Poglavlje 45

Nekada sam birao lepe stvari i čuvao ih u Svojoj kući, kako bi ona obilovala bogatstvom bez premca i bila lepo ukrašena, i u tome sam neizmerno uživao. Ali zbog čovekovog stava prema Meni i zbog motivacije ljudi, nije Mi preostalo ništa drugo nego da taj posao ostavim po strani i da se pozabavim drugim stvarima. Čovekovu motivaciju ću iskoristiti da obavim Svoje delo i svim ću stvarima rukovati tako da Mi služe, pa Mi kuća više neće izgledati sumorno i napušteno. Nekada sam među ljudima posmatrao: sve što je bilo sazdano od krvi i mesa bilo je omamljeno, i nijedna stvar nije iskusila blagoslov Mog postojanja. Ljudi žive usred blagoslova, ali ne znaju koliko su blagosloveni. Da do danas nije bilo Mojih blagoslova prema ljudima, ko bi od njih bio u stanju da opstane do današnjeg dana i da ne propadne? Čovek živi jedino zahvaljujući Mom blagoslovu, što znači da živi usred Mojih blagoslova, zato što u početku nije imao ništa i zato što je prvobitno bio bez kapitala za život na zemlji i pod nebom; danas Ja i dalje pomažem čoveku, i on samo zahvaljujući tome stoji preda Mnom, srećan što je umakao smrti. Ljudi su sumirali sve tajne svog postojanja, ali niko nikada nije primetio da je Moj blagoslov zaslužan za to. Kao rezultat toga, svi oni proklinju nepravdu u svetu, i svi se žale na Mene zbog nesreća koje trpe u svojim životima. Da nije Mojih blagoslova, ko bi video današnji dan? Svi se ljudi žale na Mene jer nisu u stanju da žive udobno. Kad bi čovekov život bio vedar i lak, kad bi mu srce povazdan milovao „prolećni povetarac“, koji mu telo ispunjava nenadmašnom prijatnošću i oslobađa ga bola, ko bi onda od ljudi umirao kukajući? Veoma Mi je teško da zadobijem čovekovu apsolutnu iskrenost, jer ljudi imaju previše lukavih planova – dovoljno da se svakome naprosto zavrti u glavi. Ali, kad im zbog toga prigovorim, oni Me jednostavno ignorišu i ne obraćaju pažnju na Mene, zato što im Moji prigovori diraju u dušu i onesposobe ih da se od glave do pete izgrađuju, a Mog se postojanja gnušaju jer Ja uvek obožavam da ih „mučim“. Zbog Mojih reči ljudi pevaju i igraju; zbog Mojih reči, oni ćutke saginju glavu; zbog Mojih reči, oni često briznu u plač. U Mojim rečima ljudi očajavaju; iz Mojih reči dobijaju svetlost pomoću koje opstaju. Zbog Mojih se reči vrte i bacakaju, provode besane dane i noći, i jurcaju unaokolo zbog Mojih reči. Moje reči urone ljude u Ad, a zatim ih urone u grdnju – oni, međutim, ujedno i uživaju u Mojim blagoslovima, a da toga nisu ni svesni. Može li čovek tako nešto da postigne? Može li to biti rezultat njegovih neumornih napora? Ko može da pobegne orkestracijama Mojih reči? I tako, Ja zbog čovekovih propusta darujem ljudima Svoje reči, hraneći čovekove nedostatke Svojim rečima i unoseći u njegov život dosad neviđena bogatstva.

Često analiziram ljudske reči i postupke. U njihovom ponašanju i izrazima lica otkrio sam mnoge „tajne“. U njihovoj interakciji s drugim ljudima, „tajni recepti“ praktično zauzimaju ponosno mesto – i tako, dok se bavim čovekom, ono što dobijam jesu „tajni recepti ljudske interakcije“, koji pokazuju da Me čovek ne voli. Čoveka često prekorevam zbog njegovih propusta, ali nisam u stanju da zadobijem njegovo poverenje. Čovek nije spreman da Mi dozvoli da ga ubijem, jer u njegovim „tajnim receptima ljudske interakcije“ nikada nije otkriveno da je pretrpeo fatalnu katastrofu – pretrpeo je tek nekoliko neuspeha u nesrećnim vremenima. Ljudi plaču zbog Mojih reči, a njihove molbe uvek sadrže pritužbe na Moju bezdušnost. Kao da svi oni traže Moju istinsku „ljubav“ prema čoveku – ali kako da pronađu ljubav u Mojim strogim rečima? Posledica toga je da oni zbog Mojih reči uvek gube nadu. Kao da, čim pročitaju Moje reči, ugledaju „mračnog kosca“, zbog koga drhte od straha. To Me rastužuje: Zašto se ljudi, koji su sazdani od krvi i mesa i koji žive usred smrti, oduvek plaše smrti? Jesu li čovek i smrt ljuti neprijatelji? Zašto strah od smrti uvek izaziva nevolje kod ljudi? Da li oni, tokom svojih „izuzetnih“ životnih iskustava, doživljavaju tek nešto malo od smrti? Zašto se, dok govore, ljudi uvek žale na Mene? Stoga se četvrti aforizam ljudskog života može ovako sročiti: ljudi su prema Meni jedva malo poslušni i stoga Me oduvek mrze. Zbog njihove mržnje, Ja ih često napuštam. Zašto bih se tome morao izlagati? Zašto kod ljudi uvek moram da izazivam mržnju? Budući da za ljude Moje postojanje nije dobrodošlo, zašto moram besramno da živim u čovekovoj kući? Nemam drugog izbora osim da pokupim svoj „prtljag“ i da odem od čoveka. Ali ljudi to ne mogu da podnesu i nikako ne žele da Me puste da odem. Oni nariču i jecaju, užasno strahujući da ću otići i da će tako izgubiti ono od čega im zavisi život. Kad vidim taj njihov molećivi pogled, srce Mi se smekša. Ko je u stanju da Me voli usred svih svetskih okeana? Čovek je prekriven prljavom vodom i zahvaćen snagom mora. Prezirem čovekovu neposlušnost, ali ujedno i saosećam sa nesrećom čitavog ljudskog roda – jer čovek je, na kraju krajeva, još uvek žrtva. Kako da ga bacim u vodu kad je tako slab i nemoćan? Jesam li toliko okrutan da ga šutnem dok leži na zemlji? Da li je Moje srce tako nemilosrdno? Zbog Mog odnosa prema ljudskom rodu, čovek ulazi u ovo doba zajedno sa Mnom, a zbog toga je i ove izuzetne dane i noći proveo sa Mnom. Danas su ljudi u agoniji od radosti, bolje osećaju Moju naklonost i jako Me vole, jer im je život ispunjen vitalnošću i jer nisu više razbludni sinovi koji lutaju s kraja na kraj sveta.

