Ljudi se prema Mom delu odnose kao prema nekoj dopuni; ne odriču se hrane niti spavanja zbog toga, pa Mi ne preostaje ništa drugo nego da čoveku postavim odgovarajuće zahteve, shodno njegovom odnosu prema Meni. Sećam se da sam čoveku jednom podario obilje blagodati i blagoslova, ali on Me je, kad ih je dograbio, odmah napustio. Baš kao da mu ih nisam svesno dao. Čovek Me je, dakle, oduvek voleo posredstvom vlastitih predstava. A Ja samo želim da Me čovek voli iskreno; danas se ljudi, međutim, i dalje vuku kao prebijeni, nesposobni da Mi podare pravu ljubav. Oni u svojim maštarijama veruju da će, ako Me budu iskreno voleli, ostati bez ičega. Kad im za to prigovorim, čitavo im telo zadrhti – ali ipak nisu voljni da Mi podare svoju iskrenu ljubav. Kao da nešto iščekuju, oni su uvek okrenuti ka budućnosti i nikad Mi ne govore istinu o onome što se dešava. Kao da im je preko usta zalepljena traka, oni uvek govore isprekidano. Za ljude sam, kako izgleda, postao nemilosrdni kapitalista. Ljudi Me se oduvek plaše: čim Me spaze, oni odmah netragom nestaju, strahujući od toga šta ću ih pitati u vezi s njihovim okolnostima. Ne znam zašto ljudi mogu iskreno da vole „meštane svog sela“, a nisu u stanju da vole Mene, koji sam uspravnog duha. Ja zbog toga uzdišem: Zašto ljudi svoju ljubav uvek usmeravaju ka ljudskom svetu? Zašto Ja ne mogu da okusim čovekovu ljubav? Je li to zato što ne pripadam ljudskom rodu? Ljudi Me oduvek tretiraju kao divljaka sa planine. Kao da nemam sve što čini normalnu osobu, pa stoga ljudi preda Mnom uvek nešto morališu. Često Me dovlače preda se da bi Me ukorili, popujući Mi kao predškolskom detetu; ljudi preda Mnom uvek igraju ulogu vaspitača zato što sam Ja, u njihovim sećanjima, neko ko je nerazuman i neobrazovan. Ja ljude ne grdim zbog njihovih propusta, već im pružam odgovarajuću pomoć i omogućavam im da redovno dobijaju „ekonomsku podršku“. Pošto je čovek oduvek živeo usred katastrofe, iz koje teško može da pobegne, i pošto Me je, usred te katastrofe, oduvek dozivao, redovno ga snabdevam „zalihama žita“, dopuštajući svim ljudima da žive u velikoj porodici novog doba i da osete njenu toplinu. Dok posmatram delo među ljudima, otkrivam njihove brojne nedostatke i, kao rezultat toga, pružam im pomoć. Čak i sada, među ljudima još uvek vlada izuzetno siromaštvo, pa sam stoga odgovarajuću brigu posvetio „siromašnim područjima“ i izvukao ih iz siromaštva. To je način na koji delujem, dopuštajući svim ljudima da, koliko god mogu, uživaju u Mojoj blagodati.

Ljudi na zemlji nesvesno trpe grdnju, te stoga otvaram Svoju veliku šaku i povlačim ih ka Sebi, omogućavajući im da srećni uživaju u Mojoj blagodati na zemlji. Ima li na zemlji ičega što nije prazno i bezvredno? Hodam posvuda po ljudskom svetu i, mada u njemu ima mnogo čuvenih spomenika i prirodnih lepota koji gode ljudima, kud god prođem, sve je odavno lišeno vitalnosti. Tek tada osećam koliko je zemlja sumorna i pusta: na zemlji je život odavno nestao. Preostao je samo zadah smrti i zato čoveka pozivam da što pre napusti ovu zemlju ispunjenu bolom. Sve što vidim odiše prazninom. Koristim priliku da život, koji držim u ruci, bacim prema onima koje sam izabrao; istog trenutka, na zemlji nastaje tračak zelenila. Ljudi su spremni da uživaju u vitalnim zemaljskim stvarima, ali Ja u tome ne nalazim nikakvo zadovoljstvo; oduvek su cenili zemaljske stvari i nikada nisu uvideli njihovu prazninu, tako da, dostigavši ovu tačku danas, još uvek ne razumeju zašto na zemlji nema života. Dok danas hodam vaseljenom, svi ljudi mogu da uživaju u blagodatima mesta na kojem boravim, ali oni to koriste kao svoju prednost i nikad ne tragaju za izvorom života. Ono što im dajem svi oni koriste kao prednost, ali niko od njih ne pokušava da vrši prvobitnu funkciju vitalnosti. Ne znaju da koriste, niti da razvijaju prirodne resurse, pa stoga ostaju siromašni. Boravim među ljudima i živim među ljudima, ali ljudi Me danas još uvek ne poznaju. Iako su mi pružili veliku pomoć zbog toga što se nalazim tako daleko od kuće, Ja kao da tek treba da s njima uspostavim pravo prijateljstvo, te stoga još uvek osećam nepravednost ljudskog sveta; na kraju krajeva, čovečanstvo je u Mojim očima prazno, a među ljudima nema iole vrednog blaga. Ne znam kako ljudi gledaju na svoj život, ali Moje je gledište na to, ukratko, neodvojivo od reči „prazan“. Nadam se da ljudi zbog toga ne misle loše o Meni, jer sam prilično iskren i ne pokušavam da budem ljubazan. Međutim, savetovao bih ljudima da obrate više pažnje na ono što mislim, jer su im Moje reči, na kraju krajeva, od pomoći. Ne znam kako ljudi razumeju „prazninu“. Nadam se da će u to uložiti malo više truda. Bolje bi im bilo da ljudski život iskuse na praktičan način i da vide mogu li u njemu pronaći iole vredne „skrivene rudne žile“. Ne pokušavam da prigušim pozitivnost ljudi; naprosto želim da iz Mojih reči steknu neko znanje. Neprestano žurim zbog ljudi, ali kako sada stoje stvari, ljudi Mi još uvek nisu uputili ni reč zahvalnosti, kao da, prezauzeti, zaboravljaju da to urade. Ja čak ni danas ne razumem kakvog je efekta imalo to što je čovek po čitav dan nekud žurio. Za Mene čak ni danas nema mesta u ljudskim srcima i stoga ponovo zapadam u duboke misli. Počeo sam da se bavim istraživanjem „zašto ljudi nemaju srce koje Me iskreno voli“. Položiću čoveka na „operacioni sto“ i seciraću mu „srce“, kako bih video šta je to što blokira put u njegovom srcu i sprečava ga da Me iskreno zavoli. Pod utiskom „noža“, ljudi čvrsto zažmure, čekajući da počnem, jer su u tom trenutku već sasvim poklekli; u njihovim srcima nalazim mnoge druge preljube. Glavne među njima su njihove vlastite stvari. Iako oni izvan svojih tela mogu posedovati tek nekoliko stvari, stvari unutar njihovih tela su bezbrojne. Kao da je čovekovo srce nekakva velika kutija, prepuna blaga i svega onog što bi im ikada moglo zatrebati. Tek u tom trenutku shvatam zašto ljudi nikada ne obraćaju pažnju na Mene: to je zato što su u velikoj meri sami sebi dovoljni – zašto bi im uopšte bila potrebna Moja pomoć? Ja, dakle, odlazim od njih, zato što im Moja pomoć nije potrebna; zašto bih se „ponašao besramno“ i izazvao njihovo gađenje?

