Nekada je u Mojoj kući bilo onih koji su veličali Moje sveto ime, koji su neumorno radili na tome da Moja slava na zemlji ispuni čitav nebeski svod. Zbog toga sam bio presrećan, a srce Mi je bilo ispunjeno slašću – ali ko bi mogao da radi umesto Mene, danonoćno se odričući sna? Rešenost koju čovek preda Mnom pokazuje pričinjava Mi zadovoljstvo, ali njegovo buntovništvo u Meni izaziva gnev; stoga, pošto se čovek nikad ne pridržava svoje dužnosti, Ja zbog njega sve više tugujem. Zašto ljudi nikada nisu u stanju da se posvete Meni? Zašto uvek pokušavaju da se nagode sa Mnom? Da li im ličim na glavnog upravnika nekog trgovinskog centra? Kako to da Ja svesrdno ispunjavam sve što ljudi traže od Mene, dok od onoga što Ja tražim od čoveka nikad ne bude ništa? Je li moguće da u poslovima nisam ni približno toliko vešt kao čovek? Kako to da Me ljudi uvek nasamare lepim rečima i laskanjem? Zašto ljudi uvek dolaze s „darovima“, pokušavajući da u Moju kuću uđu na mala vrata? Jesam li tome učio čoveka? Zašto ljudi rade takve stvari brzo i čisto? Zašto su uvek motivisani da Me prevare? Dok boravim među njima, ljudi na Mene gledaju kao na stvoreno biće; kada sam na trećem nebu, smatraju Me Svemogućim, onim koji ima vrhovnu vlast nad svim stvarima; dok sam na nebeskom svodu, vide Me kao Duha koji ispunjava sve stvari. Ukratko, za Mene nema prikladnog mesta u srcima ljudi. Ljudi Me se gnušaju kao da sam nezvani gost, a kad ponesem ulaznicu i sednem na svoje mesto, oni Me teraju odatle, govoreći da tu za Mene nema mesta ili da sam seo na pogrešno mesto, tako da nemam drugog izbora nego da, besan, odem od njih. Odlučio sam da se više ne bavim njima, jer su previše uskogrudi, a njihova je velikodušnost isuviše slabašna. Neću više s njima jesti za istom trpezom, niti ću provoditi vreme s njima na zemlji. Međutim, čim progovorim, ljudi se čude; plaše se da ću otići, pa Me neprestano zadržavaju. Čim vidim njihovo prenemaganje, postajem pomalo sumoran i osećam se usamljeno u Svom srcu. Ljudi se plaše da ću ih ostaviti, pa, kad se rastanemo, zvuk plača namah ispuni zemlju, a lica su im oblivena suzama. Brišem im suze i ponovo ih podižem, a oni Me gledaju molećivo, tobože Me preklinjući da ne odlazim, te Ja, zbog te njihove „iskrenosti“, ostajem sa njima. Pa ipak, može li iko razumeti bol koji nosim u srcu? Ko je svestan stvari o Meni o kojima se ne sme govoriti? U očima ljudi, kao da sam potpuno lišen emocija, tako da smo oduvek pripadali dvama različitim porodicama. Kako bi oni uopšte mogli da osete tugu koju nosim u srcu? Oni žude isključivo za vlastitim zadovoljstvima i uopšte ne vode računa o Mojim namerama, jer im je svrha Mog plana upravljanja sve dosad bila nepoznata, pa čak i danas još uvek tiho moljakaju – a kakvu korist imaju od toga?

Dok boravim među ljudima, u njihovim srcima zauzimam određeno mesto; pošto sam im se javio u telu i pošto ljudi žive u starom telu, oni se prema Meni uvek ophode telesno. Pošto poseduju samo telo, bez drugih dodataka, oni su „sve što imaju“ dali Meni. Pa ipak, oni ništa ne znaju, već preda Mnom samo „nude svoju odanost“. Ono što žanjem je bezvredno smeće – ali, oni ne misle tako. Kad njihove „darove“ poredim sa Svojim stvarima, ljudi istog trena prepoznaju Moju dragocenost i tek tada uviđaju Moju neizmernost. Ne osećam se ponosnim zbog njihovih pohvala, već se i dalje ukazujem ljudima, kako bi svi mogli da Me u potpunosti upoznaju. Kad im se pokažem u celosti, gledaju Me širom otvorenih očiju i preda Mnom nepomično stoje, poput stubova soli. A kad vidim koliko su čudni, teškom mukom se suzdržavam da ne prasnem u smeh. Pošto posežu za stvarima koje traže od Mene, dajem im ono što imam u rukama, a oni to čvrsto stiskaju uz svoje grudi, pazeći na Moje darove kao na novorođenče, čineći to, doduše, samo privremeno. Čim promenim okruženje u kojem borave, oni tu svoju „bebu“ odmah odbacuju u stranu i beže glavom bez obzira. Ja sam, u očima ljudi, samo pomoćnik koji im je uvek i na svakom mestu dostupan; kao da sam konobar koji dolazi na poziv. Ljudi su se, dakle, uvek „ugledali“ na Mene, kao da posedujem neograničenu moć da se izborim sa katastrofama, i stoga su Me uvek držali za ruku, vodeći Me na svoja putovanja po celom svetu, kako bi svi mogli da vide da je Suveren uz njih i kako se niko ne bi usudio da ih obmanjuje. Odavno sam prozreo njihove trikove, poput onog kad se „lisica pretvara da je veličanstveni tigar“, jer svi oni „započinju vlastiti biznis“, sa željom da na prevaru profitiraju. Odavno sam prozreo njihove podmukle i zlonamerne spletke, ali stvar je naprosto u tome što ne želim da poremetim naše odnose. Ne želim da pravim probleme ni oko čega – u tome nema nikakve vrednosti ni značaja. Ja samo obavljam delo koje moram da obavim, s obzirom na čovekove slabosti; u suprotnom, pretvorio bih ih u pepeo i ne bih im više dozvolio da postoje. Međutim, delo koje obavljam ima smisla, te stoga ljude ne grdim olako. Upravo iz tog razloga, ljudi su svom telu oduvek davali punu slobodu. Oni ne poštuju Moje namere, ali su oduvek kamčili od Mene pred Mojom sudnicom. Ljudi su tako hrabri: čak i kad im prete svim mogućim „spravama za mučenje“, oni se nimalo ne kolebaju. Suočeni s istinom, oni su i dalje nesposobni da iznesu bilo kakve činjenice, i ne rade ništa osim što Mi se tvrdoglavo opiru. Kad od njih zatražim da na videlo iznesu sve što je prljavo, oni Mi i dalje pokazuju samo svoje prazne šake – kako da onda i drugi to ne upotrebe kao svoj „uzor“? To je zato što je ljudska „vera“ toliko velika da su „dostojni divljenja“.