U danima Mog života sa čovekom ljudi se oslanjaju na Mene i, pošto sam u svemu pažljiv prema čoveku i marljivo brinem o njemu, ljudi sve vreme žive u Mom toplom zagrljaju, ne trpeći olujne vetrove, jake kiše, ni sunčevu žegu; žive okruženi srećom i tretiraju Me kao majku koja ih neizmerno voli. Ljudi su poput cveća u stakleniku, potpuno nemoćni da izdrže navalu „prirodnih katastrofa“ i večito nesposobni da stoje čvrsto. Stoga ih stavljam na kušnje uzburkanog mora, a njima ne preostaje ništa drugo do da se neprestano „kolebaju“. Oni praktično nemaju snage da se odupru – a pošto su nedovoljnog rasta i pošto su im tela isuviše slaba, Ja zbog toga osećam teret. I tako ljudi bivaju podvrgnuti Mojim kušnjama a da toga nisu ni svesni, zato što su previše krhki i nesposobni da podnesu olujne vetrove i sunčevu žegu. Zar to nije Moje sadašnje delo? Zbog čega onda ljudi briznu u plač kad god se suoče s Mojim kušnjama? Da li im činim nepravdu? Da li ih namerno ubijam? Zbog čega čovekovo dopadljivo stanje umire, da nikad više ne vaskrsne? Ljudi se oduvek čvrsto drže za Mene i ne puštaju Me, zato što nikad nisu bili u stanju da žive samostalno i zato što su uvek dopuštali sebi da ih Moja ruka vodi, užasno se plašeći da ih neko drugi ne preotme. Zar ne usmeravam njihove živote? Tokom svog burnog života, idući od nemila do nedraga, iskusili su mnoge nevolje – zar sve to nije proizašlo iz Moje ruke? Zašto ljudi nikada nisu bili u stanju da razumeju Moje srce? Zašto su oduvek pogrešno shvatali Moje dobre namere? Zašto Moje delo na zemlji ne može da se odvija glatko? Oduvek sam se klonio čoveka zbog njegove slabosti, što Me ispunjava tugom: zašto sledeći korak Mog dela ne može da se obavi u čoveku? Stoga sam zaćutao, pažljivo ga odmeravajući: zašto sam zauvek sputan čovekovim nedostacima? Zašto uvek nailazim na prepreke u obavljanju Svog dela? U čoveku do danas nisam pronašao celovite odgovore na ova pitanja, jer on uvek igra toplo-hladno i nikad se ne ponaša normalno; ili Me do kostiju mrzi ili Me voli najviše na svetu. Ja, Sȃm normalni Bog, ne mogu da podnesem da Me čovek tako muči. Pošto su ljudi oduvek mentalno nenormalni, izgleda da se Ja čoveka pomalo i plašim, pa, motreći na svaki njegov pokret, razmišljam o njegovoj abnormalnosti. Nenamerno sam otkrio čovekovu tajnu: Ispostavilo se da iza njega stoji neko ko vuče konce; kao rezultat toga, ljudi su uvek smeli i samouvereni, kao da su uradili nešto što je opravdano. Stoga se uvek pretvaraju da su odrasli i tepaju Mi kao „malom detetu“. Posmatrajući tu njihovu šaradu, ne mogu a da se ne razbesnim: zašto ljudi u tolikoj meri ne vole, niti poštuju sami sebe? Zašto ne poznaju same sebe? Jesu li Moje reči odumrle? Jesu li Moje reči čovekovi neprijatelji? Zašto ljudi, dok čitaju Moje reči, postaju ogorčeni na Mene? Zašto Mojim rečima uvek dodaju svoje misli? Da li sam prema čoveku isuviše nerazuman? Svi ljudi treba dobro da razmisle o tome, kao i o svemu što je sadržano u Mojim rečima.

24. maj 1992. godine

Prethodno: Poglavlje 44

Sledeće: Poglavlje 46

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera