Jednom sam čoveka pozvao da ga ugostim u Svojoj kući, ali je on na Moj poziv samo jurcao tamo-amo – kao da sam ga, umesto u goste, poveo na stratište. I tako Mi je kuća ostala pusta, zato što Me se čovek uvek klonio i što je prema Meni uvek bio oprezan. Na taj Mi je način delimično onemogućio da obavim Svoje delo, usled čega sam ga lišio gozbe koju sam mu bio pripremio, jer on nije hteo da uživa u toj gozbi, pa ga na to nisam ni prisiljavao. Čovek je, međutim, iznenada ogladneo i pokucao Mi na vrata, tražeći od Mene pomoć – videvši ga u tako strašnoj nevolji, kako sam mogao a da ga ne izbavim? I tako mu Ja ponovo priredim gozbu, da uživa u njoj, a on tek tada oseća koliko sam vredan divljenja i počinje da zavisi od Mene. Zbog Mog stava prema njemu, on počinje da Me „bezrezervno“ voli i više ne podozreva da ću ga poslati u „zemlju kremacije“, jer to nije Moja namera. On, dakle, počinje uistinu da zavisi od Mene tek nakon što vidi Moje srce, što pokazuje koliko je „oprezan“. Mene, pak, nimalo ne brine njegova prevrtljivost, već Svojim toplim zagrljajem pokrećem ljudska srca. Zar to nije ono što trenutno radim? Nije li to ono što se kod ljudi manifestuje u sadašnjoj etapi? Zašto su oni u stanju da čine takve stvari? Zašto su opsednuti takvim osećanjima? Da li je to zato što Me uistinu poznaju? Ili zato što Me zaista bezgranično vole? Ja nikoga ne prisiljavam da Me voli, već im naprosto dajem slobodu da sami biraju; ne mešam se u to, niti im pomažem dok biraju vlastitu sudbinu. Ljudi su preda Mnom postali rešeni, izneli su Mi svoju rešenost da je pregledam, a kad sam otvorio vreću sa oznakom „ljudska rešenost“, unutra sam video nešto što je, iako zbrkano, bilo poprilično „obilno“. Gledali su Me razrogačenim očima, užasno se plašeći da ću istrgnuti njihovu rešenost. Ipak, zbog čovekove slabosti, Svoj sud nisam doneo na samom početku, već sam zatvorio vreću i nastavio da obavljam delo koje moram da obavim. Čovek, međutim, na tragu Mog dela ne stupa u Moje smernice, već ga i dalje zanima samo to da li sam pohvalio njegovu rešenost. Iako sam uradio toliko posla i izgovorio tolike reči, čovek do dan-danas nije u stanju da dokuči Moje namere, a Meni se, zbog svakog njegovog zbunjujućeg postupka, vrti u glavi. Zašto nikad nije u stanju da dokuči Moje namere i zašto postupa tako brzopleto i svojevoljno? Da li je pretrpeo moždani udar? Da li je moguće da ne razume reči koje izgovaram? Kako to da nije u stanju da utaba stazu i da postane uzor budućim pokoljenjima, uprkos tome što uvek postupa gledajući pravo ispred sebe? Da li je Petru imao ko da bude uzor? Zar Petar nije opstao zahvaljujući Mojim smernicama? Zašto su današnji ljudi nesposobni za to? Zašto oni, i nakon što su dobili uzor koji bi mogli da slede, još uvek nisu u stanju da udovolje Mojim namerama? To pokazuje da čovek još uvek nema poverenja u Mene, što je i dovelo do današnjih bednih okolnosti.

Uživam dok posmatram ptičice kako lete nebom. Iako nisu preda Me iznele svoju rešenost i ne poseduju reči kojima bi Me „snabdele“, one uživaju u svetu koji sam im podario. Čovek je, međutim, nesposoban za to, a na licu mu se ogleda seta – je li moguće da mu dugujem toliko da ne mogu da mu platim? Zašto mu je lice uvek izbrazdano suzama? Divim se cvatu ljiljana po brdima; cveće i trave prostiru se niz padine, ali ljiljani obasjavaju Moju slavu na zemlji još pre dolaska proleća – može li čovek tako nešto da postigne? Da li bi i on mogao da o Meni svedoči na zemlji pre Mog povratka? Da li bi mogao da u Moje ime posveti sebe u zemlji velike crvene aždaje? Kao da su Moje izjave prožete zahtevima prema njemu – on Me se zbog tih zahteva gnuša; plaši se Mojih reči jer mu je telo preslabo i u osnovi je nesposoban da postigne ono što od njega tražim. Čim zaustim da nešto kažem, vidim ljude na zemlji kako beže glavom bez obzira, kao da pokušavaju da uteknu od gladi. Čim pokrijem lice i okrenem se, ljude momentalno obuzima panika. Ne znaju šta da rade, jer se plaše Mog odlaska; u njihovim predstavama, dan Mog odlaska je dan u kojem će se na njih sručiti katastrofa s neba, dan početka njihove kazne. Pa ipak, sve što radim upravo je suprotno čovekovim predstavama; nikada se nisam ponašao u skladu s njegovim predstavama i nikada nisam dopuštao da one budu usklađene sa Mnom. Čovek biva ogoljen upravo u vreme Mog delovanja. Drugim rečima, Moji se postupci ne mogu meriti ljudskim predstavama. Od momenta stvaranja pa sve do danas, u onome što činim niko nikada nije otkrio neki „novi kontinent“; niko nikada nije shvatio zakone po kojima delujem i niko nikada nije otvorio novi izlaz. Prema tome, ljudi danas još uvek nisu sposobni da izađu na pravi put – upravo to je ono što im nedostaje i ono u šta treba da zakorače. Od momenta stvaranja pa sve do danas, nikada nisam započinjao neki takav poduhvat. Samo sam dodao nekoliko novih stavki Svom delu u poslednjim danima. Ipak, čak i pod tako očiglednim okolnostima, ljudi još uvek nisu u stanju da dokuče Moje namere – zar to nije upravo ono što im nedostaje?

