Na koji način se trenutno molite Bogu u ovom trenutku i kako to predstavlja poboljšanje u odnosu na verske molitve? U kojoj meri stvarno razumete značaj molitve? Da li ste razmišljali o tim pitanjima? Svi oni koji se ne mole su se udaljili od Boga i slede sopstvenu volju. Odsustvo molitve podrazumeva udaljavanje od Boga i izdaju Boga. Kakvo je vaše konkretno iskustvo sa molitvom? Iz molitvi ljudi može se sagledati odnos Boga i čovečanstva. Kako se ponašaš kada ti se braća i sestre dive i hvale te zbog rezultata koje ostvaruješ u svom radu? Kako reaguješ kada ti ljudi daju predloge? Moliš li se pred Bogom? Svi se vi setite da se molite kada se nađete u problemima ili nedaćama, ali da li se okrećete Bogu molitvom kada niste u dobrom stanju? Da li se molite kada otkrijete iskvarenost? Da li se istinski molite? Ako se ne molite istinski, nećete napredovati. Posebno na okupljanjima, trebalo bi da ponudite molitve i hvalospeve. Neki godinama veruju u Boga, ali se nažalost ne mole baš često. Razumeju nekoliko reči i doktrine i postaju nadmeni, misleći da su uspeli da dokuče istinu, da su stekli rast i vrlo su zadovoljni sobom. Samim tim, zaglibe se u nekakvo nenormalno stanje i kada posle dođu da se mole, nemaju šta da kažu i ostanu bez dela Svetog Duha. Kada neko ne može da kontroliše svoje stanje, može, pošto je malo radio, da uživa u plodovima svog rada, ili da postane negativan i krene da popušta u radu i prestane da izvršava svoju dužnost čim naiđe i na najmanju poteškoću, što je veoma opasno. Takvi su ljudi bez savesti ili razuma. Većina odvoji vreme da se moli samo kada ih zadesi nevolja ili kada ne mogu u potpunosti da razumeju neko pitanje. Mole se samo kada ih obuzmu sumnje i neodlučnost ili kada otkriju iskvarenu narav. Mole se samo kada su u oskudici. To je normalno. Međutim, moraš da se moliš i iskazuješ zahvalnost Bogu i kada u svom radu postižeš rezultate. Ako ti je samo važno da budeš srećan i ako se ne moliš, uvek si ushićen, uvek uživaš u tim osećanjima, ali zaboravljaš Božju blagodat, to predstavlja potpuni gubitak razuma. Kada se previše udaljiš od Boga, ponekad si prisiljen da pretrpiš da te dovedu u red. Ili ćeš možda naići na zid kada pokušaš nešto da uradiš; ili ćeš napraviti grešku i biti orezan ili ćeš biti prisiljen da čuješ reči koje te ubadaju pravo u srce i trpiš pritisak ili bedu, a ne znaš šta si tačno uradio da uvrediš Boga. Zapravo, Bog se često služi spoljašnjim okruženjem da te dovede u red, da učini da propatiš i da te oplemeni i kada konačno dođeš pred Boga da se pomoliš i razmisliš, ti shvatiš da ti je stanje rđavo – samozadovoljan si, uobražen i pun narcisoidnosti – zgadiš se sam sebi i krene da te grize savest. Jednom kad se pomoliš Bogu i ispovediš se, počinješ sam sebe da prezireš i želiš da se pokaješ i tada tvoje rđavo stanje počinje da se ispravlja. Kada se ljudi istinski mole, Sveti Duh obavlja Svoje delo, daje određeno osećanje ili prosvećenje, što im omogućava da izađu iz neprirodnog stanja. Moliti se ne znači samo malo tragati, poštovati par formalnosti i gotovo. To ne znači izgovoriti nekoliko reči molitve kada ti je potreban Bog, a ne izgovoriti nijednu kada ti ne treba. Ako se u dužem periodu ne moliš, čak i ako spolja deluješ da si u normalnom stanju, u izvršavanju svojih dužnosti ćeš se oslanjati na sopstvenu volju, radićeš šta god ti je volja i time nećeš biti u stanju da postupaš u skladu sa načelima. Ako se duži period ne moliš Bogu, nikada te Sveti Duh neće prosvetiti ili prosvetliti. Čak i ako izvršavaš svoju dužnost, ti samo poštuješ pravila i vršenje dužnosti na taj način neće uroditi plodom svedočenja o Bogu.

