Neki ljudi već godinama veruju u Boga, ali i dalje ne odustaju od zadovoljstava koje im pružaju hrana, odeća i druga telesna uživanja. Može li to da zadovolji potrebe čovekovog srca? Ono što je ljudima najpotrebnije nejasno je čak i nekima koji veruju u Boga dugi niz godina. Ima ljudi koji Me vide kako nekome nešto dajem i počinju da se jogune, govoreći: „Kako to da se Bog brine o njima, a ne o meni? Ja to još nemam.“ U stvari, ti niti gladuješ, niti ti nedostaje odeće. Ti si samo pohlepan; ne umeš da budeš zadovoljan i voliš da se takmičiš za stvari. Nije Moja obaveza da se brinem o vama. Tvoje ponašanje mora biti principijelno. Nikada se ne svađaj oko svojih interesa ili oko prednosti. Sve su to spoljne stvari; one nisu zamena za zadobijanje istine i života. Bez obzira na to koliko ti je lepa odeća, tvoje srce će i dalje biti prazno ako nisi zadobio istinu. Ljudi razumeju te stvari na nivou priče, ali ne mogu da odole kada se uistinu suoče s njima. Ne mogu da ih spoznaju onakve kakve jesu. Mnogo je ljudi na ovom svetu koji imaju bogatstvo i moć, a kakvi su životi tih ljudi? Sve se svodi na jelo, piće i razonodu; svakodnevno iće i piće; zabavljanje i darivanje gostiju i raskalašno ponašanje. Tako oni žive. Da li su to ljudski životi? Nisu. Usredsređeni su samo na celodnevno prežderavanje i opijanje, na nošenje firmirane robe, na to da budu primećeni gde god da odu i da se razmeću. Šta su takvi ljudi? Oni pripadaju đavolu Sotoni; oni su zveri. Kada je nekim bogatim ljudima dosta zadovoljstava, oni gube interesovanje za život i ubijaju se. Možda im je bilo dosta uživanja u hrani, odeći i razonodi, ali zašto dižu ruku na sebe? Iz ovoga se vidi da slava i zarada, status, bogatstvo, hrana, odeća i uživanje uopšte nisu ono što ljudima zaista treba. Ne smete da težite tim stvarima. Ako čekate da se izopačite do tačke posle koje nema spasenja da biste se tada promenili, biće prekasno! Kada inteligentna osoba vidi tuđi neuspeh, ona neposredno crpe iskustvo iz toga i nema potrebu da ga sama doživljava. Neuka osoba, s druge strane, može da doživi neuspeh za neuspehom, a da i dalje ne može da izvuče pouku. S takvima se mora obračunavati i moraju se orezivati da bi zadobili ma kakvu svest, ali do tada će biti prekasno. Oni koji su previše neuki nisu u stanju da zadobiju istinu. Samo inteligentni ljudi koji iskuse Božje delo mogu da zadobiju istinu. Činjenica je da je celom čovečanstvu potrebna istina i da samo traganjem za istinom ono može biti spaseno. Bez obzira da li si jedan od Božjih izabranika ili nevernik, potrebno ti je da budeš opskrbljen istinom i potrebno ti je Božje spasenje. Neki ljudi uopšte nemaju ljudskosti i ni najmanje ne prihvataju istinu – takvi ljudi su zveri. Oni mogu da prisustvuju skupovima, ali ono za čime tragaju u svojim srcima jesu grešna zadovoljstva, zadovoljstva u hrani, odeći i zabavi i oni su ispunjeni tim stvarima. Uopšte ne tragaju za istinom, a srca su im ispunjena ateističkim pogledima i idejama o teoriji evolucije. Koliko god da s njima razgovaraš o istini, oni te ne čuju i, mada znaju da je vera u Boga dobra stvar i da su u stanju da istraju u svojoj veri, oni nisu u stanju da krenu putem traganja za istinom. Zato oni koji ne gaje ljubav prema istini nisu oni koje je Bog odredio za Njegovo spasenje.

Mnogi ljudi trenutno imaju užasno zbrkanu veru u Boga. Ne znaju šta treba da se zadobije verom u Boga; ne razumeju čemu služi vera u Boga – nemaju predstavu o tome. Oni ne znaju ništa o onome zbog čega bi čovek trebalo da živi, ne znaju po kojim pravilima oni treba da žive, niti kako da žive na način koji je vredan i značajan. Ako u svom srcu nisi siguran zašto moraš da veruješ u Boga, onda progon i bol koje trpiš zbog svoje vere u Boga nemaju ni vrednost ni značaj. Šta, tačno, ljudi nameravaju da zadobiju verom u Boga? Ako tvoja vera ne služi tome da zadobiješ istinu i život, nećeš li zažaliti kada Božje delo bude završeno, a ljudski kraj odlučen? Kada si prvi put odlučio da slediš Boga, da li je to bila samo impulsivna odluka, ili si razmislio o pitanju vere u Boga i shvatio o čemu se radi pre nego što si doneo odluku? Za šta tačno živiš? Koji je tvoj životni pravac i koji su tvoji ciljevi? Da li imaš odlučnost da slediš Boga do kraja i da na kraju zadobiješ istinu? Možeš li biti siguran da nećeš odustati na pola puta? Jesi li u stanju da verno izvršavaš svoju dužnost bez obzira na situacije koje mogu da nastanu i bez obzira na nevolje, iskušenja, poteškoće ili probleme sa kojima se suočavaš? Neki ljudi čak nemaju ni to malo vere ili odlučnosti da tragaju za istinom. Onda neće biti lako zadobiti istinu. Kada ljudi nisu zainteresovani za istinu, oni nisu u stanju da svojevoljno obavljaju svoju dužnost i ne daju se iskreno za Boga. Kako takvi ljudi mogu da slede Boga do kraja? Ako ih upitaš: „Zašto veruješ u Boga? Šta želiš od vere u Boga? Kojim putem treba da ideš?“ oni ne bi znali zašto i ne bi bili sposobni da odgovore. To dokazuje da oni ne slede Boga da bi zadobili istinu i život, već da jure za prilikom da dobiju blagoslove. Kako neko takav može iskreno da obavlja svoju dužnost? Što bolje razumeju istinu oni koji je zaista vole, to sa više volje obavljaju svoje dužnosti. Oni koji ne razumeju istinu često postaju negativni u obavljanju svoje dužnosti. Ako ne mogu da prihvate istinu, odustaće. Oni koji tragaju za istinom su drugačiji: što više obavljaju svoju dužnost, to više shvataju istinu, i dok to čine, njihova iskvarenost se čisti. Što neko bolje shvata istinu, to jasnije oseća veličinu onoga što dobija sledeći Boga i može da oseti da put na kojem sledi Boga postaje svetliji što dalje njime ide. To su ljudi koji su zadobili istinu. Ako ljudi zaista razumeju istinu, biće sigurni da će slediti Boga i ostati verni do kraja.

