Sve uređuje Moja ruka. Ko se usuđuje da radi šta mu je volja? Ko to može lako da promeni? Ljudi lebde unaokolo i kreću se poput čestica prašine, lica su im zamazana, što ih čini odbojnim od glave do pete. Posmatram ih teška srca iz oblaka: zašto je čovek, nekada pun vitalnosti, postao takav? I zašto je on toga nesvestan i neosetljiv u vezi s tim? Zašto sebi „pušta na volju“ i zašto dozvoljava da bude prekriven prljavštinom? U tolikoj je meri lišen ljubavi i poštovanja prema samom sebi. Zašto uvek izbegava ono što od njega tražim? Da li Sam zaista okrutan i nehuman prema njemu? Jesam li uistinu toliko naredbodavan i nerazuman? Zašto Me onda ljudi uvek gledaju razrogačenim očima? Zbog čega Me oduvek mrze? Jesam li ih doveo do kraja puta? Čovek nikad ništa nije otkrio u Mojoj grdnji, zato što ne radi ništa drugo osim što se obema rukama hvata za jaram oko vrata i uporno bulji u Mene kao u neprijatelja – i Ja tek tada osećam koliko je mršav. Upravo zbog toga kažem da niko nikada nije stajao čvrsto tokom kušnji. Zar čovekov rast nije upravo takav? Da li treba da mu saopštim koliko tačno iznose njegove „mere“? Njegova „visina“ ne premašuje visinu crvića koji migolji po zemlji, a „grudi“ su mu široke kao u zmije. Ja čoveka time ne omalovažavam – zar to nisu tačne mere njegovog rasta? Jesam li ga degradirao? Čovek je nalik razigranom detetu. Ponekad se čak i igra sa životinjama, ali je i dalje ipak srećan; živi bezbrižnim životom, poput neke mačke. Možda zbog uticaja Duha ili zbog uloge Boga na nebesima, osećam užasnu odbojnost prema ekstravagantnom načinu života ljudi na zemlji. Zbog čovekovog života – koji nalikuje životu parazita – donekle je poraslo Moje „interesovanje“ za izraz „ljudski život“, te sam postao malo više „uplašen“ za ljudski život. Jer, čini se da je samo čovek sposoban da stvori život koji ima smisao, a da Ja za to nisam sposoban. Stoga Mi ne preostaje ništa drugo do da se povučem u „planine“, jer nisam u stanju da iskusim niti da primetim nevolje koje ljudi trpe. Pa ipak, ljudi Me na to zdušno primoravaju – tako da nemam drugog izbora! Mogu samo da se povinujem čovekovim uređenjima, sumirajući iskustva zajedno sa njim i provodeći kraj njega ljudski život. Na nebu sam jednom obišao ceo grad, a pod nebom sam obišao sve zemlje. Uprkos tome, niko Me nikada nije otkrio; ljudi jedva da su čuli zvuke Mog kretanja unaokolo. U očima ljudi, Ja dolazim i odlazim bez traga i senke. Kao da sam u njihovim srcima postao nevidljivi idol, ali oni u to ipak ne veruju. Je li moguće da sve ovo nisu činjenice koje ljudska usta ispovedaju? Ko u ovom trenutku ne priznaje da ih treba izgrditi? Mogu li ljudi i dalje da stoje visoko uzdignute glave pred konkretnim dokazom?

Ja s čovekom sklapam „poslovni ugovor“, brišem svu njegovu nečistoću i nepravednost, te ga na taj način „obrađujem“, kako bi bio u skladu sa Mojim namerama. Ipak, čovekova saradnja je neophodna u ovoj etapi dela, jer se on uvek koprca i poskakuje kao tek ulovljena riba. Stoga sam, da bih predupredio eventualne nezgode, pobio sve ulovljene „ribe“, nakon čega su ribe postale poslušne i nisu imale ni najmanju zamerku. Kad god Mi zatreba, čovek je uvek skriven. Kao da nikad nije video predivne prizore, kao da je rođen na selu i ne zna ništa o stvarima koje se dešavaju u gradu. Ja dodajem Svoju mudrost delovima čoveka koji nedostaju i on Me, zahvaljujući tome, upoznaje; pošto je isuviše siromašan, dolazim lično do njega i dajem mu „put do bogatstva“, otvarajući mu na taj način oči. Zar ga Ja time ne spasavam? Zar to nije Moje saosećanje prema čoveku? Da li je ljubav bezuslovno davanje? Da li je onda mržnja isto što i grdnja? Čoveku sam objašnjavao iz različitih perspektiva, ali on se prema tome ophodi kao da su samo reči i doktrine. Kao da su Moje izjave falična roba, koja se čoveku daje u bescenje. Stoga, kad ljudima kažem da će strašna oluja zahvatiti planinsko selo, nikome ništa ne pada na pamet; jedva njih nekolicina, sa sumnjom u srcima, seli svoje domove. Ostali se ne miču, kao da su ravnodušni, kao da sam lasta s neba – ništa ne razumeju od onoga što govorim. Tek kad se planine obruše i zemlja se raspukne nadvoje, ljudi pomisle na Moje reči, tek tada se bude iz sna, ali već je vreme, strašan potop ih proždire i njihovi leševi plutaju po vodi. Videvši jad koji je zadesio svet, uzdišem nad ljudskom nesrećom. Utrošio sam mnogo vremena i platio veliku cenu zarad njihove sudbine. Ljudi misle da uopšte nemam suzne kanale – ali, taj je „čudak“ bez suznih kanala ipak prolio mnogo suza za čovekom. Čovek, međutim, ne zna ništa o tome; on se i dalje igra sa svojim igračkama u rukama u zemlji, kao da ni ne postojim. I tako su ljudi, u sadašnjim okolnostima, još uvek tupi i obamrli; i dalje su „zamrznuti“ u svojim podrumima, kao da još uvek leže u pećini. Posmatrajući čovekove postupke, ne preostaje Mi ništa drugo nego da odem…

