U zamenu za čovekovo divno odredište u budućnosti, ovaploćeni Bog pati u ime ljudi. Korak dela koje je Isus obavio bio je da bude razapet kao obličje grešnog tela, da bude žrtva za greh, da iskupi celo čovečanstvo, da postavi temelje za čovekov ulazak u divno odredište. On je razapet, nosio je čovekov greh i iskupio je čovečanstvo od greha. Drugim rečima, poslužio je kao dokaz da su čoveku oprošteni gresi i da je on u stanju da stane pred Boga. Isus je bio moneta za raskusurivanje u borbi sa Sotonom. Sada kada su stigli poslednji dani, Bog želi da privede kraju Svoje delo, da okonča ovu eru i da one koji preostanu povede u divno odredište. Bog se ponovo ovaplotio i u isto vreme dok osvaja, osuđuje i pročišćava čoveka, On pati namesto čoveka i nudi to kao dokaz i činjenicu za čovekovo oslobođenje od svakog bola; to jest, Bog nosi Sopstveno svedočanstvo i On koristi taj dokaz, to svedočanstvo, da porazi Sotonu, da osramoti đavole, i kao zamenu za čovekovo divno odredište.

Ima ljudi koji kažu: „Ovaploćeno telo koje dela je Bog na delu. Ne dela to ljudsko telo već Ga Duh Božji kontroliše iznutra.” Da li je to tačno? Nije. Već je rečeno: da bi Božje ovaploćenje izvršilo korak dela osvajanja, on treba da se izvrši usred normalne ljudskosti; ono što vidiš jeste normalna ljudskost, ali to je zapravo Sȃm Bog na delu; kada to ljudsko telo dela, zapravo Sȃm Bog dela. Kada im se tako objasni i besedi, ljudi često veruju da je to ljudsko telo samo oruđe, spoljašnja ljuštura, da On deluje samo kada Božji Duh govori i kontroliše Ga iznutra i da On ne deluje bez te kontrole; ljudsko telo govori sve kako Ga Duh upućuje, a kada nema uputstava, On ništa ne govori. Da li je stvarno tako? Nije. Kada se Duh otelotvori, Duh i telo postaju jedno. Telo koje dela je Duh koji dela, Duh koji dela je telo koje dela – samo se to može nazvati ovaploćenjem. Jedno od najubedljivijih objašnjenja danas je sledeće: kada se tokom poslednjih dana Bog ovaploti, On s jedne strane dolazi da obavi delo osvajanja i privede ovu eru kraju. S druge strane, ljudsko telo koje dolazi da doživi ljudski bol je Sȃm Bog koji dolazi da doživi ljudski bol; Božje telo i Sȃm Bog su jedno. Ljudsko telo nije oruđe za koje ljudi veruju da jeste, ni puka ljuštura – niti, kako ljudi veruju, neka vrsta kontrolisanog fizičkog entiteta. To ljudsko telo je otelotvorenje Sȃmog Boga. Način na koji su ljudi to ranije shvatali bio je suviše površan. Ako bi se zajedništva pridržavala ljudskih predstava, onda bi ljudi bili skloni da odvoje telo i Duh, telo bi bilo telo, a Duh bi bio Duh. To je zastranjivanje. Samim tim, ljudima bi bilo lako da gaje predstave.

