Danas ću govoriti o pitanju čovekove iskvarene prirode, suštine i naravi. Šta je priroda? Priroda je urođena suština čoveka, ono u njemu što proizvodi efekat kontrole i upravljanja. Ono što neko mrzi, ne podnosi ili, voli odraz je njegove naravi, što je neposredno povezano sa njegovom priroda-suštinom. Priroda je zapravo suština, a čovekova priroda određuje njegovu suštinu. Narav je ono što se otkriva iz nečije suštine i prirode. Narav koju ljudi otkrivaju u svom govoru, u svojim postupcima i u tome kako se vladaju i bave svetom odraz je njihove prirode, koja je njihova suština. To je koncept prirode. Drugim rečima, ono što neko voli, mrzi ili ne podnosi i ono čemu teži, sve je to odraz njegove prirode. To su ključni elementi koje treba posmatrati ako želimo da ustanovimo da li je, na kraju krajeva, nečija priroda-suština dobra ili loša. Na primer, ako neko voli da čini zlo, onda je njegova priroda-suština prilično loša; ako voli da čini dobro i postupa pravedno, onda je priroda-suština te osobe dobra. Imajući to u vidu, da li svi razumete koncept prirode? Priroda je suština. Ranije je rečeno da su ljudi jednake suštine kao i njihov duh: kakav god da je duh u njima, kakva god vrsta duha, takva je i vrsta prirode koju imaju. Naravno, to nije netačno, ali reći samo da duh određuje prirodu bilo bi prilično neodređeno i ne bi bilo praktično. Čime ću se poslužiti da to objasnim? Upotrebiću narav da objasnim čovekovu prirodu i suštinu, jer je narav ono što se otkriva i ljudi s njom mogu da dođu u dodir, da je vide i opipaju, i samim tim je konkretnija i objektivnija. Što se duha tiče, ljudi misle da duh ima element neodređenosti u sebi, da je tajanstven i relativno prazan, samo zato što ne mogu da ga zamisle, niti da ga vide, opipaju niti imaju način da ga izraze. Stalno govoriti o duhu i duši ne bi bilo prikladno, niti je potrebno. Nije nam to potrebno da bismo objasnili pitanje prirode, jer su te stvari nevidljive, a ne opipljive. Ono o čemu sada razgovaramo je sasvim opipljivo i stvarno i može da reši problem iskvarenosti ljudi. Time što koristimo tu vrstu jezika da iskažemo i objasnimo taj problem možemo postići rezultate.

Upravo smo govorili o konceptu prirode, ali šta je u stvari ljudska priroda? Da li znate? Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, promenila se njegova priroda, koja je ujedno i njegova suština. Šta je onda ljudska suština? Ono o čemu sada govorim tiče se suštine i prirode svih ljudi i nije usmereno na neku određenu osobu. Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića na položaju čoveka, već su puni ludih ambicija; prevazišli su položaj čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to „više” odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Na najdubljem nivou, to je zato što je čovekova narav previše nadmena. Većina razume značenje reči „nadmenost”. To je pogrdan izraz. Ako neko otkriva nadmenost, drugi ga ne smatraju dobrom osobom. Kad god je neko izuzetno nadmen, drugi uvek pretpostavljaju da je zao čovek. Niko ne želi da mu prikače taj izraz. Međutim, zapravo su svi nadmeni i svi iskvareni ljudi imaju tu suštinu. Neki kažu: „Nisam nimalo nadmen. Nikada nisam želeo da budem arhanđeo, niti sam ikada želeo da nadvisim Boga niti da nadvisim sve ostalo. Uvek sam bio neko ko se posebno dobro ponaša i ko zna gde mu je mesto.” Ne mora da znači; te reči su netačne. Ljudi imaju nadmenu prirodu i suštinu, pa se često mogu pobuniti protiv Boga i opirati Mu se, ne slušati Njegove reči, imati predstave o Njemu, činiti stvari koje Ga izdaju te činiti stvari da bi uzdizali sebe i svedočili o sebi. Ti kažeš da nisi nadmen, ali pretpostavimo da ti je povereno da vodiš crkvu, a ja te nisam orezao, i niko u Božjoj kući te nije kritikovao niti ti pomogao. Nakon što bi je neko vreme vodio, ljudi bi ti bili pred nogama i naveo bi sve da te slušaju, čak do te mere da bi imali visoko mišljenje o tebi i ugledali se na tebe. Kako bi to moglo da se desi? To je određeno tvojom prirodom; to nije ništa drugo do prirodno otkrivanje. Ne moraš to namerno da učiš od drugih, niti drugi moraju namerno da te tome uče, ili da ti naređuju ili te primoravaju da to radiš – ovakva situacija nastaje prirodno. Sve što radiš ima za cilj da te ljudi uzdižu, hvale, obožavaju, da ti se pokoravaju i da te slušaju u svim stvarima. Kada si postavljen na rukovodeću poziciju, ti prirodno dovodiš do ove situacije, i to ne bi mogao da promeniš čak ni da želiš. A kako dolazi do ove situacije? Ona je određena čovekovom nadmenom prirodom. Ispoljavanje nadmenosti predstavlja buntovništvo i otpor protiv Boga. Ljudi su nadmeni, uobraženi i samopravedni, pa su sposobni da osnivaju sopstvena nezavisna carstva i da rade stvari na svoj način. Oni su takođe sposobni da uvuku ljude u svoj stisak i uvuku ih u svoju orbitu. Činjenica da su ljudi toliko nadmeni da su sposobni da osnivaju sopstvena nezavisna carstva dokazuje da je njihova priroda-suština Sotona, da je to arhanđeo. Ako su ljudi nadmeni i uobraženi do određene mere, oni neće imati Boga u svojim srcima, staviće Boga po strani i želeće da budu Bog, i navešće sve da ih slušaju. Tada će postati arhanđeli. Ako poseduješ Sotoninu nadmenu prirodu, Bog neće imati mesta u tvom srcu. Čak i ako veruješ u Boga, Bog te neće priznati i On će te ukloniti kao zlu osobu.