Nakon što zakoračim u novo delo, pred čoveka postavljam nove zahteve. Moji raniji zahtevi kao da nisu delovali na čoveka, i zato ih je i zaboravio. Koja su to nova sredstva pomoću kojih delujem? Šta to tražim od čoveka? Ljudi su u stanju da sami odmere da li je ono što su radili u prošlosti bilo u skladu s Mojim namerama i da li su njihovi postupci bili u granicama Mojih zahteva. Nema potrebe da pojedinačno kontrolišem njihove postupke; oni shvataju vlastiti rast i u glavi imaju jasnu predstavu o tome koliko daleko mogu da idu, te stoga nema potrebe da im to izričito govorim. Kad progovorim, neki će možda posrnuti; stoga sam izbegavao da im saopštavam ovaj deo Mojih reči, kako bih sprečio da ljudi zbog toga oslabe. Zar to neće biti korisnije za čovekovo traganje? Zar to neće biti korisnije za čovekovo traganje? Ko ne bi želeo da zaboravi svoju prošlost i da teži napretku? Zbog Svoje „nesmotrenosti“, Ja ne znam da li ljudi razumeju da su sredstva pomoću kojih govorim već zakoračila u novu oblast. Pored toga, budući da sam toliko „zaokupljen“ Svojim delom, nisam imao vremena da se raspitam da li ljudi razumeju ton kojim govorim. Stoga od ljudi tražim samo da imaju malo više razumevanja prema Meni. Pošto sam toliko „zaokupljen“ Svojim delom, ne mogu lično da posećujem osnove Svog dela kako bih ljude usmeravao, i stoga ih „nedovoljno razumem“. Jednom rečju, sada sam počeo da, ne obazirući se ni na šta drugo, navodim ljude da formalno zakorače u novi početak i u novi metod. Ljudi su iz svih Mojih izjava zaključili da u onome što govorim ima drskosti, humora i naročito snažnog podsmešljivog tona. Na taj se način nesvesno narušava harmonija između Mene i čoveka, usled čega se na licima ljudi gomilaju gusti oblaci. Mene to, međutim, ne sputava, već nastavljam da obavljam Svoje delo, zato što sve što govorim i što radim predstavlja neophodan deo Mog plana; sve što izustim čoveku pomaže, a ništa od onoga što radim nije beznačajno; sve što radim, poučno je za sve ljude. Upravo zbog toga što čoveku toliko toga nedostaje, Ja puštam sebi na volju i bez prestanka govorim. Neki možda očajnički iščekuju da pred njih postavim nove zahteve. U tom slučaju, udovoljavam njihovim potrebama. Na jednu stvar, međutim, moram da vas podsetim: nadam se da će ljudi na osnovu Mojih izjava steći više uvida. Nadam se da će postati pronicljiviji, kako bi od Mojih reči imali više koristi i kako bi na taj način ispunili Moje zahteve. Ranije su, u crkvama, ljudi vodili računa da prihvate da budu orezani i slomljeni. Moje su reči jeli i pili na temelju razumevanja njihovih ciljeva i izvora – danas, međutim, stvari stoje drugačije nego u prošlosti, i ljudi su potpuno nesposobni da dokuče izvor Mojih reči, te stoga nisu u prilici da da budu orezani i da ih slomim, budući da su svu svoju energiju utrošili jedući i pijući Moje reči. Oni, međutim, čak ni pod takvim okolnostima, i dalje nisu u stanju da ispune Moje zahteve, pa im stoga postavljam nove: tražim da zajedno sa Mnom zakorače u kušnje, da zakorače u grdnju. Dozvolite Mi, ipak, da vas na nešto podsetim: ovo nije ubijanje čoveka, već je to ono što Moje delo zahteva, zato što su Moje reči, u sadašnjoj etapi, čoveku isuviše nerazumljive i zato što čovek nije u stanju da sarađuje sa Mnom – ništa se tu ne može učiniti! Jedino što mogu jeste da čoveka privolim da u novi metod zakorači zajedno sa Mnom. Šta bi drugo moglo da se uradi? Zbog čovekovih nedostataka, Ja takođe moram da zakoračim u isti onaj tok u koji ulazi čovek – zar nisam Ja taj koji ljude treba da usavrši? Nisam li upravo Ja osmislio ovaj plan? Iako drugi zahtev nije težak, on nije manje važan od prvog. Moje delo među grupom ljudi poslednjih dana predstavlja poduhvat bez presedana, te stoga svi ljudi moraju da, zarad Mene, istrpe poslednje stradanje, kako bi čitav kosmos bio ispunjen Mojom slavom. Razumete li Moju nameru? Ovo je poslednji zahtev koji postavljam pred čoveka, što znači da se nadam da su svi ljudi u stanju da snažno i glasno svedoče o Meni pred velikom crvenom aždajom, da se poslednji put žrtvuju za Mene i da poslednji put ispune Moje zahteve. Jeste li zaista u stanju da to učinite? U prošlosti ste bili nesposobni da udovoljite Mome srcu – možete li sada, na samom kraju, da prekinete tu tradiciju? Dajem ljudima priliku da o tome dobro razmisle; pustio sam ih da sve pažljivo razmotre pre no što Mi konačno odgovore – grešim li što to činim? Čekam na čovekov odgovor, čekam njegovo „povratno pismo“ – imate li dovoljno vere da ispunite Moje zahteve?

20. april 1992. godine