Danas više nije Doba blagodati, niti je doba milosti, već Doba carstva u kome se narod Božji otkriva, doba u kome Bog obavlja stvari neposredno kroz božanstvo. Prema tome, u ovom poglavlju Božjih reči, Bog sve one koji razumeju Njegove reči uvodi u duhovno carstvo. U uvodnom pasusu, On ove pripreme obavlja unapred i ako neko poseduje znanje o Božjim rečima, taj će slediti lozu da bi došao do dinje i neposredno će dokučiti šta Bog želi da postigne u Svom narodu. Prethodno su ljudi bili ispitivani kroz primenu zvanja „služitelji“, a danas, nakon što su bili podvrgnuti kušnji, započinje njihova zvanična obuka. Osim toga, ljudi moraju posedovati veće znanje o Božjem delu zasnovanom na temelju reči iz prošlosti, te moraju na reči i na osobu, kao i na Duh i na osobu, gledati kao na jednu nerazdvojivu celinu – poput jednih usta, jednog srca, jednog postupka i jednog izvora. Ovaj zahtev je najviši zahtev koji je Bog od stvaranja postavio spram čoveka. Iz ovoga se može videti da Bog deo Svojih napora želi da proširi na Svoj narod, da On želi da u njima pokaže neka znamenja i čuda i, što je još važnije, da On želi da sve ljude natera da se pokore celini Božjeg dela i reči. S jedne strane, Sȃm Bog podržava Svoje svedočenje, a s druge, On je postavio zahteve Svom narodu i neposredno je širokim masama obznanio Božje upravne odluke: Dakle, otkako se nazivate Mojim narodom, stvari više nisu kao što su bile; treba da pazite na izjave Moga Duha i da im se pokorite, kao i da pažljivo pratite Moje delo; ne smete odvajati Moj Duh od Moga tela, jer Mi smo po suštini jedno i po prirodi nepodeljeni. Kako bi se sprečilo da ljudi zanemare ovaploćenog Boga, ovim se još jednom naglašavaju reči „jer Mi smo po suštini jedno i po prirodi nepodeljeni“; budući da je takvo zanemarivanje čovekov propust, ovo je ponovno navedeno u Božjim upravnim odlukama. Zatim, Bog obaveštava ljude o posledicama kršenja Božjih upravnih odluka, ne krijući ništa i saopštavajući im: „Oni će pretrpeti gubitak i moći će da piju samo iz svoje čaše žuči“. Pošto je čovek slab, nakon što začuje ove reči, on ne može a da u svom srcu ne postane oprezniji prema Bogu, jer je „čaša žuči“ dovoljna da ljude navede da malo porazmisle. Ljudi imaju brojna tumačenja ove „čaše žuči“ o kojoj Bog govori: da će im se suditi rečima ili da će biti izgnani iz carstva ili da će biti izolovani u nekom vremenskom periodu ili da će im telo iskvariti Sotona i da će ih zaposednuti zli duhovi ili da će ih napustiti Duh Božji ili da će im telo biti uništeno i proterano u Ad. Ova tumačenja jesu ono što se može postići ljudskim razmišljanjem, pa tako, u svojoj mašti, ljudi nisu u stanju da ih prevaziđu. Međutim, Božje misli nisu poput čovekovih; drugim rečima, „čaša žuči“ se ne odnosi ni na šta od prethodno navedenog, već na stepen ljudskog znanja o Bogu nakon Božjeg orezivanja. Da to još više razjasnimo, kada neko proizvoljno razdvaja Duh Božji od Njegovih reči, ili kada reči razdvaja od osobe, ili Duh od tela kojim On Sebe zaodeva, ova osoba ne samo da nije u stanju da spozna Boga u Božjim rečima, već će, bude li prema Bogu gajila i najmanje sumnje, na svakom koraku oslepeti. Stvari ne stoje onako kako ih ljudi zamišljaju da će neposredno biti odsečeni; već oni postepeno podležu Božjoj grdnji – što će reći, suočavaju se sa velikim katastrofama i niko ne može biti u skladu sa njima, kao da su ih zaposeli zli duhovi i kao da su bezglave muve koje udaraju u sve na šta naiđu. Uprkos tome, oni još uvek nisu u stanju da odu. U njihovim su srcima stvari neopisivo teške, kao da u njihovim srcima postoji neizreciva patnja – ali, svejedno, ne mogu da otvore usta i po ceo dan provode u transu, nesposobni da osete Boga. U takvim okolnostima im prete Božje upravne odluke, pa se ne usuđuju da napuste crkvu iako ni u čemu ne pronalaze uživanje – ovo se naziva „unutrašnjim i spoljnim napadom“, a ljudima je to užasno teško da podnesu. Ono što je ovde rečeno razlikuje se od ljudskih predstava – a to je stoga što, pod tim okolnostima, oni još uvek znaju da traže Boga, a ovo se događa kada im Bog okrene leđa: i što je još važnije, oni su, baš kao i nevernici, potpuno nesposobni da osete Boga. Bog takve ljude ne spasava direktno; kada se njihova čaša žuči isprazni, nastupa trenutak kada im je došao poslednji dan. Ipak, u tom trenu, oni i dalje traže Božje namere, želeći da još malo uživaju – s tim da se ovo vreme razlikuje od prošlosti, osim u slučaju posebnih okolnosti.