Propovedali smo jevanđelje iznova i iznova mnogim vođama unutar verskog sveta, ali ma kako razgovarali o istini sa njima, oni je ne prihvataju. Zašto je to tako? Zato što im je nadmenost postala priroda i Bog više nema mesto u njihovom srcu. Neki će možda reći: „Ljudi pod vođstvom određenih pastora u verskom svetu prilično su revnosni u svojoj veri; kao da imaju Boga u svojoj sredini.” Ti veruješ da njihova naizgled revnosna vera u Boga znači da oni imaju Boga u svojoj sredini. To je tvoja predstava i uobrazilja. Bez obzira na to koliko uzvišeno zvučale teorije iz propovedi tih pastora, da li oni poznaju Boga? Da se duboko u sebi stvarno boje Boga, da li bi navodili ljude da ih slede i dive im se? Da li bi mogli da kontrolišu druge držeći ih zarobljene u svojim rukama? Da li bi se usudili da sprečavaju druge da tragaju za istinom i istražuju istiniti put? Ako veruju da su Božje ovce zapravo njihove i da bi sve trebalo njih da slušaju, zar time sami sebe ne smatraju Bogom? Takvi ljudi se opiru Bogu čak i više nego što su to činili fariseji. Zar oni nisu pravi antihristi? Dakle, njihova nadmena narav je dostigla tačku u kojoj su izgubili razum, postajući njihova kobna mana, i oni su stoga sposobni da počine svakojaka zla dela koja se opiru Bogu i izdaju Ga. Zar se te stvari ne dešavaju među vama? Da li tako možete da namamite ljude u zamku? Mogao bi, ali jednostavno nisi imao priliku, i neprekidno te orezuju, pa se ne bi usudio. Neki uzdižu sami sebe izokola, ali govore veoma pametno, pa to obični ljudi ne mogu da raspoznaju. Neki ljudi su toliko nadmeni da kažu: „Crkvu koju ja vodim ne bi mogao da vodi niko drugi. Čak i da Bog dođe, bila bi Mu potrebna moja dozvola da vodi crkvu!” Kakva se namera krije iza ovih reči? Kakvu vrstu naravi ovo otkriva? Radi se o nadmenosti. Kada se ljudi tako ponašanju, opiru se Bogu i bune se protiv Boga. Dakle, nadmena priroda ljudi određuje to što će oni sebe uzdizati, pobuniti se protiv Boga i izdati Ga, druge hvatati u zamku i upropastiti druge i sebe. Ako umru a ne pokaju se, na kraju će biti isključeni. Zar nije veoma opasno da neko ima nadmenu narav? Iako je to veoma opasno, sve dok mogu da prihvate istinu i prihvate sud i grdnju Božjih reči, još uvek ima prostora da budu spaseni. Bez obzira na to koliko je neko sposoban, on ne može sam sebe da spase od svojih iskvarenih naravi. Samo doživljavanjem Božjeg suda i grdnje čovek može da odbaci svoje iskvarene naravi i istinski postigne spasenje.

Neki stalno govore: „Zašto se Bog služi sudom i grdnjom da bi spasio ljude u poslednjim danima? Zašto su reči suda toliko oštre?” Možda ste čuli za sledeću izreku: „Božje delo se razlikuje od čoveka do čoveka; posebno je fleksibilno i On se ne pridržava propisa.” Delovanje suda i grdnje u poslednjim danima prvenstveno je usmereno protiv nadmene čovekove prirode. Nadmenost obuhvata brojne stvari i mnoge iskvarene naravi; sud i grdnja usmereni su direktno u tu reč „nadmenost” kako bi se čovekova nadmena narav u potpunosti otklonila. Na kraju, ljudi se neće pobuniti protiv Boga, niti će Mu se opirati, pa neće pokušavati da osnuju sopstvena nezavisna carstva, neće uzdizati sami sebe niti svedočiti sami o sebi – neće činiti takve podle stvari – i neće imati preterane zahteve prema Bogu. Na taj način će odbaciti svoju nadmenu narav. Nadmenost se iskazuje na mnoge načine. Uzmimo, na primer, nekoga ko veruje u Boga i zahteva Njegovu blagodat – po kom osnovu možeš da je zahtevaš? Ti si osoba koju je iskvario Sotona, stvoreno si biće; to što živiš i dišeš već je najveća Božja blagodat. Možeš da uživaš u svemu što je Bog stvorio na zemlji. Bog ti je dovoljno dao, zašto onda od Njega tražiš još blagodati? Zato što ljudi nikada nisu zadovoljni svojom sudbinom. Uvek misle da su bolji od drugih, da bi trebalo da imaju više, pa uvek zahtevaju blagodati od Boga. To je odraz njihove nadmene naravi. Iako to možda ne iskazuju rečima, kada ljudi isprva počnu da veruju u Boga, u srcu možda misle: „Želim da idem u raj, a ne u pakao. Želim da blagosloven budem ne samo ja, već i cela moja porodica. Želim da jedem ukusnu hranu, da se lepo odevam i uživam u lepim stvarima. Želim dobru porodicu, dobrog muža (ili ženu) i dobru decu. Najzad, želim da vladam kao car.” Sve se vrti oko njihovih zahteva i potraživanja. Ta njihova narav, sve o čemu razmišljaju u srcu, te preterane želje – sve su to oličenja čovekove nadmene prirode. Zašto to kažem? Ljudima mora biti jasno koji je njihov status. Čovek je stvoreno biće koje je nastalo iz prašine; Bog je napravio čoveka od gline i udahnuo mu život, učinivši ga živim bićem. Toliko je nizak čovekov status, a ljudi se svejedno pojavljuju pred Bogom i svašta zahtevaju. S obzirom na to da je čovekov status tako nizak, on ne bi trebalo da otvara usta i traži bilo kakvu blagodat ili blagoslove od Boga. Šta bi onda ljudi trebalo da rade? Trebalo bi da rade marljivo bez prigovora, da podmetnu leđa i da se rado pokore. Ako biste rekli da je to voljno prihvatanje niskog ranga, to ne bi bilo prikladno; ljudi su rođeni sa ovakvim statusom i samo zbog svoje nadmenosti imaju tako visoko mišljenje o sebi. Dakle, ljudi bi trebalo da se pokore i ponize, jer je čovekov status upravo to – ponizan. Ljudi ne bi trebalo da traže stvari od Boga ili da imaju preterane želje prema Njemu. U njima ne sme biti tih stvari. Evo jednog jednostavnog primera. U jednom bogatom domaćinstvu unajmili su slugu. Status tog sluge u bogatom domaćinstvu bio je izuzetno nizak, ali on je svejedno domaćinu te kuće rekao: „Želim da nosim šešir tvog sina, želim da jedem njegov pirinač, želim da nosim njegovu odeću i želim da spavam u njegovom krevetu. Koje god stvari on koristi, bilo to zlato ili srebro, želim ih! Svojim radom dajem veliki doprinos i živim u tvojoj kući, pa zato imam potpuno pravo da zahtevam te stvari!” Kako bi trebalo da se domaćin odnosi prema tom slugi? Domaćin bi trebalo da mu kaže: „Moraš da znaš ko