Već sam rekao da mnogi u obavljanju svojih dužnosti vode i sopstveni biznis i bave se sopstvenim poslovima i ljudi su takvi do dana današnjeg. Pošto su radili neko vreme, prestaju da se mole i Bog im više nije u srcu. Pomisle: „Jednostavno ću da radim ono što posao nalaže. U svakom slučaju, nigde nisam pogrešio, nit sam izazvao bilo kakve smetnje ili prekide…” Kada radiš neke stvari, a ne moliš se, i ako se ne zahvališ Bogu kad su te stvari dobro urađene, onda postoji problem sa tvojim stanjem. Ako znaš da ti je stanje rđavo, ali nisi u stanju da ga sam ispraviš, onda ćeš se stalno rukovoditi sopstvenom voljom u svojim postupcima i čak i kada razumeš istinu, ne možeš da je primeniš. Stalno misliš da ti je način razmišljanja ispravan i pridržavaš ga se, radiš šta ti je volja, ne obazireš se na delovanje Svetog Duha, zaglibiš se u sopstvenim poduhvatima i na kraju te Sveti Duh napusti. Jednom kada te Sveti Duh napusti, osetićeš se tmurno i usahlo. Nećeš biti u stanju da osetiš nikakvu podršku ili užitak. Mnogi se istinski ne mole ni jednom u pola godine. Takvi više nemaju Boga u srcu. Neki nemaju naviku da se mole i to čine tek kada su u opasnosti ili ih zadesi nevolja. Iako i dalje obavljaju svoju dužnost, osećaju se duhovno usahli i nužno gaje negativna osećanja. Ponekad pomisle, „Kada napokon mogu da završim sa svojim dužnostima?” Mogu se javiti i takve misli, sve zato što se dugo nisu molili i udaljili su se od Boga. Ako zbog toga nastane srce koje ne veruje i koje je zlo, onda je to jako opasno. Molitva je presudna! Život bez molitve suv je poput prašine i ne može dobiti delo Svetog Duha. Takvi ljudi ne žive pred Bogom i već su pali u tamu. Prema tome, moraš da se često moliš i prisno razgovaraš o Božjim rečima, da bi mogao da uživaš u delu Svetog Duha i iz srca hvališ Boga. Jedino tako ti život može biti ispunjen mirom i radošću. Sveti Duh posebno snažno deluje u onima koji u svemu nude molitvu i hvalospeve. Snaga koju Sveti Duh daje ljudima je beskrajna i ljudi je nikada ne mogu iscrpiti ili isprazniti. Mogu da do u nedogled govore ili propovedaju i mogu da razumeju mnoge doktrine, ali bez delovanja Svetog Duha, sve je to beskorisno i jalovo. U mnogim slučajevima, ljudi mogu da se pola dana mole, ali to čine tek sa nekoliko reči, poput; „Bože, hvala Ti i slava Ti!” Posle izvesnog vremena ponovo izgovore istu rečenicu. Ništa im drugo ne pada na pamet da poruče Bogu i nemaju nikakve unutrašnje misli da Mu povere. To je veoma opasno! Ako ljudi koji veruju u Boga nisu u stanju ni da pronađu reči da pohvale Boga, zahvale Mu se i slave Ga, kako onda smatraju da u srcu imaju mesta za Njega? Možeš da tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga priznaješ u svom srcu, ali pred Njega ne dolaziš, nisi u stanju da Mu kažeš ono što ti je u srcu dok se moliš i srce ti je predaleko od Boga, pa Sveti Duh neće obaviti Svoje delo. Svakog jutra kada se probudite, morate iskreno da otvorite svoje srce u molitvi, da čitate Božje reči i zatim razmišljate o njima sve dok ne pronađete svetlo i ne pronađete put primene. Uradi to i dan će ti biti naročito dobar i zadovoljavajući i osetićeš da je Sveti Duh uvek sa tobom i da te štiti.

Primetio sam da mnogi ljudi imaju zajednički problem. Kada ih zadese problemi odlaze pred Boga da se mole, ali kada ih ništa ne muči, ne obaziru se na Boga. Upuštaju se u telesne užitke kako im je volja, ali se nikada ne probude. Da li je to vera u Boga? Da li je to istinska vera? Nemati istinsku veru znači nemati put kojim se ide. Bez prave vere, ne može se znati koji su postupci verovanja u Boga u skladu sa Božjim namerama ili kojim se postupcima može postići istina ili napredak u životu. Bez vere, čovek je slep, obuzet željom da traži, ali bez pravca i cilja. Kako, onda, nastaje vera? Vera nastaje molitvom i prisnim razgovorom sa Bogom, a još više čitanjem Božjih reči i sticanjem prosvećenja Svetog Duha. Što bolje budeš razumeo istinu, to ćeš imati više vere. Oni koji ne razumeju istinu nemaju nikakve vere, čak i ako se vrzmaju po crkvi, oni su bezvernici. Oni koji veruju u Boga to ne mogu bez molitve i čitanja Božjih reči. Ako samo prisustvuju okupljanjima ali se retko iskreno mole, biće sve dalje i dalje od Boga. Svi se vi retko istinski molite i neki još uvek ne znaju kako da se mole. Činjenica je da je suština molitve prvenstveno u tome da govorite iz srca. To znači otvoriti srce Bogu i jednostavno se otvoriti pred Njim. Ako je nečije srce onakvo kakvo bi trebalo da bude, onda će taj čovek biti u stanju da govori iz srca i na taj način će Bog čuti i prihvatiti njegovu molitvu. Neki samo umeju da preklinju kada se mole Bogu. Stalno preklinju Boga za blagodat i ništa drugo ne kazuju. Samim tim, što se više mole, to se usahlije osećaju. Kada se moliš, bilo da žudiš za nečim, nešto tražiš od Boga, moliš Boga da ti podari mudrost i snagu u nečemu što radiš, a što ne vidiš jasno, ili moliš Boga za prosvećenje, moraš da imaš razboritost normalne ljudskost. Bez te razboritosti, pašćeš na kolena i reći: „Bože, preklinjem Te da mi daš veru i snagu, preklinjem Te da me prosvetiš i omogućiš da vidim svoju prirodu, preklinjem Te da deluješ i podariš mi blagodat i blagoslove.” To „preklinjanje” ima zapovednički prizvuk. To je način da se napravi pritisak na Boga, da Mu se govori da se nešto mora uraditi, kao da je unapred određeno. To nije iskrena molitva. Zar Sveti Duh, jednom kada si već odredio uslove