Kada munja sevne sa Istoka, a to je upravo i trenutak kada Ja počinjem da izgovaram Svoje reči – kada munja sevne, cela vaseljena biva osvetljena i dolazi do preobražaja u svim zvezdama. Ceo ljudski rod kao da je doveden u red. Pod sjajem ovog snopa svetlosti sa Istoka, svi ljudi se otkrivaju u svom prvobitnom obliku, očiju zaslepljenih, nesigurni šta da rade, a još manje sigurni kako da prikriju svoje ružne crte lica. Oni su, takođe, slični životinjama koje beže od Moje svetlosti i pronalaze utočište u planinskim pećinama – ipak, nijedna među njima ne može biti izbrisana iz Moje svetlosti. Svi ljudi su zapanjeni, svi čekaju, svi posmatraju; sa dolaskom Moje svetlosti, svi se raduju danu kada su rođeni i isto tako svi proklinju dan kada su rođeni. Nemoguće je izraziti oprečne emocije; suze samokritike oblikuju reke i odnosi ih bujica u naletu, u trenu nestaju bez traga. Još jednom, Moj dan se sve više približava celom ljudskom rodu, još jednom budi ljudsku rasu, pružajući ljudskom rodu još jedan novi početak. Moje srce kuca i, prateći ritmove otkucaja Moga srca, planine poskakuju od radosti, vode plešu s radošću, a talasi udaraju u stenovite grebene. Teško je izraziti ono što Mi je u srcu. Želim da učinim da sve nečiste stvari izgore u pepeo pod Mojim pogledom; želim da učinim da svi sinovi buntovništva nestanu pred Mojim očima, da više nikada ne postoje. Ne samo da sam stvorio novi početak u obitavalištu velike crvene aždaje, već sam otpočeo novo delo u vaseljeni. Uskoro će zemaljska carstva postati Moje carstvo; uskoro će zemaljska carstva, zbog Mog carstva, zauvek prestati da postoje, jer sam već ostvario pobedu, jer sam se pobedonosno vratio. Velika crvena aždaja je iscrpela sva zamisliva sredstva da prekine Moj plan, u nadi da će izbrisati Moje delo na zemlji, međutim, mogu li postati obeshrabren njenim lažljivim manevrima? Mogu li njene pretnje da Me nateraju da od straha izgubim samopouzdanje? Nikada nije bilo nijednog bića na nebu niti na zemlji koje nisam držao pod Svojom kontrolom; koliko to i više važi za veliku crvenu aždaju, ovu napravu koja Meni služi kao kontrast? Nije li i ona predmet kojim upravljam u Svojim rukama?

Za vreme Mog ovaploćenja u ljudskom svetu, ljudski rod je, pod Mojim vođstvom, nesvesno došao do ovoga dana i nesvesno Me je spoznao. Međutim, kad je reč o tome kako ići putem koji se proteže ispred, niko ne sluti, niko nije svestan – a još manje iko ima predstavu u kom će ga pravcu taj put odvesti. Jedino će uz Svemogućeg koji bdi nad njima, svako moći da ide putem do kraja; samo će vođen munjom na Istoku svako moći da pređe prag koji vodi u Moje carstvo. Nikada među ljudima nije bilo nikoga ko je video Moje lice, nikoga ko je video munju na Istoku; koliko je još manje bilo ikoga ko je čuo izjave sa Mog prestola? U stvari, od davnina, nijedno ljudsko biće nije došlo u direktan kontakt sa Mojom ličnošću; tek danas, sada kada sam došao u svet, ljudi imaju priliku da Me vide. Ali čak ni sada, ljudi Me i dalje ne spoznaju, kao da samo gledaju Moje lice i samo slušaju Moj glas, a ipak ne razumeju Moje značenje. Sva ljudska bića su takva. Kao pripadnici Mog naroda, zar ne osećate dubok ponos kada vidite Moje lice? I zar ne osećate užasan stid zato što Me ne spoznajete? Hodam među ljudima i živim među ljudima, jer sam se ovaplotio i došao u ljudski svet. Moj cilj nije samo da ljudskom rodu omogućim da gleda Moje telo; što je još važnije, Moj cilj je u tome da ljudskom rodu omogući da Me spozna. Štaviše, Ja ću, kroz Svoje ovaploćeno telo, osuditi ljudski rod za njegove grehe; Ja ću, kroz Svoje ovaploćeno telo, savladati veliku crvenu aždaju i satrti njenu jazbinu.

