Jednom sam među ljudima sumirao čovekovo buntovništvo i slabost, te na taj način razumeo njegovu slabost i spoznao njegovo buntovništvo. Još davno, pre dolaska među ljude, razumeo sam čovekove radosti i tuge – zahvaljujući tome, sposoban sam da s lakoćom učinim i kažem ono što čovek nije u stanju da učini i da kaže. Nije li u tome razlika između Mene i čoveka? I zar to nije jasna razlika? Je li moguće da Moje delo mogu postići ljudi od krvi i mesa? Je li moguće da pripadam istoj vrsti kao i stvorena bića? Ljudi su Me svrstali među „slične izraze“ – zar to nisu učinili zato što Me ne poznaju? Zašto među ljudima moram da Se ponižavam, umesto da Se uzdižem? Zašto Me se ljudi odriču, zašto nisu u stanju da Mi objave ime? Ogromnu tugu nosim u srcu, ali kako bi to ljudi mogli da znaju? Kako bi mogli to da vide? Budući da sve ono što se Mene tiče nikad nisu smatrali najvažnijim stvarima u životu, ljudi su ostali zbunjeni i ošamućeni, kao da su upravo popili tabletu za spavanje; kada ih dozivam, oni naprosto nastavljaju da sanjaju, te stoga niko nikada nije bio svestan Mojih dela. Danas većina ljudi i dalje spava čvrstim snom. Tek kad se začuje himna carstva, oni otvaraju svoje pospane oči i osećaju blagu setu u svom srcu. Čak i kad Svojim štapom udarim po njima, oni i dalje ne obraćaju pažnju, kao da im je sudbina, poput morskog peska, bezvredna. Ljudi još uvek ne znaju koliko su daleko otišli Moji koraci, iako ih je većina donekle svesna – jer, njih ne zanima da razumeju moje srce, te stoga nikad nisu bili u stanju da se oslobode Sotoninih okova. Krećem se iznad svih stvari i živim među svim stvarima, dok istovremeno zauzimam središnje mesto u srcima svih ljudi. Iz tog razloga, ljudi Me smatraju drugačijim i veruju da sam izuzetan ili, pak, nedokučiv – a posledica toga je da Mi svakim danom sve snažnije veruju. Jednom sam ležao na trećem nebu i posmatrao sve ljude i stvari u vaseljeni. Dok spavam, ljudi utihnu, užasno se plašeći da Mi ne poremete počinak. Kad se probudim, oni odmah živnu, kao da svoje poslove obavljaju isključivo zato da bi Mene obradovali. Zar ljudi na zemlji nemaju upravo takav stav prema Meni? Ko od današnjih ljudi Mene na nebu i Mene na zemlji smatra jednim te istim bićem? Ima li ikoga da Mene na nebu ne poštuje? I zar ima ikoga ko na Mene na zemlji ne gleda s visine? Zašto Me ljudi uvek kidaju nadvoje? Zašto čovek uvek ima dva različita stava prema Meni? Zar ovaploćeni Bog na zemlji nije Bog koji i na nebu zapoveda svemu? Zar Ja, koji sam na nebu, nisam sada na zemlji? Kako to da Me ljudi vide, ali Me ne poznaju? Zašto je rastojanje između neba i zemlje tako veliko? Zar ove stvari ne zavređuju da se čovek dublje pozabavi njima?

Dok obavljam Svoje delo i u periodima kad nešto kazujem, ljudi bi stalno da svemu tome dodaju nekakvu „aromu“, kao da im je čulo mirisa oštrije od Mog, kao da više vole jaču aromu i kao da Ja nisam svestan šta je to što čoveku treba, pa moram da ga „mučim“ da „dopunjava“ Moje delo. Nije da Ja namerno ljudima kvarim pozitivnost, već tražim od njih da se očiste na osnovu toga što Me poznaju. Budući da im previše toga nedostaje, predlažem im da se više trude i tako nadoknade svoje nedostatke, kako bi udovoljili Mom srcu. Mada su Me nekada poznavali u svojim predstavama, ljudi su toga bili potpuno nesvesni, pa je njihovo uvažavanje bilo nalik tretiranju peska kao da je zlato. Kad sam im na to skrenuo pažnju, odbacili su jedan deo toga, ali su, umesto da odbačeni deo zamene stvarima od srebra i zlata, nastavili da uživaju u onome što im je preostalo – posledica toga je da su oni preda Mnom uvek ponizni i strpljivi; nisu u stanju da se usklade sa Mnom, zato što imaju previše predstava. Stoga sam odlučio da sve što čovek ima i što jeste otmem od njega i bacim daleko, kako bi svi mogli da žive sa Mnom i kako ne bi više bili odvojeni od Mene. Zbog Mog rada, ljudi ne razumeju Moju volju. Neki misle da ću po drugi put okončati Svoje delo i baciti ih u pakao. Drugi veruju da ću usvojiti novi način govora, dok većina ljudi drhti od straha: oni se užasno plaše da ću dovršiti Svoje delo i da ću ih još jednom napustiti, tako da neće imati kuda da odu. Moje novo delo ljudi stalno odmeravaju služeći se starim predstavama. Već sam rekao da ljudi nikad nisu shvatali način na koji delujem – da li bi ovog puta mogli da ostave bolji utisak o sebi? Zar stare predstave nisu oružje kojim ljudi remete Moje delo? Kad god im se obraćam, ljudi izbegavaju da Me gledaju u oči, užasno se plašeći da će se Moj pogled zaustaviti na njima. Stoga obaraju glave, kao da vršim smotru nad njima – zar to nije posledica njihovih predstava? Kako to da sam do današnjih dana bio ponizan pred njima, a da oni to nisu ni primećivali? Moram li da saginjem glavu pred ljudima? S neba sam došao na zemlju, sišao sam iz visina na jedno tajno mesto, došao među ljude i otkrio im sve što imam i što jesam. Moje su reči iskrene i poštene, strpljive i ljubazne – ali, da li je iko ikada video sve što Ja imam i što jesam? Jesam li još uvek skriven od ljudi? Zbog čega Mi je toliko teško da se sretnem s čovekom? Je li to zato što su ljudi prezauzeti svojim poslom? Ili zato što zanemarujem Svoje dužnosti, dok se svi ljudi posvećuju svom traganju za uspehom?

U glavama ljudi, Bog je Bog i nije se lako Njime baviti, dok je čovek čovek, te stoga ne treba lako da se prepušta raskalašnom životu – pa ipak, ljudska se dela još uvek ne mogu izneti preda Me. Je li moguće da su Moji zahtevi isuviše strogi? Je li moguće da je čovek suviše slab? Zašto na standarde koje im postavljam ljudi uvek gledaju izdaleka? Da li su za čoveka ti standardi zaista nedostižni? Moji su zahtevi izračunati na osnovu ljudske „konstitucije“ i nikada ne premašuju njihov rast – ali, uprkos tome, ljudi i dalje nisu u stanju da dostignu standarde koje pred njih postavljam. Nebrojeno sam puta bio napušten od ljudi i bezbroj puta su Me podrugljivo gledali, kao da Mi je telo obraslo trnjem i kao da im se gadi, tako da Me se zbog toga gnušaju i misle da sam potpuno bezvredan. Na taj Me način oni stalno guraju čas tamo, čas ovamo. Bezbroj puta su Me donosili kući za male pare i nebrojeno puta Me skupo prodavali, i upravo zbog toga sam se našao u situaciji u kojoj se danas nalazim. Kao da ljudi i dalje kuju planove u vezi sa Mnom; većina bi još uvek da Me proda i da tako zaradi stotine miliona dolara, zato što Me nikad nisu cenili. Tretiraju Me kao da sam njihov posrednik ili nuklearno oružje kojim napadaju jedni druge, ili pak kao sporazum koji su između sebe sklopili – a kao rezultat svega toga Ja sam, jednom rečju, u ljudskim srcima potpuno bezvredan, poput isluženog komada nameštaja. Pa ipak, Ja ljude ne osuđujem zbog toga; radim isključivo na njihovom spasenju i oduvek sam saosećao s njima.

Oni misle da će Mi biti lakše kad ih budem prognao u pakao, kao da imam nekakav specijalan ugovor s paklom, kao da sam Ja nekakvo specijalizovano odeljenje za prodaju ljudi, kao da sam stručnjak za obmanjivanje ljudi i da ću ih za skupe pare prodati čim Mi dopadnu šaka. Iako to ne govore otvoreno, to je ono u šta svim srcem veruju. Iako Me svi oni vole, to čine u tajnosti. Jesam li toliku cenu platio i toliko Sebe uložio u zamenu za to zrnce njihove ljubavi? Ljudi su prevaranti, a Ja sam uvek u ulozi prevarenog. Kao da sam isuviše naivan: čim opaze tu Moju slabu tačku, oni Me neprestano varaju. Nije Mi cilj da rečima koje izgovaram usmrtim ljude, niti da im nasumično lepim etikete – Moje su reči čovekova stvarnost. Poneka od Mojih reči je možda „preterana“, te u tom slučaju mogu samo da „molim“ ljude za oproštaj; pošto nisam „vešt“ u ljudskom jeziku, mnogo od onoga što kažem ne može da zadovolji njihove zahteve. Neke Moje reči ljudima možda probadaju srce, tako da Mi preostaje samo da ih „molim“ da prema Meni budu tolerantni; budući da nisam vešt u oblasti ljudske filozofije za ovozemaljsko ophođenje i da se ne izražavam naročito precizno, ljudi se zbog mnogih Mojih reči mogu ponekad osećati postiđeno. Možda neke od Mojih reči govore o korenu ljudske bolesti i razotkrivaju je, pa ti stoga, pošto nemam nameru da te povredim, savetujem da uzmeš neki od lekova koje sam za tebe pripremio, a koji nemaju neželjene efekte. Neke od Mojih reči možda ne zvuče „realno“, ali „molim“ ljude da ne paniče – nisam naročito „spretan“ u rukama i nogama, tako da Moje reči tek treba da budu sprovedene u delo. Tražim od ljudi da prema Meni budu „suzdržani“. Jesu li ove reči ljudima od koristi? Nadam se da će oni iz njih moći da izvuku nešto korisno, kako Moje reči ne bi baš uvek bile uzaludne!

9. april 1992. godine