čak i kada joj se srce raduje; niti postoji neko ko bi rekao da njegovo telo uopšte ne pati, čak i kada njegovo srce pati. Stvari u srcu koje izazivaju osećanja ili bol, ili stvari koje se mogu doživeti u srcu – takve stvari telo takođe može da oseti.

Ovaploćeni Bog je došao da obavi Svoje delo – da iskusi jade sveta – da bi preuzeo na Sebe svu ljudsku bol. Jednom kada On istraje do kraja u toj patnji, takvo delo neće biti potrebno ponavljati u sledećoj etapi dela. Umesto toga, čovečanstvo se može dovesti na prelepo odredište. Pošto je pretrpeo ovaj bol umesto čoveka, On je stoga sposoban da dovede čoveka na prelepo odredište – to je Njegov plan. Neki bezumni ljudi kažu: „Zašto nisam video kako ovaploćeni Bog podnosi svu tu patnju? Nije sve istrpljeno u celosti. Treba podneti sve vrste patnji i u najmanju ruku On treba da pretrpi raspeće.” Bol raspeća je ranije već pretrpeo i ne treba ponovo da se trpi. Osim toga, ljudi ne smeju da govore takve stvari. Zar nije ovaploćeni Bog mnogo patio tokom ovih godina? Tako razmišljaju samo bezumni ljudi. U okviru patnje koju može da podnese ovaploćeni Bog, praktično sva patnja koja pogađa čovečanstvo mogla bi da Ga zadesi. Što se tiče prekomerne patnje, patnje koju može da podnese samo jedan čovek od hiljadu, Bog ne treba to da trpi, jer se kroz svu tu patnju već prošlo. Bog može da iskusi tu vrstu patnje, i to dokazuje da se On ne razlikuje od normalnih ljudi, da ne postoji razlika između Njega i ljudi, da ne postoji odvojenost između Njega i ljudi, i da On pati baš kao i ljudi. Kada ljudi pate, i Bog pati. S vremena na vreme, ljudi se razbole i trpe bol, a Bog to lično doživljava – On je okusio svu tu patnju. Ovog puta, stradanje ovaploćenog Boga nije kao ranije, kada je morao da okusi smrt na krstu. To nije potrebno, jer je već doživljeno. Ovo vreme se svodi samo na doživljavanje ljudske patnje i preuzimanje patnje čoveka na Sebe. Ranije je Jahve delao kao Duh i od toga je čovek mogao da zadobije neke stvari. Delo ovaploćenog Boga, međutim, ljudi mogu i da vide i da osete, čineći ga zgodnijim i pristupačnijim za ljude nego delo Duha. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je da ovaploćeni Bog može da iskusi jade sveta. To se apsolutno ne može postići delovanjem Duha; to se, nužno, može postići samo ovaploćenjem. Da Duh dela, On bi rekao ono što ima da kaže i potom otišao. Čak i kada je u dodiru s ljudima, On i dalje ne može da iskusi jade sveta. Neki ljudi možda žele da pitaju: „Ako ovaploćeni Bog pati, zar ne pati i Duh? Zar Duh ne može i to da iskusi?” Nije li i pomisao na to besmislena? Duh može da iskusi patnju tek pošto se obuče u telo. Duh i telo su nedeljivi; Duh takođe doživljava stradanje tela. Da se Duh nije obukao u telo, On to ne bi mogao da iskusi. Osećaj stradanja tela je mnogo podrobniji, stvarniji i konkretniji. To je nešto do čega Duh ne može da dopre. Postoje neke stvari u fizičkom svetu koje delo Duha ne može da zameni. To je najsveobuhvatniji značaj ovaploćenja.