Iako su ljudska bića koja nastanjuju zemlju brojna poput zvezda, sve ih jasno poznajem kao Svoj sopstveni džep. I, premda su ljudska bića koja Me „vole” takođe bezbrojna kao zrnca peska u moru, odabrao sam samo nekoliko njih: samo one koji tragaju za jarkom svetlošću, koji su odvojeni od onih koji Me „vole”. Ja čoveka ne precenjujem niti ga potcenjujem; nego čoveku postavljam zahteve u skladu sa njegovim prirodnim osobinama, i zato Mi je potrebna ona vrsta ličnosti koja Me iskreno traži, da bih mogao da postignem Svoj cilj izbora ljudi. U planinama ima nebrojeno divljih zveri, ali su preda Mnom sve pitome poput ovaca; ispod talasa leže nedokučive tajne, ali Mi se predstavljaju tako jasno kao sve stvari na licu zemlje; na nebesima iznad jesu carstva koja čovek nikada ne može da dosegne, dok Ja tim nepristupačnim carstvima slobodno kročim. Čovek Me nikada nije prepoznao na svetlosti, već Me je video jedino u svetu tame. Niste li danas u potpuno istoj situaciji? Na vrhuncu razjarenosti velike crvene aždaje Ja sam formalno preuzeo telo da obavim Svoje delo. Kada je velika crvena aždaja po prvi put otkrila svoj pravi oblik, Ja sam svedočio Svom imenu. Kada sam hodao putevima ljudskog roda, nijedno biće niti i jedna osoba nije se trgnula u stanje budnosti, pa stoga, kada sam ovaploćen došao u ljudski svet, niko to nije znao. Ali kada sam, u Svom ovaploćenom telu, počeo da se bavim Svojim delom, ljudski rod se probudio i Moj gromoglasni glas ih je prenuo iz snova, i od toga časa započeli su svoj život pod Mojim vođstvom. Među Svojim narodom ponovo sam započeo novo delo. To što sam rekao da Moje delo na zemlji nije dovršeno dovoljno je da pokaže da Moj narod o kome sam govorio nisu oni koji su Mi potrebni u Mom srcu, ali da, svejedno, ipak biram neke među njima. Iz ovoga je vidljivo da Ja ne samo što Svom narodu omogućavam da spozna ovaploćenog Boga, već ih i pročišćavam. Zbog strogoće Mojih upravnih odluka, velika većina ljudi i dalje je u opasnosti da ih eliminišem. Ako ne uložiš sve napore da orežeš sebe, da zauzdaš svoje sopstveno telo – ako to ne učiniš, zasigurno ćeš postati predmet kojeg se gnušam i koje odbacujem, da budeš bačen u pakao, kao što je Pavle dobio grdnju direktno od Mojih ruku, od kojih nije bilo spasa. Da li ste išta naučili iz Mojih reči? Ja ću nastaviti da pročišćavam crkvu, nastaviću da pročišćavam ljude koji su mi potrebni, jer sam Ja Sȃm Bog, koji je potpuno svet i neukaljan. Učiniću da Moj hram bude ne samo prekriven duginim bojama, već i da bude besprekorno čist, sa unutrašnjošću koja će odgovarati njegovoj spoljašnosti. U Mom prisustvu, svi do jednog među vama, trebalo bi da se prisetite onoga što ste radili u prošlosti i odlučite da li danas možete da budete rešeni da Mi pružite savršeno zadovoljstvo u srcu.

Čovek ne samo da Me ne spoznaje u Mom telu; više od toga, on nije uspeo da razume svoje sopstvo koje prebiva u telu od krvi i mesa. Toliko godina Me ljudska bića varaju, ophodeći se prema Meni kao da sam gost iz spoljnog sveta. Toliko puta su Me ostavili pred „vratima svojih domova”; toliko puta, stojeći preda Mnom, nisu obraćali pažnju na Mene; toliko puta su Me se odrekli među drugim ljudima; toliko puta su Me porekli pred đavolima; i toliko puta su Me napadali svojim svadljivim ustima. Ipak, Ja ne vodim evidenciju o čovekovim slabostima niti, zbog njegovog buntovništva, tražim zub za zub. Sve što sam učinio bilo je da primenim lek na njegove bolesti, da izlečim njegove neizlečive bolesti i time mu vratim zdravlje, kako bi mogao da Me spozna. Nije li sve što sam učinio bilo zarad opstanka ljudskog roda, zarad toga da ljudskom rodu dam priliku za život? Mnogo sam puta dolazio u svet ljudi, međutim, budući da sam u sopstvenoj ličnosti došao u svet, ljudi nisu nimalo pažnje obraćali na Mene; umesto toga, svako se ponašao kako mu je odgovaralo i tražio je izlaz za sebe. Malo je njima poznato da svaki put pod nebesima potiče iz Mojih ruku! Malo je njima poznato da je svaka stvar pod nebesima podložna Mojoj naredbi! Ko se od vas usuđuje da gaji ozlojeđenost u svom srcu? Ko se od vas usuđuje da olako dođe do zaključka? Samo sam tiho obavljao Svoje delo usred ljudskog roda – to je sve. Da, tokom perioda Svog ovaploćenja, nisam saosećao sa čovekovom slabošću, tada bi ceo ljudski rod, isključivo zbog Mog ovaploćenja, bio izbezumljen od straha, i usled toga pao u Ad. Samo zato što sam Sebe ponizio i sakrio se, ljudski rod je izbegao katastrofu, dočekao izbavljenje od Moje grdnje i, na taj način, stigao do današnjeg dana. Imajući na umu koliko je bilo teško stići do današnjeg dana, zar ne bi trebalo da još više cenite sutrašnji dan koji tek treba da dođe?

8. mart 1992. godine