Da bi sve ljude sprečio da okreću glave i zanose se nakon prelaska iz negativnog u pozitivno stanje, u poslednjem poglavlju Božje izjave, nakon što je govorio o Svojim najvećim zahtevima prema Svom narodu – nakon što je ljudima saopštio Svoje namere u ovoj etapi Njegovog plana upravljanja – On im pruža priliku da razmisle o Njegovim rečima, kako bi im pomogao da se odluče da na kraju udovolje Božjim namerama. Kada su ljudska stanja pozitivna, Bog odmah počinje da im postavlja pitanja o drugoj strani problema. On postavlja niz pitanja koja ljudi teško mogu da shvate: „Da li je vaša ljubav prema Meni bila ukaljana nečistoćom? Da li je vaša odanost Meni bila čista i svesrdna? Da li je vaša spoznaja o Meni bila istinita? Koliko sam mesta zauzimao u vašim srcima?“ I tako redom. U prvoj polovini ovog pasusa, sa izuzetkom dva prekora, ostatak se u potpunosti sastoji od pitanja. Posebno je jedno pitanje – „Jesu li Moje reči u vama pogodile u suštinu?“ – veoma prikladno. Ono zaista pogađa u najtajnovitije stvari u dubini ljudskih srca, navodeći ih da se nesvesno zapitaju: „Jesam li zaista odan u svojoj ljubavi prema Bogu?“ U svojim srcima, ljudi se nesvesno prisećaju svojih prošlih iskustava u služenju: bili su obuzeti samoopraštanjem, samopravednošću, umišljenošću, samozadovoljstvom, samoodobravanjem i gordošću. Bili su poput krupne ribe uhvaćene u mrežu – nakon što su upali u mrežu, nije im bilo lako da se oslobode. Osim toga, počesto su bili neobuzdani, često su obmanjivali Božju normalnu ljudskost, a u svemu što su činili sebe su postavljali na prvo mesto. Pre nego što su ih prozvali „služiteljima“, bili su poput tek rođenog mladunčeta tigra, prepunog energije. Iako su svoju pažnju donekle usmeravali na život, stvari su ponekad radili samo da bi ih uradili; poput robova, prema Bogu su se ponašali površno. Tokom vremena u kome su bili razotkriveni kao služitelji, bili su negativni, zaostajali su, bili su ispunjeni tugom, žalili su se na Boga, utučeno su poginjali glave i tako dalje. Svaki korak njihovih predivnih, dirljivih priča ostaje im u mislima. Čak im postaje teško da spavaju i dane provode u stanju potpune obamrlosti. Čini se da ih je Bog po drugi put eliminisao, da su pali u Ad, nesposobni da se izbave. Premda je Bog samo postavio nekoliko teških pitanja u prvom pasusu i ništa više, pažljivim čitanjem postaje jasno da ih Bog nije postavio samo zato da bi bila postavljena; u njima je sadržan dublji nivo značenja, onaj koji se mora detaljnije objasniti.

Zašto je Bog jednom prilikom rekao da je danas, ipak, danas, te da, budući da je juče već prošlo, nema razloga za nostalgiju, a ipak, u prvoj rečenici ovde, On ljudima postavlja pitanja i nagoni ih da se prisete prošlosti? Razmislite o tome: zašto Bog od ljudi traži da ne budu nostalgični za prošlošću, ali i da se prisete prošlosti? Da li je moguće da postoji greška u Božjim rečima? Da li je moguće da izvor ovih reči greši? Naravno, oni koji uopšte ne obraćaju pažnju na Božje reči ne bi ni postavljali tako duboka pitanja. Ali za sada nema potrebe da se govori o tome. Pre svega, dozvolite Mi da objasnim prvo navedeno pitanje – „zašto“. Svima je jasno da je Bog rekao kako On ne govori prazne reči. Ukoliko reči izgovaraju Božja usta, te reči tada imaju svoj cilj i značaj – ovo dotiče samu srž tog pitanja. Najveća ljudska greška jeste njihova nesposobnost da promene svoje zle puteve i u nepopravljivosti njihove stare prirode. Da bi svim ljudima omogućio da sebe potpunije i realnije spoznaju, Bog ih prvo navodi da se prisete prošlosti, kako bi dublje promislili o sebi, a time spoznali da nijedna Božja reč nije prazna, i da se sve Božje reči u različitim ljudima ostvaruju u različitom stepenu. U prošlosti, način na koji je Bog orezivao ljude pružao im je malo znanja o Bogu, a njihovu iskrenost prema Bogu učinio je nešto usrdnijom. Reč „Bog“ zauzima samo 0,1 odsto ljudi i njihovih srca. Ovoliki rezultat pokazuje da je Bog obavio ogromnu količinu spasenja. Pošteno je reći da je ovoliko Božje postignuće u ovoj grupi ljudi – grupi koju iskorišćava velika crvena aždaja i koju poseduje Sotona – takvo da se oni ne usuđuju da rade ono što im je volja. Ovo je stoga što je Bogu nemoguće da zauzme sto odsto srca onih koje je posedovao Sotona. Da bi tokom narednog koraka povećao ljudsko znanje o Bogu, Bog poredi stanje služitelja u prošlosti sa stanjem Božjeg naroda danas, stvarajući time jasan kontrast zbog koga ljudi osećaju veću sramotu. Baš kao što je Bog rekao: „Nemate gde da sakrijete svoju sramotu.“