Nakon toga, Bog svima, takođe, objašnjava pozitivne aspekte, pa tako oni još jednom zadobijaju život – jer je u prošlim vremenima Bog rekao da služitelji nemaju život, međutim, danas Bog najednom govori o „životu u njima“. Samo kroz razgovor o životu ljudi znaju da u njima još uvek može biti života Božjeg. Na taj način se njihova ljubav prema Bogu u izvesnoj meri povećava, a oni stiču veće znanje o Božjoj ljubavi i milosti. I tako se, nakon što su sagledali ove reči, svi ljudi kaju za svoje pređašnje greške i potajno liju pokajničke suze. Većina njih, takođe, tiho odlučuje da moraju udovoljiti Bogu. Ponekad Božje reči prodiru u najveće dubine ljudskog srca, otežavajući ljudima da ih prihvate i da budu spokojni. Ponekad su Božje reči iskrene i ozbiljne, zagrevajući ljudska srca u toj meri da, nakon što ih čuju, ljudi su poput jagnjeta koje je ponovno ugledalo svoju majku nakon što je bilo izgubljeno mnogo godina. Oči su im pune suza, preplavljuju ih emocije i žude da se bace u Božji zagrljaj, razoreni jecajima, oslobađajući neopisivu bol koja im je u srcima bila prisutna mnogo godina, kako bi pokazali svoju odanost Bogu. Zbog višemesečnog ispitivanja, postali su malo preosetljivi, kao da su upravo doživeli nervni slom, poput invalida koji je godinama bio prikovan za krevet. Kako bi ih učinio nepokolebljivim u njihovoj veri u Božje reči, Bog mnogo puta naglašava sledeće reči: „Kako bi sledeći korak Mog dela mogao da se odvija nesmetano i bez prepreka, koristim oplemenjivanje reči da ispitam sve one u Svojoj kući.“ Bog na ovom mestu kaže „da ispitam sve one u Svojoj kući“; pažljivim čitanjem saznajemo da kada ljudi postupaju kao služitelji, oni su i dalje ljudi u Božjoj kući. Štaviše, ove reči naglašavaju Božju iskrenost prema nazivu „narod Božji“, donoseći ljudima izvesno olakšanje u njihovim srcima. I zašto onda Bog uzastopno ukazuje na mnoga ispoljavanja u ljudima nakon što su pročitali Božje reči ili kada naziv „narod Božji“ tek treba da bude otkriven? Da li je to samo zato da se pokaže da je Bog onaj Bog koji gleda duboko u čovekovo srce? Ovo je samo delimičan razlog – i na ovom mestu je samo od sekundarnog značaja. Bog to čini kako bi sve ljude sasvim uverio, kako bi svaka osoba, iz Božjih reči, mogla da spozna svoje nedostatke i da spozna svoje ranije mane u vezi sa životom i, što je još važnije, kako bi postavio temelj za naredni korak dela. Ljudi mogu samo težiti tome da spoznaju Boga i tragati za time da se ugledaju na Boga na temelju samospoznaje. Zbog ovih reči ljudi iz negativnog i pasivnog stanja prelaze u pozitivno i proaktivno, a to drugom segmentu Božjeg dela omogućava da se ukoreni. Može se reći da, uz ovaj korak dela kao temelj, drugi segment Božjeg dela postaje jednostavan, iziskujući samo najmanji napor. Prema tome, kada ljudi iz svojih srca proteraju tugu i postanu pozitivni i proaktivni, Bog koristi ovu priliku da Svom narodu uputi druge zahteve: „Moje se reči obznanjuju i izražavaju u svakom trenutku ili na svakom mestu, pa tako i vi u svakom trenutku sebe treba da poznajete preda Mnom. Jer današnji dan je, naposletku, drugačiji od onoga što je bilo ranije, i više ne možeš da postigneš šta god poželiš. Umesto toga, pod vođstvom Mojih reči, morate da budete sposobni da pokorite svoje telo; morate da koristite Moje reči kao svoj glavni oslonac i ne smete da se ponašate nepromišljeno.“ U ovome Bog prvenstveno naglašava „Moje reči“; i u prošlosti je mnogo puta spominjao „Moje reči“, pa tako niko ne može da se odupre da ovome ne posveti malo pažnje. Time je navedena srž sledećeg koraka Božjeg dela: svi ljudi će obratiti pažnju na Božje reči i ne smeju da vole ništa drugo. Svi moraju da cene reči koje su izgovorila Božja usta i ne smeju ih shvatati olako; time će se okončati pređašnje stanje u crkvi, kada bi jedna osoba pročitala Božje reči, a mnogi bi na to rekli amen i bili poslušni. U to vreme, ljudi nisu znali reči Božje, već su ih uzimali kao oružje kako bi se odbranili. Kako bi to preokrenuo, Bog na zemlji uspostavlja nove, veće zahteve spram čoveka. Kako bi sprečio da ljudi postanu negativni i pasivni nakon što uoče Božja viša merila i strože zahteve, Bog mnogo puta ljude ohrabruje rečima: „Pošto su stvari dospele u ovakvo stanje kakvo je danas, ne morate da se osećate previše tužno i ožalošćeno zbog svojih dela i postupaka iz prošlosti. Moja velikodušnost je bezgranična poput mora i neba – kako bi bilo moguće da čovekove sposobnosti i znanje ne poznajem kao Svoj sopstveni džep?“ Ove ozbiljne i iskrene reči najednom otvaraju ljudske umove i trenutno ih iz očaja odvode do ljubavi prema Bogu, prema tome da budu pozitivni i proaktivni, jer Bog govori hvatajući se za slabost u ljudskim srcima. I da toga nisu ni svesni, ljudi se pred Bogom uvek osećaju posramljeno zbog svojih postupaka iz prošlosti i uvek iznova izražavaju kajanje. Prema tome, Bog ove reči otkriva posebno prirodno i normalno, kako ljudi ne bi osećali da su Božje reči krute i suvoparne, već da su istovremeno stroge i blage, živopisne i životne.

Od stvaranja pa sve do danas, Bog je iz duhovnog carstva ćutke uredio sve za čoveka, a istinu duhovnog carstva čoveku nikada nije opisao. Ipak, Bog danas najednom daje pregled bitke koja besni u tom svetu, što prirodno dovodi do toga da se ljudi češu po glavi, produbljuje njihov osećaj da je Bog temeljan i nedokučiv i čak im otežava da pronađu izvor Božjih reči. Može se reći da borbeno stanje duhovnog carstva kod svih ljudi izaziva uzbuđenost. Ovo je prvi ključni segment dela budućnosti i predstavlja trag koji ljudima omogućava da uđu u duhovno carstvo. Iz ovoga se može videti da je sledeći korak Božjeg dela uglavnom usmeren na duh, pri čemu je prvenstveni cilj da se svim ljudima ponudi veće znanje o čudesnim postupcima Duha Božjeg u telu, pružajući time svima onima koji su odani Bogu veće znanje o Sotoninim budalaštinama i njegovoj prirodi. Iako nisu rođeni u duhovnom carstvu, osećaju se kao da su videli Sotonu, pa nakon što iskuse to osećanje, Bog odmah prelazi na drugi način govora – i kada ljudi dostignu ovaj način razmišljanja, Bog pita: „Zašto vas obučavam uz ovaj stepen hitnosti? Zašto vam govorim činjenice o duhovnom carstvu? Zašto vas svaki put iznova podsećam i opominjem?“ I tako redom – kroz čitav niz pitanja koja izazivaju brojna pitanja u ljudskim umovima: Zašto Bog govori ovim tonom? Zašto govori o stvarima duhovnog carstva, a ne o Svojim zahtevima prema ljudima u vreme izgradnje crkve? Zašto Bog ne rasprši ljudske predstave otkrivajući tajne? Samom činjenicom da su malo pažljiviji, ljudi stiču neznatno znanje o koracima Božjeg dela i tako, kada se u budućnosti suoče sa iskušenjima, u njima se rađa pravi osećaj gnušanja prema Sotoni. Čak i kada se u budućnosti susretnu sa kušnjama, i dalje su u stanju da spoznaju Boga i da još dublje preziru Sotonu, i tako ga proklinju.

Na kraju, Božja namera se u potpunosti otkriva čoveku: „dozvoljavajući svakoj od Mojih reči da se ukoreni, da procveta i da daruje plodove unutar vaših duhova i, što je još važnije, da donese više plodova. Ovo je tim pre jer ne tražim jarko, bujno cveće, već izdašne plodove, plodove koji nikada ne gube svoju zrelost“. Od svih ponovljenih Božjih zahteva prema Njegovom narodu, ovaj je najsveobuhvatniji, u samom je središtu i iznosi se direktno. Prešao sam iz delovanja u normalnoj ljudskosti u delovanje u punom božanstvu; pa tako, u prošlosti, u Mojim jednostavnim rečima nije bilo potrebe da iznosim nikakva dodatna objašnjenja i većina ljudi je mogla da razume značenje Mojih reči. Ishod je tada bio takav da se od ljudi zahtevalo samo da spoznaju Moje reči i da budu u stanju da govore o stvarnosti. Međutim, ovaj korak se veoma razlikuje. Moje božanstvo je u potpunosti zavladalo, ne ostavljajući prostora ljudskosti da odigra svoju ulogu. Stoga, ako oni među pripadnicima Mog naroda žele da shvate pravo značenje Mojih reči, njima je to najteže. Jedino kroz Moje izjave mogu steći prosvećenje i prosvetljenje, a ukoliko to ne bude posredstvom ovog kanala, svaka pomisao da se dokuči cilj Mojih reči predstavlja samo zaludno sanjarenje. Kada svi ljudi budu imali veće znanje o Meni, nakon što prihvate Moje izjave, biće vreme kada Me Moj narod proživljava, biće to vreme kada je Moje delo u telu dovršeno i vreme kada je Moje božanstvo potpuno proživljeno u telu. U tom trenutku, svi ljudi će Me spoznati u telu i zaista će moći da kažu da se Bog pojavljuje u telu, a to će predstavljati plod. Ovo je još jedan dokaz da se Bog umorio od izgradnje crkve – odnosno, „iako su cvetovi u stakleniku bezbrojni poput zvezda i svi privlače zadivljene mase, kada jednom uvenu, postaju otrcani kao Sotonine varljive smicalice i niko za njih ne iskazuje nikakvo zanimanje“. Iako je u vreme izgradnje crkve Bog, takođe, lično delovao, budući da je On Bog koji je uvek nov i nikada star, On ne oseća nostalgiju za stvarima iz prošlosti. Da bi sprečio ljude da razmišljaju o prošlosti, upotrebio je reči „otrcani kao Sotonine varljive smicalice“, što pokazuje da se Bog ne drži doktrine. Neki ljudi mogu pogrešno protumačiti Božju nameru i upitati: Budući da je to delo koje je obavio Sȃm Bog, zašto je On rekao: „kada cvetovi jednom uvenu, niko za njih ne iskazuje nikakvo zanimanje“? Ove reči ljudima donose otkrivenje. Najvažnije od svega jeste to da one svim ljudima omogućavaju da imaju novo i ispravno polazište; jedino tada će moći da udovolje Božjoj nameri. Konačno, narod Božji će biti u stanju da Bogu oda pohvalu koja je istinita, a ne prinudna, i koja potiče iz njihovog srca. Ovo se nalazi u samom srcu Božjeg plana upravljanja za period od 6000 godina. Odnosno, ovo je konkretizacija ovog plana upravljanja za period od 6000 godina: da svi ljudi saznaju značaj Božjeg ovaploćenja – da im se omogući da praktično spoznaju Boga koji se ovaploćuje, što će reći, postupke Božje u telu – tako da poreknu nejasnog Boga i spoznaju Boga koji je današnji i takođe jučerašnji Bog i, povrh toga, Bog sutrašnjice, koji je zaista i stvarno postojao za vek vekova. Samo tada će Bog počinuti!