Ne znam zašto, ali oduvek sam bio voljan da govorim među ljudima, kao da ne mogu da se oduprem toj želji. Stoga Me ljudi smatraju bezvrednim i uvek se prema Mene ponašaju kao da ne vredim ni prebijene pare; oni Me ne tretiraju kao nešto što treba poštovati. Nimalo Me ne cene, odvlače Me svojoj kući kad god im se prohte, a zatim Me opet izbacuju i „izlažu“ javnosti. Osećam krajnje gađenje prema čovekovom prostačkom ponašanju i stoga smelo tvrdim da je potpuno lišen savesti. Ljudi su, međutim, nepopustljivi; potežu „mačeve i koplja“ u ratu protiv Mene, tvrdeći da su Moje reči u suprotnosti sa stvarnošću i da ih omalovažavam – ali Ja im se ne svetim zbog njihovog nasilničkog ponašanja. Ja ih naprosto vlastitim istinama pridobijam i nagonim ih da se postide sami sebe, nakon čega se oni tiho povlače. Ne takmičim se sa čovekom, jer od toga nema koristi. Držaću se Svoje dužnosti, a nadam se da će se i čovek pridržavati svoje dužnosti i da neće delovati protiv Mene. Zar ne bi bilo bolje da se na ovaj način u miru složimo? Zašto da narušavamo naše odnose? Slagali smo se svih ovih godina – zašto da sada jedni drugima pravimo probleme? Zar to ne bi bilo krajnje beskorisno i za Moj i za njihov ugled? Među nama postoji višegodišnje „staro prijateljstvo“ i „staro poznanstvo“ – zašto da se sada, sa gorčinom u srcu, rastajemo? Zar bi u tome bilo ičega dobrog? Nadam se da ljudi vode računa o uticaju i da znaju šta je dobro za njih. Moj današnji stav prema čoveku dovoljan mu je da o njemu čitavog života raspravlja – zašto ljudi nikako ne uspevaju da prepoznaju Moju dobrotu? Je li to zato što im nedostaje moć izražavanja? Da li im je rečnik nedovoljno bogat? Zašto uvek ostaju bez teksta? Ko ne zna kako se Ja ponašam? Ljudi su savršeno svesni Mojih postupaka – stvar je naprosto u tome što uvek vole da iskoriste druge, tako da nikada nisu spremni da svoje interese ostave po strani. Ako se neka fraza tiče njihovih vlastitih interesa, oni odbijaju da se opuste sve dok ne steknu prednost – a koji je smisao svega toga? Ljudi se ne nadmeću oko toga šta mogu da doprinesu, već se bore za ono što mogu da dobiju. Iako ne uživaju u svom statusu, oni ga veoma cene i čak smatraju neprocenjivim blagom – stoga bi radije podneli Moju grdnju nego da se odreknu prednosti koje im status donosi. O sebi imaju previsoko mišljenje i stoga nikad nisu spremni da sebe ostave po strani. Možda Moja ocena čoveka nije do kraja tačna i možda sam mu prikačio etiketu koja nije ni oštra ni blaga, ali se nadam da će ljudi ovo shvatiti kao upozorenje.

21. maj 1992. godine