Ne znam koliko dobro ljudi rade na tome da Moje reči učine osnovom svog postojanja. Oduvek sam bio zabrinut za čovekovu sudbinu, ali čini se da ljudi to uopšte i ne primećuju – kao rezultat toga, oni nikad nisu obraćali pažnju na Moja dela i nikad nisu razvili bilo kakvo obožavanje prema Meni zbog takvog Mog stava prema čoveku. Kao da su već odavno izlili svoja osećanja kako bi udovoljili Mom srcu. Suočen s takvim okolnostima, ponovo sam zaćutao. Zašto Moje reči ne zavređuju pažnju ljudi, niti njihov dalji ulazak? Je li to zato što sam lišen stvarnosti i što pokušavam da pronađem nešto što bih mogao da upotrebim protiv njih? Zašto ljudi za Mene uvek imaju „poseban tretman“? Jesam li Ja nekakav invalid koji leži na posebnom odeljenju? Zašto ljudi na Mene i dalje gledaju drugačije, kad su stvari već dostigle tačku na kojoj se danas nalaze? Da li grešim u Svom odnosu prema čoveku? Danas sam otpočeo novo delo povrh vaseljena. Ljudima na zemlji podario sam novi početak i zamolio ih da se svi isele iz Moje kuće. A pošto ljudi uvek vole da povlađuju sebi, savetujem im da budu samosvesni i da prestanu da ometaju Moje delo. U „pansionu“ koji sam otvorio, ništa ne izaziva Moje gnušanje više od čoveka, jer Mi ljudi uvek prave nevolje i razočaraju Me. Stidim se njihovog ponašanja i zbog njih nikad nisam mogao da visoko podignem glavu. Stoga sa njima mirno razgovaram, tražeći da što pre napuste Moju kuću i da prestanu da besplatno jedu Moju hranu. Ako žele da ostanu, moraće da prođu kroz stradanje i da izdrže Moju grdnju. Oni smatraju da sam potpuno nesvestan i neupućen u njihove postupke, tako da su preda Mnom uvek stajali uspravno, bez ikakvih naznaka pada, pretvarajući se da su ljudska bića samo zato da bi popunili broj. Kad im uputim Svoje zahteve, ljudi se čude: nikad nisu ni pomišljali da bi Bog, koji je tolike godine bio dobroćudan i ljubazan, mogao da izgovori takve reči, reči bezdušne i neopravdane, i zato ostaju bez teksta. U takvim trenucima, vidim da mržnja prema Meni u ljudskim srcima iznova raste, jer su ponovo počeli da se žale. Neprestano se bune protiv zemlje i proklinju Nebo. Pa ipak, u njihovim rečima ne pronalazim psovke upućene njima samima, zato što sami sebe neizmerno vole. Stoga Ja ovako sumiram smisao ljudskog života: budući da previše vole sami sebe, sav je njihov život mučan i prazan, i oni sami sebi donose propast svojom mržnjom prema Meni.

Iako u njihovim rečima postoji neizrečena „ljubav“ prema Meni, kada te reči odnesem u „laboratoriju“ na testiranje i posmatram ih pod mikroskopom, čitav njihov sadržaj sasvim se jasno razotkriva. Tada Ja ponovo dolazim među ljude i dajem im na uvid njihove „zdravstvene kartone“, kako bi se i sami u to uverili. Kada ih vide, lica im prekrije tuga, osećaju žal u svojim srcima i čak su toliko zabrinuti da jedva čekaju da što pre napuste svoje zle puteve i vrate se na pravi put kako bi Me usrećili. Kad vidim njihovu odlučnost, izuzetno sam oduševljen i obuzima Me radost: „Ko bi na zemlji, osim čoveka, mogao da sa Mnom podeli radost, tugu i nevolje? Zar nije jedino čovek sposoban za to?“ Pa ipak, čim Ja odem, ljudi cepaju svoje zdravstvene kartone i bacaju ih na pod, pre no što razmetljivo nastave dalje. Počev od tada, u postupcima ljudi video sam malo toga što je u skladu s Mojom voljom. Uprkos tome, njihova je odlučnost preda Mnom znatno narasla, a Meni se gadi kad na nju pogledam, jer u njoj nema ničega što bi Mi moglo poslužiti za uživanje; previše su ukaljani. Kad vide kako zanemarujem njihovu odlučnost, ljudi postaju hladni. Nakon toga, oni retko „apliciraju“, jer čovekovo srce preda Mnom nikada nije bilo hvaljeno, već je oduvek nailazilo samo na Moje odbijanje – u životima ljudi nema više nikakve duhovne podrške, te stoga njihova revnost iščezava, a Ja više ne osećam da je vreme „pakleno vruće“. Tokom svog života ljudi neizmerno pate, do te mere da su, sa nastupanjem današnje situacije, oni od Mene toliko „izmučeni“ da lebde između života i smrti. Kao rezultat toga, svetlost na njihovim licima gasne i oni gube svoju „živost“, jer su sada svi „odrasli“. Ne mogu da podnesem jadno stanje u kojem se ljudi nalaze dok ih oplemenjujem grdnjom – pa ipak, ko bi mogao da ljude iskupi za bedni poraz? Ko čoveka može da spase od bednog ljudskog života? Zašto nikada nisu uspeli da se izvuku iz bezdanog mora patnje? Da li ih Ja namerno hvatam u klopku? Ljudi nikada nisu razumeli Moju narav i Ja se stoga žalim vaseljeni da, među svim stvarima na nebu i na zemlji, nikada ništa nije obratilo pažnju na Moje srce i da Me ništa ne voli iskreno. Čak i danas, još uvek ne znam zašto ljudi nisu u stanju da Me vole. Mogu da Mi podare svoje srce, u stanju su da svoju sudbinu žrtvuju za Mene, ali zašto ne mogu da mi poklone svoju ljubav? Zar ne poseduju ono što od njih tražim? U stanju su da vole sve osim Mene – pa zašto onda ne mogu i Mene da vole? Zašto je njihova ljubav uvek skrivena? Zašto nikada nisam video njihovu ljubav dok preda Mnom stoje sve do danas? Je li to nešto što im nedostaje? Da li Ja to namerno otežavam ljudima? Imaju li još skrupula u svojim srcima? Da li se plaše da ne zavole pogrešnu osobu i da kasnije neće moći da se od toga izleče? U ljudima ima bezbroj nedokučivih tajni, i zato sam uvek „stidljiv i uplašen“ pred čovekom.

Danas, dok koračaju ka kapiji carstva, svi ljudi jurišaju napred – ali kad stignu pred kapiju, ja je zatvaram, ostavljam ljude napolju i tražim da pokažu propusnice. Tako neobičan potez u potpunoj je suprotnosti s očekivanjima ljudi, tako da su svi zapanjeni. Zašto je kapija – koja je uvek bila širom otvorena – danas iznenada zatvorena? Ljudi lupaju nogama i hodaju unaokolo. Misle da mogu nekako da se promigolje, ali kad Mi predaju svoje lažne propusnice, Ja ih na licu mesta bacam u ognjenu jamu, pa oni, videvši kako njihov „mukotrpni trud“ nestaje u plamenu, gube svaku nadu. Hvataju se za glavu, plaču, posmatraju prelepe prizore unutar carstva, ali nikako ne mogu da uđu. Ja ih ipak ne puštam unutra zbog bednog stanja u kojem se nalaze – ko može da po volji remeti Moj plan? Da li im blagoslove za budućnost dajem u zamenu za njihovu revnost? Da li je smisao ljudskog postojanja u tome da u Moje carstvo mogu da uđu kad im se prohte? Jesam li toliko nizak? Da nije Mojih grubih reči, zar ljudi ne bi odavno zakoračili u carstvo? Ljudi Me, dakle, oduvek mrze zbog svih nevolja koje im donosi Moje postojanje. Kad Mene ne bi bilo, mogli bi već danas da uživaju u blagoslovima carstva – da li bi onda bilo potrebe da trpe svu ovu patnju? I zato kažem da bi im bolje bilo da odu, te da sadašnje dobro stanje stvari iskoriste kako bi za sebe pronašli izlaz; treba da iskoriste sadašnjost dok su još mladi, i da ovladaju nekim veštinama. Ako to ne učine, posle će im biti kasno. U Mojoj kući niko nikada nije primio blagoslove. Poručujem ljudima da što pre odu i da ne žive u „siromaštvu“; posle će im biti kasno za žaljenje. Nemojte biti prestrogi prema sebi; zašto da sebi zagorčavate život? Ujedno im govorim da niko ko ne uspe da zadobije blagoslove, neće moći da se žali na Mene. Nemam vremena da trošim reči na čoveka. Nadam se da će se to zadržati u glavama ljudi i da oni to neće zaboraviti – ove su reči neprijatna istina koju im saopštavam. Odavno sam izgubio veru u čoveka i nadu u ljude, zato što nemaju ambicija i zato što nikad nisu bili u stanju da Mi podare bogoljubivo srce, već Mi umesto toga poklanjaju svoju motivisanost. Mnogo sam toga rekao čoveku, a pošto ljudi danas još uvek ignorišu Moje savete, saopštavam im Svoj stav kako bih sprečio da u budućnosti pogrešno shvate Moje srce; njihova je stvar da li će, u vremenima koja dolaze, živeti ili umreti; to je u potpunosti van Moje kontrole. Nadam se da će pronaći put do opstanka. Ja sam u tom pogledu nemoćan. Budući da Me čovek ne voli iskreno, mi se sada naprosto rastajemo; ubuduće više nećemo razmeniti nijednu reč, nećemo više imati o čemu da pričamo, nećemo ometati jedni druge, ići ćemo svako svojim putem, ljudi više neće smeti da tragaju za Mnom, a Ja nikad više neću tražiti njihovu „pomoć“. To je nešto lično između nas i mi smo o tome razgovarali bez okolišanja, kako bismo sprečili da u budućnosti dođe do bilo kakvih problema. Zar to ne olakšava stvar? Svako ide svojim putem i nemamo nikakve veze jedni s drugima – šta ima loše u tome? Nadam se da će ljudi ovo uzeti u obzir.

28. maj 1992. godine