Ono što ljudi danas takođe moraju da shvate jeste sledeće: Bog se ovaplotio da bi iskusio ljudsku bol, ali bol i bolesti koje je pretrpeo ovaploćenjem nisu nešto što On treba da trpi. Neki ljudi veruju da je taj bol neizbežan, s obzirom da se radi o običnom, normalnom telu obične osobe, a ne o telu nekog natprirodnog bića. Misle da On treba da trpi glavobolje i ljudske nevolje, da treba da Mu bude vrućina kada je i drugima vrućina i da treba da trpi hladnoću zajedno sa svima ostalima kada je hladno. Ako je to način na koji razmišljaš, onda to obično i normalno ljudsko telo vidiš potpuno isto kao i bilo koju osobu, bez razlike. Ali činjenica je da u tegobama koje ovo telo trpi ima smisla. Normalne ljudske bolesti ili druge teškoće jesu ono što ljudi treba da trpe, to su teškoće koje iskvareno čovečanstvo treba da trpi – to je normalan zakon. Ali zašto ovaploćeni Bog trpi ove teškoće? Da li je Isus bio prikovan za krst zato što je to trebalo da Mu se dogodi? Isus je bio ovaploćenje, bio je bezgrešan, a prema zakonima tog vremena i prema onome što je tada učinio, nije trebalo da bude razapet – pa zašto je onda završio na krstu? Da bi iskupio celo čovečanstvo. Sve nevolje koje je pretrpelo sadašnje ovaploćenje, svi progoni koji su Ga zadesili – da li se sve to desilo slučajno? Ili ih je Bog namerno isplanirao? Nisu namerno isplanirani, niti su se slučajno dogodili; u stvari, odigrali su se u skladu s normalnim zakonima. Zašto to govorim? Zato što je Bog došao među ljude, dao je sebi slobodu da deluje na taj način, i za vreme tog dela, On je pretrpeo isti bol kao i ljudi. Da je Bog namerno isplanirao bol, onda bi patio samo nekoliko dana; veći deo vremena On ne bi patio. I tako, patnja koju Bog doživljava među ljudima dok dela nije namerno isplanirana, ali ni On nije nenamerno pretrpeo malo nevolja; umesto toga, On je došao da iskusi patnju koja postoji među ljudima, On je Sebe smestio među ljude, patio je kao oni i imao je isti tretman, bez ikakvih izuzetaka. Zar nije i Hristos progonjen baš kao što ste i vi? Vas gone; zar nisu i Hrista gonili? Ljude muče bolesti; da li Hristos manje pati? On nije pošteđen. Da li je to teško razumeti? Ima i onih koji veruju da Bog treba da pati nakon dolaska da obavi delo u zemlji velike crvene aždaje – zar nije i to pogrešno? Bogu nije važno da li On treba ili ne treba da pati. Bog lično plaća cenu patnje među ljudima, tako da ljudi više ne bi patili, a zatim vodi čoveka na divno odredište, ostavljajući time Sotonu potpuno uverenog. Bogu je neophodno da trpi te bolove. Da On nije želeo da trpi taj bol tokom ovog koraka dela, već samo da shvati ljudski bol i ništa više, da je upotrebio nekoliko apostola ili ljudi koje bi Sveti Duh iskoristio umesto Njega, koji bi zatim izvestili Boga o bolovima koje su pretrpeli – ili, da je koristio nekoliko posebnih pojedinaca da svedoče i naveo ih da trpe najveće bolove među ljudima – onda bi, da su bili u stanju da trpe taj bol i svedoče, sȃm Sotona bio potpuno uveren, a zauzvrat za ono što čine, ljudi ne bi morali da pate u budućnosti. Da li bi Bog to mogao da uradi? Mogao bi, ali samo Sȃm Bog obavlja delo Sȃmoga Boga. Ma koliko da je uzvišeno svedočenje ljudi, ono nema uticaja na Sotonu, koji bi rekao: „Kad si se već ovaplotio, zašto lično ne doživiš ljudsku bol?” Drugim rečima, da Bog nije tako delao, takvo svedočenje ne bi bilo baš ubedljivo. Božje delo mora da obavi Sȃm Bog, jer će ono tek tada biti praktično. Iz ovog koraka dela koji je obavio Bog, takođe se može videti da ima smisla u svemu što Bog čini, da ima smisla u svem bolu koji ovaploćenje trpi, da On ne čini ništa nasumično, niti obavlja beskorisno delo. Dolazak ovaploćenja da dela i da iskusi ljudski bol nije neobavezan, već krajnje neophodan: on je od najveće potrebe za čovečanstvo i za buduće odredište čovečanstva, sprovodi se i posvećuje radi spasenja ljudi, zadobijanja ljudi i dovođenja ljudi na divno odredište.