si, šta si i šta je tvoja uloga: ti si sluga. Dajem svom sinu ono što poželi, jer je to njegov status. Koji je tvoj status, tvoj identitet? Ti ne ispunjavaš uslove da zahtevaš te stvari. Idi i radi ono što treba da radiš, izvršavaj svoje obaveze shodno svom statusu i identitetu.” Ima li takva osoba imalo razuma? Brojni su oni koji veruju u Boga i koji nemaju razuma. Otkad počnu da veruju u Boga, imaju skrivene namere, da bi i kasnije stalno upućivali zahteve Bogu: „Delo Svetog Duha mora da bude uz mene dok propovedam jevanđelje! Moraš da mi praštaš i trpiš me i dok činim loše stvari! Ako puno radim, moraš da me nagradiš!” Ukratko, ljudi uvek žele stvari od Boga i uvek su pohlepni. Neki, koji su uradili nešto posla i prilično dobro vodili neku crkvu misle da su nadređeni drugima i često šire reči poput: „Zašto me Bog postavlja na važan položaj? Zašto stalno pominje moje ime? Zašto mi se stalno obraća? Bog ima visoko mišljenje o meni! To je zato što imam kova i zato što sam iznad običnih ljudi. Čak ste i ljubomorni jer se Bog bolje odnosi prema meni. Na šta ste to ljubomorni? Zar ne vidite koliko radim i koliko se žrtvujem? Ne bi trebalo da budete ljubomorni na dobre stvari koje mi Bog dariva, jer ih zaslužujem. Godinama sam radio i puno propatio. Dao sam doprinose i imam lični kapital.” Ima i drugih koji kažu: „Bog mi je dozvolio da se pridružim sastancima saradnika i slušam Njegov razgovor u zajedništvu. Ja imam lični kapital – a vi? Prvo, ja sam visokog kova i stremim ka istini više nego vi. Štaviše, ja se dajem više i platio sam veću cenu nego vi, i mogu da obavim crkveni rad – a vi?” To je nadmenost. Različiti ljudi postižu različite rezultate u dužnostima i u radu koji obavljaju. Neki imaju dobre rezultate, dok drugi imaju loše rezultate. Neki ljudi su rođeni sa dobrim kovom i takođe znaju kako da tragaju za istinom, pa se rezultati njihovih dužnosti brzo poboljšavaju. To je zbog njihovog dobrog kova, koji je Bog predodredio. Ako su rezultati vaše dužnosti loši, kako bi to trebalo da rešite? Stalno morate da tragate za istinom i da vredno radite, pa ćete i vi tada postepeno postizati dobre rezultate. Sve dok budete stremili istini i trudili se do granica sopstvenih sposobnosti, Bog će vas odobriti. Ali bez obzira na to da li su rezultati vašeg rada dobri ili ne, ne smete da imate pogrešne ideje. Čak i ako su rezultati tvog rada dobri, nemoj misliti: „Imam kapital koji me stavlja u ravnopravan položaj sa Bogom. Imam kapital, pa mogu da uživam u Božjem darivanju blagoslova. Imam kapital, pa me Bog koristi. Moj kapital mi omogućava da vodim druge i da im držim predavanja.” Nemoj pretpostavljati da imaš bilo kakav „kapital”. Ljudi ne bi trebalo da imaju ovakve misli. Ako ih imaš, to dokazuje da zauzimaš pogrešan položaj i da nemaš čak ni osnovni razum koji bi ljudsko biće trebalo da poseduje. Kako onda da odbaciš svoju nadmenu narav? Ne možeš.

Neki kažu da im narav nije iskvarena i da nisu nadmeni. O kakvim se ljudima radi? To su ljudi koji su najviše lišeni razuma i ujedno su najgluplji, najtvrdoglaviji i najnadmeniji od svih. Oni su zapravo arogantniji i buntovniji od bilo koga; što više neko govori da mu narav nije iskvarena, to je u stvari nadmeniji i samopravedniji. Zašto su ostali u stanju da upoznaju sami sebe i prihvate Božji sud, a ti nisi? Da li si ti izuzetak? Da li si sveta osoba? Da li živiš pod staklenim zvonom? Ne priznaješ da je Sotona do srži iskvario ljudski rod i da svako ima iskvarene naravi. To znači da uopšte ne razumeš istinu i da si najbuntovniji, najneukiji i najnadmeniji od svih. Po tebi, na svetu ima mnogo dobrih ljudi i tek nekoliko rđavih – zašto je onda svet pun mraka, prljavštine i pokvarenosti, zašto je pun sukoba? Zašto se, u svetu čoveka, svi uvek nadmeću i bore jedni protiv drugih? Čak ni vernici u Boga nisu izuzetak. Ljudi se neprestano bore i svađaju jedni sa drugima. Šta je izvor tih sukoba? Oni su naravno posledica iskvarene prirode ljudi, čisto otkrivenje njihovih iskvarenih naravi. Ljudi iskvarene naravi su nadmeni i u njima se otkriva buntovništvo. Oni koji žive sa sotonskim naravima svadljivi su i ratoborni. Oni koji su svadljivi i ratoborni najnadmeniji su od svih i ne pokoravaju se nikome. Zašto ljudi često priznaju svoje grehe, a ne pokaju se? Kako to da veruju u Boga, a nisu u stanju da primenjuju istinu? Kako to da veruju u Boga godinama, a ne mogu da se usklade sa Njim? Uzrok svega toga je čovekova nadmena priroda. Ljudi su se uvek bunili protiv Boga i opirali Mu se, nikako nisu prihvatali istinu i čak su odbacivali istinu i mrzeli je. To nije zbog toga što su Božji zahtevi od ljudi previsoki, već zato što se ljudi previše podmuklo i nemilosrdno opiru Bogu. Oni mogu od Boga da naprave neprijatelja i razapnu Ga na krst – zar takvo iskvareno čovečanstvo nije previše podmuklo, nadmeno i lišeno razuma? Bog iskazuje toliko istine, ima milosti prema ljudima, spasava ih u toliko velikoj meri i oprašta im grehe, ali ljudski rod uopšte ne prihvata istinu, već uvek osuđuje Boga, opire Mu se i zauzima nepomirljiv stav prema Bogu. Gde je sada odnos čovečanstva sa Bogom? Čovek je Bogu postao neprijatelj, Njegova antiteza. Bog iskazuje istinu da bi razotkrio ljude i sudio im, i da bi ih spasao, no ljudi tu istinu jednostavno ne prihvataju i ne obraćaju pažnju na nju. Ljudi ne rade ono što Bog traži od njih, već čine ono što Bog mrzi i što ne podnosi. Bog iskazuje istinu, ali ljudi Ga odbacuju. Bog sudi iskvarenoj naravi ljudi i grdi je, a oni ne samo da ne prihvataju istinu, već se raspravljaju sa Njim i dižu pobunu protiv Njega, pa Mu čak i sude i osuđuju Ga. Koliko su ljudi nadmeni? Nemaju ni trunke savesti ni razuma. Iskvareni ljudski rod drsko negira Boga i opire Mu se. Čak i ako veruju u Boga, uvek teže velikom blagoslovu, nagradama i ulasku u carstvo nebesko. Takođe žele da budu kraljevi i da imaju autoritet. To je pravi primer nadmenosti, sušta iskvarena čovekova narav.

