Kad se ljudi okupe oko Mene, srce Mi je ispunjeno radošću. Odmah im iz Svoje ruke delim blagoslove, kako bi se i dalje sastajali sa Mnom, a ne da mi budu neprijatelji koji ustaju protiv Mene, već prijatelji koji su sa Mnom usaglašeni. Tako se i prema ljudima odnosim na srdačan način. Ja u Svom radu na čoveka gledam kao na člana neke važne organizacije i stoga mu posvećujem veću pažnju, jer je on oduvek bio predmet Mog dela. Ustanovio sam Svoje mesto u srcima ljudi, kako bi njihova srca mogla da se ugledaju na Mene – oni, pak, i dalje pojma nemaju zašto to činim, pa ne rade ništa osim što čekaju. Iako postoji mesto koje sam u srcima ljudi ustanovio za Sebe, oni ne zahtevaju da tamo boravim. Umesto toga, čekaju da im u srca iznenada stigne „Onaj Sveti“. Pošto Mi je identitet isuviše „nizak“, ne odgovaram zahtevima ljudi i oni Me stoga izgone. Oni zapravo žele uzvišenog i moćnog „Mene“, ali Ja se pri dolasku nisam na taj način ukazao ljudima, pa su oni nastavili da zure u daljinu, čekajući onog koji im je u srcu. Kada sam došao pred ljude, oni su Me pred čitavom masom odbacili. Mogao sam samo da stojim po strani, da čekam da se čovek „pozabavi“ sa Mnom i da gledam šta će ljudi na kraju uraditi sa Mnom, sa tim defektnim „proizvodom“. Ne gledam u ožiljke ljudi, već u one njihove delove koji su bez ožiljaka, i to Mi pruža zadovoljstvo. Ja sam u njihovim očima tek jedna „zvezdica“ koja je sišla s neba; naprosto sam poslednji po važnosti na nebu, a Moj današnji dolazak na zemlju naredio je Bog. Rezultat svega toga je da su ljudi osmislili više različitih tumačenja reči „Ja“ i „Bog“, užasno se plašeći pomisli da smo Bog i Ja jedno te isto. Pošto Moj lik nema ničeg zajedničkog s Božjim pojavom, svi misle da sam nekakav sluga, koji ne pripada Božjoj porodici, i da to nije Božji lik. Moguće je da ima ljudi koji su videli Boga – ali, usled nedostatka Mog zemaljskog uvida, Meni se Bog nikada nije „ukazao“. Možda imam premalo „vere“, pa Me ljudi stoga smatraju niskim. Oni zamišljaju da će neko ko zaista jeste Bog zasigurno poznavati ljudski jezik, zato što je Bog Stvoritelj. Stvari, međutim, stoje potpuno obrnuto: ne samo što nisam stručnjak za ljudski jezik, već ima trenutaka kad ne mogu čak ni da „nadoknadim“ čovekove „nedostatke“. Kao rezultat toga, osećam se pomalo „krivim“, jer se ne ponašam onako kako to ljudi „zahtevaju“, već samo pripremam materijal i radim u skladu s onim što njima „nedostaje“. Za zahteve koje postavljam čoveku nikako se ne bi moglo reći da su veliki, ali ljudi ipak misle drugačije. Stoga se njihova „poniznost“ otkriva u svakom njihovom pokretu. Skloni su da uvek idu ispred Mene i da Me vode, plašeći se da se ne izgubim, užasno strahujući da ne zalutam u prastare šume, duboko u brdima. Kao rezultat toga, ljudi su Me uvek vodili napred, duboko strahujući da ću upasti u tamnicu. Imam donekle „povoljan utisak“ o čovekovoj veri, zato što su ljudi zbog Mene „dirinčili“ ne razmišljajući ni o hrani ni o snu, do te mere da su, trudeći se Mene radi, proveli mnoge besane noći i čak načisto osedeli – to je sasvim dovoljan dokaz da je njihova vera „prevazišla“ vaseljene i „nadmašila“ apostole i proroke iz prošlih vekova.

Ja im ne aplaudiram razdragano zbog njihovih sjajnih veština, niti ih gledam hladno i sa visine zbog njihovih nedostataka. Naprosto, radim ono što Mi je dopalo u ruke. Nikome ne pružam poseban tretman, već jednostavno radim po Svom planu. Ipak, ljudima je Moja volja nepoznata, pa Me i dalje mole da im nešto dam, kao da bogatstva koja sam im pružio nisu dovoljna da ispune njihove zahteve, kao da potražnja nadmašuje ponudu. U današnje doba, međutim, svi osećaju „inflaciju“ – usled čega su im ruke pune onoga što sam im podario radi njihovog uživanja. Upravo zbog toga osećaju odbojnost prema Meni, tako da su im životi ispunjeni haosom, pa ne znaju ni šta treba, ni šta ne treba da jedu. Neki se čak uporno drže stvari koje sam im podario za uživanje, pažljivo ih posmatrajući. Budući da su nekada trpeli glad i da ne mogu tako lako da dođu do današnjih uživanja, svi su Mi „beskrajno zahvalni“ i u izvesnoj su meri promenili stav prema Meni. Stalno plaču preda Mnom; pošto sam im toliko toga dao, i dalje Me drže za ruku, ispuštajući pri tom „zvuke zahvalnosti“. Krećem se povrh vaseljena i, dok hodam, posmatram ljude iz čitave vaseljene. Među gomilom ljudi na zemlji, nikad nije bilo onih koji bi bili prikladni za Moje delo i koji bi Me iskreno voleli. Stoga Ja, u ovom trenutku, zaprepašćeno uzdišem, a ljudi se odmah razilaze, da se više nikad ne okupe, užasnuti od pomisli da ću ih „sve pohvatati u jednu mrežu“. Koristim ovu priliku da dođem među ljude i da obavim Svoje delo – delo koje je prikladno – među ovim rasutim ljudima, birajući one koji su prikladni da Svoje Delo obavim u njima. Ne želim da ljude „zadržim“ usred Moje grdnje, tako da nikad ne mogu da pobegnu. Ja naprosto obavljam delo koje moram da obavim. Došao sam da od čoveka zatražim „pomoć“; pošto Mom upravljanju nedostaju ljudska dela, ne mogu uspešno da dovršim Svoje delo, čime je sprečen delotvorni nastavak Mog rada. Nadam se samo da ljudi poseduju rešenost da sarađuju sa Mnom. Ne tražim da Mi spremaju ukusna jela, ne tražim da Mi pripreme neko pogodno mesto na koje bih spustio glavu, niti da Mi sašiju lepu odeću – takve Me stvari uopšte ne zanimaju. Moje će srce biti zadovoljno onda kad ljudi budu bili u stanju da razumeju Moju volju i da, rame uz rame, napreduju sa Mnom.

Ko Me je na zemlji ikada primio svim srcem? Ko Me je ikada iskreno voleo? Čovekova je ljubav uvek razvodnjena; čak ni Ja „ne znam“ zašto ljudi nisu u stanju da suvo i nerazblaženo vole. I u čoveku, dakle, takođe ima mnogo skrivenih „tajni“. Među stvorenim bićima, čovek je taj koji se smatra „čudesnim“ i „nedokučivim“, usled čega on preda Mnom ima „kvalifikacije“, baš kao da mu je status jednak Mom – ali on u tom svom „statusu“ ne vidi ništa čudno. Ovde se ne radi o tome da Ja ljudima ne dozvoljavam da se nađu u toj poziciji i da u njoj uživaju; želim samo da imaju osećaj za pristojnost i da o sebi ne gaje previsoko mišljenje; velika je razdaljina između neba i zemlje, da i ne govorimo o razdaljini između Boga i čoveka. Zar udaljenost između Boga i čoveka nije još veća? Na zemlji smo čovek i Ja „u istom čamcu“ da „zajedno prebrodimo buru“. Moj identitet Me ne oslobađa od nevolja ljudskog sveta i upravo sam se zbog toga našao u okolnostima u kojima se danas nalazim. Na zemlji nikad nisam imao mirno boravište, zbog čega ljudi i kažu da „Sin čovečji nikada nije imao gde da spusti Svoju glavu“. Kao rezultat toga, ljudi su takođe prolili mnogo suza saosećajući sa Mnom i odvojili po nekoliko desetina juana za „fond za pomoć“ namenjen Meni. Samo zahvaljujući tome, Ja imam gde da otpočinem; da nije bilo „pomoći“ od ljudi, ko zna gde bih završio!