i odlučio šta ćeš da uradiš, ne vidi to kao otaljavanje? Zar to nije varanje Boga? Moliti se treba radoznalim i pokornim srcem. Kada te je nešto zadesilo, na primer, i ne znaš kako da se s tim uhvatiš u koštac, mogao bi da kažeš, „Bože, ne znam šta da radim u vezi s tim. Želim da Ti udovoljim po tom pitanju i da tražim Tvoje namere. Želim da izvršim Tvoju želju, a ne svoju. Ti znaš da su čovekove želje u potpunosti suprotne Tvojim namerama, da ti se skroz opiru i da nisu u skladu sa istinom. Molim Te da me prosvetiš i uputiš me po ovom pitanju i da mi omogućiš da Te ne uvredim…” To je ton koji doliči molitvi. Ako kažeš, „Bože, tražim od Tebe da mi pomogneš, da me vodiš, da pripremiš odgovarajuće okruženje i odgovarajuće osobe i da me pustiš da dobro radim svoj posao,” posle tvoje molitve i dalje nećeš moći da dokučiš Božje namere, jer si tražio od Boga da postupa prema tvojim željama. E, sad, moraš da utvrdiš da li su reči koje koristiš u molitvi razborite i da li su iz srca. Ako tvoje molitve nisu razborite, Sveti Duh neće delovati u tebi. Prema tome, kada se moliš, moraš da govoriš razborito i doličnim tonom. Kaži, „Bože, poznaješ moju slabost i moju neposlušnost. Samo Te molim da mi daš snagu i pomogneš mi da izdržim situaciju u kojoj se nalazim, ali samo saglasno Tvojim željama. Ne znam šta su Tvoje želje i samo Te ovo molim. U svakom slučaju, neka budu Tvoje želje. Čak iako budem prisiljen da pružim uslugu ili poslužim kao kontrast, rado ću se povinovati. Molim Te da mi daš snagu i mudrost i dozvoliš mi da Ti udovoljim po ovom pitanju. Samo želim da se povinujem kako si Ti uredio…” Posle takve molitve, srce će ti se osetiti naročito rasterećeno. Ako samo budeš moljakao, ma koliko toga rekao, biće to prazne reči. Bog neće delovati u odgovoru na tvoju molbu, jer si bio unapred odlučio šta želiš. Kada klekneš u molitvi, kaži, „Bože, Ti poznaješ čovekove slabosti i poznaješ čovekova stanja. Molim Te da me prosvetiš u ovoj situaciji. Omogući mi da shvatim Tvoje želje. Samo želim da se povinujem svemu što odrediš i moje srce je spremno da Ti se pokori…” Tako se moli i Sveti Duh će te dodirnuti. Ako ti je namera rđava kada se moliš i uvek zahtevaš od Boga ono što ti je volja i tvoje molitve biće usahle i jalove i Sveti Duh te neće dodirnuti. Ako samo zatvoriš oči i deklamuješ otrcane fraze da bi petljao sa Bogom, da li će te Sveti Duh tako dodirnuti? Kada ljudi dođu pred Boga, moraju da se ponašaju poslušno i imaju pobožan stav. Pred jedinim si istinitim Bogom i obraćaš se Stvoritelju. Zar da ne budeš pobožan? Moliti se nije jednostavno. Kada ljudi dođu pred Boga, iskeze zube i izbace kandže i potpuno su bez pobožnosti. A kada se mole, leže poleđuške kod svoje kuće, izgovarajući nekoliko prostih, površnih reči i misle da se mole i da Bog može da ih čuje. Zar to nije samoobmana? Kada to kažem, cilj Mi nije da zahtevam da se ljudi pridržavaju nekog određenog pravila. Međutim, najmanje što čovek može je da ima srce koje je pokorno Bogu i da dođe pobožan pred Boga. Vašim molitvama prečesto nedostaje razuma. Uvek se molite sledećim tonom; „O, Bože! Pošto si mi dao ovaj zadatak da ga izvršim, učini da sve što radim bude pogodno, tako da Tvoje delo ne bude ometeno i interesi Božje porodice ne budu oštećeni. Moraš da me zaštitiš…” Takva molitva u sebi nema razboritosti, zar ne? Da li će Bog delovati u tebi ako se pojaviš pred Njim i moliš se na taj način? Da li bih te slušao da dođeš pred Mene i obratiš Mi se bez razboritosti? Ako bi Me naveo da te se gnušam, direktno bih te izbacio napolje! Zar nisi potpuno isti pred Duhom kao pred Hristom? Kada dođeš pred Boga da se moliš, moraš da razmisliš o načinu da Mu se razborito obratiš i kako da svoje unutrašnje stanje prilagodiš tako da postigneš pobožnost i pokornost. Jednom kada u tome uspeš, ponovo će ti prijati da se moliš i osetićeš Božje prisustvo. Ljudi često padnu na kolena dok se mole, zatvore oči i samo viču „O, Bože! O, Bože!” Zašto tako viču, dugo i bez i jedne reči? Zbog čovekovog rđavog mentalnog sklopa i nenormalnog stanja. Kada neko ne uspeva da dosegne do Boga u svom srcu, molitve su mu neme. Da li vam se to dešava? Sada znate kakvi ste, ali kada ste u neprirodnom stanju, ne razmišljate o sebi, niti tragate za istinom i ne želite da dođete pred Boga u molitvi ili da jedete i pijete Božje reči. To je opasno. Bilo nečije stanje, normalno ili ne, i ma kakve nedaće ga zadesile, ne smeju da ga udalje od molitve. Ako se ne molite, čak i ako ste sada u normalnom stanju, u dužem vremenskom periodu ono će postati neprirodno. Molitva i čitanje Božje reči mora biti normalno. Čitanje Božjih reči u potrazi za istinom može da dovede do istinske molitve, molitve kojom se može steći Božje prosvećenje i to može da omogući čoveku da razume Božju reč. Moleći se Bogu, najvažnije je pre svega ispraviti svoj mentalni sklop. To je načelo molitve. Ako vam je mentalni sklop rđav, nećete biti pobožni, molićete se mehanički i prevarićete Boga. Ako se bojite Boga i u srcu ste Mu pokorni i ako se molite Bogu, samo će vam tada srce biti u miru. Shodno tome, kada se molite, mentalni sklop vam mora biti ispravan i vaše molitve urodiće plodom. Ako često na taj način primenjujete, govoreći Bogu dok se molite šta vam je stvarno u srcu i ono što vaše srce najviše želi da kaže Bogu, onda ćete biti u stanju da se molite Bogu, a da to nećete ni primetiti, i moći ćete da normalno i prisno razgovarate sa Bogom.

Za molitvu nije obavezno da ste obrazovani ili kulturni, to nije pisanje eseja. Samo govorite iskreno i razborito, kao normalna osoba. Uzmite u obzir Isusove molitve. On se u Getsimanskom vrtu molio, „Ako je moguće (…).” Odnosno, „Ako se to može uraditi.” To je rečeno u okviru razgovora. Nije rekao: „Preklinjem Te.” Pokornog srca i u krotkom stanju, molio se, „Ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš.” Nastavio je da se moli na isti način drugi put, a treći put se pomolio: „Neka bude volja Tvoja.” Pošto je dokučio želju Boga Oca, rekao je, „Neka bude Tvoja volja.” Uspeo je da se potpuno pokori, bez ikakvog ličnog izbora. Moleći se, Isus je rekao, „Ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša.” Šta je to značilo? Molio se na taj način zato što je razmišljao o ogromnoj patnji krvarenja na krstu do Njegovog poslednjeg daha – to se odnosilo na pitanje smrti – i zato što nije bio još u potpunosti dokučio želju Boga Oca. Moliti se na taj način, razmišljajući o takvim patnjama, pokazuje veliku dubinu Njegovog pokoravanja. Način Njegove molitve bio je normalan. U Svojoj molitvi nije postavljao nikakve uslove, niti je rekao da čašu treba skloniti, već Mu je cilj bio da traži Božju želju u situaciji koju nije razumeo. Prvi put kada se molio, nije razumeo i rekao je, „Ako je moguće (…) ali neka bude kako Ti želiš.” Molio se Bogu u stanju pokornosti. Drugi put se molio na isti način. Ukupno se molio tri puta i u Svojoj završnoj molitvi, uspeo je potpuno da dokuči Božju želju, posle čega više nije molio. U Svoje prve dve molitve, samo je tražio i tražio je u stanju pokornosti. Međutim, ljudi se jednostavno tako ne mole. U svojim molitvama uvek kažu, „Bože, molim Te da uradiš to i to i molim Te da me vodiš kroz to i to, i molim Te da mi obezbediš uslove…” Možda ti Bog neće pripremiti odgovarajuće uslove i učiniće da pretrpiš tu nedaću i naučiće te lekciji. Ako se uvek moliš tako – „Bože, molim Te da sve pripremiš za mene i daš mi snagu” – to je izuzetno nerazumno! Kada se moliš Bogu, moraš da budeš razuman i trebalo bi da Mu se moliš pokornog srca. Ne pokušavaj da određuješ šta ćeš učiniti. Ako pokušaš da odrediš šta ćeš učiniti pre nego što se pomoliš, to nije pokornost Bogu. U molitvi, srce mora da ti bude pokorno i prvo moraš da tražiš sa Bogom. Na taj način, srce će ti se prirodno razvedriti za vreme molitve i znaćeš šta ti je činiti. Stići od tvog plana pre molitve do promene nastale u tvom srcu posle molitve rezultat je delovanja Svetog Duha. Ako si već doneo sopstvenu odluku i odredio šta ćeš činiti, a zatim se pomoliš da bi pitao Boga za dozvolu ili zamolio Boga da uradi ono što ti želiš, ta vrsta molitve je nerazumna. Bog često ne odgovara na molitve ljudi upravo zato što su već odlučili šta će činiti i Boga pitaju samo za dozvolu. Bog onda kaže, „Pošto si odlučio šta ćeš činiti, zašto Mene pitaš?” Ta vrsta molitve pomalo podseća na varanje Boga i samim tim, njihove molitve usahnu.

Iako se ljudi obraćaju Bogu kada kleknu na kolena da se mole, ti moraš da budeš pronicljiv: molitva je put za Svetog Duha da deluje u ljudima. Sveti Duh uvek prosvećuje, prosvetljava i vodi ljude dok se mole. Ako se ljudi mole i traže dok su u valjanom stanju, onda će istovremeno u njima delovati Sveti Duh. To je neka vrsta prećutnog sporazuma između Boga i ljudi. Moglo bi se isto reći da to Bog pomaže ljudima u njihovim poslovima. Molitva je način da ljudi dođu pred Boga i sarađuju s Njim. To je ujedno i način da Bog spasi i pročisti ljude. Štaviše, to je put za ulazak u život, a ne ritual. Molitva nije samo način motivisanja ljudi, niti nekakav konvencionalni način da se udovolji Bogu. Ta razmišljanja su pogrešna. Molitva je duboko smislena! Ako veruješ u Boga, ne možeš da odustaneš od molitve, a još manje od čitanja Božjih reči. Kroz molitvu, Sveti Duh deluje u ljudima, prosvećuje ih i vodi ih. Ako se ljudi ne mole Bogu, teško će dobiti delo Svetog Duha. Ako se često moliš i primenjuješ molitvu i moliš se često srca pokornog Bogu, onda je tvoje unutrašnje stanje normalno. Ako, kada se moliš, izgovaraš tek nekoliko naučenih rečenica i ne otvoriš srce Bogu ili tragaš za istinom, niti razmišljaš o Božjim namerama i zahtevima, onda se ne moliš istinski. Samo ljudi koji često razmišljaju o istini, čije je srce blizu Bogu i koji često žive u Božjim rečima, imaju pravu molitvu i imaju reči u srcu da se obrate Bogu. Samo su oni u stanju da traže istinu od Boga. Da biste naučili kako da se molite, morate često da razmišljate o Božjim rečima. Ako ste u stanju da razumete Božje namere, onda ćete u srcu imati mnoge stvari da Mu kažete i moći ćete da shvatite koje su reči razumne molitve, a koje nisu; koje su molitve pravo bogosluženje, a koje nisu; kojim se molitvama pokušavaju dokučiti Božje namere, a koje si molitve već odredio i od Boga samo tražiš dozvolu. Ako nikada ozbiljno ne shvatiš te stvari, onda tvoje molitve nikada neće uroditi plodom i tvoje unutrašnje stanje nikada neće biti normalno. Kada je reč o tome šta je normalno razmišljanje, šta je prava pokornost, šta je pravo bogosluženje i kakav položaj treba zauzeti za vreme molitve, sve te lekcije podrazumevaju molitvene istine. To su sve detaljna pitanja. Pošto većina ljudi ne može da Me vidi, ostaje im da se mole pred Duhom. Jednom kada počneš da se moliš, postavlja se pitanje da li su reči koje izgovaraš razborite, da li su stvarno reči bogosluženja, da li Bog odobrava ono što tražiš, da li tvoja molitva ima osobine transakcije ili je ukaljana ljudskom nečistoćom, da li su ti molitve i govor u skladu sa Božjim namerama, da li iskazuješ naročit strah, poštovanje i pokornost Bogu i da li se stvarno prema Bogu odnosiš kao da je Bog. Moraš da budeš ozbiljan u onome što izgovaraš u molitvi, da imaš osećaj za Božje namere i budeš saglasan sa Njegovim zahtevima. Samo ćeš