Baš kao što je Bog rekao: „Niko ne može da dokuči koren Mojih reči, niti iko zna Moju svrhu zbog koje ih izgovaram“, da nije vođstva Duha Božjeg i da nema pojave Njegovih izjava, svi ljudi bi stradali pod Njegovom grdnjom. Zašto je Bogu trebalo toliko vremena da ispita sve ljude? I to čak pet meseci? Ovo je upravo glavna tačka našeg zbora, kao i centralno mesto u Božjoj mudrosti. Možemo da pretpostavimo sledeće: bez ovog perioda u kome je čovek stavljen na kušnju i bez činjenice da je Bog žestoko udarao na iskvareni ljudski rod, ubijao ga i smanjivao njegov broj, da se izgradnja crkve nastavila sve do danas, kakav bi onda bio rezultat? Stoga Bog već u prvoj rečenici odmah prelazi na stvar, ukazujući direktno na željeni efekat višemesečnog dela – ta rečenica zaista pogađa pravo u centar! Ovo je dovoljno da pokaže mudrost Božjih postupaka tokom ovog višemesečnog perioda: ona su svima omogućila da, kroz kušnju, nauče kako da se pokoravaju i kako da se iskreno daju, te kako da kroz bolno oplemenjivanje što bolje spoznaju Boga. Što je veći očaj koji ljudi iskuse, bolje će spoznati sami sebe. A istini za volju, što se više suočavaju sa oplemenjivanjem koje je prepuno patnje, to bolje spoznaju sopstvenu iskvarenost, u toj meri da prepoznaju da nisu dostojni čak ni da budu služitelji Božji i da vršenje službe znači da te On uzdiže. Pa tako, nakon što je ovaj rezultat postignut, kada čovek potroši svaki delić sebe, Bog glasom neposredno izražava zvuke milosti, ne skrivajući ništa. Lako se može videti da Božji metod delovanja, nakon ovih nekoliko meseci, uzima današnji dan kao svoju polaznu tačku; On je ovo učinio jasnim da svi to mogu da vide. Budući da je u prošlosti Bog često govorio: „nije lako steći pravo da se nazivaš Božjim narodom“, On je ove reči osvedočio u ljudima koji se nazivaju služiteljima, što je dovoljno da pokaže da je Bog nesumnjivo pouzdan. Šta god Bog rekao, to će se, u različitom stepenu, i obistiniti i nipošto nije prazna priča.

Kada su svi ljudi ispunjeni jadom i tugom do granice poremećenosti, reči poput ovih od Boga pogađaju pravo u metu, oživljavajući ih sve usred beznađa. Da bi u ljudskim umovima otklonio svaku dalju sumnju, Bog je dodao sledeće: „Iako se oni nazivaju Mojim narodom, ovo zvanje nikako nije manje važno od toga da se nazovu Mojim ’sinovima’.“ Ovo je dovoljno da pokaže da je samo Bog u stanju da zaštiti Svoj autoritet, a kada ljudi ovo pročitaju, oni će još čvršće verovati u to da, daleko od toga da je reč o metodu delovanja, ovo predstavlja činjenicu. Odlazeći korak dalje, kako bi ljudske vizije ostale nepomućene, Njegovim novim pristupom je svačiji identitet razjašnjen. To je dovoljno da pokaže mudrost Božju, a ljudima omogućava da bolje razumeju da Bog može da pronikne u ljudska srca; u svojim mislima i postupcima ljudi su poput marioneta, pri čemu Bog povlači konce, i to je sigurno i nesumnjivo.

Vratimo li se na početak, ono što je Bog činio od samog početka sastojalo se u tome da neposredno ukaže na to da je prvi korak Njegovog dela, onaj u „pročišćenju crkve“, već bio završen. „Situacija sada nije kao što je nekada bila, a Moje delo je na novoj polaznoj tački.“ Iz ove izjave se može videti da je Božje delo stupilo na novu polaznu tačku, odmah nakon čega nam je On ukazao na obrise sledećeg koraka Svoga dela – kada se završi izgradnja crkve, započeće život Doba carstva, „jer sada više nije doba izgradnje crkve, već doba u kom se uspešno gradi carstvo“. Povrh toga, On je izjavio da, pošto su ljudi još uvek na zemlji, njihovi će se zborovi i dalje nazivati crkvom, izbegavajući time ostvarenje nerealnog „carstva“ kakvo su svi zamišljali. U nastavku sledi beseda o pitanju vizija.

Iako je sada doba izgradnje carstva i kraj izgradnje crkve, zašto se svi zborovi i dalje nazivaju crkvom? U prošlosti se govorilo da je crkva preteča carstva, te da bez crkve ne može biti ni govora o carstvu. Početak Doba carstva jeste početak Božje službe u telu, a ovaploćeni Bog uvodi Doba carstva. Ono što On donosi jeste Doba carstva, a ne zvanični silazak carstva. Ovo nije teško zamisliti; ono što smatram narodom Božjim jeste narod Doba carstva, a ne narod samog carstva. Zato bi bilo logično reći da zborove na zemlji i dalje treba nazivati crkvom. U prošlosti, On je delovao u okviru Svoje normalne ljudskosti dok o Njemu još uvek nije bilo dato svedočanstvo kao o Samom Bogu, tako da Doba carstva tada nije započelo među ljudima; to jest, kao što sam rekao, Moj Duh još uvek zvanično nije počeo da deluje u Mom ovaploćenom telu. Sada, kada je o Samom Bogu dato svedočanstvo, carstvo se ostvaruje među ljudima. Ovo označava da ću početi da delujem unutar Svog božanstva, pa će tako ona ljudska bića koja mogu da razumeju reči koje govorim i postupke koje preduzimam u Svom božanstvu postati poznata kao Moj narod iz Doba carstva. Odatle je i nastao „Božji narod“. U ovoj etapi prvenstveno deluje i govori Moje božanstvo. Čovek naprosto ne može da se upliće, niti može da prekine Moj plan. Jednom kada Bog dostigne određenu fazu u Svom govoru, Njegovo ime je osvedočeno i od tog časa će započeti Njegove kušnje ljudskog roda. Ovo je vrhunac mudrosti u Božjem delu. Ono postavlja čvrste temelje i uspostavlja korene za početak narednog koraka, kao i za završetak poslednjeg koraka. U pitanju je nešto što niko, kao ljudsko biće, nije mogao da predvidi; mesto susretanja prvog i drugog dela doba suda. Bez tih nekoliko meseci u kojima sam oplemenjivao čoveka, Moje božanstvo ne bi nikako moglo da funkcioniše. Tih nekoliko meseci oplemenjivanja otvorilo je put za sledeći korak Moga dela. Završetak višemesečnog dela predstavlja znak da sledeća etapa dela mora da bude temeljnija. Ako neko zaista razume reči Božje, onda je taj u stanju da dokuči da On ovaj period od nekoliko meseci koristi da započne naredni korak Svoga dela, a delu to omogućava da postigne još bolje rezultate. Pošto je ometanje Moje ljudskosti stvorilo prepreku za naredni korak Moga dela, kroz ovih nekoliko meseci oplemenjivanja patnjom, obe strane su, dakle, prosvećene i izvukle su značajnu korist. Tek sada, kao ishod ovoga, čovek zaista počinje da ceni Moj način na koji mu se obraćam. Prema tome, kada je Bog, zakretanjem Svoga pera za pisanje, rekao da ljude više neće nazivati „služiteljima“, već umesto toga „Božjim narodom“, svi oni su bili obuzeti radošću. Bila je to čovekova Ahilova peta. Upravo da bi preuzeo kontrolu nad ovom ključnom čovekovom slabošću, Bog je i govorio onako kako je to činio.

Da bi još više pridobio sve ljude i zadobio njihovo svesrdno verovanje i kako bi ukazao na činjenicu da je odanost nekih ljudi ukaljana nečistoćama, Bog je preduzeo dodatni korak da bi skrenuo pažnju na sve različite vrste ljudskog rugla i, čineći to, On je ispunio Svoje reči: „Koliko njih je iskreno u svojoj ljubavi prema Meni? Ko ne postupa iz obzira prema sopstvenoj budućnosti? Ko se tokom svojih kušnji nikada nije požalio?“ Iz ovakvih reči svi mogu da prepoznaju sopstveno buntovništvo, nevernost i nedostatak detinje odanosti i da time uvide da Božja milost i dobrota na svakom koraku prate sve one koji Ga traže. To se može uvideti iz sledećih reči: „Kada su neki na ivici da se povuku, kada su svi, u nadi da ću promeniti Svoj način govora, izgubili nadu, u tom trenutku iz Mene progovaraju zvuci spasenja, vraćajući sve one koji Me iskreno vole u Moje carstvo, pred Moj presto.“ Na ovom mestu, izraz „oni koji Me iskreno vole“ i retoričko pitanje „Koliko njih Me iskreno voli?“ nisu međusobno protivrečni. Oni ilustruju kako „iskrenost“ u ovom kontekstu sadrži nečistoće. Nije reč o tome da Bog ništa ne zna; već da, baš zato što Bog može da pronikne u najveće dubine ljudskog srca, On koristi reči poput „iskrenosti“, što predstavlja sarkazam upućen iskvarenom ljudskom rodu, kako bi sve naterao da dublje osete svoj dug prema Bogu i da sebe oštrije prekore, kao i da prepoznaju činjenicu da uvrede u njihovim srcima u potpunosti potiču od Sotone. Svi su iznenađeni kada vide izraz poput „odanost“, razmišljajući u sebi: „Mnogo puta sam proklinjao nebesa i zemlju i mnogo sam puta poželeo da odem, međutim, pošto sam se plašio Božjih upravnih odluka, u svakom slučaju bih se pozabavio stvarima samo da sa njima završim i išao bih zajedno sa masom, čekajući da se Bog obračuna sa mnom, razmišljajući da, ako se ispostavi da su stvari zaista beznadežne, biće i dalje dovoljno vremena da se polako povučem. Međutim, Bog nas sada zove Svojim odanim narodom. Može li Bog zaista biti Bog koji je u stanju da pronikne u najveće dubine ljudskih srca?“ Da bi izbegao ovu vrstu nesporazuma, Bog je tek na samom kraju skrenuo pažnju na psihička stanja različitih tipova ljudi, navodeći sve da iz stanja u kome su iznutra bili ispunjeni sumnjom, a spolja su izražavali oduševljenje, pređu u stanje u kome su uvereni srcem, rečju i pogledom. Time se produbio čovekov utisak o Božjoj reči, a prirodna posledica toga jeste ta da je čovek postao malo uplašeniji, nešto više bojažljiv i, povrh toga, stekao je bolje razumevanje Boga. Konačno, da bi ublažio čovekove brige, Bog je rekao: „Ali pošto je prošlost prošlost, a sadašnjost je već tu, više nema potrebe da nostalgično čeznemo za jučerašnjim danom, niti da razmišljamo o budućnosti.“ Ova vrsta napetog, skladnog, a ipak jezgrovitog načina govora ima još veći efekat, čineći da svi oni koji čitaju Njegove reči ponovno ugledaju svetlost usred očaja prošlosti, sve dok ne ugledaju Božju mudrost i postupke, zadobiju naziv „Božji narod“, uklone oblake sumnje u svojim srcima, a zatim sebe spoznaju na osnovu promenljivih obrazaca svojih psihičkih stanja. Ova stanja naizmenično opadaju i rastu, stvarajući jad i tugu, sreću i radost. U ovom poglavlju, Bog je do detalja tako životno i živopisno dočarao ljudske konture dostižući tačku savršenstva. To je zaista nešto što čovek ne može da postigne, nešto što istinski razotkriva tajne u najdubljim odajama ljudskog srca. Da li bi ovo moglo biti nešto što je čovek sposoban da učini?

Odmah nakon ovoga sledi pasus od još veće važnosti u daljem tekstu, koji čoveku neposredno otkriva Božju upravnu odluku i koji, štaviše, predstavlja najvažniji deo: „Budući da je čovek, ko god protivureči stvarnosti i ne deluje u skladu sa Mojim uputstvima, neće dobro završiti, već će samo sebi doneti nevolje. Od svega što se dešava u vaseljeni, ne postoji ništa u čemu Ja nemam poslednju reč.“ Zar ovo nije Božja upravna odluka? Ovo je dovoljno da pokaže da postoji pregršt primera onih koji se suprotstavljaju ovoj upravnoj odluci. Na osnovu prethodnog, Bog nastavlja da poziva sve da ne brinu o svojoj sudbini. Ako bi se neko usudio da poželi da se oslobodi Božje orkestracije, posledice bi bile nezamislivo kobne. Ovo zatim omogućava svima koji su u ovim rečima iskusili prosvećenje i prosvetljenje da bolje razumeju Božju upravnu odluku, te da shvate da se Njegovo veličanstvo ne sme uvrediti, a time postanu iskusniji i postojaniji, zeleni poput bora koji, iako šiban vetrovima i sav promrzao, prkosi pretnji žestoke hladnoće, nastavljajući da doprinosi bujnoj vitalnosti zelenila prirode. Nakon što se susretne sa ovim pasusom, većina ljudi se oseća zbunjeno kao da su zalutali u neki lavirint; razlog je u tome što se sadržaj Božjih reči relativno brzo menja, pa tako devetoro od desetoro ljudi završi u lavirintu pokušavajući da shvate svoju iskvarenu narav. Kako bi u budućnosti ovo delo moglo lakše da se odvija, da bi se otklonile sumnje u srcima svih ljudi i kako bi svi otišli korak dalje u svojoj veri u Božju vernost, On na kraju tog pasusa naglašava: „Svako od onih koji Me iskreno vole će se sigurno vratiti pred Moj presto.“ Tako se umovi ljudi koji su nekoliko meseci bili izloženi Njegovom delu, u trenu, oslobađaju određenog dela strepnje. Štaviše, njihova srca, koja su lebdela u vazduhu, vraćaju se onome što su nekada bila, baš kao da je težak kamen pao na zemlju. Više ne moraju da brinu za svoju sudbinu; pored toga, veruju da Bog više neće govoriti prazne reči. Pošto su ljudi samopravedni, ne postoji niko ko veruje da ne pokazuje najveću odanost Bogu; zato Bog namerno naglašava „iskreno“ – da bi se postigao bolji ishod. Ovo ima za cilj da prokrči put i postavi temelj za naredni korak u Njegovom delu.