Kada se neki ljudi suoče sa bolešću i kada im život visi o koncu, mole se Bogu da ih spase, a kada to prebrode, počinju da shvataju ponešto od istine. Ali nije neophodno da svako doživi da doziva Boga u trenutku kada mu život visi o koncu. Samo pogledajte iskustva nekih drugih ljudi i slušajte njihove reči i njihova osećanja, i moći ćete da dobijete nešto iz toga. Čak i ako niste sami to doživeli, nešto možete naučiti iz tuđih iskustava. Kada im se bliži smrt, neki ljudi osećaju da se nisu mnogo promenili, da malo znaju o Bogu i da je ono što su učinili za Boga i koliko su Mu se dali, nedovoljno. Oni osećaju da nisu tragali za istinom tokom godina verovanja u Boga, da su dobili premalo i da previše duguju Bogu. Ako se desi da umru, oni to neće učiniti voljno, zato što će tako izgubili priliku da se pokaju. Kada se Jov suočio s kušnjama, rane su mu prekrile telo; njegova žena ga nije razumela i rugala mu se, a nisu ga razumeli ni prijatelji, već su ga čak i osuđivali i optuživali ga, verujući da je sigurno učinio nešto loše i uvredio Jahvea Boga. Govorili su Jovu: „Kako si uvredio Jahvea Boga? Slobodno ispovedi svoje grehe. Jahve Bog je pravedan.“ Ali Jov je u svom srcu shvatio i nije osećao da je učinio nešto loše. Ipak, bilo mu je bolno da se suoči s takvom kušnjom! Draže mu je bilo da umre nego da živi u patnji; toliko je patio da je mislio da je smrt jedini način da je se reši, da će smrt biti njen kraj, a ipak je bio u stanju da hvali Boga u svom srcu. To nije nešto što obična osoba može da postigne. Većina ljudi ne hvali Boga kada oseća bol. Oni od Njega samo nešto zahtevaju, govoreći: „Bože, daj mi samo još jedan dah. Požuri i učini da opet budem zdrav! Učiniću sve što poželiš od mene kada mi bude bolje.“ Počinju da se cenkaju. Kako treba da doživiš bolest kada se pojavi? Treba da izađeš pred Boga i da se moliš, tražiš i naslućuješ Božju nameru; treba da preispitaš sebe da bi otkrio šta si to uradio što je bilo protivno istini, i kakva iskvarenost u tebi nije razrešena. Tvoja iskvarena narav ne može da se reši bez patnje. Samo ako su prekaljeni patnjom, ljudi mogu da ne budu raspusni i da budu sposobni da žive pred Bogom u svakom trenutku. Kada neko pati, uvek se moli. On ne razmišlja o uživanjima u hrani, odeći i drugim zadovoljstvima; on se stalno moli u svom srcu, ispitujući sebe da vidi da li je učinio nešto loše i gde se možda protivio istini. Obično, kada se suočiš sa teškom bolešću ili čudnom boljkom zbog koje mnogo patiš, to se ne dešava slučajno. Bez obzira da li si bolestan ili dobrog zdravlja, Božja volja je u tome. Kada Sveti Duh deluje i kada si fizički dobro, obično možeš da tražiš Boga, ali prestaješ da Ga tražiš kada se razboliš i patiš, a i ne znaš kako da Ga tražiš. Živiš u bolesti, samo razmišljaš o tome koja terapija će ti pomoći da brže ozdraviš. Zavidiš onima koji nisu bolesni u ovakvim vremenima i želiš da se što pre oslobodiš svoje bolesti i bola. To su negativna i buntovna osećanja. Kada se ljudi razbole, ponekad misle: „Da li sam ja izazvao ovu bolest sopstvenim neznanjem ili je to Božja volja?“ Oni to naprosto ne mogu da shvate. U stvari, neke bolesti su uobičajene, na primer, prehlada, upala ili grip. Kada te pogodi ozbiljna bolest koja te iznenada obori, takva da bi radije umro nego patio, takva bolest se ne dešava slučajno. Da li se moliš Bogu i preklinješ Ga kada te susretnu bolest i patnja? Kako te delo Svetog Duha vodi i usmerava? Da li te On samo prosvećuje i prosvetljuje? To nije Njegov jedini metod; On će te takođe isprobati i oplemeniti. Kako Bog isprobava ljude? Zar On ne isprobava ljude tako što ih tera da pate? Patnja ide ruku pod ruku sa isprobavanjem. Zašto bi čovek patio ako to nije proba? Kako se ljudi mogu promeniti bez patnje? Patnja ide ruku pod ruku sa isprobavanjem – to je delo Svetog Duha. Ponekad Bog pruža ljudima nešto patnje jer inače ne bi znali svoje mesto u vaseljeni i postali bi drski. Iskvarena narav ne može u potpunosti da se razreši samo zborom o istini. Drugi mogu da ukažu na tvoje probleme za koje i sam znaš, ali ne možeš da ih promeniš. Bez obzira na to koliko se oslanjaš na snagu svoje volje da se obuzdaš, čak ni to što ćeš šamarati sebe, što ćeš se udarati u glavu, bacati se o zid i samopovređivati, neće rešiti tvoje probleme. Pošto u tebi postoji sotonska narav koja te stalno proganja, uznemirava i zbog nje ti se motaju svakakve misli i ideje, tvoja iskvarena narav će se izliti. Šta onda radiš ako ne možeš to da rešiš? Moraš da budeš oplemenjen kroz bolest. Neki toliko pate tokom oplemenjivanja da ne mogu da ga podnesu i počinju da se mole i da tragaju. Kada nisi bolestan, tako si bezobziran i neobuzdano nadmen. Kada se razboliš, postaješ poslušan – možeš li tada i dalje da budeš neobuzdano nadmen? Kada jedva imaš dovoljno snage da govoriš, možeš li da držiš lekcije drugima ili da budeš nadmen? U takvim prilikama ne tražiš ništa; samo želiš da se oslobodiš patnje, bez razmišljanja o bilo kakvoj hrani, odeći ili uživanju. Većina vas nije iskusila taj osećaj, ali ćete razumeti kada ga iskusite. Sada ima nekih koji se bore za položaj, za telesna zadovoljstva i za sopstvene interese. To je sve zato što je njihova lakoća življenja prevelika, njihova patnja neznatna i oni su omalovaženi. Pred tim ljudima stoje teškoće i oplemenjivanje!

Ponekad će Bog organizovati neke situacije za tebe, obračunavaće se s tobom kroz ljude oko tebe i izazvaće ti patnju da bi te naučio nekim lekcijama i da bi ti omogućio da razumeš istinu i vidiš stvari onakve kakve jesu. Bog obavlja to delo baš sada, tako što čini da tvoje ljudsko telo prati patnja, tako da možeš da naučiš svoju lekciju, razrešiš svoju iskvarenu narav i dobro obaviš svoju dužnost. Pavle je često govorio da ima trn u telu. Kakav je to bio trn? Bila je to bolest od koje nije mogao da umakne. Dobro je znao kakva je to bolest, da je usmerena na njegovu narav i prirodu. Da ga taj trn nije ometao, da ga nije pratila ta bolest, mogao je, bilo gde i bilo kad da uspostavi svoje carstvo, ali zbog te bolesti nije imao snage. Stoga u većini slučajeva bolest ljudima služi kao neka vrsta „zaštitnog bedema“. Ako nisi bolestan, već si prepun energije, možeš vrlo lako da učiniš neko zlo i da izazoveš nekakvu nevolju. Ljudi lako mogu da izgube razum kada su neobuzdano nadmeni i raspušteni. Zažaliće što su ikada učinili zlo, ali tada već više neće moći da pomognu sebi. Zato je biti malo bolestan dobra stvar; to čuva ljude. Možda si u stanju da rešiš sve probleme drugih ljudi i možeš da rešiš sve probleme u glavi, ali dokle god se ne oporaviš od neke bolesti, ne možeš ništa da uradiš. Obolevanje je zaista van tvoje kontrole. Ako se razboliš i ne postoji način da se izlečiš, onda je to patnja u kojoj treba da istraješ. Ne pokušavaj da je se otarasiš; prvo moraš da se pokoriš, da se moliš Bogu i da tražiš Božje namere. Reci: „O, Bože, znam da sam iskvaren i da sam loše prirode. Umem da činim buntovne stvari koje Ti se protive, stvari koje Te povređuju i nanose Ti bol. Kako je divno što si mi dao ovu bolest. Treba da joj se pokorim. Molim te, prosveti me, dozvoli mi da razumem Tvoju volju i šta želiš da promeniš i usavršiš u meni. Molim te samo da me vodiš, da bih mogao da shvatim istinu i da krenem pravim životnim putem.“ Moraš da tragaš i da se moliš. Ne smeš da budeš zbunjen, da veruješ da nema ničega u tome što si bolestan, da to ne može da bude dovođenje u red sa kojim se suočavaš zato što si uvredio Boga. Ne donosi ishitrene odluke. Ako si zaista neko ko nosi Boga u srcu, onda na šta god da naiđeš, ne dozvoli da to samo prođe pored tebe. Treba da se moliš i da tragaš, da osećaš Božju volju u svakoj stvari i da naučiš da slušaš Boga. Kada Bog vidi da možeš da se pokoriš i da imaš bogoposlušno srce, On će ti olakšati patnju. Bog to uspeva da postigne putem patnje i oplemenjivanja.