takvom molitvom spoznati mir i radost u srcu. Samo tako možeš da imaš normalno razmišljanje kada se pojaviš pred Hristom. Ako se ne moliš i ne govoriš šta ti je u srcu pred Duhom, onda rizikuješ da, kada dođeš pred Hrista, kreneš da izmišljaš predstave, da se buniš protiv njega i opireš Mu se ili ćeš govoriti nerazumno i neiskreno, ili pak stalno izazivati smetnje tvojim govorom i postupcima, a posle će te uvek prekorevati. Zašto će te uvek prekorevati? Jer generalno gledano ne poznaješ ni delić istine o tome kako da obožavaš Boga i odnosiš se prema Njemu. Shodno tome se zbuniš kada naiđeš na neki problem, ne znaš kako da primenjuješ i stalno grešiš. Kako bi ljudi koji veruju u Boga trebalo da prime Njegovo prisustvo? To bi naravno trebalo kroz molitvu. Ako ste popravili svoj stav kada se molite i srce vam je spokojno, onda ste došli pred Boga. Posle molitve morate da ispitate da li su reči izgovorene u molitvi bile razborite, da li ste bili u odgovarajućem položaju, da li imate srce pokorno Bogu ili pak ljudsku grešnost ili neiskrenost. Ako vas zadese problemi, morate da nastavite da se molite Bogu i pred Njim priznate svoju nečistoće i mane. Govoreći Bogu na taj način ono što ti je u srcu, tvoje stanje će se postepeno unormaliti, imaćeš sve više i više savesti i razboritosti i tvojih rđavih stanja biće sve manje i manje. Pošto se neko vreme budeš tako molio, tvoje molitve biće sve bolje i bolje i Bog će ih u većini slučajeva čuti i prihvatiti. Oni koji su u stanju da se često tako mole Bogu su oni koji su uspeli da žive pred Bogom. Ako molitvi ne priđeš ozbiljno i ne promeniš pogrešan način na koji se moliš, onda nećeš umeti da se moliš. Ako ne budeš umeo da se moliš, biće ti teško da živiš pred Bogom. Takva osoba neće moći da uđe u život i biće izvan Božje reči. Ako ne umeš da se moliš ili govoriš pred Bogom, ako nisi ozbiljan kada Mu se obraćaš, govoriš šta god ti padne na pamet i ne smatraš da postoji bilo kakav problem kada pogrešno govoriš i ako si konstantno zbrkan i nepromišljen, onda ćeš, samim tim, kada dođeš u prisustvo Boga, strahovati da nešto pogrešno ne kažeš ili ne uradiš. Što više strahuješ da ćeš pogrešiti to ćeš više grešiti i nikada nećeš uspeti da se ispraviš. Pošto ljudi ne mogu da budu u stalnom kontaktu sa Hristom ili da često čuju Hrista kako im se obraća oči u oči, pošto Ja ne mogu često da budem pred vama, jedino što možete jeste da tragate i govorite šta vam je na srcu pred Duhom u čestim molitvama. Dovoljno je da postignete pokornost prema Bogu i da vam srce bude bogobojažljivo. Čak iako vam se obraćam oči u oči i dalje je na vama da prihvatite i tragate za istinom i idete putem kojim sledite Boga. Ubuduće, morate više da obratite pažnju na ono što govorite dok se molite. Ne žurite dok se molite, razmišljate i osećate. Onda ćete, jednom kada vas prosveti Sveti Duh, napredovati. Osećaj kada te Sveti Duh prosveti je veoma suptilan. Sa tim suptilnim osećanjima i prefinjenim znanjem, ako uradiš određene stvari ili ako imaš kontakte sa Hristom da bi se uhvatio u koštac sa nekim stvarima, moći ćeš da razlučiš koje su reči izgovorene razborito, a koje nisu, šta je učinjeno razborito, a šta nije. Na taj način ćeš postići svrhu molitve.

U Bibliji su zabeležene molitve mnogih ljudi koji, u tim molitvama, nisu bili unapred odredili svoje uslove, već su se služili molitvom da traže i dokuče Božje namere i dozvole Svetom Duhu da donosi odluke. Na primer, Izraelci su napali Jerihon molitvom. Narod Ninive se takođe pokajao i putem molitve dobio Božji oproštaj. Molitva nije vrsta rituala, već svojevrsno pričešće između čoveka i Boga, sa dubokim značenjem. Molitve ljudi pokazuju da oni direktno služe Bogu. Ako smatraš da je molitva ritual, tvoja molitva biće neuspešna i neće biti prava molitva, jer ne iskazuješ svoja unutrašnja osećanja Bogu niti otvaraš svoje srce pred Njim. Za Boga, tvoja molitva nije važna. Ti u Božjem srcu ne postojiš. Kako da onda Sveti Duh deluje u tebi? Zbog toga ćeš, pošto budeš nešto malo radio, biti iscrpljen. Bez molitve, ubuduće nećeš moći da radiš. Molitva je ta koja donosi posao i molitva je ta koja donosi službu. Ako si vođa, neko ko služi Bogu, a nisi se nikada posvetio molitvi, niti si je ozbiljno shvatio, onda nemaš misli da izraziš Bogu i na taj način, sklon si da pogrešiš dok obavljaš svoju dužnost i sklon si da se sapleteš jer se, u svom radu, stalno oslanjaš na sopstvene namere. Nedopustivo je verovati u Boga, a ne moliti se dovoljno. Neki se retko mole i misle da je, pošto se Bog ovaplotio, dovoljno direktno čitati Božje reči. Previše jednostavno razmišljaš s tim u vezi. Može li da te prosveti i prosvetli Sveti Duh ako samo čitaš Božje reči, a na moliš Mu se? Ako se neko nikada ne moli Bogu, odnosno ako se ne obraća ili istinski prisno ne razgovara sa Bogom, biće mu izuzetno teško da odbaci svoju iskvarenu narav i udovolji Bogu u obavljanju svojih dužnosti. Čak se i ovaploćeni Bog ponekada moli! Kada se Isus ovaplotio i On se molio kada se radilo o nekim značajnim pitanjima. Molio se na planini, u čamcu i u vrtu. I svoje apostole je vodio u molitvi. Ako često dolaziš pred Boga i moliš Mu se, to dokazuje da se prema Bogu ophodiš kao da je Bog. Ako se u svojim postupcima često rukovodiš sopstvenim željama i često zapostavljaš molitvu i svašta radiš Bogu iza leđa, onda ne služiš Bogu, već si zaokupljen isključivo sopstvenim poslovima. Zar kao takav nisi već osuđen? Spolja posmatrano, ne izgleda da si učinio bilo šta što izaziva smetnju, niti da si bogohulio, već da si se samo bavio svojim poslovima. Bavićeš se svojim poslovima i težiti slavi, zaradi, statusu i ličnoj koristi. Zar to nije remećenje rada crkve? Čak iako se, na površini, čini da ništa ne remetiš, sveukupno posmatrano, svojim postupcima opireš se Bogu. Ako se nikada ne pokaješ ili promeniš, onda si u opasnosti.

Svi su nekada bili u stanju patnje i žalosti kada ih zadesi neka nesreća i kada ne žele ni sa kim da razgovaraju. Posle izvesnog vremena se osećaju bolje, ali to stanje nije otklonjeno. Ponekad u obavljanju svojih dužnosti otkriju iskvarenu narav i otežu sa radom; orezuju ih i oni pate i potreseni su. Ali ako neko ne traga za istinom da bi to rešio, onda to nenormalno stanje neće biti otklonjeno. Koliko ste puta došli pred Boga da biste se pomolili dok ste patili i brinuli? Svi ispoljavate opušten način razmišljanja i kako-tako se snalazite. Tako postoje mnogi koji tvrde da veruju u Boga, ali Ga nemaju u srcu. Ma kakvu dužnost obavljali, kada god ih zadesi neki problem, nikada se ne mole, niti tragaju za istinom. U svojim postupcima slepo se rukovode sopstvenom voljom, kao da navodno pate i troše energiju i misle da obavljaju svoju dužnost kako treba, iako im ništa ne uspeva i trud im je uzaludan. Ljudi se često rukovode sopstvenom voljom i završe na stranputici. Jednom kada nešto malo urade, postaju nadmeni, osete da imaju kapital i na kraju im u srcu nema mesta za Boga. Jasno je da je u čovekovoj prirodi da izda. Ljudi čak misle; „Kako to da u mom srcu nema mesta za Boga, ako verujem u Njega? Zar trenutno ne radim za crkvu? Kako bi Bog mogao da me zaboravi?” Ne radi se o tome da Bog želi da te zaboravi, već da jednostavno u srcu nemaš mesta za Njega. Ma koliko radio, za to nećeš moći da se iskupiš, nećeš moći da stekneš delo Svetog Duha. Ma šta radio, nastavićeš da se udaljavaš od Boga i izdaješ Ga. Pouka molitve je najdublja pouka. Ako obavljaš svoju dužnost i uopšte se ne moliš, onda nećeš biti na visini zadatka i trud će ti biti uzaludan. Što ti je stanje nenormalnije, to više moraš da se moliš. Bez molitve stanje će ti se pogoršati i nećeš biti uspešan u dužnosti. Molitva ne zavisi od toga koliko dobro zvuče stvari koje govoriš, već zahteva da govoriš iz srca, da govoriš istinu o sopstvenim poteškoćama i da se obraćaš iz pozicije stvorenog bića i sa stanovišta pokornosti: „Bože, Ti znaš koliko su ljudi kruti. Molim te da me vodiš u ovoj stvari. Znaš da sam slab, da imam velike nedostatke, da nisam prikladan da me upotrebiš, da sam buntovan i da prekidam Tvoje delo kada god nešto radim i da činim stvari u neskladu sa Tvojim namerama. Molim te da obaviš Tvoje delo i jednostavno želim da ti se pokorim i sarađujem…” Ako ne možeš ni da izgovoriš te reči, onda nema nade za tebe. Neki misle, „Kada se molim, moram da razlučim da li se molim s razumom ili ne. Kako, onda, treba da se molim?” Koliko je vremena potrebno da razlučiš da li si razuman? Posle svake molitve iskreno razmisli i stvari će ti postati jasnije. Na taj način ćeš postati još razumniji u budućim molitvama, jer kada se moliš, znaćeš da su neke reči neprilične. Kada se čovek moli njegov odnos sa Bogom je najneposredniji i najbliži. Da li možeš normalno da klekneš i moliš se odmah posle nekog posla? Ne uvek, to zavisi od okruženja. Kada si sam kod kuće i klekneš da se moliš Bogu, tvoj odnos sa Bogom je najbliži. Možeš da kažeš sve što ti je na srcu i osećaš najveću radost. Kada čitaš Božju reč, ako se prvo pomoliš, njegova reč zazvučaće ti drugačije. Kada obavljaš svoju dužnost, prvo se pomoli i traži i srce će ti biti ozbiljno i kada obaviš svoju dužnost, efekat će biti drugačiji. Ako čitaš Božju reč i pronađeš svetlost, pomoli se Bogu i pronaći ćeš veću radost. Ako se nikada ne moliš, nećeš osetiti Božje prisustvo kada čitaš Božje reči i obavljaš svoju dužnost. Ponekad te čitanje Božje reči neće prosvetiti i pošto pročitaš Njegovu reč, neće biti vidljivog efekta. Ništa što radiš u svom verovanju u Boga ne može se raditi bez molitve. Ako se moliš Bogu često i tvoj odnos sa Bogom postane normalan, imaćeš ulazak u život i vera će ti ojačati. Ako se ne moliš dugo, izgubićeš veru. Kako ćeš onda postići ulazak u život? Ljudi koji imaju pravu veru stiču je živeći pred Bogom kroz molitvu i tragajući za istinom kroz molitvu. Mnogi se samo mehanički mole i ne tragaju za istinom. Oni odlaze pred Boga da se mole i preklinju tek kada im nije preostalo ništa drugo. Uvek teraju Boga da im udovolji i da radi ono što oni čine. Zar je to prava molitva? Zar Bog sluša takve molitve? Moliti se i tražiti u Božjem prisustvu ne sastoji se u prisiljavanju Boga da uradi ono ti želiš, a kamoli u zahtevanju da uradi ovo ili ono. To su sve manifestacije nedostatka razuma. Šta je razumna molitva? Šta je nerazumna molitva? Saznaćeš to iz iskustva, posle određenog vremena. Na primer, pošto se budeš molio, imaćeš možda utisak da Sveti Duh ne čini ono što si Ga zamolio ili da te ne vodi u skladu sa tvojom molitvom. Idući put kada se budeš molio, molićeš se drugačije. Nećeš pokušavati da nateraš Boga kao prethodnog puta, niti da mu uputiš zahteve prema sopstvenim željama. Reći ćeš: „O, Bože! Neka sve bude po Tvojim željama!” Sve dok budeš usredsređen na takav pristup, onda ćeš, pošto budeš pokušavao da razumeš neko vreme, znati šta je to razumna molitva, a šta je nerazumna molitva. Postoji i stanje u kome, kada se moliš prema sopstvenim željama, osećaš u svom duhu da su ti molitve dosadne i uskoro ti reči presahnu. Što se više trudiš da nešto kažeš, to neprijatnije zvuči ono što izgovaraš. To dokazuje da, kada se tako moliš, potpuno slediš ljudsko telo, a Sveti Duh ne deluje, niti te vodi na taj način. I to je stvar potrage i iskustva. Kako se budeš sve više suočavao sa tim pitanjima, uspevaćeš i da ih razumeš.