Rečeno je da Hristos nije učestvovao uporodičnoj sreći sveta. Neki kažu: „Hristos je bio dobro ugošćen gde god je išao. Neki ljudi su mu čak kupovali lepe stvari i svuda je bio veoma cenjen. Sigurno je prilično uživao u tome i On uopšte nije mnogo patio, pa kako bi se onda moglo reći da nije učestvovao u tome?” Šta kažete na tu izjavu? Reći da nije učestvovao u tome ne znači da nije uživao u tim stvarima, već da nije patio ništa manje zbog tih stvari. To je ono što se podrazumeva pod „On nije učestvovao u tome”. Na primer, pretpostavimo da si oboleo od neke bolesti i neko ti pokloni lepu odeću. Da li bi ti ta odeća olakšala bolesničke muke? Ne bi. Nimalo ti ne bi olakšala. I dalje moraš da propatiš ono što moraš da propatiš, i to je ono što se podrazumeva pod „ne učestvovati u tome”. Na primer, patnja koja proizilazi iz bolesti, ili iz ograničenja koja nameće okolina, ne može biti olakšana zadovoljstvima tela, a Hristos nije uživao u takvim stvarima. Zato se kaže: „On nije učestvovao u tome.” Neki bezumni ljudi misle: „Ako Bog ne učestvuje u zajedničkoj sreći sveta, onda nije važno kako Ga primamo, jer će Bog patiti bez obzira na to šta mi činili.” Takvo shvatanje je više nego besmisleno i ukazuje na to da u njihovom srcu ima zlobe. Ljudska srca moraju da se iskoriste na najbolji mogući način; ljudske dužnosti moraju da se obavljaju na najbolji mogući način. Zatim postoje oni koji ovako to shvataju: „Bog je nekada uživao u potpunom blaženstvu, a sada je došao da proba nešto drugačije – jade sveta.” Zar je to toliko jednostavno? Morate razumeti zašto Bog dolazi da iskusi jade sveta. Značaj svega što Bog čini poseduje znatnu dubinu. Razmotrimo, na primer, Isusovo raspeće. Zašto je Isus morao da bude razapet? Zar se to nije dogodilo da bi On iskupio čitavo čovečanstvo? Takođe, dakle, postoji veliki značaj u trenutnom ovaploćenju Boga i Njegovom doživljavanju jada sveta – to je zarad prelepog odredišta čovečanstva. U Svom delu, Bog uvek radi upravo ono što je najpraktičnije. Zašto Bog vidi čoveka kao bezgrešnog i zašto čovek može da ima tu sreću da stane pred Boga? Zato što je Isus bio prikovan za krst, zato što je nosio ljudske grehe i iskupio čovečanstvo. Zašto, onda, čovečanstvo više neće patiti, neće osećati tugu, neće liti suze i neće više uzdisati? To je zato što je sadašnje ovaploćenje Boga preuzelo svu tu patnju na sebe i ta patnja je sada pretrpljena u ime ljudi. To je kao majka kojoj se dete razbolelo i ona se moli Nebu, moleći da joj uzme život ako to znači da će njeno dete biti izlečeno. Bog takođe deluje na taj način, nudeći Svoj bol u zamenu za prelepo odredište koje će tada nastati za čovečanstvo. Neće više biti ni tuge, ni suza, ni uzdaha, ni patnje. Bog plaća cenu – cenu ličnog doživljavanja jada sveta u zamenu za prelepo odredište koje će uslediti za čovečanstvo. Reći da se to radi „u zamenu za” prelepo odredište ne znači da Bog nema moć ili vlast da podari čovečanstvu prelepo odredište, već da Bog želi da pronađe praktičniji i moćniji dokaz da potpuno ubedi ljude. Bog je već iskusio ovu patnju, tako da je On osposobljen, On ima silu, a još više ima autoritet da isporuči čovečanstvo na prelepo odredište, da pruži čovečanstvu to prelepo odredište i obećanje. Sotona će u potpunosti poverovati; sve tvorevine vaseljene će u potpunosti poverovati. Na kraju, Bog će dozvoliti čovečanstvu da primi Njegovo obećanje i ljubav. Sve što Bog čini je praktično, ništa što On čini nije isprazno i On sve to Sȃm doživljava. Bog plaća cenu sopstvenog doživljavanja patnje u zamenu za odredište za čovečanstvo. Zar to nije praktično delo? Roditelji su u stanju da plate visoku cenu za svoju decu i to predstavlja njihovu ljubav prema deci. Radeći to, ovaploćeni Bog je, naravno, najiskreniji i najverniji čovečanstvu. Suština Boga je verna; On čini ono što kaže i sve što čini postignuto je. Sve što On čini za ljude je iskreno. On ne izgovara prazne reči; kada kaže da će platiti cenu, On plaća pravu cenu. Kada kaže da će preuzeti jade čovečanstva i patiti umesto njih, On zapravo dolazi da živi među njima, osećajući i doživljavajući tu patnju lično. Nakon toga, sve će stvari u vaseljeni priznati da je sve što Bog čini ispravno i pravedno, da je sve što Bog čini stvarno: to je moćan dokaz. Pored toga, čovečanstvo će u budućnosti imati prelepo odredište, a svi oni koji ostanu hvaliće Boga; s divljenjem će govoriti da su Božja dela zaista učinjena iz Njegove ljubavi prema ljudima. Bog dolazi među ljude ponizno, kao obična osoba. On ne obavlja tamo neko delo, ne izgovara tamo neke reči i zatim odlazi; namesto toga, On govori i praktično deluje dok doživljava bol sveta. Tek kada završi sa doživljavanjem tog bola, On će otići. Eto koliko je stvarno i praktično Božje delo; svi koji ostanu hvaliće Ga zbog toga, i videće Božju vernost čoveku i Njegovu dobrotu. Božja suština lepote i dobrote može se videti u značaju Njegovog ovaploćenja u telu. Sve što čini je iskreno; sve što kaže je ozbiljno i verno. Sve što namerava da učini, Onučini u praksi; kada postoji cena koja treba da se plati, On je i plaća; On ne govori u prazno. Bog je pravedan Bog; Bog je veran Bog.

Proleće 1997. godine