Poglavlje 27

Ljudsko ponašanje nikada nije dotaklo Moje srce, niti Me je ikada dojmilo kao naročito dragoceno. U očima čoveka, Ja sam oduvek strog prema njemu i nad njim uvek sprovodim autoritet. U svim ljudskim postupcima jedva da postoji išta što se čini radi Mene, jedva da ima ičega što opstaje pred Mojim očima. Na kraju krajeva, sve čovekovo nečujno se ruši preda Mnom; tek nakon toga Ja ispoljavam Svoje postupke, navodeći sve da Me spoznaju kroz sopstveni neuspeh. Ljudska priroda ostaje nepromenjena. Ono što je u njihovim srcima nije u skladu sa Mojom voljom – ne predstavlja ono što Mi je potrebno. Najviše prezirem čovekovu tvrdokornost i sklonost ka ponavljanju istih grešaka, međutim, koja je to sila koja ljude uporno tera da omaše u spoznaji Boga, koja ih nagoni da Me uvek drže podalje i da preda Mnom nikada ne postupaju u skladu sa Mojom voljom, već da Mi se iza Mojih leđa opiru? Je li to njihova odanost? Je li to njihova ljubav prema Meni? Zašto ne mogu da se pokaju i iznova se rode? Zašto su ljudi zauvek spremni da žive u močvari umesto na mestu bez blata? Da li je moguće da sam se prema njima loše poneo? Da li je moguće da sam ih uputio u pogrešnom pravcu? Da li je moguće da ih vodim u pakao? Svi su spremni da žive u „paklu“. Kada dođe svetlost, istog trenutka im se oči zaslepe, jer sve u njima potiče iz pakla. Ipak, ljudi u to nisu upućeni i naprosto uživaju u ovim „blagoslovima iz pakla“. Čak ih, kao blago, drže pripijene uz svoje grudi, zastrašeni da ću im preoteti ova blaga, ostavljajući ih bez „korena postojanja“. Svi ljudi Me se boje, pa se zato, kada dođem na zemlju, drže podalje od Mene, ne podnoseći da Mi se približe, jer ne žele da „na sebe navuku nevolju“, već umesto toga žele da održe sklad u svojoj porodici ne bi li tako mogli da uživaju u „sreći na zemlji“. Međutim, ne mogu da dozvolim ljudskom rodu da čini šta mu je volja, jer sam ovde upravo da bih uništio čovekovu porodicu. Od trenutka kada stignem, u njihovim domovima više nema spokoja. Nameravam da sve narode razbijem u paramparčad, a da ni ne pominjem čovekovu porodicu. Ko može da se izbavi iz Mog stiska? Da li je moguće da oni koji primaju blagoslove mogu da pobegnu zahvaljujući svojoj nevoljnosti? Da li je uopšte moguće da oni koji trpe grdnju mogu da zadobiju Moje saosećanje zahvaljujući svom užasu? U svim Mojim rečima ljudi su videli Moju volju i Moje postupke, međutim, ko se ikada može osloboditi zamršenosti sopstvenih misli? Ko može ikada pronaći izlaz bilo unutar Mojih reči ili izvan njih?

Čovek je iskusio Moju toplinu, čovek Mi je usrdno služio i čovek se iskreno pokoravao preda Mnom, čineći u Mom prisustvu sve za Mene. Ipak, ljudima je ovo danas neostvarivo; oni u svojim duhovima samo liju suze kao da ih je dograbio gladan vuk i mogu samo bespomoćno da Me gledaju i bez prestanka Mi upućuju svoje vapaje. Ali, na kraju, nisu u stanju da pobegnu od svoje nevolje. Sećam se kako su ljudi u prošlosti davali obećanja u Mom prisustvu, zaklinjući se pred nebom i zemljom u Mom prisustvu kako će svojom naklonošću uzvratiti Moju ljubaznost. Tužno su preda Mnom plakali, a zvuk njihovog srceparajućeg plača bilo je teško podneti. Zbog njihove odlučnosti, ljudima bih često pružao pomoć. Nebrojeno puta su ljudi dolazili pred Mene da Mi se pokore; taj njihov ljupki način teško je zaboraviti. Nebrojeno puta su Me voleli, nepokolebljivi u svojoj odanosti, sa iskrenošću vrednom divljenja. Nebrojeno puta su Me voleli u toj meri da su svoje živote žrtvovali, voleli su Me više od sebe samih – i videvši njihovu iskrenost, prihvatio sam njihovu ljubav. Nebrojeno puta su prinosili sebe u Mom prisustvu, zbog Mene ravnodušni u susretu sa smrću, a Ja sam odagnavao brige sa njihovih čela i pažljivo proučavao njihova lica. Nebrojeno puta sam ih voleo kao dragoceno blago, i nebrojeno puta sam ih mrzeo kao Sopstvenog neprijatelja. Ipak, ono što je u Mom umu čoveku ostaje nedokučivo. Kada su ljudi tužni, Ja dolazim da ih utešim, a kada su slabi, dolazim da im pomognem. Kada su izgubljeni, dajem im putokaz. Kada plaču, Ja im brišem suze. Međutim, kada sam Ja tužan, ko svojim srcem može da Me uteši? Kada sam veoma zabrinut, ko je obziran prema Mojim osećanjima? Kada sam žalostan, ko može da vida rane u Mom srcu? Kada Mi je neko potreban, ko se dobrovoljno javlja da sarađuje sa Mnom? Da li je moguće da je pređašnji ljudski stav prema Meni sada izgubljen, da se više nikada ne vrati? Zašto u njihovim sećanjima nije preostalo ništa od tog stava? Kako to da su ljudi zaboravili sve ove stvari? Nije li sve to zato što je ljudski rod iskvaren od svog neprijatelja?