Tokom vremena, posvećeni hrišćani, učenici, apostoli i proroci kamenovani su do smrti, konjima su ih čerečili, sečeni su na komade, bacani u vrelo ulje, razapinjani… Stradali su na razne načine. Ovim želim da kažem da ne treba da očekuješ bezbrižan život kada slediš Boga. Nemoj to da tražiš; nemoj to da izvoljevaš. Zašto kažem da je pogrešno da ljudi zahtevaju nešto od Boga? To je zato što svaki mali zahtev predstavlja izvoljevanje, a to ne treba da radiš. Ne priželjkuj stvari rečima: „O Bože, Ti me dobro oblačiš, jer imam razloga da nosim lepe stvari. O, Bože, sada ispunjavam svoju dužnost, tako da imam dobar razlog da Te molim da me blagosloviš i daš mi dobro zdravlje.“ Ako se jednog dana razboliš, hoćeš li postati negativan? Hoćeš li prestati da veruješ u Boga? Da li ćeš nastaviti da obavljaš svoju dužnost i kad nisi zdrav? Zar u svakom slučaju ne bi trebalo da obavljaš svoju dužnost? To je poziv poslat sa neba, odgovornost koja se ne može prenebregnuti. Trebalo bi da obavljaš svoju dužnost, čak i ako je niko drugi ne obavlja. To je odlučnost koju moraš da imaš. Mnogi ljudi misle: „Ako, kada verujem u Boga, i dalje moram da patim, zašto ga onda sledim? Ja sledim Boga da bih uživao u Njegovim blagoslovima. Ako nema blagoslova u kojima mogu da uživam, neću ni da Ga sledim!“ Zar to nije pogrešan način viđenja tog pitanja? Svi ste videli, iz sopstvenog iskustva tokom svih ovih godina, da na onima koji zaista tragaju za istinom nema jasno vidljivih blagoslova kao što ljudi zamišljaju. Da se bude dobro raspoložen i bezbrižan svakog dana, da se bude dobro obučen, da sve ide glatko i da se bude uspešan u životu – ničiji život više nije takav. Svi prolaze kroz život dan za danom, prepreke iskrsavaju jedna za drugom. Negde drugde, ljudi su diskriminisani i maltretirani na svojim radnim mestima; neke ljude uvek prati bolest; drugi su neuspešni u poslu, a članovi njihovih porodica koji nisu vernici ih napuštaju. Život ima svoje uspone i padove; nikada nije med i mleko. Što neko više traga za istinom, to više pati, dok oni koji uopšte ne tragaju za istinom žive lagodnim životom. Nemaju bolesti niti nevolje; sve im ide glatko, a drugi im zavide. Ipak, oni nemaju nikakav život-ulazak i žive kao nevernici. Oni koji iskreno slede Boga neizbežno moraju da trpe progon i teškoće. A šta dokazuje to što trpiš progon i teškoće? Da te Bog nije ostavio, da te Bog nije napustio, da je Božja ruka uvek na tebi i da te ne pušta. Da te On pusti, a ti upadneš u Sotoninu zamku, zar onda ne bi bio u opasnosti? Ako svaki dan živiš u grehu tražeći slavu i bogatstvo, ako žudiš za zadovoljstvima i izopačuješ se pićem, kockanjem i promiskuitetom, Bog će te napustiti. Neće više obraćati pažnju na tebe, i sigurno ćeš biti izgnan. Možeš da stekneš ovozemaljsko bogatstvo i status, ali ćeš, u stvari, izgubiti najdragoceniju stvar od svih – istinu, koja je večni život – a ti to ni ne znaš!

Neki ljudi kažu: „Zašto me Bog uvek dovodi u red? Zašto su drugi ljudi uvek zdravi dok sam ja stalno bolestan? Zašto ja uvek patim? Zašto je moja porodica tako siromašna? Zašto ne možemo da se obogatimo? Zašto nikada ne mogu da nosim lepu odeću? Kako to da drugi mogu da nose lepu odeću?“ Nemojte biti ljubomorni na to u koliko Božje blagodati i blagoslova drugi ljudi uživaju. To može biti zato što je njihov rast mali i Bog razume njihovu slabost, pa im On daruje neku blagodat da uživaju u njoj, dopuštajući im da je iskuse u malim dozama, tako da postepeno počnu da shvataju Njegove postupke. Prema tebi Bog ima izuzetno stroge zahteve. Tvoj život, iz ljudske perspektive, nije nimalo srećan i ti stalno patiš, ali si shvatio mnoge istine, te treba da budeš veoma zahvalan Bogu i da ga hvališ. Takav je neko ko poznaje Božje postupke. Dokle god neko može da razume istinu, to je najveći Božji blagoslov, ma koliko da taj neko pati. To što te Bog često dovodi u red i što se često suočavaš s kušnjama, iz kojih često možeš da naučiš lekcije i razumeš istine – to znači da te Božja ljubav prati. Ako si uvek razuzdan i još uvek nisi doveden u red i nisi disciplinovan, ma koliko da traje tvoja razuzdanost, ako se niko ne obračunava s tobom ili ne obraća pažnju na tebe, onda si gotov. To znači da te je Bog napustio. Postoje neki ljudi koji ne obavljaju nikakvu dužnost i ne preuzimaju nikakvu odgovornost. Žive lagodno i bezbrižno, u velikoj udobnosti. Ne mogu ništa da nauče i ništa ne dobijaju. Da li je to sreća? Šta su mogli da dobiju od sopstvene spremnosti da budu razuzdani, od težnje za slobodom i svojih telesnih uživanja? Ti patiš i zamaraš se obavljajući svoju dužnost i svima je stalo do tebe; ponekad te oni orezuju i obračunavaju se s tobom. To pokazuje da te Bog voli i da preuzima odgovornost za tebe. Mnoga pitanja moraš da istražiš i moraš više da se moliš Bogu. Tada ćeš biti u stanju da razumeš Njegovu volju. Bez obzira koju dužnost obavljaš, ni pod kojim okolnostima ne smeš da budeš svojeglav, ni razuzdan, ni nepažljiv i površan, niti uporan u svojim pogrešnim metodama. Požuri da potražiš istinu kada imaš problem. Da budeš u stanju da ispuniš svoju dužnost i zadovoljiš Boga jeste ono što je najvažnije, a tvoje srce će spontano moći da uživa u miru i dobrom raspoloženju. Ako si previše samovoljan ili razuzdan, ne prihvataš disciplinu i prilično si tvrdoglav, onda ćeš biti u opasnosti. Kada budeš izgnan, više nećeš imati prilika i biće prekasno za kajanje. Neki ljudi se mole sve vreme kada se prvi put razbole, ali kasnije, kada vide da ih molitve nisu izlečile, utonu u bolest, neprestano se žale i u svom srcu kažu: „Verovanje u Boga mi nije donelo ništa dobro. Bolestan sam a Bog me neće izlečiti!“ To nije prava vera. U njoj uopšte nema poslušnosti, a ono što iz nje proizlazi jeste njihova smrt, kad jednom završe s prigovaranjem. To je Božji opoziv njihovog ljudskog tela i slanje u pakao; za njih je to kraj svega. Nemaju šanse da zadobiju spasenje u ovom životu, a njihova duša mora da ode u pakao. Ovo je poslednja etapa Božjeg dela spasavanja čovečanstva i, ako neko bude izgnan, nikada više neće imati drugu priliku! Ako umreš dok Bog obavlja Svoje delo spasenja, ta smrt je kazna, a ne obična smrt. Oni koji za kaznu umru, nemaju šanse da budu spaseni. Zar Pavle ne trpi neprekidno kažnjavanje u Adu? Prošlo je dve hiljade godina, a on je još uvek tamo, gde ga i dalje kažnjavaju! Gore je kada svesno zgrešiš, jer je tada kazna još teža!