Bog se ovaplotio da bi spasao čoveka, ali su, za to što su ugostili Boga, ljudi tražili plaćene troškove života, kao i nagrade i blagoslove, a čak su se, da bi im se drugi divili, hvalili unaokolo da su ugostili Boga i tvrdili da su Njegovi miljenici. Mali broj ih je očigledno bio svestan da je Onaj koga su ugostili Bog, ali su, svejedno, zauzvrat tražili novac od crkava. Takvi nadmeni ljudi kažu da im narav nije iskvarena i da je njihova vera nadmoćna u odnosu na veru svih ostalih, da su odaniji Bogu i da se ponašaju bolje od svih ostalih. Neki se hvale: „Već dvadeset godina verujem u Boga. Kada sam se tek preobratio, nije bilo crkve – propovedao sam jevanđelje gde god da sam išao!” Čime se hvališ? Nemaš ništa što je vredno hvale. Ako je suditi po tvom trenutnom ponašanju, trebalo bi da sam sebi lupiš šamar, da kuneš, prezireš i mrziš samog sebe. Zašto se onda hvališ? Tvoja nadmena narav je preteška: već si dostigao vrhunac, krajnost! Govorili ljudi mnogo ili malo, nadmenost se oseća u njihovom tonu, namerama i rečima, a takva im je i suština. Navešću jednostavan primer. Recimo da u crkvi ima neko ko je tek počeo da veruje, ko je prilično pouzdan i s iskrenom težnjom. Neki bi mogli tu osobu da gledaju s visine i oholo je zapitkuju: „Koliko si već godina vernik? Odakle si? Imaš li nekakve predstave? Koje ti istine još nisu jasne? Zar nisi primio te osnovne istine? Jednom kada ih budeš primio, trebalo bi da odeš i da propovedaš jevanđelje!” Kakve kvalifikacije imaš da nekom tako čitaš bukvicu? I ti si čovek, samo si to prihvatio malo ranije. Ipak, nisi još odbacio nadmenost koja se nalazi u srži tvoje sopstvene iskvarene naravi. Kakve kvalifikacije imaš da drugima držiš predavanja? Naravno, možeš da razgovaraš sa njima u zajedništvu, ali su tvoja gledišta i namere pogrešni, tvoj stav je pogrešan i priroda toga je izuzetno gnusna! Kada se Višnji obrati nekim ljudima da bi se uputio u to kako stoje stvari sa radom na jevanđelju i pita ih da li postoje poteškoće sa propovedanjem jevanđelja ili koje probleme treba rešiti u radu sa jevanđeljem, oni kažu: „Radi se normalno, nema problema” i svesno zauzimaju stav nepoštovanja. Retko ukazuju na probleme koji postoje u radu sa jevanđeljem ili na to kako ih treba rešiti, a kamoli kakve su teškoće koje bi Svevišnji trebalo da rešava. U čemu je tu problem? Zar je to znak savesnog ispunjavanja dužnosti? Zar je to ispoljavanje odanosti Bogu? Iznova i iznova govore da se pokoravaju Bogu i da slede Boga, kažu da su videli istinitog Boga, da su doista pokorni, da su stvarno spremni da se daju za Boga, da plate cenu, ali u konačnici, oni mogu da ispoljavaju takvu narav i izgovaraju te reči. Šta mislite kakvu suštinu imaju takvi ljudi? Šta bi moglo da bude njihovo ishodište? Čega su oni vredni? Da ne kazujem ove reči, da ne pokazujem nikakvo interesovanje za ovakva pitanja, do kog bi nivoa, po vašem mišljenju, takvi ljudi mogli da stignu? Previše je strašno i razmišljati o posledicama. Kada se obraćam i razgovaram normalnim tonom sa nekim ljudima, oni postaju nadmeni i misle da sam običan čovek. Zanesu se i krenu da viču, hoće da se mešaju u sve, sve živo procenjuju i stalno žele da se prave važni. Kada vidim da su ljudi takvi, ne pridajem im nikakvu pažnju. Da vam iskreno kažem, vidim da je većina ljudi poprilično odvratna. Tek što sam ih upoznao, ne izgovorim ni tri rečenice, a oni se već klanjaju i cerekaju. Poznajem ih manje od nedelju dana, a oni se već usuđuju da Bogu drže predavanja. Nakon nekog vremena od upoznavanja, ti ljudi mi postanu odbojni, ne obazirem se na njih i kasnije čujem da su uradili nešto loše i da su zli. Stavite se na tuđe mesto i razmislite: da se nađete u takvoj situaciji dok podižete svoju decu, kako biste se osećali? Ljudi vaspitavaju decu da bi ona brinula o njima u starosti i da bi ih sahranila kako dolikuje. Ako njihova deca ne brinu o njima kada ostare, već dižu nos i drže im predavanja, maltretiraju ih i zlostavljaju i ni najmanje im nisu odani, kako će se ti ljudi tada osećati? Zar neće istovremeno biti i besni i tužni? Trenutno ste mladi, bez dubokog životnog iskustva, pa još uvek ne možete ovo da sagledate na pravi način. Bio sam na raznim mestima i upoznao mnoge ljude. Među tim ljudima, niko od onih sa kojima sam mogao da sednem i da na ravnoj nozi porazgovaram u zajedništvu ili da proćaskam o životu, nije rekao: „Bog je dobar prema meni. Moram da budem savestan i razuman, neću učiniti ništa protiv svoje savesti.” Ljudi ni najmanju sitnicu ne mogu da urade savesno i ljudski. Ne mogu čak ni da govore iz sopstvene pozicije niti da izvršavaju svoje dužnosti, a da ne govorimo o primeni istine za koju takođe nisu sposobni. Ako ljudi postanu previše nadmeni, otići će korak dalje i biće gori od arhanđela.

Neki ljudi su neznatno boljeg kova, mogu nešto da urade i izabrani su da budu crkvene starešine. Kada postanu starešine, postanu nadmeni pre nego što obave mnogo stvarnog posla. Ljudi se ne usuđuju da ih orežu niti da im ukažu na njihova odstupanja; ako im se obratite malo oštrije ili strože, naljute se i kažu: „Neću to da uradim. Neka to uradi neko po tvom izboru. Videću da li neko to može da uradi bolje od mene. Neka ih Sveti Duh otkrije!” Kako su samo nadmene te reči! Koliko su ljudi buntovni? U svoje reči i postupke ne unose nikakva osećanja – potpuno su nesvesni. Kada detaljno analiziram njihove nadmene reči i postupke, pobude u njihovom srcu i ružnoću koju postepeno otkrivaju, ljudi polako shvataju sami sebe. Eto koliko su ljudi otupeli. Bez takve analize i pojašnjenja, da li bi ljudi bili u stanju da spoznaju sebe? Da li bi bili u stanju da učine bilo šta ljudski? Bili bi tek nešto pristojniji kada bih ih stalno udarao prutom, eto koliko su ljudi bezvredni! Ljudi su već na tom nivou nadmenosti da nema nikakve svrhe dovoditi ih u red. Neki kažu: „Pošto sam pročitao mnogo Božjih reči, osećam da su one istina i da su Njegove reči o razotkrivanju čoveka tačne, ali već nekoliko godina verujem u Boga, pa zašto me onda nije doveo u red?” Šta vi mislite: kada je arhanđel izdao Boga, da ga je Bog odmah kaznio i doveo u red, da li bi bio u stanju da Ga izda? Da li bi se tako rešila njegova izdajnička priroda? Da li bi pročistila njegova nadmena narav? Ne bi! Dakle, ljudi su danas u toj meri nadmeni da su deset ili dvadeset puta nadmeniji od arhanđela. Puko dovođenje u red nije dovoljno, moraju da prihvate sud i grdnju, moraju da prihvate istinu i da streme ka njoj jer samo tada Bog može da deluje na njih, samo tada može da pokuša da ih oplemeni. Ako ne možeš da prihvatiš istinu, onda nije važno koliko već godina veruješ u Boga, jer On neće delovati na tebe. Ako nemaš ni savesti ni razuma, onda si samo jedna od zveri; On nema ništa da ti kaže, nisi doveden u red ma šta da radiš i ako ometaš crkvu, bićeš uklonjen. Kada izgovoriš toliko istine, vidi da li ljudi streme ka njoj ili ne. Ako kažeš: „Uopšte nisam voljan da stremim ka istini, želim da se valjam u izopačenosti. Spreman sam da postanem izopačen,” onda čekaš da budeš kažnjen. Sada nikoga ne dovodim u red, samo razgovaram sa njima, razotkrivam njihovu iskvarenost i sudim joj. Ako to uzmeš k srcu, onda ideš uzlaznom putanjom, a ako to ne uzimaš k srcu, onda te kasnije očekuje kazna. Osim opskrbe istinom, u ovom trenutku postoje razotkrivanje, sud i grdnja s jedne strane i postoje kazna i odmazda s druge strane. Naravno, odmazda i kazna će nastupiti pre ili kasnije; ko bi mogao da zna kog dana bi mogao da prekršiš neku upravnu odluku, tada ćeš biti mrtav. Ipak, podstičem svakog od vas: nemoj čekati da budeš kažnjen da bi se probudio i stremio ka istini, tada će biti prekasno za kajanje i bićeš proklet. Više neće biti prilike da se pokaješ. U tom trenutku biće prekasno i uzaludno da stremiš ka istini. Bolje iskoristi sadašnji trenutak da se rano probudiš i učiniš neke ljudske stvari, stvari za svoju savest. Nemoj se tvrdoglavo držati pogrešnog puta.