Suština molitve je iskreno razgovarati s Bogom i reći mu ono što ti je na srcu. Kažeš, „Bože! Ti znaš koliko su ljudi iskvareni. Danas sam ponovo uradio nešto nerazumno. Gajio sam jednu nameru – ja sam pokvarena osoba. Nisam postupao ni saglasno Tvojim namerama, ni istini. Postupao sam kako sam želeo i pokušao da se opravdam. Sada priznajem svoju iskvarenost. Molim Te da me dodatno prosvetiš i omogućiš mi da shvatim istinu, da je primenim i da odbacim iskvarenost.” Moli se na taj način, izgovori prave stvari i na pravi način. Većina ljudi, kada odu pred Boga da se mole, uglavnom izgovaraju samo reči doktrine. To nisu prave molitve iz srca. Samo u pogledu razmišljanja oni poseduju nekakvo znanje i srce im je spremno da se pokaje, ali se nisu ni malo potrudili da promišljaju ili potpuno razumeju istinu. To utiče na napredovanje njihovog života. Ako si u stanju da razmišljaš o Božjim rečima i tragaš za istinom kada se moliš, i ako te Sveti Duh prosveti, onda to vredi mnogo više nego ako sam razmišljaš o tome i razumeš. Na taj način ćeš uspeti da shvatiš istina-načela. Sveti Duh dodiruje ljude dok deluje i prosvećuje i prosvetljuje ih u Božjim rečima, tako da stvarno razumeju i istinski se pokaju, što je mnogo dublje od njihovih misli i shvatanja. Moraš to temeljno da razumeš. Ako budeš razmišljao i proučavao površno i nasumično, shodno tome nećeš zakoračiti na put primene i tek ćeš vrlo malo uspeti da uđeš u istinu. Ostaćeš nesposoban za promene. Biće trenutaka, na primer, kada ćeš biti odlučan da se ozbiljno daš za Boga i da Mu stvarno vratiš Njegovu ljubav. Čak i sa tom željom na umu, međutim, moguće je da tvoj trud nije dovoljan i da ti srce nije dovoljno posvećeno tom poduhvatu. Ako, međutim, pošto si se molio i bio dirnut, doneseš odluku i kažeš, „Bože, spreman sam da pretrpim nedaće. Spreman sam da prihvatim Tvoja iskušenja i da Ti se potpuno pokorim. Ma koliko teške bile moje patnje, spreman sam da Ti vratim Tvoju ljubav. Uživam u Tvojoj velikoj ljubavi i Ti si me vaspitao. Na tome Ti se iz srca zahvaljujem i odajem Ti svu slavu.” Pošto si se na taj način pomolio, celo telo biće ti osnaženo i imaćeš put za primenu. To je efekat molitve. Pošto se neko pomoli, Sveti Duh kreće da deluje u njemu, prosvećuje ga, osvetljava ga i vodi ga, daje mu veru i hrabrost i omogućava mu da istinu primeni u praksi. Ima ljudi koji svakodnevno čitaju Božje reči i ne postignu taj rezultat. Međutim, pošto su ih pročitali, razgovaraju o njima i srca im se razvedre i pronađu put. Ako te, povrh toga, Sveti Duh dodirne i poveri ti nekakvo breme, kao i neka uputstva, rezultati će zaista biti potpuno drugačiji. Kada čitaš Božje reči, bićeš u izvesnoj meri ganut i onda možda zaplačeš i taj osećaj će ubrzo proći. Ukoliko je, međutim, tvoja molitva potresna, ozbiljna, prava i iskrena i ako si dirnut Svetim Duhom, onda će ti srce danima biti radosno. To je efekat molitve. Cilj molitve je da dođeš pred Boga i prihvatiš ono što je On voljan da daruje ljudima. Ako se često moliš, ako često dolaziš pred Boga da bi prisno razgovarao s Njim i imaš normalan odnos s Njim, onda će te On uvek dirnuti. Ako uvek dobijaš ono čime te On snabdeva i prihvataš istinu, bićeš promenjen i tvoja situacija će nastaviti da se popravlja. Posebno kada se braća i sestre zajedno mole, posle toga nastaje naročito snažna energija i oni osećaju da su puno toga zadobili. Moguće je da nisu puno prisno razgovarali dok su bili zajedno, ali ih je molitva razgalila, tako da nisu časili časa da se odreknu svojih porodica i sveta; nisu želeli ništa jer im je bilo dovoljno samo da imaju Boga. Kako snažna vera! U snazi koju delovanje Svetog Duha daje ljudima može se beskrajno uživati! Koliko daleko možeš da doguraš ako stisneš pesnice i osloniš se samo na sopstvenu upornost, umesto da se služiš snagom koju ti Bog daje? Samo ćeš hodati i hodati i ponestaće ti snage i onda kada naiđeš na neki problem ili poteškoću, naći ćeš se bez izlaza. Pašćeš i izopačićeš se pre nego što stigneš do kraja. Toliko je ljudi koji su na Božjem putu doživeli neuspeh i pali; bez istine, ne može se ostati na nogama. Prema tome, ljudi se stalno moraju moliti Bogu, oslanjati se na Boga i sa Njim do kraja održavati normalan odnos. Ljudi se, međutim, hodajući udalje od Boga. Bog je Bog, čovek je čovek i svako ide svojim putem. Bog izgovara Božje reči, a ljudi hodaju sopstvenim putem, koji nije isti kao Božji. Kada neko izgubi snagu u svojoj veri u Boga, dođe pred Boga da izgovori nekoliko reči u molitvi i okrepi se. Pošto se okrepi, ponovo odlazi. Posle izvesnog vremena mu ponestane energije i ponovo se vraća Bogu da se osnaži. Ako neko nastavi da se ponaša na takav način, neće moći dugo da istraje u tome. Ako neko napusti Boga, neće moći da napreduje.

Sada sam otkrio da mnogi ljudi imaju slabo razvijenu sposobnost samoregulacije. Šta je tome uzrok? To je zato što ljudi, pre svega, ne razumeju istinu i ako se ne mole, velika je verovatnoća da će postati razvratni. Oni razumeju samo reči i doktrine, koje ne funkcionišu i oni uopšte ne mogu da se uzdrže. U takvom stanju, prosvećenje i prosvetljenje se mogu zadobiti samo od Svetog Duha molitvom i samo ako razumete ponešto od istine, možete se na neki način uzdržati i donekle imati ljudsko obličje. Vernici u Boga moraju često da čitaju Njegove reči, stave naglasak na istinu i često se mole. Samo tako ljudi mogu da napreduju, pokrenu promene i barem donekle prožive u ljudskom obličju. Ako se govori samo o upoznavanju sebe i proživljavanju normalne ljudskosti, to nije dobro. Bez delovanja Svetog Duha, to neće biti delotvorno. Ako previdiš kako tačno deluje Sveti Duh, kako dodiruje ljude i kako bi ljudi trebalo da traže i primenjuju istinu u svom svakodnevnom životu, kako onda možeš da veruješ u Boga? Kakav zadatak onda možeš da izvršiš? Ako u svom srcu, ljudi samo veruju u postojanje Boga, ako je sve što je od njihove vere ostalo tek priznanje Boga i ako su Njegove reči i istina skrajnute u stranu, onda oni neće imati ulazak u život i u njihovom srcu neće biti ni Boga, ni istine. Misli i predstave ljudi biće ispunjene samo materijalnim svetom. Ta vrsta verovanja u Boga postala je verski ritual. Oni koji ne vole istinu mogli bi čak da prihvate ateizam ili materijalizam i da postepeno dovedu samo postojanje Boga u pitanje i da poreknu duhovno carstvo i pitanja duhovnog života. To je potpuno odstupanje od pravog puta i ti ljudi su pali u bezdan. Bez molitve, želja ljudi da primenjuju istinu tek je subjektivna težnja i oni će se samo pridržavati pravila. Čak i ako postupaš saglasno tome kako je uredio Svevišnji i ne uvrediš Boga, ti samo poštuješ pravila i nikada nećeš pravilno izvršiti svoju dužnost. Duh ljudi je trenutno otupeo i trom. U odnosima ljudi sa Bogom postoje brojne nijanse. Kada ih, na primer, Duh dodirne i prosveti. Ipak, ljudi te nijanse ne osećaju – potpuno su otupeli! Ako ne čitaju Božje reči, niti se mole i nikada ne iskuse pitanja duhovnog života, niti mogu da kontrolišu sopstveno stanje, onda nemaju načina da garantuju da žive pred Bogom. Ako želiš da živiš pred Bogom, neprihvatljivo je da se ne moliš, a još gore da ne čitaš Božje reči. Nedopustivo je i ne živeti crkveni život. Ako se neko udalji od Božjih reči, više ne veruje u Njega; udaljiti se od molitve znači udaljiti se od Boga. Da bi čovek verovao u Boga, mora da se moli. Bez molitve nema ni privida vere u Boga. Rekao sam da ne morate da poštujete pravila i da se možete moliti bilo gde i u bilo koje vreme, dakle ima onih koji se retko mole. Ne mole se ujutro kada se probude, već umesto toga jedva pročitaju par redaka Božjih reči i slušaju crkvene pesme. Tokom dana se bave nekim spoljnim poslovima i ne mole se uveče pred počinak. Zar ne mislite da je tačno da, ukoliko samo čitate Božje reči i ne molite se, onda ste poput nevernika koji čita Njegove reči, ali ih ne usvaja? Ako se ljudi ne mole, onda njihovo srce ne može da uđe u Božje reči i oni neće biti prosvećeni čitajući ih. Neće iskusiti tanana osećanja duha i duh im neće biti dirnut. Otupeli su i tromi i tek površno razgovaraju o crkvenim poslovima i obavljanju njihove dužnosti. Kada se nešto desi, nisu u stanju da dokuče najdublja osećanja u srcu. Zar to ne utiče na njihov normalan odnos sa Bogom? U njihovom srcu već nema mesta za Boga i mogu da se mole, ali se nijedna reč ne čuje i Boga ne osećaju. To je već veoma opasno. To znači da su se suviše udaljili od Boga. Povlačenje u svoj duh radi molitve neće vas prekidati u obavljanju spoljnih radnih zadataka, niti će izazvati bilo kakvo kašnjenje. Ako se pojavi problem i ne bude rešen, onda će doći do kašnjenja. Molitva Bogu ima za cilj da reši probleme i omogući ljudima da žive u Božjem prisustvu i uživaju u Njegovim rečima. To je korisnije za ispunjavanje njihovih dužnosti i za njihov ulazak u život.

1998. godine