Započeo sam sa obavljanjem Svog dela širom vaseljene; ljudi iz čitave vaseljene iznenada počinju da se bude i da se kreću oko Moga dela, koje čini jezgro, tako da svi oni, dok „putujem“ unutar njih, izbegavaju Sotonine okove i ne trpe stradanje usred Sotonine nesreće. Zbog dolaska Mog dana, ljudi su ispunjeni srećom, tuga u njihovim srcima iščezava, oblaci tuge na nebu pretvaraju se u kiseonik u vazduhu kojim plove, a Ja u tim trenucima uživam u sreći zbog zajedništva s ljudima. Čovekovi postupci Mi pružaju uživanje, tako da više ne osećam ogorčenost. Zajedno sa dolaskom Moga dana, stvari na zemlji koje su ispunjene vitalnošću iznova stiču koren svog postojanja, sve stvari na zemlji ponovo oživljavaju i Ja postajem temelj njihovog postojanja, jer Ja sam taj zbog kojeg sve stvari sijaju životom i zbog kojeg, takođe, tiho nestaju. Sve stvari, dakle, čekaju na zapovesti iz Mojih usta i zadovoljne su onim što Ja činim i što govorim. Ja sam među svim stvarima Svevišnji – pa ipak, Ja ujedno i živim među ljudima i njihova dela koristim kao manifestaciju Svog stvaranja neba i zemlje. Kad ljudi preda Mnom iznose svoje velike hvale, uzvišen sam među svim stvarima, a zemaljsko cveće sve lepše raste pod vrelim suncem, trava postaje zelenija, a oblaci na nebu sve plavlji. Na zvuk Moga glasa, ljudi trče tamo-amo; danas su, u Mom carstvu, njihova lica obasjana radošću i njihov život raste. Delujem među Svojim izabranim narodom i ne dopuštam da Moje delo bude ukaljano čovekovim idejama, jer Svoje delo obavljam lično. Dok radim, nebo i zemlja i sve na njima menja se i obnavlja, a kad dovršim Svoje delo, čovek je potpuno obnovljen, ne opterećuje ga više ono što od njega tražim, jer zemljom odjekuju radosni zvuci, te stoga ovu priliku koristim da ljudima razdelim blagoslove koje sam im namenio. Dok carujem u Svom carstvu, svi ljudi Me se plaše, ali dok carujem među ljudima i živim sa njima, oni u Meni ne pronalaze radost, zato što su im predstave o Meni isuviše teške i tako duboko usađene da ih je teško iskoreniti. Zbog čovekove manifestacije, Ja obavljam Svoje delo, koje je primereno, a kad se uzdignem u nebeske visine i na čoveka pustim Svoj gnev, različita mišljenja ljudi o Meni namah se raspu u pepeo. Tražim da mi ispričaju još neke svoje predstave o Meni, ali oni su zabezeknuti, kao da nemaju ništa da Mi kažu i kao da su ponizni. Što više živim u predstavama ljudi, to Me oni više vole, a što više živim izvan njihovih predstava, to se oni sve više udaljavaju od Mene i stvaraju sve brojnija mišljenja o Meni zato što sam, od stvaranja sveta do danas, uvek živeo u njihovim predstavama. Kad danas dolazim među ljude, Ja razvejavam sve njihove predstave, usled čega Me oni naprosto odbijaju – ali Ja ipak imam odgovarajuće metode za orezivanje njihovih predstava. Ljudi ne treba da budu zabrinuti niti uznemireni; čitav ću ljudski rod spasti Svojim vlastitim metodima, učiniću da Me svi ljudi vole i dopustiću im da u Mojim blagoslovima uživaju na nebu.

17. april 1992. godine