Neki se predstavljaju kao dobri ljudi, ali ako zaista u sebi imaš ljudskosti, zašto bi onda radio nadmene stvari? Zašto ne možeš ništa ljudsko da uradiš? Zašto nemaš ni trunčicu savesti ili razuma? Ljudi su toliko nadmeni da žele sve, osim Boga; obožavaju svaku zvezdu, đavola i Sotonu, ali ne obožavaju Boga, niti Mu se pokoravaju; u stanju su da učine svako zlo. Obišao sam mnoga mesta. Neki ljudi koji su Me ugostili, naplatili su ogromne iznose za hranu i smeštaj; štaviše, hranu i svakodnevne potrepštine plaća crkva. Pitam vas, kako ti ljudi nemaju ni trunku savesti? Zar nisam dostojan da jedem obrok koji su pripremili? Ranije su govorili kako su voljni da Me ugoste, ali kada stignem, ponašaju se ovako sramno. Da li su oni još uvek ljudi? Da li im je ostalo ljudskosti? Ne budi slatkorečiv, ne ide ti to, nemaš ljudskosti. Ti si zver. Osuđen si na propast zbog svoje prirode i svoje nadmenosti. Ljudi nemaju dovoljno vere. Tako su nadmeni i buntovni da u njima nema više mesta za Boga! Da li je neko, ko je u tolikoj meri iskvaren, dostojan da ga nazivaju ljudskim bićem? To je pravi primer đavola i Sotone. Ljudi misle: „Iako ti poseduješ istinu, ipak si samo čovek, šta onda možeš da učiniš? U čemu možeš da mi pomogneš? Šta možeš da mi uradiš? Kuda možeš da me povedeš? Prezirem te. Bašme briga da li si bog ili ne.” Nije ih briga za to. Usuđujem se da kažem da, ukoliko bi ti vođa vaše kompanije došao u kućnu posetu, ti ga ne bi pustio da ode čak i kada bi pokušao; morao bi da ga ubediš da ostane kod tebe dva dana i lepo bi ga ugostio. Dakle, ljudi ne treba da uvek govore nadmeno, ne treba da kažu da žele Boga više od svih ostalih, da su bolji u primeni istine od svih ostalih, da se bolje daju za Boga od svih ostalih, da su platili veću cenu od svih ostalih i da su odaniji od svih ostalih. Nemoj da se hvališ, nisi dostojan toga, nisi tu cenu platio niti si obavio mnogo stvarnog posla. Iako jesi pomalo radio, to nije isto što i iskreno davanje sebe za Boga, a kamoli potpuna odanost Bogu i pokoravanje sve do smrti. Možeš da istrajavaš tri do pet godina, ali kako vreme prolazi, više nećeš moći da istrajavaš, postaćeš površan i žalićeš se. Nemoj da misliš da si uzvišeniji od svih ostalih ljudi – to znači da si glupavo nadmen, da si budalast. Ti si daleko ispod onih koji poseduju istina-stvarnost i, štaviše, nisi dorastao svecima iz davno prošlih vremena. Da li si zaista dostojan da se bilo čime hvališ? Svi kažete: „Ako kasnije dođem u dodir s Bogom, garantujem da Ga neću prevariti.” Tvoja garancija mora neko vreme da bude na probi. Ne želim da budem u dodiru sa drugim ljudima; dovoljno je da dođem u dodir s njima i vidim kako se ponašaju, pa da se naljutim! Neki među vama možda znaju koliko se ljutim zbog toga. Posebno sam besan kada vidim one koji uopšte ne streme ka istini i koji uvek hoće da imaju moć nad drugima i da ih kontrolišu. Gnušam ih se. Svi oni koji uopšte ne streme ka istini su prilično loši i nemaju ljudskosti, pa sa takvim ljudima izričito neću stupati u kontakt. Kada ti ljudi vide da ne obraćam pažnju na njih, možda će se žaliti. Tako su nerazumni! U ovom trenutku, većina ne zna kako da stremi ka istini, premalog su rasta i ono malo ljudskosti i razuma što imaju je nedovoljno, pa nemam načina da komuniciram sa njima. Ako sa njima komuniciraš dva dana, oni će te prezreti, postaće nadmeni – užasno nadmeni – i neće sluštli, ma šta im govorio.

Nekada sam prolazio kroz crkve i viđao svakojake domaćinske porodice i razne vernike u Boga. Zbog čega više ne želim da stupam u kontakt sa previše ljudi? Ljudi su previše rđavi, većina nema ni savesti, ni razuma; u njima nema mesta za Boga i uvek spletkare oko Njega, pa sam odlučio da se klonim ljudi i radim samo ono što moram. Neki kažu „Zar Bog ne živi među ljudima?” Ja živim među ljudima, to je tačno, ali ne mogu da se zadržavam među rđavima, previše je opasno. Bilo bi drugačije da imam duhovno telo, mogao bih među ljudima da radim šta god mi je volja – duhovno telo poput Isusovog bi mi odgovaralo; On je mogao da čini šta god želi i ljudi se nisu usuđivali da ga progone, ali ja sada imam normalno ljudsko telo, potpuno normalno ljudsko telo, bez ikakvih natprirodnih svojstava, pa ljudi to ne mogu da prihvate; uvek imaju predstave i žele da istražuju Boga. Da se takva osoba, sa takvom vrstom naravi, malo dovede u red i kazni, da je mesec dana boli glava, da li mislite da bi to bilo korisno? Bilo bi uzalud. Ustala bi posle te jednomesečne glavobolje i iskalila svoj bes. Da li mislite da puko disciplinovanje može da dovede do promene? Ne može. U prošlosti sam, dakle, bio u kontaktu sa velikim brojem ljudi, ali od njih veoma mali broj voli istinu. Mogu samo da vam kažem da ljudi ne treba da veruju u Boga da bi dobili nešto od Njega. Treba da razmišljaš samo o tome da pravilno vršiš svoju dužnost i upotrebiš svu svoju energiju. Ako si slabog kova, nepodesnog za upotrebu, onda bolje požuri da se povučeš. Treba da budeš poslušan i pristojan, da radiš ono što treba da radiš, ne radiš ono što ne treba da radiš i budeš razuman. Ti si čovek. Da ti Bog nije dao dah, život i energiju, ne bi mogao ništa da uradiš. Ljudi ne treba ništa da zahtevaju, niti da upoređuju kvalifikacije; za tebe su kvalifikacije potpuno beskorisne! Ako te crkva učini svojim starešinom, onda je to tvoja odgovornost, a ako nekog drugog postave za starešinu, onda je to njegova odgovornost. Naravno, kada je reč o radu, treba da razgovaraš u zajedništvu, ali ne treba da porediš kvalifikacije i misleći: „Dugo sam kvalifikovan u toj crkvi, treba da me poštuju više od drugih. Ja sam broj jedan, ti si broj dva.” Nemoj to da govoriš, nerazumno je. Neki takođe kažu: „Sopstveni posao sam ostavio po strani da bih se dao Bogu, ostavio sam porodicu, a šta sam dobio? Nisam dobio ništa, a Bog i dalje drži lekcije ljudima.” Šta misliš o tim rečima? Ljudi bi trebalo da zauzmu ispravan stav i da najpre shvate činjenicu da su samo ljudi, da su još uvek deo iskvarenog ljudskog roda. Ako postaneš starešina, onda budi starešina; ako ne postaneš starešina, onda budi običan sledbenik; ako ti daju neki posao, onda imaš priliku da nešto uradiš; ako ti ne daju nikakvog posla, onda ne možeš ništa da uradiš. Nemoj da se hvališ – hvalisanje je loš znak, koji dokazuje da hodaš prema jednoj krajnosti, prema smrti. Nemoj da se hvališ rečima: „Negde sam pridobio grupu ljudi, oni su moji plodovi. Da nisam otišao tamo, nikom drugom to ne bi uspelo. Kada sam ja otišao, Sveti Duh je obavio veliko delo!” Ne hvali se na ovaj način. Umesto toga, reci: „Pridobijanje ovih ljudi rezultat je delovanja Svetog Duha, čovek može tek nešto malo da uradi. Ako završimo sa propovedanjem jevanđelja i ako nas Bog pošalje kući, onda ćemo otići kući.” Nemoj da kažeš: „Šta sam Ti to skrivio da me šalješ kući? Ako mi ne kažeš razlog, onda neću da idem kući!” Nemoj imati ovakve zahteve. Ako imaš takav zahtev, to dokazuje da si izuzetno nadmene naravi. Zar Bog ne može da te pošalje kući čak i ako nisi napravio grešku? Zar ne može da te pošalje kući ako ispravno postupaš? Čak i ako pravilno postupaš i činiš dobro, ako te Bog pošalje kući, onda moraš da se vratiš kući. Ako te Bog oreže, treba to da prihvatiš i pokoriš se. To je obaveza i odgovornost i ne treba da se braniš. Jov je verovao u Boga i usredsredio se samo na to da Ga se boji i da se kloni zla. Jov nije tražio ništa i Jahve ga je blagoslovio. Neki kažu: „To je zato što je Jov bio dobar prema Bogu, pa je normalno što ga je Bog blagoslovio; to je bilo u zamenu za Jovovu veru i pravedno delovanje.” To nije tačno, nije se radilo ni o kakvoj zameni, već je Jahve želeo da ga blagoslovi. Zašto se nije žalio kada mu je Jahve sve oduzeo? Zašto nije rekao: „Postupam pravedno, toliko sam kvalifikovan, pa ne bi trebalo da se tako prema meni odnosiš”? Ne radi se o tome šta bi trebalo, a šta ne! U svojoj veri u Boga, ljudi uvek prave sopstvene izbore i uvek govore o ljudskim predstavama i doktrinama. To nije u redu. To je ljudska nadmenost i buntovništvo. Ljudski izbor je ljudska prevara.

Kada otkrivate sopstvenu nadmenu narav, da li ste toga svesni? Neki ljudi nisu toga svesni i kažu: „Nisam nadmen, nikada nisam rekao ništa nadmeno.” U stvari, iako toga nisi svestan, ipak imaš nadmenu narav, samo još nije otkrivena. To što je nisi još otkrio ne dokazuje da nemaš nadmenu narav; moguće je da ti je srce nadmenije nego kod svih ostalih, samo jednostavno umeš da se pretvaraš tako da se to ne otkrije, ali ljudi koji imaju sposobnost raspoznavanja to ipak mogu da uoče. Dakle, svako ima nadmenu narav, to je uobičajena čovekova osobina. Ljudi nadmene naravi su u stanju da se bune protiv Boga, da Mu se opiru, da čine stvari kojima Ga osuđuju i kojima Ga izdaju dok veličaju sebe i pokušavaju da osnuju sopstvena nezavisna carstva. Recimo da u nekoj zemlji živi nekoliko desetina hiljada ljudi koji su prihvatili Božje delo i da te je Božja kuća poslala tamo da vodiš i kao pastir čuvaš Božji izabrani narod. I recimo da ti je Božja kuća predala autoritet i dozvolila ti da radiš sâm, tako da te ne nadzirem ni Ja niti bilo ko drugi. Posle nekoliko meseci, postao bi nešto poput suverenog vladara, sva moć bila bi u tvojim rukama, o svemu bi odlučivao, svi izabranici bi se ugledali na tebe, klanjali bi ti se, pokoravali ti se kao da si Bog, svakom svojom rečju ti upućivali hvalospeve, govorili da propovedaš pronicljivo i stalno tvrdili da su tvoje izjave ono što im treba, da možeš da ih opskrbiš i vodiš, tako da u njihovim srcima ne bi bilo mesta za Boga. Zar takav rad ne bi bio problematičan? Kako bi to izveo? To što su ti ljudi sposobni za takvu reakciju bio bi dokaz da posao koji si obavljao uopšte nije imao veze sa svedočenjem o Bogu, već naprotiv, svedočio je samo o tebi i tebe je isticao. Kako bi mogao da postigneš takvu posledicu? Neki kažu: „Ono o čemu ja razgovaram u zajedništvu je istina, sigurno nikada nisam svedočio o samom sebi!” Taj tvoj stav, taj manir, to je pokušaj da razgovaraš sa drugima sa Božjeg položaja, a ne sa položaja iskvarenog ljudskog bića. Sve što izgovaraš su pompezne reči i zahtevi upućeni drugima i nema nikakve veze s tobom. Prema tome, postigao bi to da ti se ljudi klanjaju i zavide ti sve dok ti se, na kraju, svi ne pokore, svedoče o tebi, veličaju te i laskaju ti do nebesa. Kada se to desi, bićeš gotov i doživećeš neuspeh! Zar to nije put na kom ste svi vi sada? Da od tebe zatraže da predvodiš hiljade ili desetine hiljada ljudi, bio bi ushićen. Onda bi se rasplamsala tvoja nadmenost i pokušao bi da zauzmeš Božje mesto, govorio bi i gestikulirao i više ne bi znao kako da se odeneš, šta da jedeš ili kako da koračaš. Prepustio bi se životnim zadovoljstvima i poleteo u visine i ne bi se udostojio da se družiš sa običnom braćom i sestrama. Postao bi potpuno degenerisan i bio bi razotkriven i eliminisan, svrgnut kao arhanđel. Svi ste sposobni za tako nešto, zar ne? Šta bi, dakle, trebalo da radite? Ako bi, jednog dana, bilo uređeno da budete zaduženi za rad na jevanđelju u svakoj zemlji, a vi budete sposobni da hodate putem antihrista, kako bi onda delo moglo da se širi? Zar to ne bi bilo problematično? Ko bi se, onda, usudio da vas tamo pusti? Kada te pošalju tamo, ti se ne bi nikad vratio, ne bi obraćao pažnju ni na šta što Bog kaže i samo bi nastavio da se praviš važan i svedočiš o samom sebi, kao da donosiš ljudima spasenje, obavljaš Božje delo i stvaraš im utisak da se sâm Bog pojavio i da tu deluje; a dok bi ti se ljudi klanjali, bio bi presrećan i čak bi pristao da se prema tebi odnose kao prema Bogu. Jednom kada bi dostigao taj stadijum, bio bi gotov, bio bi odbačen. Ta vrsta nadmene prirode bi te nesvesno odvela u propast. To je primer osobe koja hoda putem antihrista. Oni koji su dotle stigli izgubili su svu svest, njihova savest i razum više nemaju nikakvu svrhu i oni više ne umeju ni da se mole, ni da tragaju. Ne čekaj da dotle dođeš, a da sebi ne kažeš: „Moram dobro paziti šta radim, moram da se iskreno molim!” Tada će biti prekasno. Moraš to unapred da znaš, moraš da tražiš: „Kako da postupam da bih svedočio o Bogu, da bih dobro radio svoj posao, ali tako da ne svedočim o samom sebi? Koje metode da koristim da bih sa drugima razgovarao u zajedništvu i predvodio ih?” Na taj način se moraš pripremati. Ako jednog dana bude stvarno uređeno da odete i obavljate poslove, a vi i dalje budete u stanju da sebe uzdižete i svedočite o samima sebi, što bi odvelo u propast mnoge koji su u vašim rukama, bićete u nevolji i Bog će vas kasnije kazniti! Zar bih mogao da vam prećutim ove reči? Pre nego što sam ih izgovorio, bili ste u stanju da to uradite i ako ste još uvek u stanju da to uradite nakon što sam vam se obratio, zar ne biste bili u nevolji? Svi bi trebalo da razmišljate o tome kako da radite svoj posao i postupate na najbolji mogući način. Sve što govorite i radite, svaki postupak i pokret, svaka reč i delo i svaka namera vašeg srca mora biti besprekorna; ništa ne sme da bude izostavljeno i ne smete da koristite nikakve rupe u zakonu. Iako je nadmenost u čovekovoj prirodi i nije lako promeniti se, ljudi svejedno moraju da znaju za svoju nadmenu narav i da imaju načela primene. Moraš da shvatiš: „Kad bi mi stvarno poverili neke crkve, kako bi trebalo da postupam da ne bih zauzeo Božje mesto? Kako bi trebalo da postupam da ne bih bio nadmen? Kako da pravilno postupam? Kako bi trebalo da postupam da bih doveo ljude pred Boga kako bi svedočili o Njemu?” Moraš da razmisliš o tim pitanjima dok ti ne postanu jasna. Recimo da neko pita: „Da li možeš da dobro vodiš crkve?” i ti kažeš: „Mogu”, ali umesto toga dovedeš ljude pred sebe; pokorili bi se tebi, a ne Bogu, zar to ne bi bilo problematično? Kao starešina ili delatnik, ako ne znaš šta znači dovesti ljude pred Boga ili dovesti ih pred sebe, da li možeš da služiš Bogu? Da li si dostojan da te Bog upotrebi? Sigurno da nisi. Zar svi oni koji su u stanju da dovedu druge ljude pred sebe nisu antihristi? Ako neko veruje u Boga, ali u srcu nema mesta za Boga, ne boji Ga se, srce mu se ne pokorava Bogu, niti ima rešenost da Mu se pokori, onda taj neko ne veruje u Boga. U koga, onda, veruje? Analizirajte to sami. Nemojte posle da kažete: „Nisam nadmen, dobar sam čovek, činim samo dobro” – te reči su tako detinjaste! Svi ostali su nadmeni, ali ti nisi? Tako si, dakle, razotkriven, ali i dalje ne poznaješ samog sebe i uporno govoriš da nisi nadmen. Kako si besraman! Toliko si otupeo da nije bitan način na koji si razotkriven! Da li znate s kojim ciljem ovo govorim? Zbog čega tako razotkrivam ljude? Ako ih ne razotkrijem na ovaj način, hoće li moći da spoznaju sami sebe? Ako ih ne razotkrijem na ovaj način, ljudi će i dalje misliti da su prilično dobri, da prilično dobro rade svoj posao, da im se ne može naći mana i da su u svakom pogledu dobri. Čak i da su svi dobri, ne bi trebalo da budu nadmeni, niti bi trebalo da misle da su kvalifikovani, niti da se hvale. Ja ne razotkrivam stanje ljudi na ovaj način da bih ih osudio na smrt, niti da bih im poručio da ne mogu da budu spaseni, već da bih im omogućio da istinski spoznaju sebe; da shvate sopstvenu iskvarenu suštinu i svoju prirodu i steknu samosvest. To je blagotvorno kada pokušavaju da se oslobode svoje iskvarene naravi. Ako možete da pravilno tumačite Moje reči o razotkrivanju i orezivanju ljudi, ako ne postanete negativni, ako izvršavate svoje dužnosti normalno i pitanja Božje kuće postanu vaša pitanja; ako možete da preuzmete odgovornost, a da ne budete površni, ako možete da budete odani Bogu, onda je vaš stav ispravan i moći ćete da dobro vršite svoju dužnost.

