Da bi sve ljude sprečio da okreću glave i zanose se nakon prelaska iz negativnog u pozitivno stanje, u poslednjem poglavlju Božje izjave, nakon što je govorio o Svojim najvećim zahtevima prema Svom narodu – nakon što je ljudima saopštio Svoje namere u ovoj etapi Njegovog plana upravljanja – On im pruža priliku da razmisle o Njegovim rečima, kako bi im pomogao da se odluče da na kraju udovolje Božjim namerama. Kada su ljudska stanja pozitivna, Bog odmah počinje da im postavlja pitanja o drugoj strani problema. On postavlja niz pitanja koja ljudi teško mogu da shvate: „Da li je vaša ljubav prema Meni bila ukaljana nečistoćom? Da li je vaša odanost Meni bila čista i svesrdna? Da li je vaša spoznaja o Meni bila istinita? Koliko sam mesta zauzimao u vašim srcima?” I tako redom. U prvoj polovini ovog pasusa, sa izuzetkom dva prekora, ostatak se u potpunosti sastoji od pitanja. Posebno je jedno pitanje – „Jesu li Moje reči u vama pogodile u suštinu?” – veoma prikladno. Ono zaista pogađa u najtajnovitije stvari u dubini ljudskih srca, navodeći ih da se nesvesno zapitaju: „Jesam li zaista odan u svojoj ljubavi prema Bogu?” U svojim srcima, ljudi se nesvesno prisećaju svojih prošlih iskustava u služenju: bili su obuzeti popustljivošću prema sebi, samopravednošću, umišljenošću, samozadovoljstvom, samodovoljnošću i gordošću. Bili su poput krupne ribe uhvaćene u mrežu – nakon što su upali u mrežu, nije im bilo lako da se oslobode. Osim toga, počesto su bili neobuzdani, mnogo puta su obmanjivali Božju normalnu ljudskost, a u svemu što su činili sebe su postavljali na prvo mesto. Pre nego što su ih prozvali „služiteljima”, bili su poput tek rođenog mladunčeta tigra, prepunog poleta. Iako su svoju pažnju donekle usmeravali na život, stvari su ponekad radili samo da bi ih uradili; poput robova, prema Bogu su se ponašali površno. Tokom vremena u kome su bili otkriveni kao služitelji, bili su negativni, zaostajali su, bili su ispunjeni tugom, žalili su se na Boga, utučeno su poginjali glave i tako dalje. Svaki korak njihovih predivnih, dirljivih priča ostaje im u mislima. Čak im postaje teško da spavaju i dane provode u stanju potpune obamrlosti. Čini se da ih je Bog po drugi put eliminisao, da su pali u Ad, nesposobni da se izbave. Premda je Bog u prvom pasusu samo postavio nekoliko pitanja koja ljudi teško shvataju i ništa više, pažljivim čitanjem postaje jasno da ih Bog nije postavio samo zato da bi bila postavljena; u njima je sadržan dublji nivo značenja, onaj koji se mora detaljnije objasniti.