Neki ljudi kažu: „Uvek sam bio bolestan, uvek sam patio i bolovao. Uvek su postojale neke okolnosti oko mene, ali nikada nisam osetio delo Svetog Duha.“ To je tačno. Tako Sveti Duh uglavnom deluje – za tebe neosetno. To je oplemenjivanje. Ponekad će Sveti Duh da te prosveti i omogući ti da shvatiš neku istinu kroz zajedništvo. Ponekad će te On naterati da nešto shvatiš kroz svoje okruženje i staviće te na probu te, iskaliti i obučiti u tom okruženju, i tako te naterati da rasteš – tako Sveti Duh deluje. Kada ste ranije prolazili kroz razne situacije niste posedovali znanje zato što se niste usredsredili na traženje istine u svom srcu. Kada neka osoba ne razume istinu, ona ne može da vidi ništa onakvo kakvo jeste i uvek ima iskrivljeno shvatanje. To je isto kao kada se neko razboli i veruje da ga Bog tako dovodi u red, a u stvari neke bolesti čovek sam izazove time što ne razume pravila življenja. Kada ne paziš šta jedeš i ne razumeš šta je zdrav život, onda se razboljevaš na raznorazne načine. Mada tvrdiš da je to Božje dovođenje u red, zapravo si se razboleo usled sopstvenog neznanja. Ali, opet, bilo da je bolest izazvana ljudskim faktorom ili ju je darovao Sveti Duh, radi se o posebnoj Božjoj dobroti; ona je namenjena tome da naučiš lekciju, te moraš da se zahvališ Bogu, a ne da se žališ. Svaka tvoja žalba ostavlja mrlju, a to je greh koji se ne može oprati! Kada izneseš žalbu, koliko će vremena biti potrebno da se tvoje stanje preokrene? Ako si malo negativan, možda će se preokrenuti posle mesec dana. Kada se žališ i daješ glas nekim negativnim osećanjima, možda se neće preokrenuti čak ni posle godinu dana, a Sveti Duh neće delati na tebi. Biće užasno za tebe ako se uvek budeš žalio, i biće ti još teže da zadobiješ delo Svetog Duha. Čovek mora da uloži veliki napor u molitvi da bi ispravio svoj način razmišljanja i primio nešto od dela Svetog Duha. Nije lako potpuno preokrenuti način razmišljanja. To se može učiniti samo traženjem istine i dobijanjem prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha. U stvari, postoje trenuci u tvom iskustvu kada primaš delo Svetog Duha. Većina njih se dešava kada si suočen s progonom i teškoćama ili s bolešću i bolom. Tek tada se iskreno moliš Bogu, moliš Ga da te isceli, da ti podari veru i snagu. Moliš se samo za tu jednu stvar. Možda želiš da se više moliš i da tražiš Božju volju, ali ne znaš šta da kažeš. Želiš da preneseš neke reči iz svog srca Bogu, ali nemaš nijednu da ponudiš. Rast ti je isuviše mali. Ponekad će ti Bog otežati situaciju kroz ljude oko tebe. U tim trenucima nemaš drugog izbora do da se vratiš pred Boga i počneš da promišljaš: „Gde sam tačno pogrešio? Molim te Bože, prosveti me i dozvoli mi da razumem. Ako me Bog ne prosveti, samo ću nastaviti da se molim. Ako sam se molio i još uvek ne razumem, onda ću nastaviti da tragam po tom pitanju i tragaću s nekim ko razume istinu.“ To znači preuzeti odgovornost za sebe. Neki ljudi nikada ne traže istinu kada im se nešto desi. Oni razumeju neke reči doktrine i misle da razumeju istinu. Zavaravaju sebe, a to je ludost. Oni su najnepromišljeniji i najneupućeniji ljudi, što za posledicu jedino može da ima da će time da povrede i unište sami sebe, a da ne zadobiju baš nikakvu istinu.

U principu se ne molite mnogo, zar ne? Kada se ljudi ne mole mnogo, onda ne tragaju mnogo, a ako ne tragaju mnogo, teško im je da shvate istinu i nisu poslušni. Ako nemaš tragalački stav, kako možeš da budeš poslušan? Kako ćeš moći da razumeš Božje postupke? Ti čak i ne znaš kako Bog deluje na tebe, ne znaš koga treba da slušaš niti na čije reči treba da obraćaš pažnju. Poslušnost za tebe ne dolazi u obzir. Poslušnost nije nešto nejasno. Zahteva svrhu i predmet. Ako ne znaš čak ni zašto Bog izražava istinu niti šta On radi, kako možeš da budeš poslušan? Poslušnost postaje prazna reč kada ti o njoj govoriš. Kada ti se nešto dogodi, kako treba da se moliš, i kako treba da tragaš govoreći šta ti je u srcu? Šta treba da tražiš? Sve to mora da ti bude jasno pre nego što zaista uspeš da se pomoliš. U svojim molitvama, ne oponašaj ono što drugi govore, a još manje oponašaj Isusove reči: „Neka bude volja Tvoja.“ Nemoj slepo da ponavljaš te reči. To što imaš u sebi je tek prosvećenje i prosvetljenje, a to ne može da dosegne ostvarivanje Božje volje. Kada ponekad prolaziš kroz obračunavanje i orezivanje ili trpiš neku patnju, nemoj reći da te Bog usavršava ili da je to Njegova volja. Pogrešno je to reći i ne smeš tako da se moliš. Zauzimaš pogrešan status, pa Sveti Duh neće delati na tebi. Neki ljudi imitiraju Isusovu molitvu, govoreći: „Ali neka ne bude kako ja hoću, nego kako ti hoćeš.“ Da li će to biti dovoljno da se izjednačiš sa Bogom? Hristos je iz perspektive ljudskog tela izgovorio tu molitvu Duhu na nebu. Oni su bili ravnopravni, istog statusa. Oni su bili jedan Bog, različiti samo u perspektivi. Hristos se molio na taj način; ako se i ljudi tako mole, to pokazuje da nemaju razuma i nije čudo što ih Sveti Duh uopšte ne prosvećuje! Te reči koje izgovaraš su imitacija, a ne reči izgovorene iz srca. Potpuno su prazne i nisu stvarne, što pokazuje da je tvoj rast isuviše mali da bi bio sposoban da razumeš Božje reči ili zahteve. Kako će te Sveti Duh prosvetiti? Ljudi su baš zbunjeni! Ako ne mogu čak ni to da shvate, onda nikada neće razumeti istinu. Nemoj nasumično da oponašaš druge kada se moliš. Moraš da imaš svoje misli i stavove. Ako nešto ne razumeš, moraš da tražiš istinu. Moraš često da razmišljaš o tome kako da se moliš kada te zadese razne stvari, a ako nađeš put napred, moraš da usmeriš svoju braću i sestre da se i oni mole na taj način. To je ono u čemu Bog uživa. Svako mora da nauči kako da dođe pred Boga. Ne pokušavaj da sve slepo rešavaš sam i ne zasnivaj ono što radiš na svojoj uobrazilji. Ako pritom činiš nešto što izaziva prekide i ometanje i ideš protiv Božje volje, onda će to doneti nevolje. Ako se od tebe traži da vodiš crkvu i ako uvek propovedaš reči i doktrine, ali ne razgovaraš sa drugima o tome kako se jedu i piju Božje reči ili kako se moli Bogu, onda si na pogrešnom putu. Ako uvek propovedaš reči i doktrine i ljude podučavaš ispraznim molitvama, u kojima oni samo recituju neke reči iz Biblije i reči doktrine, onda neće biti rezultata, bez obzira na to kako se mole. Njihov život neće napredovati, njihov odnos sa Bogom neće biti normalan, a to znači da ćeš ih i ti odvesti u pogrešnom pravcu. Kakva je molitva delotvorna? To je drugovanje otvorenog srca sa Bogom. Najvažnije od svega jeste to da čovek mora da se moli Bogu i da traži istinu u skladu s Njegovim rečima i Njegovim zahtevima. To od čoveka zahteva da bude svesrdan. Oni koji nisu svesrdni teško će to postići. Koje ljude prosvećuje Sveti Duh? One koji su bistri i dubokoumni. Kada im Sveti Duh da neki osećaj ili ih prosveti, takvi ljudi uspeju da osete da se radi o delu Svetog Duha, da to Bog proizvodi. Ili, ponekad, kada ih Sveti Duh prosvećuje ili kudi, oni to odmah prepoznaju i uspeju da se obuzdaju. Takvi su ljudi koje Sveti Duh prosvećuje. Ako je neko nemaran i ne razume duhovna pitanja, neće primetiti kada mu Sveti Duh daje neki osećaj. On ne obraća pažnju na delo Svetog Duha. Sveti Duh može da ga prosveti tri ili četiri puta, a da on to ipak ne prihvati, tako da Sveti Duh više neće delati na njemu. Zašto neki ljudi nastavljaju da veruju, ali ne mogu da dosegnu Boga niti da osete da Sveti Duh dela, i zašto su iznutra mračni, depresivni i bez energije? Oni uopšte ne poseduju prosvećenje Svetog Duha. Kako bi mogli da imaju ikakvu energiju, sa tim beživotnim stvarima i doktrinama? Ne može se dugo opstati samo na entuzijazmu; mora se razumeti istina da bi se imalo snage. Stoga, da bi verovao u Boga, čovek mora biti oštrouman i mora da se usredsredi na čitanje Božjih reči, na spoznaju sebe i na razumevanje i primenu istine. Tek tada može da zadobije delo i vođstvo Svetog Duha. Neki ljudi imaju sposobnost samo da shvate istinu, ali nikada nisu osmotrili niti iskusili delo Svetog Duha. Ubuduće moraš da se usredsrediš na najtananiji osećaj i na najfiniju svetlost. Svaki put kada ti se nešto desi, trebalo bi da to sagledaš i da se prema tome odnosiš u skladu sa istinom. Tako ćeš postepeno doći na pravi put verovanja u Boga. Ako sve posmatraš svojim telesnim pogledom, ako sve analiziraš koristeći doktrinu, logiku i pravila, ako sve analiziraš i barataš stvarima na osnovu ljudskog mišljenja, to nije traženje istine i nećeš biti u stanju da budeš poslušan Bogu. Bez obzira na to koliko godina veruješ u Boga, bićeš izvan Božjih reči, bićeš autsajder i nećeš moći da shvatiš istinu. Sada morate postepeno da preusmerite pažnju ka tome i da težite istini. Posle nekoliko godina iskustva, rast će vam se malo povećati i bićete u stanju da shvatite ponešto od istine. Nemoj misliti da zakasnela vera u Boga nije problem, da i ti možeš da uđeš u istina-stvarnost kada i drugi, ili da nikada nećeš zaostati. Ne smeš tako da razmišljaš. Učiniš li to, sigurno ćeš zaostati. Ako si kasno počeo da veruješ u Boga, onda bi trebalo još više da ti se žuri. Moraš da učiniš sve što je u tvojoj moći da nadoknadiš propušteno, jer ćeš tek tada moći da uhvatiš korak sa tragovima Božjeg dela i da ne dozvoliš da zaostaneš i budeš izgnan.

Bez obzira na to šta ti se dešava, moraš da gledaš na stvari shodno Božjim rečima i da sa njima postupaš iz perspektive istine. Probleme je lako uočiti na taj način, a kada budeš posmatrao stvari shodno Božjim rečima, lako ćeš moći da pronikneš u njihovu suštinu. Neki ljudi uvek vide stvari na osnovu nečeg što su naučili. Uvek proučavaju i analiziraju stvari svojim mozgom ili ih gledaju i razmatraju svojim telesnim pogledom. Oni, dakle, ne mogu da sagledaju suštinu problema, pa uvek skrenu s puta. To može da traje decenijama – mogu i smrti da se primaknu, a da stvari ne vide jasno. Na primer, ponekad se suočavaš sa bolešću i misliš da je to samo obična bolest sa objektivnim razlozima, da to nije Božje dovođenje u red i da ne predstavlja problem, a zapravo u njoj postoji veliki problem. Ako si oštrouman po ovom pitanju i možeš da se moliš Bogu i da tražiš istinu, onda ćeš ponekad, kada ti Sveti Duh prenese značenje, moći da prepoznaš neke nedostatke u sebi ili probleme u svojoj naravi. Bog ti daje bolest da bi te kalio, da te natera da patiš, da te natera da se vratiš u duh radi podrobnog preispitivanja i kontemplacije, da shvatiš o čemu se tačno radi u toj bolesti. Kada se vratiš duboko u duh da preispitaš sebe, možeš da pronađeš koren problema i da dođeš do nekog saznanja o sopstvenoj iskvarenosti. Bez imalo patnje, ti bi uvek mislio da ti ništa ne fali i ne bi uspeo da otkriješ tu iskvarenost. Onda ne bi bio u stanju da razumeš istinu koja ti je potrebna. Da li ste imali takvo iskustvo? Sveti Duh sve čini blagovremeno, sve prema onome što je ljudima potrebno i sve prema njihovom trenutnom rastu i stanju. Ranije je rečeno da je Božje delo tačno i odmereno, i u pravo vreme, bez ikakvog kašnjenja. U to si se uverio kroz vlastito iskustvo. Svaki put kada se susretneš sa nečim, Sveti Duh te odmah dirne i prosveti, ali ti slabo sarađuješ. Previše si neosetljiv. Ponekad dobiješ osećaj šta se dešava i tu se zaustavljaš, ne pokušavaš da to dublje shvatiš. Zadovoljan si pukim perceptivnim razumevanjem i stoga misliš da razumeš, ali zapravo nisi došao do istinskog razumevanja. Tvoje perceptivno razumevanje mora biti uzdignuto do racionalnog razumevanja da bi mogao da imaš put za dalje. Ako te Sveti Duh ponovo dirne, a ti ga i dalje zanemaruješ i ne želiš to da zabeležiš, onda ćeš brzo zaboraviti. Propustićeš tu svetlost, tu pravu stvar, i to će biti velika šteta. Marljivi ljudi beleže i osećaju se divno kada se kasnije vrate svojim beleškama. Oni su u stanju da dobiju nešto svetla na osnovu toga. Neko ko je nemaran i ne razume duhovna pitanja ne može da oseti tu svetlost – on ne zna ni šta je svetlost. Ta svetlost zatreperi u njemu i nestane, a ako je uvek takav, Sveti Duh neće delati u njemu. Da bi tragao za istinom, moraš biti osetljiv i oštrouman; ne smeš da budeš lenj. Takođe, moraš odmah da sarađuješ. Kada stekneš perceptivno razumevanje, treba da ga zgrabiš, da požuriš da ga razmotriš i da se moliš Bogu. Kako treba da se moliš? Usmeri svoju molitvu na prosvećenje koje si zadobio. Ponekad može izgledati da su to tvoje misli i to je u redu. Dokle god uživaš i sve ti je jasno, treba da se moliš i da tragaš. Najvažnije je shvatiti to novo svetlo i upotrebiti ga na pravi način. Ako ti reči posebno dobro teku dok se moliš i opušten si, to znači da si ponovo prosvećen i da je tvoj um prosvetljen. Tada treba da napraviš zabelešku o toj novoj svetlosti. To je zato što ponekad možeš da se setiš toga kada si u dobrom stanju, ali zaboraviš kada si u lošem stanju. Ljudi mogu da napišu nekoliko stranica kada pišu članak, ali ne mogu da napišu nijednu reč kada se radi o iskustvenom svedočenju ili o njihovom znanju o Bogu. I dalje im nedostaje stvarnost. Oni koji vole istinu usredsređuju se na prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha. Oni koji ne vole istinu ne cene prosvećenje Svetog Duha, što pokazuje da ne znaju šta je važno, šta je sporedno, šta je presudno, ili šta bi trebalo da zadobiju. Zbog toga gube prosvećenje Svetog Duha. Najbolje je da sa sobom nosiš malu svesku, tako da, kad god te Sveti Duh prosveti i dobiješ novu svetlost, možeš odmah da je uhvatiš i zabeležiš. Sveti Duh deluje bilo kad i bilo gde. Bez obzira na situaciju u kojoj se neko nalazi, sve dok razmišlja o Božjim rečima i može da traži istinu, Sveti Duh ga prosvećuje. Čak i kada si zauzet poslom i veoma umoran, Sveti Duh te prosvećuje ako tragaš i moliš se. Sveti Duh te prosvećuje kada čitaš Božje reči ili u zajedništvu razgovaraš o istini. On te prosvećuje kada mniš o Božjim rečima i razmišljaš o sebi. Kada te Sveti Duh prosveti, zapiši to, pa kontempliraj o tome, i u srcu će ti postati jasno. Kada zaista shvatiš istinu, bićeš potpuno oslobođen. Kada iskusiš Božje delo na taj način, žetva koju žanješ biće sve bogatija. Činjenica je da ste upropastili veliki deo prosvećenja Svetog Duha. Vi ste kao deca iz bogate porodice koja rasipaju svoje nasledstvo, propuštaju celokupno delo koje Sveti Duh obavlja na njima, i time gube mnoštvo prilika da ih Bog usavrši! Sveti Duh je obavio mnogo posla, ali ti ne uspevaš to da shvatiš. Da li zaista možeš da kažeš da Bog nije dobar prema tebi? Nije činjenica da ti Bog nije pokazao dovoljno dobrote – već da je ti nisi zadobio.

Postoji određeni obrazac u delu Svetog Duha i na osnovu tog obrasca treba donositi zaključke. Ako se neko upusti u donošenje zaključaka, biće u stanju da zaključi mnogo toga. Tu sigurno postoji nešto što može da se zadobije. Uzmimo za primer molitvu. Postoje trenuci kada možeš da zadobiješ mnogo prosvećenja iz molitve, ali ako nisi dovoljno pribran, nećeš biti svestan toga. Iako će neke reči prosvećenja možda izaći iz tvojih usta, nećeš ih primetiti ako tome ne posvetiš pažnju. Znaćeš samo da si se dobro pomolio, a u stvari su u tvojoj molitvi bile reči koje je Sveti Duh prosvetio i prosvetlio. Sve je to bila nova svetlost, ali ti si je pustio da izmakne. Delo Svetog Duha najviše pomaže ljudima time što ih prosvećuje i prosvetljuje, što im omogućava da shvate istinu i Božju volju, da postupaju u skladu s Božjim zahtevima, a ne da skrenu s pravog puta. S kojim ciljem delo Svetog Duha prosvećuje ljude? Ponekad je njegova svrha da te vodi; ponekad služi kao podsetnik, da te urazumi; ponekad te prosvetljava, pomaže ti da shvatiš istinu i pruža ti put do primene. Kada zalutaš i kreneš svojim putem, On ti je podrška i pomaže ti, kao neki oslonac, usmerava te na pravi put i vodi te. Kakvom god svetlošću i znanjem Sveti Duh prosvećuje ljude, a ta svetlost se može razlikovati shodno svačijem ličnom poreklu, to uopšte nije u suprotnosti niti u sukobu sa istinom. Ukoliko bi svako doživeo iskustvo istinskog traganja i molitve i istinske poslušnosti, dok ih za to vreme Sveti Duh neprestano prosvećuje i vodi, i ako su bistri, dubokoumni i sposobni da primenjuju i uđu u ono što Sveti Duh prosvećuje, onda bi se njihov rast veoma brzo uvećao. To bi bila iskorišćena prilika. Jedna od osobenosti dela Svetog Duha jeste da je ono veoma brzo. Gotovo da je trenutno, za razliku od dela zlih duhova, koje uvek podstiče i nagoni ljude da nešto rade, te ne mogu da postupaju ni na koji drugi način. Ponekad Sveti Duh deluje tako što ljudima, kada su na rubu opasnosti, da neki osećaj o tome, prožme ih nelagodom i velikim nemirom. To se dešava u posebnim okolnostima. Kad god se ljudi približe Bogu i traže istinu, ili kada čitaju Božje reči, Sveti Duh im daje neki osećaj, ili suptilnu misao, ili ideju. A može i da ti prenese neku izjavu ili poruku. To je kao da postoji neki nečujni glas; kao neki podsetnik čije značenje ti možeš da razumeš. Ako se uhvatiš za značenje koje si razumeo i izraziš ga odgovarajućim rečima, nešto ćeš zadobiti, a to će poučiti i druge. Ako ljudi to uvek tako budu doživljavali, s vremenom će shvatiti mnoge istine. Ako ljudi uvek imaju delo Svetog Duha uz sebe i uvek postoji nova svetlost koja ih vodi, onda su sigurni da nikada neće skrenuti s istinitog puta. Čak i ako niko nikada ne deli svoje misli s tobom i niko te ne vodi, niti imaš radnih obaveza, ako ideš u pravcu kojim te vodi Sveti Duh, budi siguran da nećeš zalutati. Petar je video Gospoda Isusa nakon što je On vaskrsao i uzneo se na nebo, ali tek nekoliko puta. Nije mogao, kao što ljudi zamišljaju, često da vidi Gospoda Isusa, niti da Ga vidi kad god poželi, a nije Ga video ni kad se molio za nešto što nije razumeo. Nije bilo tako. Da li je baš lako videti Boga? Bog se ljudima ne javlja odmah. U najvećem broju slučajeva, Bog je Petru dao da razume stvari kroz delo Svetog Duha. Zašto ne možete da postignete ono što je Petar uspevao? Šta to, na kraju krajeva, dokazuje? To dokazuje da ste nedovoljno dobrog kova, da nemate moć razumevanja i da niste u stanju da promišljanjem shvatate stvari. Sa čime god da se suočavate, uvek to morate da posmatrate shodno istini u Božjim rečima. Ako ljudi, kad god im se nešto dešava, žive u svojim mislima i mozgovima i time se bave ljudskim sredstvima, onda neće ništa zadobiti. Šta je Petar pomišljao kada bi mu se nešto dogodilo? On bi to uzeo u obzir i promišljao bi shodno rečima Gospoda Isusa i tako je bio u stanju da shvati Božju volju. A kasnije, kada se Gospod Isus uzneo na nebo, zašto je Petar još uvek bio u stanju da shvati Božju volju? Uspeo je to kroz prosvećenje Svetog Duha. Da nije mogao da oseti prosvećenje Svetog Duha, i da mu se Gospod Isus nije ukazao nakon Svog vaskrsenja i uznesenja, kako bi mogao da razume Božju volju? Ovaploćeni Bog ne dela tako što, kako ljudi to zamišljaju, svakodnevno lično i neprekidno usmerava ljude da bi ih usavršio. Nije tako. Delo Svetog Duha partnerski učestvuje u tome. Delo Svetog Duha koje u tome sarađuje obavlja veći deo posla. Telo obavlja glavni posao, a kada se taj posao obavi, Sveti Duh prosvećuje ljude da shvate i preostala sporedna pitanja. Ako je to za nekoga previše i u stanju je da zadobije samo jedan deo, on neće moći da zadobije dalje pojedinosti – a ako ne može da ih zadobije, neće se menjati, niti će napredovati.

Onima koji nisu iskusili delo ili prosvećenje Svetog Duha nije lako da razumeju te stvari. Činjenica je da postoji određeni obrazac rada i prosvećenja Svetog Duha. Kad god se pomene delo i prosvećenje Svetog Duha, ljudi to uvek pogrešno shvate, misleći da moraju mnogo da pate i da plate veliku cenu da bi mogli da steknu delo Svetog Duha. Zar to nije ljudska predstava? Pošto su ljudi lenji i prilično grubog srca, oni se, po pravilu, nikada ne usredsređuju na osećanja u svom duhu, a kada tamo stigne imalo svetlosti i prosvećenja, odbacuju ih kao beznačajne. Ako si čitav dan zaokupljen svojim poslovima, ako se stalno pridržavaš reči, doktrina i pravila, živiš život tela i romantične ljubavi, onda Sveti Duh ne može da te prosveti i vodi. Nema načina da On to uradi. Moraš više da se moliš, da tražiš delo Svetog Duha, da tražiš kako da primiš u sebe delo Svetog Duha i da ne dozvoliš da ti izmakne. Moli se Bogu: „O, Bože! Molim te radi na meni, usavrši me i promeni, dozvoli mi da shvatim Tvoju volju u svemu i da se pokorim Tvojim namerama. Tvoja velika ljubav i Tvoja volja nalaze se u spasenju koje si mi namenio. Iako su ljudi neposlušni i opiru Ti se, iako su po prirodi buntovni, sada razumem Tvoju volju da spasiš ljude i želim da sarađujem s Tobom. Daj mi još situacija, kušnji i teškoća, dozvoli mi da vidim Tvoju ruku u tim teškoćama i da vidim Tvoja dela, tako da mogu da budem neko ko razume Tvoju volju i ko joj se potčinjava. Ne dozvoli mi da budem razuzdan, već da budem neko kome su noge čvrsto na zemlji.“ Moli se tako i čini to često; traži da Sveti Duh uvek deluje na tebe i da te vodi. Kada Sveti Duh vidi da hodaš pravim putem i da obavljaš ono što treba, On te prvo stavi u određene situacije da te isproba i u tešku kušnju da vidi možeš li da je prevaziđeš. Neki možda neće moći da izdrže. Reći će: „O, Bože, ova situacija je preteška – ne mogu da je podnesem!“ To će značiti da nisu uspeli po tom pitanju. Ako zaista osećaš da je situacija u kojoj se nalaziš preteška za tebe, onda se moli Bogu ovako: „O Bože, situacija u koju si me stavio je preteška. Ne mogu to da podnesem, ali sam voljan da se potrudim. Molim te, opskrbi me shodno mom rastu i dozvoli mi da razumem Tvoju volju, a da Te pritom ne izdam niti da se žalim, bilo da prolazim kroz veliku ili malu patnju. Osposobi me da se potpuno potčinim, tako da to bude na Tvoje zadovoljstvo. Bilo da prolazim kroz veliku ili malu patnju, sve dok je to Tvoja volja, spreman sam da joj se pokorim, bez ikakvih pritužbi. Nisam voljan da se protivim Tvojim namerama i, ma koliko teška bila patnja, sve dok mogu da je podnesem, molim Te da mi je daš.“ Moraš da se moliš samouvereno i hrabro. Nemoj da bežiš, ni da uzmičeš. Kada Sveti Duh vidi da ideš pravim putem, da uglavnom radiš ono što treba, da zaista želiš Boga u svom srcu i da slediš istinu, On može da te smesti u tešku situaciju i da ti da veliku snagu da je prevaziđeš – i tada ćeš pobediti. Za tebe je prevazilaženje posebno teške situacije mnogo veće nego puko razumevanje nekih reči i doktrina. To je pitanje svedočenja.

U svakodnevnom životu, ljudi dolaze u dodir sa svakakvim vrstama ljudi, događaja i stvari, a ako nemaju istinu, ne mole se i ne traže je, onda će im biti teško da odagnaju iskušenje. Uzmimo, na primer, odnose između muškaraca i žena. Neki ljudi nisu u stanju da se odupru takvim iskušenjima, već pokleknu čim se suoče s tom vrstom situacije. Zar to ne pokazuje da su isuviše malog rasta? Ljudi koji nemaju istinu vrlo su jadni i uopšte ne svedoče. Neki ljudi padnu u iskušenje kada se nađu u prilikama u koje je uključen novac. Kada vide da neko drugi ima novca, žale se: „Kako to da oni imaju toliko novca, a ja sam tako siromašan? To nije fer!“ Oni se žale kada im se to dogodi, i ne mogu da razumeju Boga niti da se pokore Njegovoj orkestraciji i uređenju. Postoje i ljudi koji su uvek usredsređeni na status, a kada se suoče s takvim iskušenjem, nisu u stanju da ga prevaziđu. Na primer, neki nevernik želi da ih angažuje na nekom zvaničnom položaju, dajući im mnoge privilegije, a oni nisu u stanju da ostanu postojani. Razmišljaju: „Da li da prihvatim?“ Mole se, razmišljaju, i zaključuju: „Da – moram!“ Oni su doneli odluku i njihovo traženje gubi smisao. Oni su jasno odlučili da prihvate taj zvanični položaj i da dobiju koristi koje im on nudi, ali takođe žele da se vrate i veruju u Boga, bojeći se da ne izgube blagoslove koje im vera u Boga donosi. Zato mu se mole: „Molim te, isprobaj me, Bože.“ U vezi sa čim još treba da te isprobam? Već si odlučio da preuzmeš svoj zvanični položaj. Ti nisi bio postojan po tom pitanju i već si posrnuo. Da li su potrebne druge probe? Nisi vredan Božje probe. Da li si joj ti, sa svojim žalosno malim rastom, dorastao? Ima čak i nekih prezira vrednih ljudi koji se otimaju za svaku privilegiju na koju naiđu. Sveti Duh je tik uz njih, posmatra ih da vidi koje poglede iznose i kakav je njihov stav, pa počinje da ih isprobava. Neki ljudi misle u sebi: „Ne želim to, čak i ako je u pitanju Božja dobrota prema meni. Već imam dovoljno, i Bog je isuviše dobar prema meni. Nije mi stalo da budem dobro uhranjen i dobro obučen, samo mi je stalo da tragam za istinom i da budem u stanju da zadobijem Boga. Istinu koju sam primio Bog mi je dao besplatno. Nisam dostojan toga.“ Sveti Duh ispituje njihova srca i još više ih prosvećuje, omogućava im da više shvate, da imaju više snage i čini im istinu vidljivijom. Oni odvratni ljudi, međutim, vide da se deli neka korist i misle: „Boriću se za nju pre svih. Ako je daju nekom drugom, a ne meni, dobro ću ih izgrditi i zagorčati im život. Pokazaću im ko sam ja, a onda ćemo videti kome će ga dati sledeći put!“ Sveti Duh vidi o kakvom se soju radi i raskrinkava ga. Otkriva se njegova ružnoća i takva osoba mora biti kažnjena. Ma koliko godina da je proveo u veri, to mu neće pomoći. Ne može ništa da zadobije! Mnogo puta, kada Sveti Duh pokaže dobrotu prema ljudima, oni je zadobiju kada je ne očekuju. Ako ti Bog ne pokaže dobrotu, tvoja kazna će se takođe dogoditi kada je ne očekuješ. Eto koliko su stvari opasne za one koji ne tragaju za istinom.