Neki ljudi često krše načela u svom postupanju i ne prihvataju da budu orezani. Oni u srcu jasno znaju da su stvari koje drugi govore u skladu sa istinom, ali ih ne prihvataju. Takvi ljudi su tako nadmeni i samopravedni! Zašto kažem da su nadmeni? U svom odbijanju da prihvate orezivanje, oni su prkosni, a zar prkos nije nadmenost? Oni misle da rade dobro i ne misle da čine bilo kakvo zlodelo, što znači da ne poznaju sebe i da su nadmeni. Dakle, moraš ozbiljno da analiziraš stvari koje si uradio. Uporedi ih sa Božjim rečima, i malo po malo iskopaj i detaljno analiziraj svoje iskvarene naravi. Samo na taj način možeš postepeno da spoznaš sebe. Dok obavljaš crkveni rad, ako možeš da dostigneš tačku u kojoj ti se drugi ljudi dive i u stanju su da ti daju predloge i da ti se otvore u razgovoru u zajedništvu, to dokazuje da si dobro obavio svoj posao. Ako su ljudi uvek sputani tobom, onda će postepeno početi da te raspoznaju i udaljiće se od tebe. To dokazuje da ti nemaš istina-stvarnost, a u tom slučaju su sve što kažeš sigurno samo reči i doktrine, i to sputava druge. Neke crkvene vođe bivaju otpuštene, a zašto bivaju otpuštene? To je zato što govore samo reči i doktrine, uvek se razmeću i svedoče o sebi. Takve vođe bi rekle da opirati se njima znači opirati se Bogu i da se svako ko prijavi Višnjem šta se dešava okreće se protiv njih i ometa crkveni rad. Kakav je ovo problem? Ovi ljudi su već postali toliko nadmeni da više nemaju razuma. Oni se odaju kao antihristi, zar ne? Ako se stvari budu dalje razvijale, zar neće početi da osnivaju sopstvena nezavisna carstva? Neki ljudi koji su tek počeli da veruju obožavaće ih i svedočiće o njima, a oni će u tome veoma uživati i osećaće se veoma zadovoljno. Neko ko je ovoliko nadmen je već gotov. To što mogu da kažu „opirati se meni znači opirati se bogu” pokazuje da su već postali moderni Pavle; priroda njihovih reči se ne razlikuje od Pavlove kada je rekao: „hristos je za mene život.” Nisu li oni koji tako govore u velikoj opasnosti? Čak i ako ne uspostave nezavisna carstva, i dalje su pravi antihristi. Kad bi takvi vodili crkvu, ta crkva bi brzo postala carstvo antihrista. Nakon što pojedinci postanu crkvene starešine, fokusiraju se na držanje uzvišenih propovedi i prave se važni, pri čemu naročito govore o misterijama da bi se ljudi ugledali na njih, a rezultat toga je da se sve više udaljavaju od istina-stvarnosti. To većinu ljudi navodi da se klanjaju duhovnim teorijama. Narod sluša onoga koji priča uzvišeno i ne obraća pažnju na one koji govore o život-ulasku. Zar to ne navodi ljude na stranputicu? Ako neko razgovara u zajedništvu o istina-stvarnosti, a niko ne sluša, to je problematično. Niko osim takve osobe ne može da vodi crkvu, jer svi obožavaju duhovne teorije, a oni koji nisu u stanju da govore o duhovnim teorijama ne uspevaju da se održe. Da li takva crkva i dalje može da primi delo Svetog Duha? Da li ljudi mogu da uđu u istina-stvarnost? Zašto se razgovor u zajedništvu o istini i praktičnim iskustvima odbacuje, do te mere da ljudi ne žele da Me slušaju kako razgovaram o istini? Time se dokazuje da je taj vođa već naveo te ljude na pogrešan put i da ih već kontroliše. Ti ljudi ga slušaju i pokoravaju mu se umesto da se pokore Bogu. Očigledno je da oni pripadaju onoj vrsti ljudi koja se pokorava svojim vođi umesto Bogu. Jer oni koji iskreno veruju u Boga i streme ka istini neće obožavati niti slediti ljude; u njihovim srcima ima mesta za Boga i njihova srca su bogobojažljiva; kako bi onda mogli da ih sputaju drugi ljudi? Kako bi mogli da se mirno pokore lažnom starešini koji ne poseduje istina-stvarnost? Lažni starešina se najviše boji onoga ko poseduje istina-stvarnost, onoga ko se boji Boga i kloni se zla. Ako neko nema istinu, a želi da natera druge da ga slušaju, zar on nije najnadmeniji mogući đavo? Ako potpuno prisvojiš crkvu ili kontrolišeš Božji izabrani narod, onda si uvredio Božju narav i uništio sebe, a možda nećeš imati priliku ni da se pokaješ. Svako od vas mora biti oprezan; ovo je veoma opasna stvar. Bilo ko od vas bi vrlo lako mogao da uradi stvari koje zaluđuju i kontrolišu ljude. Možda će biti onih koji kažu: „Ja to jednostavno neću uraditi, ja jednostavno neću svedočiti o sebi niti zaluđivati ljude!” To je samo zato što si radio tek kratko vreme. Kada jednom budeš imao status, postaćeš sve odvažniji, i tada ćeš počiniti zlo. Ako te onda neki ljudi budu hvalili i laskali ti, i slušali te u svim stvarima, ti ćeš prirodno pomisliti da imaš visok status, da si neverovatan: „Pogledajte me, baš sam dobar. Mogu da predvodim sve ove ljude i svi me slušaju. One koji me ne slušaju ću pokoriti. To dokazuje da imam određenu radnu sposobnost i da sam na visini zadatka.” Vremenom bi nadmeni elementi tvoje prirode počeće da se otkrivaju. Ako postaneš toliko nadmen da izgubiš razum, naći ćeš se u opasnosti. Zar ti to nije jasno? Čim otkriješ svoju nadmenu narav koja se nikome ne klanja, bićeš u nevolji. Nećeš slušati čak ni kada Ja govorim. Ako te Božja kuća otpusti, ti ćeš se čak usuditi da kažeš: „Neka to Sveti Duh otkrije!” Činjenica da bi to rekao dokazuje da ne prihvataš istinu i da je tvoje buntovništvo preveliko. To što to kažeš razotkriva tvoju priroda-suštinu i znači da uopšte ne poznaješ Boga. Dakle, sve ovo vam danas govorim kako biste bili na oprezu nad sobom i kako ne biste uzdizali sebe i svedočili o sebi. Ljudi su skloni da pokušavaju da osnivaju sopstvena nezavisna carstva, jer svi vole položaj, bogatstvo i slavu, vole taštinu, i svi vole da zauzmu drugo mesto na hijerarhijskoj lestvici i da pokazuju moć: „Vidite kako sam tu zvučao zastrašujuće? Čim sam im uterao malo straha u kosti, postali su sasvim popustljivi i poslušni!” Ne pokazuj tu vrstu moći, to je beskorisno i ništa ne dokazuje. Dokazuje samo da si posebno nadmen i da imaš rđavu narav. Ne dokazuje da poseduješ bilo kakvu sposobnost, a kamoli da imaš istina-stvarnost. Pošto ste nekoliko godina slušali propovedi, imate li neko znanje o sebi? Zar ne osećate da ste u opasnosti? Da se Bog ne obraća čoveku i ne radi na njegovom spasenju, zar ne biste osnivali nezavisna carstva? Zar ne želite da svojatate crkve za koje ste zaduženi, zar ne želite da podvedete ljude pod svoj uticaj tako da niko ne može da izbegne vašu kontrolu, te da vas svi slušaju? Ako to ikada uradiš, stavljajući ljude pod svoju kontrolu, onda si đavo i Sotona. Veoma je opasno da o sebi gajiš takve misli; već si zakoračio na put antihrista. Ako ne budeš pravilno promislio o sebi i ne budeš u stanju da ispovediš svoje grehe Bogu i pokaješ se, sigurno ćeš biti odbačen i Bog se neće obazirati na tebe. Trebalo bi da znaš kako da se preobratiš da bi bio u skladu sa Božjim namerama, da bi garantovao da nećeš povrediti Božju narav. Nemoj da čekaš da te Božja kuća okarakteriše kao antihrista i protera te – tada će biti prekasno.

Jesen 1997. godine