O istinama koje se odnose na ovaploćenje treba govoriti iz nekoliko uglova:

1. Neophodnost običnog i normalnog ljudskog tela.

2. Praktični aspekt dela tog običnog i normalnog ljudskog tela.

3. Smisao – što takođe znači neophodnost – Božjeg dolaska među ljude da iskusi ljudsku bol.

Zašto Bog mora lično da iskusi ljudsku bol? Zar nije u redu da On to ne učini? Ovde postoji još jedan aspekt smisla. Delo ovog običnog i normalnog ljudskog tela može osvojiti i usavršiti ljude, ali suština ljudi i zakoni čovekovog postojanja znače da će oni i dalje živeti u ispraznosti, bolu, agoniji i vajkanju i da će i dalje biti nemoćni da se otarase svojih boljki. Na primer, tvoja ljubav prema Bogu je dostigla određenu tačku, imaš izvesno iskustvo u razumevanju Boga, tvoja iskvarena narav je rešena i Bog kaže da si usavršen i da si neko ko voli Boga. Ako Bog spasi ljude do te mere i onda ode – ako se delo ovaploćenja tako završi – onda bi ljudske boljke, ispraznost i tuga i nevolje tela i dalje postojale, što znači da Božje delo spasenja ljudi ne bi bilo dovršeno. Osoba je možda usavršena i možda poznaje, voli i obožava Boga, ali da li je u stanju da reši svoje boljke i nedaće? Posedovanje istine to ne može da reši. Niko nikada nije rekao da ih sada, kada poseduju istinu, bolesti tela više ne pogađaju niti izazivaju patnju – niko ne može da popravi takvu vrstu bola. Možeš samo da kažeš: „Život mi se sada čini tako smislenim, ali i dalje patim kada sam bolestan.” Da li je stvarno tako? I da li je taj osećaj stvaran? Dakle, ako bi ovaploćenje jedino obavljalo delo osvajanja i usavršavanja čoveka, ako bi ovaploćenje samo usavršavalo ljude i ne bi razrešavalo bol koji trpi telo ljudi, onda bi svi bolovi sa kojima se suočavaju ljudi na zemlji – bolesti, radosti i tuge, kao i lične brige – sve bi to bilo nerešivo, pa čak i ako bi se dozvolilo ljudima da žive hiljadu, deset hiljada godina na zemlji, te nevolje, kao ni pitanja rođenja, starosti, bolesti i smrti ne bi bila razrešena. Bog je došao da iskusi taj ljudski bol; iskusivši ga, On ga rešava iz samog korena, a posle toga, čoveka više ne muče pitanja rođenja, starosti, bolesti ili smrti. Isus je iskusio smrt. Ovo ovaploćenje samo doživljava bol rođenja i bolesti (starost se ne mora doživeti, a u budućnosti ljudi neće stariti). Jednom kada On iskusi sav taj bol, ljudski bol će konačno biti otklonjen. Kada Bog bude pretrpeo sav bol u ime ljudi, imaće moćne dokaze koji će na kraju biti razmenjeni za divno odredište čovečanstva, stajući tako na kraj ljudskom rođenju, starosti, bolesti i smrti. Zar to nije smisleno? I tako, bilo da se radi o rođenju, bolesti, teškoćama ili agoniji, ovaploćenje doživljava ljudski bol i bez obzira o kojem se aspektu takvog bola radi, ovaploćenje to čini u ime ljudi, služeći kao simbol i kao predskazanje. On je doživeo sav taj bol, On ga je lično podneo, tako da čovečanstvo više ne treba da ga trpi. U tome leži značaj. Kada ljudi jednom budu usavršeni, biće u stanju da obožavaju Boga i da vole Boga, kao i da postupaju u skladu sa Božjom voljom, da postupaju u skladu sa Božjom rečju i da postupaju u skladu sa Božjim zahtevima, nakon čega se njihove nevolje i bol rešavaju. To je značaj Božje patnje u ime ljudi i ona im omogućava ne samo da obožavaju Boga na zemlji, već i da budu oslobođeni mučenja i opterećenja tim bolestima, da budu oslobođeni pitanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, da se oslobode ciklusa života. Dok pati i prepoznaje bol tokom sadašnjeg ovaploćenja, Bog sve to podnosi u ime ljudi, a kada ga jednom podnese, oni koji ostaju ne moraju da trpe taj bol – a to je predskazanje. Neki nesuvisli ljudi pitaju: „Znači Bog to čini u ime ljudi sasvim Sam?” Dovoljno je da se Bog ovaploti i da pati u ime čoveka – zar treba još neko? To je zato što Bog može sve da uradi Sam i može da zauzme mesto svega, može da predstavlja sve i može da simbolizuje sve, sve što je lepo, dobro i pozitivno. Štaviše, sada kada je praktično iskusio čovekov bol, On je još osposobljeniji da koristi još ubedljivije svedočenje i dokaze kako bi stao na kraj svoj budućoj ljudskoj boli.

Kada se tako obavi, delo ovaploćenja iz dva koraka je završeno i ono postaje čvrsta linija koja spaja prvi i drugi korak ovaploćenja. Delo iz dva koraka je rešilo sav bol ljudskog postojanja i pojedinačne ljudske patnje. Zašto Bog mora lično to da učini u ljudskom telu? Pre svega, ljudi moraju da shvate odakle potiče bol rođenja, starosti, bolesti i smrti, te zbog čega čovek mora čitavog života to da trpi. Nije li sve to bilo nepostojeće kad je čovek prvi put stvoren? Odakle potiče sav taj bol? Taj bol je nastao nakon što je čoveka iskušao i iskvario Sotona i nakon toga se čovek izopačio. Bol, nevolje i praznina ljudskog tela, i sve te grozne stvari u ljudskom svetu – sve se to pojavilo nakon što je Sotona iskvario čoveka. Nakon što je čoveka iskvario, Sotona je počeo i da ga muči, te je čovek sve više propadao, sve se ozbiljnije razbolevao, sve ga je više bolelo i sve je više osećao da je svet prazan i jadan, da je u tom svetu nemoguće opstati i da je život na ovom svetu sve beznadežniji. Za sav taj ljudski bol je, dakle, kriv Sotona, i on se pojavio nakon što je Sotona iskvario čoveka i ovaj postao izopačen. Da bi ljude izvukao iz Sotoninog zarobljeništva i da bi im dao divno odredište, neophodno je da Bog lično iskusi taj bol. Čak i ako su ljudi bezgrešni, još uvek ima stvari koje su za njih bolne, Sotona ih i dalje kontroliše, još uvek može njima da manipuliše i da izazove najveću bol i mučenje. Dakle, ovaploćenje lično doživljava te bolove, izbavlja ljude iz Sotoninih kandži i sprečava ih da podnose još više bola – zar to nije dubokosmisleno? Kada je Isus došao da obavi delo iskupljenja, naizgled se činilo da se On ne pridržava zakona i propisa, ali to je zapravo ispunilo zakon, dovelo je do kraja Doba zakona i uvelo Doba blagodati, donoseći milost i blagost čoveku, a nakon toga je Isusovim raspećem čovek bio oslobođen svih grehova. Isus je upotrebio svoju dragocenu krv da bi dao čoveku pravo da se vrati pred Božji presto. Može se reći da je On iskoristio dokaz i činjenicu raspeća da iskupi ljude. Iako je Bog oprostio čoveku grehe, Sotona je već preduboko iskvario čoveka, njegova grešna priroda je opstala, a on je nastavio da greši i prkosi Bogu. To je neosporna činjenica i tako se Bog po drugi put ovaplotio da bi obavio delo čišćenja čoveka od njegove grešne prirode, to jest, On sudi čoveku i grdi ga da bi ga pročistio od njegove iskvarene naravi. Kada se Bog prvi put ovaplotio, bio je razapet radi greha čovečanstva; On je iskupio čovečanstvo i čovek se vratio pred Boga. Kada se Bog drugi put ovaplotio, došao je da osvoji ljude, da spase ljude tako što će ih osvojiti. Iako su mnogi prihvatili Božje delo i često jedu i piju Božje reči, oni i dalje ne poznaju Boga, ne znaju gde je On, ne bi Ga prepoznali čak i da Ga vide pred sobom, takođe su skloni da imaju predstave i zablude o Bogu, a ponekad je način na koji vide stvari protivan Bogu. Zašto je tako? Zato što ne razumeju istinu i nemaju istinsko znanje o Bogu. Kada ljudi imaju znanje o Bogu, drago