Prema tome, zašto sam rekao da Bog ne postavlja pitanja samo da bi ih postavio? Iako pitanja koja je Bog postavio nisu detaljno objašnjena, pažljivim čitanjem od početka do kraja postaje jasno da se sva odnose na stepen ljudske odanosti prema Bogu i bogopoznanje; drugim rečima, ona se odnose na stvarna ljudska stanja, koja su za žaljenje, i o kojima im je teško da otvoreno govore. Iz ovoga se može videti da je ljudski rast veoma manjkav, da je njihovo bogopoznanje isuviše površno, a da je njihova odanost prema Njemu previše ukaljana i nečista. Kao što je Bog rekao, gotovo svi ljudi love u mutnom i tu su samo da ispune potreban broj. Kada Bog kaže: „Da li zaista verujete da niste podobni da budete Moj narod?“, pravo značenje ovih reči jeste da, među svim ljudima, niko nije podoban da bude pripadnik Božjeg naroda. Međutim, da bi postigao veći efekat, Bog koristi metod postavljanja pitanja. Ovaj metod je daleko efikasniji od reči iz prošlosti, koje su nemilosrdno napadale ljude, stanjivale ih i ubijale, u toj meri da su im probadale srca. Pretpostavimo da je Bog neposredno rekao nešto dosadno i neukusno poput: „Niste Mi odani, vaša odanost je ukaljana i Ja nemam apsolutno mesto u vašim srcima… Neću vam ostaviti nijedno mesto da se sakrijete od sebe, jer niko od vas nije dovoljno dobar da bude pripadnik Mog naroda.“ Mogli biste da uporedite te dve izjave i, premda je njihov sadržaj istovetan, ton svake od njih se razlikuje. Postavljanje pitanja je mnogo delotvornije. Prema tome, mudri Bog koristi prvi ton, koji pokazuje umeće kojim On govori. Čoveku je to nedostižno i stoga ne čudi što je Bog rekao: „Ljudi su samo pribor koji Ja koristim. Jedina razlika među njima je u tome što su neki nižeg ranga, a neki su dragoceni.“

I dok ljudi nastavljaju da čitaju, Božje reči tako brzo sustižu jedna drugu da oni jedva imaju priliku da udahnu, jer Bog nije nimalo blag prema čoveku. Kada ljudi osete krajnje žaljenje, Bog ih još jednom upozorava: „Ako niste nimalo svesni prethodno navedenih pitanja, to onda pokazuje da lovite u mutnom, da ste prisutni samo da biste ispunili broj i da ćete u vreme koje sam Ja predodredio zasigurno biti eliminisani i po drugi put bačeni u bezdan. Ovo su Moje reči upozorenja, a svakoga ko ih olako shvata zadesiće Moj sud i, u određeno vreme, suočiće se s propašću.“ Čitajući takve reči, ljudi ne mogu a da ne pomisle na to da ponovo budu bačeni u bezdan: preti im katastrofa, njima rukovode Božje upravne odluke, čeka ih sopstveni kraj, već dugo se osećaju uznemireno, potišteno, nelagodno, ne mogu nikome da govore o melanholiji u svojim srcima – u poređenju sa ovim, oni osećaju da bi im bolje bilo da im tela budu pročišćena… I kako njihovo razmišljanje dostiže ovu tačku, oni ne mogu a da ne osete uznemirenost. Razmišljajući o tome kako im je bilo u prošlosti, kako im je danas i kako će im biti sutra, u njihovim je srcima sve veća tuga, nesvesno počinju da drhte, a time se više plaše Božjih upravnih odluka. Pošto im pada na pamet da bi izraz „Božji narod“ mogao da bude i samo način govora, radost u njihovim srcima trenutno se pretvara u zabrinutost. Bog koristi njihovu kobnu slabost da na njih udari i u ovom trenutku On započinje naredni korak Svog dela, neprekidno nadražujući ljudske nerve i povećavajući ljudski osećaj da su Božja dela nedokučiva, da je Bog nedostižan, da je Bog svet i čist, te da oni nisu podobni da budu Božji narod. Shodno tome, oni udvostručuju svoje napore da se poboljšaju, ne usuđujući se da zaostanu.

