Možda su ljudi samo zbog Mojih upravnih odluka pokazali „veliko interesovanje” za Moje reči. Da njima nisu upravljale Moje upravne odluke, svi bi urlali kao razjareni tigrovi. Svakodnevno lutam među oblacima i posmatram ljudski rod koji prekriva zemlju i vrvi unaokolo, podvrgnut Mojim ograničenjima posredstvom Mojih upravnih odluka. Na taj način, održavam red u ljudskom rodu i obnavljam Svoje upravne odluke. Počev od ovog doba, ljudi na zemlji trpe svakojake grdnje zbog Mojih upravnih odluka, i dok se grdnja spušta na njih, čitavo se čovečanstvo glasno buni i beži na sve strane. U tom trenutku, zemaljski narodi smesta nestaju, granice među državama prestaju da postoje, zemlje više nisu međusobno razdvojene, a među ljudima više nema otuđenosti. Počinjem da obavljam „radim” na mislima ljudi među njima, kako bi se ljudi slagali jedni s drugima, umesto da se i dalje sukobljavaju, i dok gradim mostove i uspostavljam veze unutar ljudskog roda, oni se ujedinjuju. Učiniću da se Moji postupci potpuno ispolje širom nebeskog svoda i učiniću da se sve na zemlji sruši pod Mojom silom, te ću tako ostvariti Svoj plan da „ujedinim zemaljsku kuglu” i ostvariti tu Svoju jednu želju, tako da čovek više neće „tumarati unaokolo” na licu zemlje, već će uskoro imati prikladno odredište. Na svaki način brinem o čovečanstvu, čineći da svi ljudi uskoro žive u zemlji mira i sreće, da dani njihovog života više ne budu pusti, i da Moj plan ne propadne na zemlji. Zbog čovekovog postojanja, Izgradiću Svoje carstvo na zemlji, jer je jedan deo ispoljavanja Moje slave na zemlji. Gore, na nebu, reorganizovaću Svoj grad i tako učiniti da sve na nebu i ispod njega bude novo. Pretvoriću sve što postoji na nebu i ispod njega u jedno jedinstvo, tako da će se sve stvari na zemlji sjediniti sa svim što je na nebu. Ovo je Moj plan; to je ono što ću ostvariti u poslednjem dobu – neka se niko ne meša u ovaj deo Mog dela! Širenje Mog dela među neznabožačkim narodima predstavlja poslednju etapu Mog dela na zemlji. Niko ne može da dokuči kakvo ću delo obaviti i zbog toga ljudima nedostaje jasnoća. I pošto sam veoma zaokupljen Svojim delom na zemlji, ljudi koriste priliku da se „glupiraju”. Da bih ih sprečio da iskoriste priliku da postupaju samovoljno, najpre sam ih stavio pod Svoju grdnju da bi primili „obuku” ognjenog jezera. To je jedan korak Mog dela i Ja ću iskoristiti „sile” ognjenog jezera da ostvarim ovaj korak Svog dela; u protivnom, bilo bi teško da sprovedem Svoje delo. Učiniću da se ljudska bića u celoj vaseljeni predaju pred Mojim prestolom, podeljena u različite kategorije zbog Mog suda, razvrstana prema svojoj vrsti zbog tih kategorija i tako grupisana u svoje porodice, tako da će svi ljudi prestati da se bune protiv Mene, svrstavajući se umesto toga u uredan i pravilan raspored prema kategorijama koje sam imenovao – neka se niko ne kreće po svojoj volji! Širom vaseljene i iznad nje, načinio sam novo delo; svi ljudi u vaseljeni su zabezeknuti Mojom iznenadnom pojavom, a njihovi horizonti su se uveliko proširili Mojom javnom pojavom. Zar danas nije baš tako?

Napravio sam Svoj prvi korak među svim nacijama i svim narodima i započeo sam prvu etapu Svog dela. Svoj plan neću poremetiti da bih počeo iznova: redosled rada među neznabožačkim narodima zasniva se na proceduri Mog delovanja na nebu. Kad sva ljudska bića podignu svoj pogled da vide svaki Moj gest i postupak, Ja tada svet obavijam maglom. Ljudske oči se najednom zamute i oni ne mogu da razaznaju nijedan pravac, kao ovce u pustinji, a kad oluja počne da besni, njihove krike guši vetar koji zavija. Usred strašnih udara vetra, ljudska obličja se jedva naziru, ali se ne čuje nijedan ljudski glas, i mada ljudi viču iz sveg glasa, trud im je uzaludan. U to vreme, ljudi glasno plaču i jadikuju, u nadi da će se spasitelj iznenada spustiti sa neba da ih izvede iz beskrajne pustinje. Ali, koliko god da im je vera jaka, spasitelj ostaje nepokolebljiv, a ljudske se nade raspršuju: vatru njihove vere gasi pustinjska oluja, a čovek leži ničice na neplodnom i nenaseljenom mestu, da više nikada ne podigne užarenu baklju, i tu gubi svest… Koristeći taj trenutak, izazivam pojavu oaze pred ljudskim očima. Ali, iako je njegovo srce možda presrećno, čovekovo telo je isuviše krhko da bi odgovorilo, ono je slabo i mlohavih udova; i mada vidi prelepe plodove kako rastu u oazi, on nema snage da ih ubere, jer su njegovi „unutrašnji resursi” potpuno iscrpljeni. Uzimam stvari koje su čoveku potrebne i nudim mu ih, ali on se samo nakratko osmehne, skroz neveselog lica: svaki delić njegove snage nestao je bez traga, iščezavajući u uskovitlanom vazduhu. Zbog toga je čovekovo lice potpuno bezizražajno, a iz njegovih zakrvavljenih očiju izvire tek tračak ljubavi, blago dobrodušan, kao u majke koja bdi nad svojim detetom. S vremena na vreme, čovekove isušene, ispucale usne se pomaknu, kao da se sprema da progovori, ali nema snage da to učini. Dajem mu malo vode, ali on samo odmahne glavom. Iz ovih nestalnih i nepredvidljivih postupaka, shvatam da je čovek već izgubio svaku nadu za sebe i da Me samo pogledom preklinje, kao da moli za nešto. Neupućen u navike i običaje ljudi, zbunjen sam njihovim izrazima lica i postupcima. Tek u tom trenutku, iznenada otkrivam da se dani čovekovog postojanja ubrzano bliže kraju i upućujem mu pogled pun saosećanja. I tek se u tom trenutku on zadovoljno osmehne, klimajući Mi glavom, kao da su mu se sve želje ispunile. Čovečanstvo više nije tužno; ljudi se na zemlji više ne žale na životnu prazninu i odustaju od svakog obračunavanja sa „životom”. Od tada, na zemlji više nema uzdaha, a ljudski dani se ispunjavaju užitkom…

Pre no što počnem da se bavim Svojim delom, na pravi način ću se osloboditi ljudskih poslova, kako ljudski rod ne bi neprestano ometao Moje delo. Za Mene, ljudski poslovi nisu centralno pitanje; njihovi su poslovi beznačajni. Budući da je duh čoveka tako oskudan – čini se da ljudi nisu spremni da pokažu samilost čak ni prema mravu, kao da su mravi njihovi neprijatelji – među ljudima uvek postoji nesloga. Čuvši za neslogu ljudi, ponovo ih napuštam i ne obraćam više pažnju na njihove priče. U očima ljudi, Ja sam „kućni savet”, zadužen za rešavanje „porodičnih sporova” među „stanarima”. Kad dolaze preda Me, ljudi to uvek čine iz svojih vlastitih razloga i s oholom revnošću prepričavaju svoja „neobična iskustva”, dodajući pritom vlastite komentare. Posmatram njihovo neobično ponašanje: lica su im prekrivena prašinom – prašinom koja, „natopljena” znojem, gubi svoju „nezavisnost”, jer se najednom stapa s tim znojem, što im lica dodatno „obogaćuje”, poput peščane plaže na kojoj se, tu i tamo, vide otisci stopala. Kosa im nalikuje kosi sablasnih mrtvaca, bez sjaja i nakostrešena, poput slamki zabodenih u globus. Pošto im je narav toliko vatrena da im se kosa kostreši od besa, iz lica im povremeno izlazi „para”, kao da znoj „ključa”. Pomno ga analizirajući, vidim da je čovekovo lice prekriveno „plamenovima” poput žarkog sunca, te se zato iz njega diže vreli gas, a Ja se uistinu brinem da bi taj bes mogao da mu spali lice, iako on sȃm na to ne obraća pažnju. U tom trenutku, pozivam ga da malo ublaži svoj temperament, jer kakva je korist od toga? Zašto tako mučiti sebe? Od tolikog besa, slamčice na površini tog „globusa” praktično su spaljene sunčevim plamenom; u takvim okolnostima, čak i „mesec” pocrveni. Pozivam čoveka da ublaži svoju narav – važno je da sačuva zdravlje. Ali čovek ne sluša Moje savete; on radije nastavlja da Mi „upućuje žalbe”. Kakva je korist od toga? Da li je Moja blagodat nedovoljna za čovekovo uživanje? Ili čovek odbija ono što mu dajem? U iznenadnom naletu besa, stajem tome na kraj, a čovek se više ne usuđuje da pripoveda uzbudljive epizode iz svog života; strahuje da bih mogao da ga odvedem u „pritvor” i da ga zadržim tamo nekoliko dana, pa koristi priliku da umakne usred Mog izliva besa. U suprotnom, čovek nikada ne bi bio spreman da se odrekne takvih stvari, već bi nastavio da brblja o svojim brigama. Sam zvuk njegovog brbljanja strašno Me iritira. Zašto je čovek u svom srcu tako komplikovan? Je li moguće da sam u njega ugradio previše „komponenti”? Zašto uvek izvodi predstavu preda Mnom? Ja sigurno nisam „konsultant” za rešavanje „građanskih sporova”? Jesam li tražio od čoveka da dođe k Meni? Ja zasigurno nisam okružni sudija? Zašto ljudi svoje probleme uvek iznose preda Me? Nadam se da će čovek naći za shodno da se pobrine o sebi i da Me neće uznemiravati, jer imam previše posla.

18. maj 1992. godine