im je da pate i žive za Boga, ali Sotona i dalje kontroliše slabosti u njima, Sotona i dalje može da ih navede da pate, zli duhovi i dalje mogu da delaju i izazivaju nemir u njima, da uđu u njih, da ih poremete i uznemire i potpuno ometu. Postoje stvari u ljudskim mislima i svesti koje Sotona može da kontroliše i da njima manipuliše. Dakle, ponekad ste bolesni ili uznemireni, ima trenutaka kada osećate da je svet usamljeno mesto, ili da nema smisla živeti, a ima čak i trenutaka kada možda tražite smrt i želite da se ubijete. Drugim rečima, tim bolovima upravlja Sotona i oni su čovekova fatalna slabost. Nešto što je Sotona iskvario i izgazio, Sotona može i dalje da koristi; to je lanac koji Sotona zateže. I tako, Bog se još jednom ovaplotio tokom poslednjih dana da bi obavio delo suda, dok istovremeno obavlja delo osvajanja, On pati umesto čoveka, plaća cenu patnje u ljudskom telu, plaća tu cenu da bi rešio i razrešio bol i fatalnu slabost u čoveku. Kada Bog jednom povrati čoveka plaćajući cenu patnjom među ljudima, Sotona više neće moći da drži čoveka pod kontrolom i čovek će se u potpunosti vratiti Bogu i tek tada će potpuno pripadati Bogu! Zašto si u stanju da živiš za Boga i da Mu se klanjaš, ali Mu ne pripadaš nužno u potpunosti? Zli duhovi još uvek mogu da iskoriste tvoje slabe tačke, još uvek mogu da se poigravaju s tobom, još uvek mogu da te koriste, jer su ljudi previše glupi. Neki ljudi ne mogu da uvide razliku između toga da li ih pokreće Sveti Duh ili ih ometa zli duh. Oni čak ne mogu da uvide razliku ni između dela Svetog Duha i dela zlih duhova. Zar to nije fatalna slabost? Kada zli duhovi deluju, nema tog praznog prostora koji neće iskoristiti. Oni mogu da govore iz tebe ili na tvoje uvo, ili mogu da ti ometaju um i da ti prekidaju misli, čineći te bezosećajnim na dodir Svetog Duha, sprečavajući te da to osetiš, a onda će zli duhovi početi da te ometaju, da ti pometu misli i da čine da izgubiš razum, pa čak i da ti duša napusti telo. To je delo koje zli duhovi čine u ljudima, a ljudi su u velikoj opasnosti ako ne mogu da utvrde šta je to zaista. Danas je Bog podneo taj bol za čoveka i kada čovek bude imao divno odredište, ne samo da će živeti za Boga, već više neće pripadati Sotoni i više neće imati ništa što bi Sotona mogao da zategne; čovekove misli, duh, duša i telo pripadaće Bogu. Možda je danas tvoje srce okrenuto Bogu, ali ima trenutaka kada ne možeš da se odupreš Sotoni, tako da, kada ljudi steknu istinu, u stanju su da se potpuno pokoravaju Bogu i da Ga obožavaju, ali bilo bi nemoguće da budu potpuno slobodni od Sotoninog ometanja, a još manje moguće da ne obolevaju, jer je Sotona pogazio ljudska tela i duše. Ljudske duše su prljava mesta, u njima je Sotona boravio i Sotona ih iskorištava. Sotona je još uvek u stanju da ometa i kontroliše, da spreči tvoj um da bude bistar, sprečava te da prepoznaš istinu. Dakle, to što se Bog ovaplotio da bi iskusio ljudski bol i patio u ime ljudi nije neobavezno, već je krajnje neophodno!