Zašto je Bog jednom prilikom rekao da je danas, ipak, danas, te da, budući da je juče već prošlo, nema razloga za nostalgiju, a ipak, u prvoj rečenici ovde, On ljudima postavlja pitanja i nagoni ih da se prisete prošlosti? Razmislite o tome: zašto Bog od ljudi traži da ne budu nostalgični za prošlošću, ali i da se prisete prošlosti? Da li je moguće da postoji greška u Božjim rečima? Da li je moguće da izvor ovih reči greši? Naravno, oni koji uopšte ne obraćaju pažnju na Božje reči ne bi ni postavljali tako duboka pitanja. Ali za sada nema potrebe da se govori o tome. Pre svega, dozvolite Mi da objasnim prvo navedeno pitanje – „zašto”. Svima je jasno da je Bog rekao kako On ne govori prazne reči. Kada reči poteknu iz Božjih usta, one tada imaju svoj cilj i značaj – ovo dotiče samu srž tog pitanja. Najveća ljudska slabost jeste njihova nesposobnost da promene svoje zle puteve i tvrdokornost njihove stare prirode. Da bi svim ljudima omogućio da sebe temeljnije i realnije spoznaju, Bog ih prvo navodi da se prisete prošlosti, kako bi se dublje preispitali, a time spoznali da nijedna Božja reč nije prazna, i da se sve Božje reči u različitim ljudima ostvaruju u različitom stepenu. U prošlosti, način na koji je Bog orezivao ljude pružao im je malo znanja o Bogu, a njihovu „iskrenost” prema Bogu učinio je nešto usrdnijom. U ljudima i u njihovim srcima, reč „Bog” zauzima udeo od svega 0,1 odsto. Postizanje ovolikog udela pokazuje da je Bog izvršio neizmerno spasenje. Može se s pravom reći da je ovoliko Božje postignuće u ovoj grupi ljudi – grupi koju iskorišćava velika crvena aždaja i koju je zaposeo Sotona – takvo da se oni ne usuđuju da jednostavno rade po svojoj volji. To je zato što je Bogu nemoguće da zauzme sto odsto srca onih koje je zaposeo Sotona. Da bi tokom narednog koraka povećao ljudsko znanje o Bogu, Bog poredi stanje služitelja u prošlosti sa stanjem Božjeg naroda danas, stvarajući time jasan kontrast zbog koga ljudi osećaju veću sramotu. Baš kao što je Bog rekao: „Nemate gde da sakrijete svoju sramotu.”

Prema tome, zašto sam rekao da Bog ne postavlja pitanja samo da bi ih postavio? Pažljivo čitanje od početka do kraja pokazuje da se, premda pitanja koja je Bog postavio nisu precizirala sve, ona sva odnose na meru ljudske odanosti prema Bogu i spoznaju Boga; drugim rečima, odnose se na stvarno stanje ljudi, koje je za žaljenje i o kom im je teško da otvoreno govore. Iz ovoga se može videti da je rast ljudi suviše sićušan, da je njihovo poznavanje Boga suviše površno, a da u njihovoj odanosti prema Njemu ima previše primesa i nečistoće. Kao što je Bog rekao, gotovo svi ljudi se provlače zarad lične koristi i tu su samo da ispune potreban broj. Kada Bog kaže: „Da li zaista verujete da niste podobni da budete Moj narod?”, pravo značenje ovih reči jeste da, među svim ljudima, niko nije podoban da bude pripadnik Božjeg naroda. Međutim, da bi postigao veći efekat, Bog koristi metod postavljanja pitanja. Ovaj metod je daleko efikasniji od reči iz prošlosti, koje su nemilosrdno napadale ljude, stanjivale ih i ubijale, u toj meri da su im probadale srca. Pretpostavimo da je Bog neposredno rekao nešto dosadno i neukusno poput: „Niste Mi odani, vaša odanost je ukaljana i Ja uopšte nemam apsolutno mesto u vašim srcima… Ostaviću vas toliko posramljenim da nećete smeti ni lice da pokažete, jer niko od vas nije dostojan da bude Moj narod.” Možete uporediti ova dva – kod kojih sadržaj ostaje isti, ali se ton razlikuje – i videćete da je upotreba upitnog tona delotvornija. Prema tome, mudri Bog koristi prvi ton, koji pokazuje majstorstvo kojim On govori. Čoveku je to nedostižno i stoga ne čudi što je Bog rekao: „Ljudi su samo posude koje Ja koristim. Jedina razlika među njima je u tome što su neki nižeg ranga, a neki su dragoceni.”

