Poglavlje 43

Možda su ljudi samo zbog Mojih upravnih odluka pokazali „veliko interesovanje“ za Moje reči. Da njima nisu upravljale Moje upravne odluke, svi bi urlali kao razjareni tigrovi. Svakodnevno lutam među oblacima i posmatram ljudski rod koji prekriva zemlju i vrvi unaokolo, podvrgnut Mojim ograničenjima posredstvom Mojih upravnih odluka. Na taj način, održavam red u ljudskom rodu i obnavljam Svoje upravne odluke. Počev od ovog doba, ljudi na zemlji trpe svakojake grdnje zbog Mojih upravnih odluka, i dok se grdnja spušta na njih, čitavo se čovečanstvo glasno buni i beži na sve strane. U tom trenutku, zemaljski narodi smesta nestaju, granice među državama prestaju da postoje, naselja više nisu međusobno razdvojena, a među ljudima više nema otuđenosti. Počinjem da obavljam „ideološko delo“ među ljudima, kako bi ljudi imali miran suživot, umesto da se i dalje sukobljavaju, i dok gradim mostove i uspostavljam veze unutar ljudskog roda, oni se ujedinjuju. Ispuniću nebeski svod pojavnim oblicima Svojih postupaka i navešću sve na zemlji da padne ničice pod Mojom silom, te ću tako sprovesti Svoj plan „globalnog jedinstva“ i ostvariti tu Svoju želju, tako da čovečanstvo više neće „tumarati unaokolo“ po zemljinom šaru, već će bez odlaganja pronaći prikladno odredište. Na svaki način razmišljam o ljudskom rodu, navodeći sve ljude da uskoro počnu da živi u zemlji mira i sreće, da im dani života više ne budu tužni i pusti, i da Moj plan ne propadne na zemlji. Pošto čovek postoji tamo, Svoju ću državu izgraditi na zemlji, jer je jedan deo pojavnosti Moje slave upravo na zemlji. Gore, na nebu, Svoj ću grad lepo urediti i napraviti tako da i gore i dole sve bude novo. Od svega što postoji iznad i ispod neba napraviću jednu celinu, tako da će se sve stvari na zemlji sjediniti sa onima na nebu. To je Moj plan; to je ono što ću postići u poslednjem dobu – neka se niko ne meša u ovaj deo Mog posla! Širenje Mog dela među neznabožačkim narodima predstavlja poslednju etapu Mog dela na zemlji. Niko ne može da zamisli delo koje ću obaviti i zbog toga su ljudi prilično zbunjeni. Pošto sam veoma zaokupljen Svojim delom na zemlji, ljudi koriste priliku da se „glupiraju“. Da bih sprečio njihovu preteranu neobuzdanost, najpre sam ih podvrgnuo Svojoj grdnji, kako bi izdržali da budu dovedeni u red unutar ognjenog jezera. To je jedan korak Mog dela i Ja ću iskoristiti moć ognjenog jezera da ga ostvarim; drugačije ne bih mogao da obavim Svoj posao. Učiniću da se ljudska bića širom vaseljene pokore pred Mojim prestolom, podeliću ih u različite kategorije u skladu s Mojim sudom, razvrstaću ih prema tim kategorijama i, dalje, na njihove porodice, tako da će svi ljudi prestati da Mi se opiru, već će umesto toga zauzeti uredan i pravilan raspored prema kategorijama koje sam imenovao – neka se niko ne kreće nasumično! U čitavoj vaseljeni stvorio sam nova dela; u čitavoj vaseljeni, svi su ljudi ošamućeni i nemi pred Mojom iznenadnom pojavom, njihovi horizonti su uveliko prošireni Mojim otvorenim pojavljivanjem. Zar danas nije baš tako?