Morate razumeti da se Bog dva puta ovaplotio da bi dovršio delo spasavanja čovečanstva. Da je postojalo samo prvo ovaploćenje, ne bi bilo moguće potpuno spasiti čovečanstvo, jer je prvo ovaploćenje obavilo delo iskupljenja i glavna Mu je svrha bila da rešava problem opraštanja ljudskih greha i da priprema čoveka da bude dostojan da stane pred Boga. Drugo ovaploćenje obavlja delo suda kako bi se očistila čovekova iskvarenost i popravila čovekova iskvarena narav, ali to još uvek ne može da učini da čovek u potpunosti pripada Bogu. Pored toga, ovaploćenje mora da doživi i iskustvo ljudskog bola da bi se deo čoveka koji je Sotona iskvario u potpunosti iscelio – rešavajući tako, iz korena, problem čovekove patnje i mučenja. Takvi su koraci dela dva ovaploćenja. Nijedno od njih nije bespotrebno. Stoga ne smeš olako gledati na bol koji je ovaploćenje pretrpelo. Ponekad plače, ponekad je u bolovima i uznemiren, a ponekad izgleda slab i rastužen. Ne smeš olako gledati ni na šta od toga, a još manje treba da imaš predstave o tome. Ako imaš predstave o tome, onda si izuzetno glup i buntovan. Niti, štaviše, treba da veruješ da je to ono što treba da trpi normalno ljudsko telo; to je još više pogrešno, i ako to kažeš, onda bogohuliš. Ljudi moraju da shvate da je bol koji su pretrpela oba ovaploćenja neophodan. To nije od najveće potrebe za Samog Boga, već za čovečanstvo. Iskvarenost čovečanstva je tolika da to ne može da se ne obavi, mora da se obavi da bi iskvareno čovečanstvo u potpunosti bilo spaseno. Bog deluje tako da bi ljudi progledali sopstvenim očima. Sve što On radi je javno, nije skriveno ni od koga. On ne trpi u tajnosti, sasvim Sȃm, jer strepi da će ljudi videti i steći predstave. On se ne krije ni od koga, bez obzira na to da li su ljudi verovali u Boga dugo ili kratko, da li su stari ili mladi, ili da li su u stanju da proniknu u istinu ili ne. Zato što je to dokaz i svako može da dokaže da je ovaploćenje Boga pretrpelo previše bola, da je On zaista podneo bol čovečanstva. Nije istina da je On pretrpeo samo nekoliko dana bola na mestu za koje niko ne zna i da On provodi većinu svog vremena u stanju lagodnosti i zadovoljstva – to nije slučaj. Delo i stradanje Hristovo nije skriveno ni od koga; On se ne boji da ćeš biti slab, ni da ćeš imati predstave, niti da ćeš prestati da veruješ. A šta znači to što se ni od koga ne krije? Da je od presudnog značaja! Ovaploćenje nikada nije dokono. Ti vidiš da ima trenutaka kada On ne govori niti ispušta bilo kakav zvuk, ali On i tada dela, On još uvek pati u Svom srcu! Da li ljudi to shvataju? Čak i kada ljudi to vide, oni ne shvataju. Ima ljudi koji znaju da Bog danas ima obično i normalno telo, ali da li znaš kakvo delo ovo obično i normalno telo obavlja danas? Ne znaš. Tvoje oči vide samo spoljašnjost, ne možeš da vidiš unutrašnju suštinu. Stoga, bez obzira na to koliko godina izgleda da je ovaploćenje zvanično delalo, Bog zapravo nikada nije imao ni trenutak odmora; iako On ponekad ne govori niti ispušta bilo kakav zvuk i ne dela u velikim razmerama, Njegovo delo ne staje i On još uvek pati namesto ljudi. Neki ljudi, kada pokušavaju da procene da li se Bog ovaplotio i da li jeste ili nije Hristos, gledaju da li Bog govori: ukoliko ne progovori dve ili tri godine, onda On nije Bog i zato oni brže-bolje prestaju da veruju u Boga. Stav takvih ljudi prema svojoj veri u Boga može se opisati sa „živi bili pa videli” i oni nemaju znanje o Bogu. Možda postoje ljudi koji danas „žive da vide” i koji kada vide da se Bog neko vreme nije oglasio, u svojim srcima pomisle: „Da li je Božji Duh otišao i uzašao na nebo?” Da li je pogrešno tako razmišljati? Ne sudite olako. Ako imaš predstave ili sumnje, moli se Bogu, traži istinu, više čitaj reč Božju i svi ti problemi će biti rešeni. Nemoj slepo da razgraničavaš stvari sa „možda ovo, ili možda ono” – to tvoje „možda” je zabluda i to su stavovi đavola i Sotone! Božje delo ne prestaje ni na trenutak. On se ne odmara, On uvek dela i uvek je u službi čovečanstva!

Hristova suština mora biti shvaćena po svim aspektima. Kako možeš da spoznaš Hristovu suštinu? Ključno je da moraš da znaš sva dela koja je obavilo to ljudsko telo. Ako samo veruješ da Duh tako deluje, a da telo ne deluje, da je telo samo kontrolisano Duhom, onda je to pogrešno! Zašto treba reći da je stradanje, razapinjanje, osvajanje celog čovečanstva i doživljavanje ljudske patnje delo koje obavlja Hristos? Zato što je Bog postao čovek i dela među ljudima. Duh i telo delaju istovremeno; nije onako kako ljudi zamišljaju, da telo ne govori i Duh ga tera da govori – to nije slučaj. Namesto toga, postoji velika sloboda: Duh i telo čine istu stvar; kada telo vidi da je neko pitanje skoro završeno, i Duh na isti način vidi to pitanje. Oni delaju istovremeno. Isto tako, da li je pogrešno reći da preovlađuje fizičko telo? Šta bi moglo da znači to da „fizičko telo preovladava”? Postoji kontekst za to: jednom kada Bog postane čovek, sve što čovek vidi jeste delovanje tela i da telo preovladava u doba ovaploćenja. U svakom slučaju, Duh i telo deluju istovremeno. Nikada ne može da se desi da Duh tera telo da govori, a da telo ne želi, ili da telo želi da govori, a da mu Duh ne da reči. To ne može da se desi. Ako ljudi u to veruju, onda greše – i smešni su. Duh i telo su jedno. Duh je otelotvoren u telu, pa kako je onda moguće da Duh želi da govori, a telo ne? Ili da telo želi da govori, a Duh ne da reči? Tako nešto ne može da se dogodi. Ovaploćenje Boga je otelotvorenje Duha u telu. Kada telo dela, On može da govori bilo kada ili bilo gde, što je potpuno drugačije od onoga kada Sveti Duh deluje u osobi. Samo Sveti Duh otelotvoren u telu je ovaploćenje i nema govora o odlasku Svetog Duha. Kada Sveti Duh deluje u ljudima, tu su uključeni izbor i okolnosti. Ako ljudi ne tragaju za istinom, ako idu svojim putem, onda ih Sveti Duh napušta i oni će to osetiti. Uvek postoje izobličenja u ljudskom razumevanju. Oni misle da zato što je Božje delo dostiglo ovu etapu, On više nema reči i da ne može da govori čak i da hoće. Da li je stvarno tako? Bog može da govori bilo kada, nikada nije bilo prekida između Duha i tela. Bez obzira na to koje se delo ili aspekt istine izražava, bez obzira s koje strane ga gledate, ovo je otelotvorenje Duha u telu, Bog je postao čovek, što znači da sav bol koji trpi telo takođe trpi i Duh koji lično doživljava ljudsku bol. O telu i Duhu se nikako ne sme govoriti odvojeno. Istina o ovaploćenju je najdublja od svih i zahteva od ljudi da imaju deset ili dvadeset godina iskustva, ili čak ceo život, pre nego što to zaista shvate.

Proleće 1997. godine