Započeo sam Svoje delo među ljudima, dopuštajući im da žive sa Mnom u istom toku. Kad Svoje delo budem priveo kraju, i dalje ću biti među ljudima, jer oni su glavni predmet čitavog Mog plana upravljanja i želja Mi je da ih učinim gospodarima svih stvari. Iz tog razloga, Ja i dalje hodam među ljudima. Dok zajedno s ljudskim rodom stupam u sadašnju eru, osećam se krajnje opušteno, zato što se tempo Mog rada ubrzao. Kako da ljudi održe korak s tim? Iako sam mnogo toga uradio na obamrlim i otupelim ljudima, oni od toga nisu stekli gotovo ništa, zato što Me ne cene. Boravio sam među svim ljudima i posmatrao svaki njihov pokret gde god da se nađu, i nad zemljom i ispod nje. Svi koji se svrstavaju u „ljudska bića“ opiru Mi se, kao da su ljudi dužni da „Mi se opiru“ i kao da bi neizvršenjem te svoje dužnosti postali uboge skitnice, koje niko ne želi da usvoji. Uprkos tome, Ja ljude ne osuđujem proizvoljno, na osnovu njihovih postupaka i ponašanja. Umesto toga, podržavam ih i snabdevam u skladu s njihovim rastom. Pošto su ljudska bića centralni likovi čitavog Mog plana upravljanja, svima onima kojima je dodeljena uloga „ljudskih bića“ pružam dodatne smernice, kako bi tu svoju ulogu mogli da odigraju svesrdno i najbolje što mogu, i kako bi ova predstava koju režiram mogla da postigne sjajan uspeh. To je molba koju upućujem ljudskom rodu. Da li bi ljudi bili nesposobni da odigraju svoju ulogu, da se nisam molio za njih? Da li bi to onda značilo da sam u stanju da postignem ono što ljudi traže od Mene, ali da oni ne mogu da postignu ono što Ja tražim od njih? Može se reći da Svoju moć ne koristim da bih ljude ugnjetavao. Umesto toga, ovo je Moj poslednji zahtev, kojim ih preklinjem krajnje ozbiljno i iskreno. Jesu li oni doista nesposobni da urade ono što tražim? Dugi niz godina dajem ljudima, ali od njih ništa nisam dobio zauzvrat. Ko je ikada Meni išta dao? Treba li da Moja krv, znoj i suze budu poput planinske izmaglice? Mnogo sam puta ljude „vakcinisao“ i govorio im da Moji zahtevi prema njima nisu strogi. Zašto Me onda ljudi stalno izbegavaju? Da li zato što ću ih tretirati kao piliće i pobiti ih čim ih pohvatam? Jesam li stvarno tako brutalan i nehuman? Ljudi Me uvek odmeravaju na osnovu vlastitih predstava. Jesam li Ja u njihovim predstavama isti onakav kakav sam i na nebu? U ljudskim predstavama ne nalazim ništa u čemu bih uživao. Umesto toga, na njihova srca gledam kao na nešto što treba ceniti. Osećam, međutim, priličnu odbojnost prema njihovoj savesti, jer Ja, po njihovom mišljenju, uopšte i nemam savest. Stoga imam još neka mišljenja o njihovoj savesti. Odbijam, ipak, da direktno kritikujem njihovu savest, već nastavljam da ih strpljivo i sistematski usmeravam. Na kraju krajeva, ljudi su slabi i nesposobni za bilo kakav posao.

Danas zvanično ulazim u carstvo bezgranične grdnje, u kojoj uživam zajedno s ljudskim rodom. Svojom rukom ujedno izdajem komande i ljudi se pod Mojom komandom lepo ponašaju; niko se ne usuđuje da Mi se suprotstavi. Svi prate Moje smernice i obavljaju dužnosti koje im poveravam, jer je to njihov „posao“. Među svim stvarima na nebu i pod nebom, ko se ne pokorava Mojim planovima? Ko Mi nije nadohvat ruke? Ko ne hvali i ne veliča Moje reči i Moje delo? Ljudi se dive Mojim delima i postupcima, i tako se, zahvaljujući svakom Mom potezu, ulivaju u tok Moga dela. Ko može da se izvuče? Ko može da pobegne od posla koji sam mu poverio? Na osnovu Moje upravne odluke, ljudi su primorani da ostanu; da nije toga, svi bi se iskradali sa „linije fronta“ i postali bi „dezerteri“. Ko se ne plaši smrti? Mogu li ljudi uistinu da stave svoj život na kocku? Nikome se ne namećem, jer sam još odavno stekao temeljno razumevanje ljudske prirode. Stoga sam oduvek započinjao projekte koje ljudi nikada ranije nisu radili. Pošto niko ne bi mogao da obavi Moje delo, lično sam stupio na bojno polje, kako bih se upustio u borbu na život i smrt sa Sotonom. U današnje doba, Sotona se sasvim razgoropadio. Zašto ne koristim ovu priliku da pokažem fokus Svoga dela i otkrijem Svoju moć? Kao što sam već rekao, Sotonino lukavstvo Mi služi kao kontrast; zar ovo nije najbolja prilika za to? Tek se sada otvoreno osmehujem sa zadovoljstvom, jer sam postigao Svoj cilj. Neću više trčati unaokolo i od ljudi tražiti „pomoć“. Prestao sam da jurcam i više ne živim životom skitnice. Od sada ću živeti u miru. Ljudi će takođe biti živi i zdravi, jer je nastupio Moj dan. Na zemlji sam vodio naporan ljudski život, život u kojem su se naizgled desile brojne nepravde. Sa stanovišta ljudi, delio sam s njima radost i tugu, kao i njihove nedaće. I Sȃm sam, kao i oni, živeo na zemlji i pod kapom nebeskom. Ljudi su, stoga, na Mene uvek gledali kao na stvoreno biće. Pošto Me nisu videli onakvim kakav sam na nebu, oni se nikad nisu mnogo trudili u Moje ime. Međutim, imajući u vidu današnju situaciju, ljudi nemaju drugog izbora do da priznaju da sam ja Suveren njihove sudbine i govornik koji im se obraća iz oblaka. Stoga su preda Mnom dodirivali čelom zemlju, klanjajući Mi se. Nije li to dokaz Mog trijumfalnog povratka? Nije li to prikaz Moje pobede nad svim neprijateljskim silama? Svi su predosećali da se bliži kraj sveta, tokom kojeg će čovečanstvo doživeti veliko čišćenje. Oni, međutim, nisu u stanju da svesno učine ono što tražim od njih, te im stoga ne preostaje ništa drugo do da plaču pod Mojom grdnjom. Šta se može učiniti? Ko im je rekao da budu neposlušni? Ko im je rekao da zakorače u poslednje doba? Zašto su se u ljudskom svetu rodili u poslednjim danima? Ja sam lično sve uredio i isplanirao do najmanje sitnice. Ko može na to da se požali?

Od stvaranja sveta, lutao sam među ljudima, praveći im društvo u njihovoj zemaljskoj egzistenciji. U ranijim pokoljenjima, međutim, nikada nisam izabrao nijednu osobu; Moje nečujno pismo je svaku od njih odbilo. To je zato što, u prošlosti, ljudi nisu služili isključivo Meni, te stoga ni Ja nisam isključivo njih voleo zauzvrat. Prihvatili su Sotonine „darove“, a onda se okrenuli Meni i ponudili Mi ih. Nisu li Me oni na taj način oklevetali? Dok su Mi prinosili žrtve, nisam im otkrivao Svoje gađenje; umesto toga, njihove sam spletke koristio za Svoje potrebe, prilažući njihove „darove“ uz ostali materijal Mog plana upravljanja. Kasnije, nakon njihove mašinske obrade, spalio bih preostale nečistoće. U sadašnjem dobu, ljudi Mi nisu ponudili mnogo „darova“, ali Ja im to ne zameram. Ti su ljudi oduvek bili siromašni i praznih ruku; stoga im, otkako sam zakoračio u ljudski svet, a imajući u vidu njihovo stvarno stanje, nikada nisam postavljao nerazumne zahteve. Umesto toga, nakon što bih im dao „materijal“, tražio sam od njih samo „gotov proizvod“ koji Mi je bio potreban, zato što je to obim onoga što ljudi mogu da postignu. Tolike sam godine naporno radio, učeći šta znači živeti kao ljudsko biće, pre nego što sam im uputio odgovarajući zahtev. Da nisam iskusio ljudski život, kako bih mogao da razumem stvari o kojima je ljudima teško da raspravljaju? Ljudi, međutim, to ne vide tako; za Mene kažu da sam svemoćan, natprirodni Bog. Nije li upravo to predstava koju su svi ljudi gajili kroz istoriju, sve do današnjega dana? Rekao sam da na zemlji ne postoji niko ko Me može uistinu i potpuno poznavati. Ova primedba ima svoje implikacije; to nije samo prazna priča. To sam lično iskusio i posmatrao, tako da to razumem do poslednjeg detalja. Da nisam sišao u ljudski svet, ko bi imao priliku da Me upozna? Ko bi mogao da svojim ušima čuje Moje reči? Ko bi od njih mogao da vidi Moj lik? Vekovima sam ostao skriven u oblacima. Još veoma rano, predvideo sam sledeće: „Sići ću u ljudski svet u poslednjim danima, da im poslužim kao uzor.“ Upravo zbog toga, jedino današnji ljudi imaju tu sreću da mogu da prošire svoje vidike. Nije li to dobrota koju sam im ukazao? Zar oni uistinu nisu mogli da razumeju Moju blagodat? Zašto su ljudi tako obamrli i tupi? Došli su ovako daleko; zašto se još uvek ne bude? Već sam mnogo godina na ovom svetu, a da li Me iko uopšte poznaje? Nije ni čudo što grdim ljude. Kao da svi oni predstavljaju objekte na kojima mogu da isprobavam Svoj autoritet; kao da su municija u Mom pištolju i kao da će svi „pobeći“ nakon što pištolj opali. Ljudi to tako zamišljaju. Oduvek sam poštovao ljudska bića; nikada ih nisam nasumice iskorišćavao, niti prodavao kao roblje. To je zato što ne mogu da ih napustim, kao ni oni Mene. Na taj smo se način međusobno vezali na život i smrt. Ljude sam oduvek cenio. Iako oni Mene nikad nisu cenili, oduvek su polagali nade u Mene, te se stoga i dalje trudim oko njih. Volim ljude kao vlastito blago, jer oni su „kapital“ Mog upravljanja na zemlji; iz tog razloga, Ja ih zasigurno neću izgnati. Moja volja prema ljudima nikada se neće promeniti. Mogu li se oni zaista pouzdati u Moju zakletvu? Kako Mi mogu, Mene radi, udovoljiti? To je ono što od svih ljudi tražim; to je „domaći zadatak“ koji sam im zadao. Iskreno se nadam da će se svi svojski potruditi da taj zadatak obave.

23. april 1992. godine