Kada ljudima nedostaje uvid u stvari koje im se dešavaju i kada ne umeju da reaguju na pravi način, šta prvo treba da urade? Prvo treba da se mole; molitva je na prvom mestu. Šta molitva pokazuje? Da si revnosan, da imaš donekle bogobojažljivo srce, i da umeš da tražiš Boga, što je dokaz da si stavio Boga na prvo mesto. Kada ti je Bog u srcu i u njemu ima svoje mesto, i kada si u stanju da budeš poslušan Bogu, onda si revnosan hrišćanin. Mnogo je starijih vernika koji se na kolenima svakodnevno mole u isto vreme i na istom mestu. Svaki put kleče sat ili dva, ali, ma koliko godina da su tako klečali, to nije rešilo mnoge njihove probleme sa grehom. Za početak, ostavimo po strani da li je takva molitva korisna ili nije. Barem su ta starija braća i sestre malo pobožni. Mnogo su bolji od mladih po tom pitanju. Ako želiš da živiš pred Bogom i iskusiš Božje delo, onda prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Molitva nije samo bezumno ponavljanje napamet naučenih fraza; tako nigde nećeš stići. Moraš da vežbaš da se moliš srcem. Možda ćeš se tako moliti osam ili deset puta bez mnogo uspeha, ali nemoj da te to obeshrabri: moraš da nastaviš da vežbaš. Kad god ti se nešto desi, prvo se pomoli. Prvo reci Bogu, pa pusti Njega da preuzme stvar. Neka ti Bog pomogne, neka te vodi i pokaže ti put. To će dokazati da imaš bogobojažljivo srce i da si Boga stavio na prvo mesto. Kada ti se nešto dogodi ili naiđeš na neku poteškoću, pa si negativan i ljutiš se, to je znak odsustva Boga u tvom srcu i nedostatka bogobojažljivosti. S kakvim god teškoćama da se susrećeš u svakodnevnom životu, moraš da staneš pred Boga; prvo što treba da učiniš jeste da klekneš pred Njega i da se pomoliš – to je od ključne važnosti. Molitva pokazuje da Bog ima Svoje mesto u tvom srcu. Kada si u problemima, to što upireš pogled u Boga i moliš Mu se i tražiš nešto od Njega pokazuje da u tvom srcu ima neke bogobojažljivosti; ti to ne bi uradio da ti Bog nije srcu. Neki ljudi kažu: „Molio sam se, ali me Bog ipak nije prosvetio!“ Ne može tako da se kaže. Prvo moraš da pogledaš da li je namera iza tvoje molitve ispravna. Ako iskreno tražiš istinu i često se moliš Bogu, onda svakako postoji određeno pitanje po kojem te Bog prosvećuje i dozvoljava ti da razumeš. U svakom slučaju, Bog će ti pomoći da shvatiš. Ako te Bog ne prosveti, nećeš moći sam da razumeš. Postoje neke stvari koje ljudska misao ne može da dostigne, bez obzira na to da li imaš moć razumevanja i bez obzira na tvoj kov. Kada uspeš da shvatiš, da li to dolazi iz tvojih misli? S namerama Božjim i delom Duha, ako te Sveti Duh ne prosveti, nećeš naći nikoga ko zna. Znaćeš tek kada ti Sam Bog kaže šta On misli. I tako, prva stvar koju treba da uradiš kada ti se nešto dogodi jeste da se moliš. Kada se moliš, treba da izraziš svoje misli, poglede i stav prema Bogu i da tražiš istinu od Njega, s mentalitetom poslušnosti; to je ono što ljudi treba da primenjuju. Nećeš postići nikakve rezultate ako samo otaljaš to što imaš i onda ne smeš da se žališ da te Sveti Duh nije prosvetio. Primetio sam da neki ljudi u svojoj veri u Boga samo posmatraju verske obrede i obavljaju verske aktivnosti. Za Njega uopšte nema mesta u njihovim srcima; oni čak poriču delo Svetog Duha. Oni se ne mole niti čitaju Božje reči. Oni samo uporno idu na skupove i to je sve. Da li je to vera u Boga? Oni nastavljaju da veruju kao što veruju, ali u njihovom verovanju nema Boga. Bog nije u njihovim srcima, oni više ne žele da se mole Bogu i više nisu voljni da čitaju Božje reči. Zar onda nisu postali nevernici? Postoje neke vođe, a posebno radnici, koji se često staraju o opštim poslovima. Nikada se ne usredsređuju na život-ulazak, već opšte poslove uzimaju kao svoj glavni posao. Postali su samo rukovodioci koji se bave zadacima i ne obavljaju nijedan od suštinskih poslova vođa i radnika. Kao posledica toga, nakon što su dvadeset ili trideset godina verovali u Boga, oni nemaju nijednu reč da kažu o svom životnom iskustvu, niti imaju istinsko znanje o Bogu. Mogu da izgovore samo nekoliko reči i fraza doktrine. Zar nisu stoga postali lažne vođe? To je zato što u svojoj veri u Boga ne obavljaju vlastite dužnosti niti tragaju za istinom. Puko oslanjanje na to kako neko razume nekoliko reči i doktrina neće ništa rešiti. Oni se žale na Boga čim su podvrgnuti probi, pogođeni nesrećom ili se razbole. Nemaju nikakvo istinsko znanje o sebi niti ikakvo iskustveno svedočanstvo. To pokazuje da oni nisu sledili istinu tokom svih godina verovanja u Boga, da su se bavili samo spoljnim poslovima i, samim tim, upropastili sebe. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, oni moraju u najmanju ruku da shvate neke istine ako žele da budu sigurni da neće pokleknuti, počiniti zlo ili biti izgnani. To je najmanje čime bi trebalo da budu opremljeni. Neki ljudi su malodušni kada slušaju propovedi i ne promišljaju Božje reči. Oni ne traže istinu ma šta da im se desi. Zadovoljni su pukim razumevanjem reči i doktrina, pod pretpostavkom da su zadobili istinu. Onda, kada dođe do kušnje, oni nemaju nikakvog znanja, a srca su im puna pritužbi i žalbi koje se ne usuđuju da izgovore naglas, iako bi to voleli. Zar takvi ljudi nisu vrlo patetični? Mnogi ljudi su uvek nesmotreni i površni u obavljanju svoje dužnosti. Ne razmišljaju i ne pokušavaju da razumeju sebe kada prolaze kroz orezivanje i kada se sa njima obračunava. Oni uvek racionalizuju, te tako njihova ružnoća izvire na mnogo različitih načina i oni su izloženi i izgnani, nesposobni da spoznaju sebe do kraja. Koja je onda poenta da oni razumeju te doktrine? Nema nikakve poente. Bez obzira na to koliko godina ljudi veruju u Boga, samo razumevanje i sposobnost da se govori doktrina je beskorisna. Oni nisu zadobili istinu, već su zalutali. Dakle, kada ti se nešto dogodi i moliš se Bogu, tražeći Njegove namere, ključno je doći do razumevanja istine da bi se problem rešio. To je ispravan put i u takvoj primeni treba dosledno istrajavati.

1997. godine