Kada anđeli sviraju veličajući Me, to ne može a da ne pobudi Moje saosećanje prema čoveku. Moje je srce trenutno ispunjeno tugom i ne mogu da se oslobodim ove bolne emocije. U radosti i tuzi rastanka od čoveka, a zatim ponovnog susreta sa njim, nismo u stanju da razmenimo osećanja. Razdvojeni gore na nebu i dole na zemlji, retki su trenuci kada čovek i Ja možemo da se sretnemo. Ko se može osloboditi nostalgije za nekadašnjim osećanjima? Ko može da prestane da se priseća prošlosti? Ko se ne bi nadao nastavku osećanja iz prošlosti? Ko ne bi čeznuo za Mojim povratkom? Ko ne bi čeznuo za Mojim ponovnim susretom sa čovekom? Moje srce je duboko uznemireno, a čovekov duh je duboko zabrinut. Iako slični duhom, ne možemo često da budemo zajedno i ne možemo često da se viđamo. Tako je život celog ljudskog roda ispunjen tugom i manjka mu životne energije, jer je čovek oduvek žudeo za Mnom. Kao da su ljudska bića predmeti oboreni sa neba; dozivaju Moje ime na zemlji, podižući sa zemlje svoj pogled ka Meni – ali kako mogu pobeći iz čeljusti proždrljivog vuka? Kako mogu da se oslobode njegovih pretnji i iskušenja? Kako ljudska bića mogu da se ne žrtvuju radi poslušnosti uređenju Moga plana? Kada oni glasno preklinju, Ja od njih okrećem Svoje lice, jer više ne mogu da podnesem da to gledam; ali kako ne bih čuo njihove plačne vapaje? Ispraviću nepravde ljudskog sveta. Obaviću Svoje delo Sopstvenim rukama širom sveta, zabranjujući Sotoni da ponovo naudi Mom narodu, zabranjujući neprijateljima da ponovo čine šta im je volja. Postaću Car na zemlji i premestiću tamo Svoj presto, primoravajući sve Svoje neprijatelje da padnu ničice i preda Mnom ispovede svoje zločine. U Svojoj tuzi, pomešanoj s besom, nogama ću sravniti celu vaseljenu, ne štedeći nikoga, i ubacujući užas u srca Svojih neprijatelja. Celu zemlju ću pretvoriti u ruševine, a Svoje neprijatelje ću oboriti u te ruševine, da nadalje više ne kvare ljudski rod. Moj plan je već utvrđen i niko, ko god da je u pitanju, ne sme da ga promeni. I dok lutam u veličanstvenom stilu iznad vaseljene, ceo ljudski rod će biti obnovljen i sve će ponovo oživeti. Čovek više neće plakati, više Me neće dozivati upomoć. Tada će se Moje srce radovati, a ljudi će se u slavlju Meni vratiti. Cela vaseljena, od vrha do dna, ushićeno će se okretati…

Danas, među narodima sveta, obavljam delo koje sam Sebi zadao da ostvarim. Krećem se među ljudskim rodom, obavljajući celokupno delo u okviru Svoga plana, i svi ljudi razbijaju razne narode prema Mojoj volji. Ljudi na zemlji su usmerili svoju pažnju na sopstveno odredište, jer se taj dan zaista bliži i anđeli se oglašavaju svojim trubama. Više neće biti nikakvih odlaganja i sve stvoreno će tada početi da pleše ushićeno. Ko svojom voljom može da pomeri Moj dan? Stanovnik zemlje? Ili zvezde na nebu? Ili anđeli? Kada izjavim da započinjem spasenje izraelskog naroda, Moj dan pritiska ceo ljudski rod. Svi ljudi se plaše povratka Izraela. Kada se Izrael vrati, biće to dan Moje slave, a biće i dan kada se sve menja i obnavlja. I dok se pravedni sud neminovno približava celoj vaseljeni, sve ljude obuzima stid i strah, jer u ljudskom svetu za pravednost nisu čuli. Kada se Sunce pravednosti pojavi, Istok će biti obasjan, a zatim će sa svoje strane obasjati celu vaseljenu, dopirući do svakoga. Ako čovek zaista može da sprovede Moju pravednost, čega bi se onda mogao plašiti? Ceo Moj narod iščekuje dolazak Moga dana, svi oni čeznu za dolaskom Moga dana. Čekaju da sprovedem odmazdu celom ljudskom rodu i da uredim odredište ljudskog roda u Svojoj ulozi Sunca pravednosti. Moje carstvo se oblikuje iznad cele vaseljene, a Moj presto ima moć u srcima stotina miliona ljudi. Uz pomoć anđela, Moje veliko postignuće će se uskoro ostvariti. Svi Moji sinovi i ceo Moj narod željno iščekuju Moj povratak, žudeći da se Ja ponovo susretnem sa njima, da se više nikada ne razdvojimo. Kako bi brojni stanovnici Moga carstva mogli da ne jure u susret jedni drugima radosno slaveći to što postojim zajedno sa njima? Može li ovo biti ponovni susret za koji ne treba platiti cenu? Ja sam cenjen u očima svih ljudi, Ja sam proglašen rečima svih. Štaviše, kada se vratim, pobediću sve neprijateljske snage. Došlo je vreme! Pokrenuću Svoje delo, vladaću kao Car među ljudima! Ja sam na tački povratka! I samo što nisam otišao! Tome se svi nadaju, to je ono što žele. Dozvoliću celom ljudskom rodu da vidi dolazak Moga dana i svi oni će s radošću poželeti dobrodošlicu Mom danu!

2. april 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 26

Sledeće: Poglavlje 28

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera