Za Mene nikad nije bilo mesta u ljudskom srcu. Kad istinski tražim ljude, oni čvrsto zažmure i ignorišu Moje postupke, kao da sve radim u pokušaju da njima ugodim, te ih Moji postupci stalno zgražavaju. Kao da sam potpuno lišen samosvesti i kao da se stalno razmećem pred ljudima, zbog čega svi oni „ispravni i pravedni“ naprosto ključaju od besa. Ja ipak, čak i u tako nepovoljnim uslovima, izdržavam i nastavljam da obavljam Svoje delo. Stoga i kažem da sam isprobao sve slatke, kisele, gorke i opore ukuse ljudskog iskustva, da dolazim na krilima vetra i odlazim s prvim kapima kiše; kažem da sam doživeo progon članova porodice, da sam iskusio životne uspone i padove, kao i bol usled odvajanja od tela. Međutim, kad sam došao na zemlju, umesto da Mi požele dobrodošlicu zbog stradanja koje sam zbog njih pretrpeo, ljudi su „ljubazno“ odbili Moje dobre namere. Kako Me to ne bi zabolelo? Kako Me to ne bi uvredilo? Da li je moguće da sam se ovaplotio samo zato da bi se, na kraju, sve ovako završilo? Zašto Me ljudi ne vole? Zašto Mi na ljubav uzvraćaju mržnjom? Da li je moguće da Mi je suđeno da ovako patim? Ljudi su saosećajno plakali zbog Mog stradanja na zemlji i ražalili se nad nepravednošću Moje nesreće. Pa ipak, da li je iko ikada upoznao Moje srce? Ko bi ikada mogao da dokuči Moja osećanja? Ljudi su nekada prema Meni gajili duboku naklonost i često čeznuli za Mnom u svojim snovima – ali, kako bi ljudi na zemlji mogli da razumeju Moju volju na nebu? Iako su nekada uviđali Moju tugu, da li je iko ikada, kao Moj sapatnik, saosećao s Mojim nevoljama? Je li moguće da je savest ljudi na zemlji u stanju da dirne i da promeni Moje tužno srce? Zar ljudi na zemlji nisu u stanju da Mi išta kažu o neizrecivoj nevolji koju nose u srcu? Iako su duhovi i Duh međusobno zavisni, ljudski su mozgovi, zbog telesnih barijera, „izgubili kontrolu“. Nekada sam ljude podsećao da dođu preda Me, ali Moji pozivi nisu ljude naveli da ispune Moje zahteve; oni su samo gledali u nebo, očiju punih suza, kao da trpe neopisivu muku i kao da im nešto stoji na putu. I tako su se, sklopivši ruke, poklonili pod nebesima, preklinjući Me. Pošto sam milostiv, darujem ljude Svojim blagoslovima i, dok dlanom o dlan, stiže vreme za Moje lično pojavljivanje među ljudima – ali čovek je već odavno zaboravio na svoju zakletvu Nebu. Zar se u tome upravo ne ogleda čovekovo buntovništvo? Zašto čovek stalno pati od „amnezije“? Jesam li ga izbo nožem? Jesam li Mu oborio telo na zemlju? Pričam mu o osećanjima koje nosim u srcu; pa zašto Me onda stalno izbegava? U svojim sećanjima, ljudi kao da su nešto izgubili i nikako to ne mogu da nađu, ali deluje i da su im sećanja netačna. Ljudi, dakle, u svom životu stalno pate od zaborava, te su dani života celog čovečanstva u rasulu. Pa ipak, niko povodom toga ne preduzima baš ništa; ljudi ne rade ništa drugo osim što jedni druge gaze i ubijaju, što je i dovelo do sadašnjeg stanja katastrofalnog poraza i prouzrokovalo da sve u vaseljeni padne u mutnu vodu i blato, bez ikakve šanse za spasenje.

Kad sam došao među ljude, upravo su Mi u tom trenutku ljudi postali odani. U to vreme, velika crvena aždaja je takođe počela da svoje ubilačke ruke spušta na ljude. Prihvatio sam „poziv“ i došao da s ljudima „sednem za svečanu trpezu“, držeći u rukama „pozivnicu“ koju su Mi ljudi poslali. Kad su Me ugledali, ljudi nisu na Mene obraćali pažnju, jer se nisam okitio raskošnom odećom, već sam samo sa Svojom „ličnom kartom“ došao da s ljudima sednem za sto. Nije bilo skupe šminke na Mom licu, niti krune na Mojoj glavi, a na nogama sam nosio samo par običnih cipela domaće izrade. Ljude je ponajviše razočaralo to što nije bilo karmina na Mojim usnama. Reči mi, pritom, nisu bile uljudne, niti je Moj jezik bio izraz veštog pisca; umesto toga, svaka Moja reč je prodirala do najvećih dubina ljudskog srca, što je donekle doprinelo „povoljnom“ utisku koji sam na njih ostavio. Pomenuto pojavljivanje bilo je dovoljno da od ljudi dobijem „poseban tretman“, pa su se prema Meni ponašali kao prema najobičnijem neotesanom seljaku, koji ništa ne zna o svetu i lišen je svake mudrosti. Ipak, dok su davali „novčane priloge“, ljudi Me i dalje nisu smatrali čestitim, već su preda Me dolazili bez ikakvog poštovanja, nevoljno i naprasito. Kad sam ispružio ruku, oni su se momentalno zapanjili, a zatim kleknuli i glasno povikali. Pokupili su sve Moje „novčane priloge“. Pošto je iznos bio veliki, odmah su pomislili da sam milioner i sa Mene, bez Moje saglasnosti, strgli odrpanu odeću i zamenili je novom – to Me, međutim, nije usrećilo. Budući da nisam navikao na tako lagodan život i da prezirem ovakav „prvoklasni“ tretman, jer sam izdanak svete kuće i, može se reći, rođen u „siromaštvu“, nisam navikao da živim luksuzno, s ljudima koji mi u svemu povlađuju. Ja bih samo hteo da ljudi budu u stanju da razumeju osećanja koja nosim u srcu i da mogu da podnesu malo muke, kako bi iz Mojih usta prihvatili neke neugodne istine. Pošto nikad nisam bio u stanju da govorim o teoriji, niti da se u društvu, poput ljudskog roda, pritajeno vladam ne bih li došao u kontakt s ljudima, i pošto nisam u stanju da Svoje reči krojim prema ljudskom izgledu i psihologiji, ljudi su Me oduvek mrzeli, smatrali da ne zavređujem da sa Mnom stupaju u interakciju, i govorili da imam oštar jezik i da stalno povređujem ljude. Pa ipak, Ja nemam drugog izbora: nekada sam „studirao“ psihologiju čoveka, jednom sam „oponašao“ čovekovu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, a jednom čak i pohađao „filološki fakultet“, kako bih naučio ljudski jezik i ovladao sredstvima njihovog izražavanja i govora koji dolikuje njihovoj pojavi – pa ipak, iako sam uložio mnogo truda i posetio mnoge „stručnjake“, na kraju je sve propalo. U Meni nikada nije bilo ničeg ljudskog. Za sve ove godine, Moji napori nikada nisu urodili plodom i Ja se nikad nisam izveštio u korišćenju ljudskog jezika. Stoga su se čuvene izreke, poput one da se „naporan rad isplati“, kao „rikošet“ oduvek odbijale od Mene, što za posledicu ima to da je ovim rečima na zemlji došao kraj. Bog na nebesima je taj aforizam demantovao, a da ljudi toga nisu ni svesni, što je dovoljan dokaz da su takve reči neodržive. Ja se zbog toga ljudima izvinjavam, ali se tu ništa ne može uraditi – to Me sleduje zato što sam tako „glup“. Nisam sposoban da naučim ljudski jezik, da ovladam njihovom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, niti da se družim s ljudima. Ljudima jedino savetujem da budu strpljivi, da potisnu gnev u svojim srcima i da ne povređuju sebe zbog Mene. Ko nas je naveo da komuniciramo jedni sa drugima? Ko je učinio da se baš u ovom trenutku sretnemo? Ko nas je naterao da delimo iste ideale?

Moja se narav provlači kroz svaku Moju reč, ali ljudi nisu u stanju da iz Mojih reči tu narav dokuče. Oni samo cepidlače oko onoga što izgovaram – kakva korist od toga? Mogu li ih njihove predstave o Meni učiniti savršenima? Može li išta na zemlji da ispuni Moju volju? Uporno sam pokušavao da ljude naučim kako da govore Moje reči, ali oni, kao da im je jezik svezan, nikada nisu mogli da nauče da Moje reči izgovaraju onako kako bih Ja to želeo. Pokušavao sam čak i sa metodom usta-na-usta, ali oni ipak nisu nikako mogli da ih nauče. Tek nakon toga, došao sam do sledećeg otkrića: kako bi ljudi na zemlji uopšte mogli da izgovore nebeske reči? Zar to ne bi bilo protivno zakonima prirode? Međutim, zbog ljudske revnosti i radoznalosti prema Meni, upustio sam se u drugi deo rada na ljudima. Ljudima se nikad nisam rugao zbog njihovih nedostataka, već sam im pružao ono što im nedostaje. Jedino zbog toga ljudi imaju donekle povoljan utisak o Meni, te stoga koristim ovu priliku da ljude još jedanput okupim oko Sebe, kako bi mogli da uživaju u još jednom delu Mog bogatstva. U ovom trenutku, ljudi su ponovo obuzeti srećom, veseljem i smehom koji lebdi oko raznobojnih oblaka na nebu. Ja otvaram srca ljudi, čime oni odmah stiču novu vitalnost i ne žele više da se kriju od Mene, te probavši slatki ukus meda, iznose sve svoje bezvredne trice da ih razmene – kao da sam im Ja postao mesto za prikupljanje smeća ili stanica za upravljanje otpadom. Čim ugledaju „reklame“ postavljene unaokolo, ljudi dolaze preda Me puni elana, misleći valjda da će moći da ućare par „suvenira“, te mi zato svi šalju „pisma“, sa molbom da im omogućim učešće u događajima koje sam organizovao. U tom trenutku, oni još uvek ne strahuju od gubitaka, jer „kapital“ obuhvaćen ovim aktivnostima nije veliki i stoga se oni usuđuju da prihvate rizik koji učešće sa sobom nosi. Kad ne bi bilo suvenira koji se dobijaju po osnovu učešća, ljudi bi napustili arenu i tražili bi da im vratim novac, uz koji bi Mi obračunali i „kamatu“ koju im dugujem. Upravo zbog toga što je današnji životni standard porastao i dostigao „nivo umerenog prosperiteta“ i „modernizaciju“, pri čemu „viši službenik“ lično „odlazi na selo“ da bi organizovao posao, vera se kod ljudi odmah umnogostručila – a zbog toga što im je „konstitucija“ sve bolja i bolja, oni Me gledaju s divljenjem i voljni su da stupe u kontakt sa Mnom kako bi stekli Moje poverenje.

11. april 1992. godine