Kad Moje delo bude privedeno kraju, neću više tražiti „finansijsku pomoć“ od ljudi; umesto toga, obavljaću funkciju koja Mi je urođena i sve ću „stvari is Svoje kuće“ razdeliti ljudima da u njima uživaju. Danas su svi podvrgnuti Mojim kušnjama. Kad se Moja ruka formalno spusti na čoveka, ljudi Me više neće gledati zadivljenim očima, već će se prema Meni odnositi s mržnjom, a Ja ću im istog trena iščupati srce, da posluže kao primer. Čovekovo srce analiziram pod „mikroskopom“ – u njemu nema ni trunke iskrene ljubavi prema Meni. Ljudi su Me godinama varali i obmanjivali – ispostavilo se da i u levoj pretkomori i u desnoj komori nose otrov mržnje prema Meni. Stoga nije ni čudo što prema njima imam takav stav. Pa ipak, oni o tome i dalje nemaju pojma, pa čak to i ne priznaju. Ne bude se čak ni kad im pokažem rezultate Svog istraživanja; kao da je, u njihovim glavama, sve to stvar prošlosti, koju danas ne treba više pominjati. Ljudi, dakle, te „laboratorijske rezultate“ samo ravnodušno posmatraju. Vraćaju Mi listu rezultata i odlaze. Štaviše, govore stvari poput: „Ovo uopšte nije važno i nema nikakvog uticaja na moje zdravlje.“ Osmehuju se prezrivo, a onda im iz očiju sevne blagi preteći pogled, kao da hoće da Mi kažu da ne treba da budem tako domišljat, da moram da budem površan. Kao da sam, otkrivajući njihove unutrašnje tajne, prekršio ljudske „zakone“, pa Me stoga još više mrze. Ja tek tada uviđam izvor njihove mržnje. To je zato što im krv teče dok ih gledam, a kad im prođe kroz arterije i uđe u srce, Ja tek u tom trenutku dolazim do novog „otkrića“. Pa ipak, ljudi o tome ništa ne misle. Do krajnosti su nemarni i uopšte ne razmišljaju o tome šta dobijaju a šta gube, čime u dovoljnoj meri pokazuju svoj duh „nesebične“ predanosti. Nimalo se ne obaziru na stanje vlastitog zdravlja i zarad Mene „jurcaju unaokolo“. U tome se ujedno ogleda i njihova „vernost“ i sve ono što je u vezi s njima „pohvalno“, te im stoga još jednom šaljem pismo „pohvale“, kako bih ih obradovao. Međutim, čim pročitaju ovo „pismo“ oni se malko naljute, jer je sve što rade odbačeno Mojim nečujnim pismom. Iako sam im oduvek davao smernice dok rade, izgleda da se ljudi gnušaju Mojih reči; stoga oni, čim zaustim da nešto kažem, čvrsto zažmure i dlanovima pokriju uši. Ne gledaju Me s poštovanjem zbog Moje ljubavi, već su Me oduvek mrzeli zbog toga što sam im ukazivao na nedostatke i otkrivao sve dobro što u sebi nose, usled čega su pretrpeli gubitke na poslu i izgubili imanje. Stoga i njihova mržnja prema Meni raste.

14. april 1992. godine