Napravio sam Svoj prvi korak među svim nacijama i svim narodima i započeo sam prvu etapu Svog dela. Svoj plan neću poremetiti da bih počeo iznova: redosled rada među neznabožačkim narodima zasniva se na proceduri Mog delovanja na nebu. Kad sva ljudska bića podignu svoj pogled da vide svaki Moj gest i postupak, Ja tada svet obavijam maglom. Ljudske oči se najednom zamute i oni ne mogu da razaznaju nijedan pravac, kao ovce u pustinji, a kad oluja počne da besni, njihove krike guši vetar koji zavija. Usred strašnih udara vetra, ljudska obličja se jedva naziru, ali se ne čuje nijedan ljudski glas, i mada ljudi viču iz sveg glasa, trud im je uzaludan. U to vreme, ljudi glasno plaču i jadikuju, u nadi da će se spasitelj iznenada spustiti sa neba da ih izvede iz beskrajne pustinje. Ali, koliko god da im je vera jaka, spasitelj ostaje nepokolebljiv, a ljudske se nade raspršuju: vatru njihove vere gasi pustinjska oluja, a čovek leži ničice na neplodnom i nenaseljenom mestu, da više nikada ne podigne užarenu baklju, i tu gubi svest… Koristeći taj trenutak, izazivam pojavu oaze pred ljudskim očima. Ali, iako je njegovo srce možda presrećno, čovekovo telo je isuviše krhko da bi odgovorilo, ono je slabo i mlohavih udova; i mada vidi prelepe plodove kako rastu u oazi, on nema snage da ih ubere, jer su njegovi „unutrašnji resursi“ potpuno iscrpljeni. Uzimam stvari koje su čoveku potrebne i nudim mu ih, ali on se samo nakratko osmehne, skroz neveselog lica: svaki delić njegove snage nestao je bez traga, iščezavajući u uskovitlanom vazduhu. Zbog toga je čovekovo lice potpuno bezizražajno, a iz njegovih zakrvavljenih očiju izvire tek tračak ljubavi, blago dobrodušan, kao u majke koja bdi nad svojim detetom. S vremena na vreme, čovekove isušene, ispucale usne se pomaknu, kao da se sprema da progovori, ali nema snage da to učini. Dajem mu malo vode, ali on samo odmahne glavom. Iz ovih nestalnih i nepredvidljivih postupaka, shvatam da je čovek već izgubio svaku nadu za sebe i da Me samo pogledom preklinje, kao da moli za nešto. Neupućen u navike i običaje ljudi, zbunjen sam njihovim izrazima lica i postupcima. Tek u tom trenutku, iznenada otkrivam da se dani čovekovog postojanja ubrzano bliže kraju i upućujem mu pogled pun saosećanja. I tek se u tom trenutku on zadovoljno osmehne, klimajući Mi glavom, kao da su mu se sve želje ispunile. Čovečanstvo više nije tužno; ljudi se na zemlji više ne žale na životnu prazninu i odustaju od svakog obračunavanja sa „životom“. Od tada, na zemlji više nema uzdaha, a ljudski dani se ispunjavaju užitkom…

Pre no što počnem da se bavim Svojim delom, na pravi način ću se osloboditi ljudskih poslova, kako ljudski rod ne bi neprestano ometao Moje delo. Za Mene, ljudski poslovi nisu centralno pitanje; njihovi su poslovi beznačajni. Budući da je duh čoveka tako oskudan – čini se da ljudi nisu spremni da pokažu samilost čak ni prema mravu, kao da su mravi njihovi neprijatelji – među ljudima uvek postoji nesloga. Čuvši za neslogu ljudi, ponovo ih napuštam i ne obraćam više pažnju na njihove priče. U očima ljudi, Ja sam „kućni savet“, zadužen za rešavanje „porodičnih sporova“ među „stanarima“. Kad dolaze preda Me, ljudi to uvek čine iz svojih vlastitih razloga i s oholom revnošću prepričavaju svoja „neobična iskustva“, dodajući pritom vlastite komentare. Posmatram njihovo neobično ponašanje: lica su im prekrivena prašinom – prašinom koja, „natopljena“ znojem, gubi svoju „nezavisnost“, jer se najednom stapa s tim znojem, što im lica dodatno „obogaćuje“, poput peščane plaže na kojoj se, tu i tamo, vide otisci stopala. Kosa im nalikuje kosi sablasnih mrtvaca, bez sjaja i nakostrešena, poput slamki zabodenih u globus. Pošto im je narav toliko vatrena da im se kosa kostreši od besa, iz lica im povremeno izlazi „para“, kao da znoj „ključa“. Pomno ga analizirajući, vidim da je čovekovo lice prekriveno „plamenovima“ poput žarkog sunca, te se zato iz njega diže vreli gas, a Ja se uistinu brinem da bi taj bes mogao da mu spali lice, iako on sâm na to ne obraća pažnju. U tom trenutku, pozivam ga da malo ublaži svoj temperament, jer kakva je korist od toga? Zašto tako mučiti sebe? Od tolikog besa, slamčice na površini tog „globusa“ praktično su spaljene sunčevim plamenom; u takvim okolnostima, čak i „mesec“ pocrveni. Pozivam čoveka da ublaži svoju narav – važno je da sačuva zdravlje. Ali čovek ne sluša Moje savete; on radije nastavlja da Mi „upućuje žalbe“. Kakva je korist od toga? Da li je Moja blagodat nedovoljna za čovekovo uživanje? Ili čovek odbija ono što mu dajem? U iznenadnom naletu besa, stajem tome na kraj, a čovek se više ne usuđuje da pripoveda uzbudljive epizode iz svog života; strahuje da bih mogao da ga odvedem u „pritvor“ i da ga zadržim tamo nekoliko dana, pa koristi priliku da umakne usred Mog izliva besa. U suprotnom, čovek nikada ne bi bio spreman da se odrekne takvih stvari, već bi nastavio da brblja o svojim brigama. Sam zvuk njegovog brbljanja strašno Me iritira. Zašto je čovek u svom srcu tako komplikovan? Je li moguće da sam u njega ugradio previše „komponenti“? Zašto uvek izvodi predstavu preda Mnom? Ja sigurno nisam „konsultant“ za rešavanje „građanskih sporova“? Jesam li tražio od čoveka da dođe k Meni? Ja zasigurno nisam okružni sudija? Zašto ljudi svoje probleme uvek iznose preda Me? Nadam se da će čovek naći za shodno da se pobrine o sebi i da Me neće uznemiravati, jer imam previše posla.

18. maj 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 42

Sledeće: Poglavlje 44

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera