1. Mojsijeva 2:15-17 Bog Jahve uze čoveka i smesti ga u Edenski vrt, da ga obrađuje i da se stara o njemu. Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“

Šta zaključujete iz ovih stihova? Kako se osećate kad pročitate ovaj deo Svetog pisma? Zašto sam odlučio da govorim o Božjoj zapovesti Adamu? Ima li sada svako od vas sliku Boga i Adama u glavi? Pokušajte da zamislite: da ste se vi našli u toj situaciji, kako bi, po vašem iskrenom mišljenju, Bog izgledao? Kakav osećaj u vama budi razmišljanje o tome? To je dirljiv i srcu mio prizor. Mada su u njemu prisutni samo Bog i čovek, bliskost među njima ispunjava vas osećanjem divljenja: preobilna Božja ljubav okružuje čoveka i slobodno mu se daje; čovek je nevin i čist, neopterećen i bezbrižan, živi blaženim životom pod Božjim nadzorom; Bog pokazuje brigu za čoveka, a čovek živi pod Božjom zaštitom i blagoslovom; sve što čovek radi i govori neraskidivo je povezano i neodvojivo od Boga.

Može se reći da je ovo prva Božja zapovest čoveku nakon što ga je stvorio. Šta se tom zapovešću saopštava? Saopštava se Božja namera, ali i Njegova zabrinutost za ljudski rod. To je prva Božja zapovest, a to je ujedno i prvi put da se Bog zabrinuo za čoveka. Drugim rečima, to znači da Bog prema čoveku oseća obavezu od trenutka kad ga je stvorio. Koja je Njegova obaveza? On čoveka mora da štiti i da brine o njemu. Nada se da čovek može da veruje Njegovim rečima i da im se pokorava. To je ujedno i prvo Božje očekivanje od čoveka. Upravo s takvim očekivanjem, Bog kaže: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“ Ove jednostavne reči predstavljaju Božju nameru. One takođe otkrivaju da je Bog u svom srcu počeo da pokazuje brigu za čoveka. Od svih stvorenja, samo je Adam stvoren prema Božjem liku; Adam je bio jedino živo biće kojem je Bog udahnuo život; mogao je da hoda s Bogom i da s Njim razgovara. Upravo stoga mu je Bog izdao tu zapovest. On je Svojom zapovešću čoveku veoma jasno stavio do znanja šta se sme, a šta ne sme.

U ovih nekoliko jednostavnih reči vidimo Božje srce. Ali, kakvo je to srce koje nam se pokazuje? Ima li u Božjem srcu ljubavi? Ima li zabrinutosti? Iz ovih se stihova Božja ljubav i briga mogu ne samo razumeti, već i intimno osetiti. Zar se ne biste složili s tim? Nakon što ste Me saslušali, da li i dalje mislite da je ovo tek pregršt jednostavnih reči? One ipak nisu tako jednostavne, zar ne? Jeste li ranije bili svesni toga? Da ti je Bog lično saopštio ovih nekoliko reči, kako bi se osećao u duši? Da si ti neka nehumana osoba, da ti je srce led ledeni, ti onda ne bi ništa osećao, Božju ljubav ne bi cenio i ne bi ni pokušavao da razumeš Njegovo srce. Ali, pošto imaš savest i pošto si čovečan, ti bi se drugačije osećao. Osetio bi toplinu, osetio bi da neko o tebi brine i da te voli, i bio bi srećan. Zar nije tako? Kad se tako osećaš, kako ćeš se ponašati prema Bogu? Da li bi osetio svoju povezanost s Njim? Da li bi Ga iz dna duše voleo i poštovao? Da li bi se tvoje srce približilo Bogu? Iz ovoga se može videti koliko je Božja ljubav važna za čoveka. Međutim, ono što je još važnije jeste čovekovo uvažavanje i razumevanje Božje ljubavi. Zar Bog, zapravo, ne izgovara mnogo sličnih stvari tokom ove etape Svog dela? Ima li danas ljudi koji cene Božje srce? Možete li da cenite Božju nameru o kojoj sam upravo govorio? Vi zapravo ne možete zaista da cenite Božju nameru kada je ona tako konkretna, opipljiva i stvarna. Zato i kažem da vi ne posedujete stvarno znanje o Bogu i da Ga zapravo ne razumete. Zar nisam u pravu? Ali, ostavimo to za sada.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog I“