Dok čitamo dalje, Božje reči se nižu, neposredno se nadovezujući jedna na drugu, jedva dajući ljudima priliku da udahnu, jer Bog nije nimalo blag prema čoveku. Kada ljudi osete krajnje žaljenje, Bog ih još jednom upozorava: „Ako ste potpuno nesvesni prethodno navedenih pitanja, to onda dovoljno pokazuje da se samo provlačite zarad lične koristi, da ste prisutni samo da biste popunili broj i da ćete u vreme koje sam Ja predodredio zasigurno biti eliminisani i po drugi put bačeni u bezdan. Ovo su Moje reči upozorenja, a svakoga ko ih olako shvata zadesiće Moj sud i, u određeno vreme, zadesiće ga nesreća.” Čitajući takve reči, ljudi ne mogu a da ne pomisle na vreme kada su pali u bezdan: ugroženi nesrećom, rukovođeni Božjim upravnim odlukama, dok ih čeka sopstveni ishod, osećajući se već dugo zabrinuto, potišteno, nelagodno, ne mogu nikome da govore o melanholiji u svojim srcima – u poređenju sa ovim, osećali su da bi im bolje bilo da im tela budu pročišćena… Kako njihovo razmišljanje dostiže ovu tačku, oni ne mogu a da ne osete nalet tuge. Razmišljajući o tome kakvi su bili u prošlosti, kakvi su danas i kakvi će biti sutra, zabrinutost u njihovim srcima raste, nesvesno počinju da drhte, a time se više plaše Božjih upravnih odluka. Pošto im pada na pamet da bi izraz „Božji narod” mogao da bude i samo način govora, vedrina u njihovim srcima odmah se pretvara u brigu. Bog koristi njihovu kobnu manu da se obruši na njih i u ovom trenutku On započinje naredni korak Svog dela, konstantno nadražujući ljudske nerve i povećavajući njihov osećaj da su Božja dela nedokučiva, da je Bog nedostižan, da je Bog svet i besprekoran, te da oni nisu dostojni da budu Božji narod. Shodno tome, oni udvostručuju svoje napore da se poboljšaju, ne usuđujući se da zaostanu.

Zatim, da bi ljudi naučili lekciju i da bi ih naveo da spoznaju sebe, da se boje Boga i strepe pred Njim, Bog započinje Svoj novi plan: „Od vremena postanja sve do danas, mnogi ljudi su se pobunili protiv Mojih reči, pa su stoga napušteni i eliminisani iz Mog toka oporavka; na kraju, njihova tela propadaju a njihov duh biva bačen u Ad, pa su čak i danas podvrgnuti strogoj kazni. Mnogi ljudi su sledili Moje reči, ali su išli protiv Mog prosvećenja i prosvetljenja… a neki…” Ovo su pravi primeri. U ovim rečima, Bog ne samo da celokupnom Božjem narodu daje praktično upozorenje kako bi ih naveo da spoznaju Božja dela kroz vekove, već takođe pruža posredan prikaz jednog dela onoga što se odvija u duhovnom carstvu. Ovo omogućava ljudima da spoznaju da, ako se pobune protiv Boga, ništa dobro neće proisteći iz toga, i da će postati večiti stub srama, i otelotvorenje Sotone, i model Sotone. U Božjem srcu, ovaj aspekt značenja je od sekundarnog značaja, jer zbog ovih reči ljudi uveliko drhte i ne znaju šta da učine. Pozitivna strana ovoga je u tome što, dok drhte od straha, ljudi takođe doznaju neke pojedinosti o duhovnom carstvu – ali samo neke, tako da moram da pružim kraće objašnjenje. Sa kapije duhovnog carstva se može videti da postoje svakojaki duhovi. Međutim, neki su u Adu, neki su u paklu, neki su u ognjenom jezeru, a neki su u bezdanu. Na ovom mestu imam nešto da dodam. Površno govoreći, ovi duhovi se mogu podeliti prema mestu; međutim, konkretno govoreći, neki su neposredno izloženi Božjoj grdnji usred ove grdnje, a neki su u Sotoninom ropstvu, koga Bog koristi. Još konkretnije, njihova grdnja se razlikuje u zavisnosti od ozbiljnosti njihovih okolnosti. Dozvolite Mi da u ovom trenutku to dodatno objasnim. Oni koje je neposredno izgrdila Božja ruka nemaju duha na zemlji, što znači da nemaju priliku da se ponovo rode. Duhovi pod vlašću Sotone – neprijatelji o kojima Bog govori kada kaže „postali su Moji neprijatelji” – povezani su sa zemaljskim stvarima. Razni zli duhovi na zemlji su svi redom neprijatelji Božji, Sotonine sluge, a razlog njihovog postojanja jeste da služe kako bi bili kontrast Božjim delima. Prema tome, Bog kaže: „Ove ljude ne samo da je Sotona zarobio, već su postali večni grešnici, postali su Moji neprijatelji i direktno Mi se suprotstavljaju.” Zatim Bog ljudima govori kakav ishod predstoji ovoj vrsti duha: „Oni su predmet Mog suda na vrhuncu Mog gneva.” Bog takođe pojašnjava njihovo trenutno stanje: „Danas su još uvek slepi, i dalje su unutar mračnih tamnica.”