Zatim, da bi ljude naučio lekciji i da bi ih naterao da sebe spoznaju, da se plaše Boga i da budu prestravljeni, Bog započinje Svoj novi plan: „Od vremena postanja sve do danas, mnogi ljudi su se pobunili protiv Mojih reči, pa su stoga uklonjeni i eliminisani iz Mog toka oporavka; na kraju, njihova tela propadaju a njihov duh biva bačen u Ad, pa su čak i danas podvrgnuti strogoj kazni. Mnogi ljudi su sledili Moje reči, ali su išli protiv Mog prosvećenja i prosvetljenja… a neki…“ Ovo su pravi primeri. U ovim rečima, Bog ne samo da celokupnom Božjem narodu daje pravo upozorenje kako bi ih nagnao da spoznaju Božja dela kroz proteklo vreme, već takođe pruža posredan prikaz jednog dela onoga što se odvija u duhovnom carstvu. Ljudima to omogućava da saznaju da ništa dobro neće proisteći iz toga što se bune protiv Boga. Postaće večni znak sramote, postaće otelotvorenje Sotone, i Sotonina kopija. U Božjem srcu, ovaj aspekt značenja je od sekundarnog značaja, jer zbog ovih reči ljudi uveliko drhte i ne znaju šta da učine. Pozitivna strana ovoga je u tome što, dok drhte od straha, ljudi takođe doznaju neke pojedinosti o duhovnom carstvu – ali samo neke, tako da moram da pružim kraće objašnjenje. Sa kapije duhovnog carstva se može videti da postoje svakojaki duhovi. Međutim, neki su u Adu, neki su u paklu, neki su u ognjenom jezeru, a neki su u bezdanu. Na ovom mestu imam nešto da dodam. Govoreći površno, ovi duhovi se mogu podeliti prema mestu; međutim, govoreći konkretno, sa nekima se direktno obračunava Božja grdnja, a neki su u Sotoninom ropstvu, što Bog koristi. Još konkretnije, njihova grdnja se razlikuje u zavisnosti od ozbiljnosti njihovih okolnosti. Dozvolite Mi da u ovom trenutku to dodatno objasnim. Oni koje je neposredno izgrdila Božja ruka nemaju duha na zemlji, što znači da nemaju priliku da se ponovo rode. Duhovi pod vlašću Sotone – neprijatelji o kojima Bog govori kada kaže „postali su Moji neprijatelji“ – povezani su sa zemaljskim stvarima. Razni zli duhovi na zemlji su svi redom neprijatelji Božji, Sotonine sluge, a razlog njihovog postojanja jeste da vrše službu, da vrše službu kako bi mogli da budu kontrasti za dela Božja. Prema tome, Bog kaže: „Ove ljude ne samo da je Sotona zarobio, već su postali večni grešnici, postali su Moji neprijatelji i direktno Mi se suprotstavljaju.“ Zatim Bog ljudima govori kakav kraj predstoji ovoj vrsti duha: „Oni su predmet Mog suda na vrhuncu Mog gneva.“ Bog takođe pojašnjava njihovo trenutno stanje: „Danas su još uvek slepi, i dalje su unutar mračnih tamnica.“

Da bi ljudima pokazao istinitost Božjih reči, Bog kao dokaz koristi stvarni primer (Pavlov slučaj o kome govori) tako da Njegovo upozorenje na ljude ostavlja snažniji utisak. Kako bi ljudima onemogućio da ono što je rečeno o Pavlu posmatraju samo kao priču i da bi ih sprečio u tome da sebe gledaju kao posmatrače – i, povrh toga, da bi ih sprečio da se hvale stvarima koje su se dogodile pre više hiljada godina i koje su doznali od Boga – Bog ne usmerava pažnju na Pavlova iskustva tokom njegovog života. Umesto toga, Bog se usmerava na posledice po Pavla i na to sa kakvim se krajem suočio, na razlog zbog kojeg se Pavle protivio Bogu i na to kako je Pavle završio tako kako je završio. Bog se usredsređuje na to da naglasi kako je na kraju uskratio Pavlu ono čemu se on nadao i neposredno razotkrio Pavlovo stanje u duhovnom svetu: „Pavla grdi Bog neposredno“. Pošto su ljudi otupeli i nisu u stanju da dokuče ništa od Božjih reči, Bog dodaje objašnjenje (sledeći deo izjave) i počinje da govori o pitanju koje se odnosi na drugi aspekt: „Ko god Mi se suprotstavlja (protiveći se ne samo Mom telesnom sopstvu već i, što je još važnije, Mojim rečima i Mom Duhu – što će reći, Mom božanstvu), dobiće Moj sud u svom telu.