Da bih ljudski život doveo do punog zrenja, kako bi oni zajedno sa Mnom, deleći zajedničku ambiciju, postizali rezultate, ljudima sam oduvek davao popuste, dopuštajući im da se Mojim rečima hrane i izdržavaju, i da prime sve Moje izobilje. Iako ih nikad nisam osramotio, oni nikada nisu uzimali u obzir Moja osećanja. To je zato što su ljudi bezosećajni i što „preziru“ sve stvari osim Mene. Zbog njihovih nedostataka, snažno saosećam sa njima; stoga sam u njih uložio nemalo truda, kako bi mogli da do mile volje uživaju u zemaljskom izobilju tokom vremena koje provode na ovom svetu. Ja se prema ljudima ne ponašam nepravedno, a iz obzira prema tome što su Me dugi niz godina sledili, Moje je srce omekšalo prema njima. Kao da više ne mogu da podnesem da Svoje delo i dalje obavljam na ovim ljudima. I tako, dok posmatram te suvonjave ljude koji Me vole kao što vole sebe, u srcu stalno osećam neki neobjašnjiv bol. Ali, ko bi zbog toga mogao da prekrši dogovor? Ko bi sebe uznemiravao zbog toga? Bez obzira na to, sve sam Svoje izobilje darovao ljudima, kako bi oni u njemu u potpunosti uživali, i nisam ih u vezi s tim maltretirao. Upravo zbog toga, ljudi još uvek vide Moje saosećajno i dobronamerno lice. Uvek sam bio strpljiv, i uvek sam čekao. Kad se ljudi budu u dovoljnoj meri nauživali i kad im postane dosadno, počeću da „udovoljavam“ njihovim zahtevima i dozvoliću svima da pobegnu iz svojih praznih života i da nikada više nemaju posla sa čovečanstvom. Na zemlji sam koristio morsku vodu da ljude progutam, kontrolisao sam ih glađu, pretio im najezdom insekata i „zalivao“ ih snažnim kišama, ali oni ipak nikad nisu osetili prazninu života. Oni čak ni sada još uvek ne shvataju značaj života na zemlji. Je li moguće da život u Mom prisustvu predstavlja najdublji značaj ljudskog života? Da li Moje prisustvo čoveku dozvoljava da izbegne opasnost od katastrofe? Koliko je tela od krvi i mesa živelo na zemlji u stanju slobodnog samouživanja? Ko je izbegao prazninu života u telu? Pa ipak, ko to može da prepozna? Otkako sam stvorio ljudski rod, niko na zemlji nije mogao da živi životom od najvećeg značaja, tako da su ljudi oduvek dangubili, živeći krajnje beznačajnim životom. Niko, međutim, nije spreman da izbegne tu vrstu nevolje i niko nije spreman da se kloni tog praznog i zamornog života. Prema ljudskom iskustvu, niko ko je sazdan od krvi i mesa nije izbegao običaje ljudskog sveta, iako su iskoristili uživanje u Meni. Umesto toga, puštali su da sve ide prirodnim tokom i nastavili da obmanjuju sami sebe.

Kad jednom budem u potpunosti okončao postojanje ljudskog roda, na zemlji neće ostati niko ko bi mogao da izdrži „progon“ zemlje; tek tada će moći da se kaže da je Moje veliko delo u potpunosti dovršeno. U poslednjim danima Mog ovaploćenja, delo koje želim da obavim sastoji se u tome da ljude nateram da shvate prazninu života u telu, a tu ću priliku ujedno iskoristiti da telo u potpunosti iskorenim. Počev od tog trenutka, na zemlji više neće biti ljudi, niko više neće plakati zbog zemaljske praznine, niko više neće govoriti o telesnim tegobama, niko se više neće žaliti da sam nepravedan, a svi ljudi i sve stvari zakoračiće u počinak. Nakon toga, ljudi više neće jurcati unaokolo, neće više biti stalno zauzeti, niti će tumarati tamo-amo po zemlji, jer će za sebe pronaći prikladno odredište. Tada će im se na licima pojaviti osmeh. Ništa više neću zahtevati od ljudi, niti ću imati ikakvih sporova s njima; među nama neće više biti mirovnih sporazuma. Ja postojim na zemlji i ljudi žive na zemlji; živim i boravim među njima. Svi oni uživaju u Mom prisustvu, te stoga nisu voljni da bez razloga odu, već bi, umesto toga, više voleli da ostanem još malo s njima. Kako da i dalje svedočim ovoj zemaljskoj pustoši, a da ni prstom ne mrdnem da im pomognem? Ja nisam od ovog sveta; samo zahvaljujući Svom strpljenju, prisilio sam Sebe da ostanem ovde do danas. Da nije bilo beskrajnih čovekovih molbi, odavno bih otišao. Danas su ljudi u stanju da se brinu o sebi i nije im potrebna Moja pomoć, jer su sazreli i ne trebam im Ja da ih hranim. Stoga planiram da sa ljudima izvedem „pobedničko slavlje“, nakon čega ću se oprostiti od njih, da ne bude da nisu znali. Naravno, ne bi bilo dobro rastati se u lošim odnosima, jer među nama nema zlobe. Tako će naše prijateljstvo ostati večno. Nadam se da će ljudi, nakon što se raziđemo, moći da neguju Moje „nasleđe“ i da neće zaboraviti sve ono čemu sam ih tokom Svog života naučio. Nadam se da neće učiniti ništa čime bi ukaljali Moje ime i da će imati na umu Moje reči. Nadam se da će dati sve od sebe kako bi Mi udovoljili nakon što odem; nadam se da će Moju reč koristiti kao temelj svog života i da neće propustiti priliku da opravdaju Moje nade, jer je Moje srce uvek brinulo o njima i jer sam uvek bio vezan za njih. Jednom smo se ljudi i Ja okupili i zajedno uživali na zemlji, u istim blagoslovima koji su i na nebu. Živeo sam zajedno s ljudima i boravio sa njima; ljudi su Me oduvek voleli i Ja sam oduvek voleo njih. Bili smo naklonjeni jedni drugima. Osvrćući se na vreme provedeno s ljudima, sećam se da su naši dani bili ispunjeni smehom i radošću, mada smo se, doduše, ponekad i svađali. Ipak, naša međusobna ljubav bila je izgrađena na toj osnovi, a naši međusobni odnosi nikada se nisu prekidali. Tokom naših dugogodišnjih kontakata, ljudi su na Mene ostavili dubok utisak, a Ja sam njima podario mnoge stvari da u njima uživaju, na čemu su Mi uvek bili dvostruko zahvalni. Naša okupljanja, međutim, nikada više neće biti ista kao pre; ko može da izbegne ovaj trenutak našeg rastanka? Ljudi su Mi duboko naklonjeni, a Ja prema njima osećam beskrajnu ljubav – ali, šta se povodom toga može učiniti? Ko bi se usudio da prekrši zahteve nebeskog Oca? Vratiću se u Svoje prebivalište, gde ću obaviti još jednu etapu Svog dela. Možda ćemo imati priliku da se ponovo sretnemo. Nadam se da ljudi neće previše tugovati i da će Mi udovoljavati na zemlji; Moj će im Duh na nebu često darivati blagodat.

U vreme stvaranja, prorekao sam da ću u poslednjim danima formirati grupu ljudi koji su jednodušni sa Mnom. Prorekao sam da ću se, nakon što postavim uzor na zemlji u poslednjim danima, vratiti u Svoje prebivalište. Jednom kad Mi čitav ljudski rod bude udovoljio, ljudi će postići ono što sam od njih tražio, tako da od njih neću više ništa zahtevati. Umesto toga, sa ljudima ću razmeniti priče o prošlim danima, i posle toga ćemo se rastati. Započeo sam ovo delo i ljudima dozvolio da se psihički pripreme i da shvate Moje namere, kako Me ne bi pogrešno razumeli i kako ne bi pomislili da sam okrutan ili bezdušan, što nije Moja namera. Da li Me ljudi vole, ali ipak odbijaju da Mi dopuste prikladno mesto za počinak? Zar ne žele da nebeskog Oca zamole u Moje ime? Zar nisu prolili suze, saosećajući sa Mnom? Zar nisu pripomogli da uspemo da se rano ponovo okupimo – susretu Oca i Sina? Zašto, onda, nisu spremni da i sada to učine? Moja služba na zemlji je okončana, a Ja ću, nakon rastanka s ljudima, i dalje nastaviti da im pomažem; zar to nije dobro? Da bi Moje delo ostvarilo bolje rezultate i da bi bilo obostrano korisno, moramo se rastati, ma koliko to bilo bolno. Neka naše suze teku u tišini; neću više prekorevati ljude. U prošlosti sam ljudima saopštio mnoge stvari, i sve su ih ubole baš u srce i naterale ih da se rasplaču od tuge. Zbog toga se ovim putem ljudima izvinjavam i molim ih za oproštaj. Molim ih da Me ne mrze, jer je sve ovo bilo za njihovo dobro. Stoga se nadam da će ljudi razumeti Moje srce. Iako smo se u prošlim vremenima često sporili, kad se pogleda unazad, svi smo od toga imali koristi. Zbog svih tih sporova, Bog i ljudi izgradili su među sobom most prijateljstva. Nije li to plod naših zajedničkih napora? Trebalo bi da svi u tome uživamo. Molim ljude da Mi oproste „greške“ iz prošlosti. Njihovi će prestupi takođe biti zaboravljeni. Dokle god budu u stanju da Mi u budućnosti uzvraćaju ljubavlju, to će Mom Duhu na nebu biti uteha. Ne znam šta su ljudi odlučili u tom pogledu – da li su spremni da udovolje Mom poslednjem zahtevu ili ne. Od njih ništa drugo ne tražim, osim da Me vole. To će biti dovoljno. Mogu li oni to da postignu? Neka sve neprijatnosti koje su se dešavale među nama ostanu u prošlosti; neka među nama zauvek vlada ljubav. Dao sam ljudima toliko ljubavi, a oni su platili vrlo visoku cenu da bi Me voleli. Stoga se nadam da će ljudi očuvati nerazvodnjenu i čistu ljubav između nas, te da će se naša ljubav proširiti po čitavom svetu i zauvek prenositi s kolena na koleno. Kada se ponovo sretnemo, hajde da budemo povezani ljubavlju kako bi ona trajala zauvek i kako bi je svi ljudi hvalili i delili. Na taj bi se način Moja volja ispunila, a Ja bih Svoje nasmejano lice pokazao celom čovečanstvu. Nadam se da će ljudi upamtiti ovaj Moj podsticaj.

1. jun 1992. godine