U očima ljudi, učinio sam mnogo toga dobrog za čoveka, te oni stoga u Meni vide uzor za sadašnje doba. Uprkos tome, nikada Me nisu smatrali Suverenom ljudske sudbine, niti Stvoriteljem svih stvari. Kao da Me ne razumeju. Mada su nekad uzvikivali „Živelo razumevanje“, niko se nije mnogo bavio analizom reči „razumevanje“, što je dokaz da ljudi uopšte nemaju želju da Me vole. U današnje vreme, ljudi Me nimalo ne cene i za Mene nema mesta u njihovim srcima. Da li bi oni pravu ljubav prema Meni mogli da pokažu u nastupajućim danima stradanja? Čovekova pravednost ostaje nešto neuobličeno, nešto što se ne može ni videti ni dodirnuti. Ono što želim jeste čovekovo srce, jer srce je ono što je u ljudskom telu najdragocenije. Zar Moji postupci nisu vredni da se naplate ljudskim srcem? Zašto Mi ljudi ne daju svoje srce? Zašto ga stalno pritiskaju uz grudi, ne želeći da se odvoje od njega? Može li ljudsko srce da im obezbedi sreću i spokoj tokom čitavog života? Zašto ljudi, kad god im postavim neki zahtev, uvek zagrabe šaku prašine sa zemlje i bacaju je na Mene? Je li to njihov lukavo smišljen plan? Kao da pokušavaju da obmanu slučajnog prolaznika koji nema kuda da ode, mameći ga u svoj dom, gde zatim postaju zli i ubijaju ga. Oni su i sa Mnom pokušavali da učine nešto slično. Kao da su dželati koji bi svakoga ubili ne trepnuvši okom, kao da su đavolski kraljevi, sa urođenim nagonom za ubijanjem. Sada oni, međutim, dolaze preda Me, želeći da i dalje koriste takva sredstva – pa ipak, kao što oni imaju svoje planove, tako i Ja imam Svoje protivmere. Iako Me ljudi ne vole, kako da im sada javno ne saopštim Svoje protivmere? Moje su veštine u rukovanju ljudima beskrajne i nemerljive; svakim njihovim delom lično rukujem i lično ga obrađujem. Na kraju ću čoveka naterati da izdrži bol zbog rastanka od onog što voli i primoraću ga da se potčini Mojim uređenjima – i na šta će onda ljudi moći da se žale? Zar sve što činim nije za dobrobit čoveka? U prošlim vremenima, čoveku nikad nisam govorio o koracima Svog dela – ali, pošto je danas, u vremenu koje nimalo ne nalikuje prošlosti, sadržaj Mog dela drugačiji, ljude sam unapred upoznao s njim, kako bih sprečio da oni zbog njega propadnu. Zar to nije vakcina koju sam ubrizgao čoveku? Iz samo njima znanog razloga, ljudi nikad nisu ozbiljno razmatrali Moje reči; kao da im je želudac potpuno prazan, pa ne biraju šta jedu, usled čega im je stomak oslabio. Ljudi, međutim, svoju „zdravu konstituciju“ smatraju za kapital i ne obraćaju pažnju na opomene „lekara“. Videvši koliko je čovek nepristupačan, brinem se za njega. Budući da su nezreli i da tek treba da iskuse ljudski život, ljudi su neustrašivi; u njihovim srcima ne postoji izraz „ljudski život“, oni se na njega ne obaziru i jedino osećaju odbojnost prema Mojim rečima, kao da sam postao nekakva brbljiva baba. Bilo kako bilo, Ja se, jednom rečju, nadam da ljudi mogu razumeti Moje srce, jer ne žudim za tim da čoveka šaljem u zemlju mrtvih. Nadam se da čovek može da razume Moje trenutno raspoloženje i da može da bude obazriv prema bremenu koji upravo nosim na Svojim plećima.

26. april 1992. godine