Da bi ljudima pokazao istinitost Božjih reči, Bog kao dokaz koristi stvarni primer (Pavlov slučaj o kome govori) tako da Njegovo upozorenje na ljude ostavlja snažniji utisak. Kako bi sprečio ljude da ono što je rečeno o Pavlu smatraju pričom i da bi ih sprečio da sebe gledaju kao posmatrače – i, povrh toga, da bi ih sprečio da se hvale delima ljudi koji su živeli pre više hiljada godina i koja su saznali od Boga – Bog se ne usredsređuje na Pavlova iskustva tokom njegovog života. Umesto toga, Bog se usredsređuje na posledice po Pavla i na to kakav ga je ishod zadesio, na razlog zbog kojeg se Pavle suprotstavio Bogu i na to kako je na kraju skončao. Bog se usredsređuje na to kako je na kraju kategorički uskratio Pavlove puste nade i neposredno ogolio Pavlovo stanje u duhovnom carstvu: „Pavla grdi Bog neposredno”. Pošto su ljudi otupeli i nisu u stanju da dokuče ništa od Božjih reči, Bog dodaje objašnjenje (sledeći deo izjave) i počinje da govori o pitanju koje se odnosi na drugi aspekt: „Ko god Mi se suprotstavlja (protiveći se ne samo Mom telu već i, što je još važnije, Mojim rečima i Mom Duhu – što će reći, Mom božanstvu), dobiće Moj sud u svom telu.” Iako, površno govoreći, ove reči deluju nepovezano sa onim prethodnim i ne čini se da između njih postoji bilo kakva uzajamna veza, ne brinite se: Bog ima Svoje ciljeve; jednostavne reči „prethodni primer dokazuje da” organski objedinjuju dva naizgled nepovezana pitanja – upravo u tome se ogleda genijalnost Božjih reči. Prema tome, ljudi bivaju prosvećeni kroz priču o Pavlu, pa tako, zbog veze između prethodnog i narednog teksta, kroz lekciju koju je pružio Pavle, oni još više nastoje da spoznaju Boga, a to je upravo efekat koji je Bog želeo da postigne izgovarajući te reči. Zatim Bog izgovara određene reči koje nude pomoć i prosvećenje za ljudski život-ulazak. Nema potrebe da Ja govorim o tome; osetićeš da se te stvari lako razumeju. Međutim, moram da objasnim da kada Bog kaže: „Kada sam delovao u Svojoj normalnoj ljudskosti, većina ljudi se „nosila” s Mojim gnevom i veličanstvom, te je donekle spoznala Moju mudrost i narav. Danas govorim i delujem direktno u božanstvu, i još uvek postoje određeni ljudi koji će rođenim očima videti Moj gnev i sud; štaviše, glavno delo drugog dela vremena suda jeste da učini da sav Moj narod da direktno spozna Moja dela u telu i da svi vi neposredno sagledate Moju narav.” Ovih nekoliko reči zaključuju Božje delo u normalnoj ljudskosti i zvanično započinju drugi deo Božjeg dela u vremenu suda, koji se obavlja u božanstvu, i predskazuju ishod jedne grupe ljudi. U ovom trenutku vredi objasniti da Bog nije rekao ljudima da je ovo bio drugi deo vremena suda kada su postali Božji narod. Umesto toga, On samo objašnjava da je ovo drugi deo vremena suda nakon što je ljudima saopštio Božje namere i ciljeve koje Bog želi da postigne tokom njega, kao i završni korak Božjeg dela na zemlji. Suvišno je reći da i u ovome ima Božje mudrosti. Nakon što ljudi tek ustanu iz bolesničke postelje, jedino do čega im je stalo jeste da li će ili neće umreti, odnosno da li će njihova bolest biti proterana iz njihovog tela ili neće. Ne obraćaju pažnju na to hoće li se udebljati, niti na to da li će obući odgovarajuću odeću. Prema tome, tek kada ljudi sasvim poveruju da su Božji narod, Bog, korak po korak, govori o Svojim zahtevima i saopštava im u kom se vremenu sada nalaze. To je zato što tek nakon nekoliko dana oporavka ljudi počinju da dobijaju snagu da se zainteresuju za korake Božjeg upravljanja, pa je ovo najpogodnije vreme da im se to saopšti. Tek nakon što shvate, ljudi počinju da analiziraju: pošto je ovo drugi deo vremena suda, Božji zahtevi su postali stroži, a ja sam postao pripadnik Božjeg naroda. Ispravno je tako analizirati i ovaj način analize je dostižan čoveku; baš zato Bog koristi ovaj metod govora.

Kada ljudi donekle shvate, Bog ponovo ulazi u duhovno carstvo da govori, i tako oni opet padaju u zasedu. Tokom ovog niza pitanja, svi se, zbunjeni, češu po glavi, ne znajući gde leži Božja svrha, ne znajući na koja Božja pitanja da odgovore, a još manje kojim jezikom da odgovore na njih. Čovek se pita da li da se nasmeje ili da zaplače. Ljudima ove reči izgledaju kao da bi mogle da sadrže veoma duboke tajne – dok su činjenice upravo suprotne. Mogao bih isto tako da ti ovde dodam kratko objašnjenje – to će odmoriti tvoj mozak, a ti ćeš osetiti da je ovo jednostavna stvar i više nećeš razmišljati o tome. Zapravo, iako je reči mnogo, one sadrže samo jedan cilj koji Bog ima: da kroz ova pitanja zadobije ljudsku odanost. Međutim, nije svrsishodno to reći direktno, pa se Bog ponovo služi pitanjima. Ipak, ton kojim govori je posebno blag, prilično drugačiji od onog na početku. Iako ih Bog propituje, ova vrsta kontrasta ljudima donosi izvesno olakšanje. Pitanja možeš da pročitaš jedno po jedno; zar se ove stvari nisu često pominjale u prošlosti? U ovih nekoliko jednostavnih pitanja, sadržaj koji ona obuhvataju izuzetno je bogat. Neka su opis ljudskog mentaliteta: „Jeste li spremni da uživate u životu na zemlji, životu sličnom onom na nebu?” Neka su „ratnička zakletva” ljudi koju polažu pred Bogom: „Da li zaista možete da dozvolite sebi da vas Ja usmrtim i da vas vodim, kao ovce?” A neka od njih su Božji zahtevi prema čoveku: „Da ne govorim direktno, da li bi mogao da se odrekneš svega što je van tebe i dozvoliš da te Ja koristim? Zar to nije stvarnost koju Ja zahtevam? (…)” Ona takođe sadrže Božje pouke i uveravanja za čoveka: „Ipak, tražim da se više ne opterećujete bojaznima, da zauzmete pozitivan pristup u svom ulasku i da dokučite najveće dubine Mojih reči, kako ne biste pogrešno razumeli Moje reči, ostali u nedoumici oko Mog značenja i tako prekršili Moje upravne odluke.” I na kraju, Bog govori o Svojim nadama za čoveka: „Nadam se da ćete u Mojim rečima dokučiti Moje namere prema vama. Ne razmišljajte više o sopstvenoj budućnosti i postupajte onako kako ste odlučili preda Mnom da biste dozvolili Bogu da orkestrira sve stvari u vašim životima.” Poslednje pitanje ima duboko značenje. Podstiče na razmišljanje, utiskuje se u ljudska srca i teško se zaboravlja, neprekidno odzvanjajući, poput zvona tik uz njihove uši…

Gorenavedene reči objašnjenja možeš da koristiš kao smernice.