“ Iako, govoreći površno, ove reči deluju nepovezano sa onim prethodnim i ne čini se da su u bilo kakvoj vezi jedna s drugom, ne paničite: Bog ima Svoje sopstvene ciljeve; jednostavne reči „prethodni primer dokazuje da“ organski objedinjuju dva naizgled nepovezana pitanja – u tome je genijalnost Božjih reči. Prema tome, ljudi bivaju prosvećeni kroz priču o Pavlu, pa tako, zbog veze između prethodnog i narednog teksta, kroz lekciju koju je pružio Pavle, oni još više nastoje da spoznaju Boga, a to je upravo efekat koji je Bog želeo da postigne izgovarajući te reči. Zatim Bog izgovara određene reči koje nude pomoć i prosvećenje za ljudski život-ulazak. Nema potrebe da Ja govorim o tome; osetićeš da se te stvari lako razumeju. Međutim, moram da objasnim da kada Bog kaže: „Kada sam delovao u normalnoj ljudskosti, većina ljudi se već odmerila spram Mog gneva i veličanstva, i već je donekle spoznavala Moju mudrost i narav. Danas, govorim i delujem direktno u božanstvu, i još uvek postoje određeni ljudi koji će rođenim očima videti Moj gnev i sud; štaviše, glavni zadatak drugog dela doba suda jeste u tome da natera ceo Moj narod da direktno spozna Moje postupke u telu i da vas sve natera da direktno vidite Moju narav.“ Ovih nekoliko reči zaključuje Božje delo u normalnoj ljudskosti i zvanično započinje drugi segment Božjeg dela u periodu suda, koji se obavlja u božanstvu, i predviđa završetak jedne grupe ljudi. U ovom trenutku vredi objasniti da Bog nije rekao ljudima da je ovo bio drugi deo perioda suda kada su postali Božji narod. Umesto toga, On samo objašnjava da je ovo drugi deo perioda suda nakon što je ljudima saopštio Božje namere i ciljeve koje Bog želi da postigne tokom ovog perioda, kao i Božji završni korak dela na zemlji. Suvišno je reći da i u ovome ima Božje mudrosti. Nakon što ljudi tek ustanu iz bolesničke postelje, jedino do čega im je stalo jeste da li će ili neće umreti, odnosno da li će njihova bolest biti proterana iz njihovog tela ili neće. Ne obraćaju pažnju na to hoće li se udebljati, niti na to da li će obući odgovarajuću odeću. Prema tome, tek kada ljudi sasvim poveruju da su pripadnici Božjeg naroda, Bog, korak po korak, govori o Svojim zahtevima i ljudima saopštava koje je trenutno doba današnjice. Razlog je u tome što ljudi imaju snage da se usredsrede na korake Božjeg upravljanja tek nekoliko dana nakon što su se oporavili, pa je ovo najpogodnije vreme da im se to i kaže. Tek nakon što shvate, ljudi počinju da analiziraju: pošto je ovo drugi deo perioda suda, Božji zahtevi su postali stroži, a ja sam postao jedan od pripadnika Božjeg naroda. Ispravno je tako analizirati i ovaj način analize je dostižan čoveku; baš zato Bog koristi ovaj metod govora.

Kada ljudi donekle shvate, Bog ponovo ulazi u duhovno carstvo da govori, i tako oni opet padaju u zasedu. Tokom ovog niza pitanja, svi se češu po glavi, zbunjeni su, ne znaju gde leži Božja svrha, ne znaju na koje Božje pitanje da odgovore i, povrh toga, ne znaju kojim jezikom da odgovore na Božja pitanja. Čovek se pita da li da se nasmeje ili da zaplače. Ljudima ove reči izgledaju kao da bi mogle da sadrže veoma duboke tajne – dok su činjenice upravo suprotne. Na ovom mestu bih za tebe mogao da dodam i malo objašnjenje – tvom mozgu će to omogućiti da predahne, a ti ćeš osetiti da je ovo jednostavna stvar i da o njoj nema potrebe da razmišljaš. Zapravo, iako je reči mnogo, one sadrže samo jedan cilj koji Bog ima: da kroz ova pitanja zadobije ljudsku odanost. Međutim, nije svrsishodno to reći direktno, pa se Bog ponovo služi pitanjima. Ipak, ton kojim govori je posebno blag, prilično drugačiji od onog na početku. Iako ih Bog propituje, ova vrsta kontrasta ljudima donosi izvesno olakšanje. Pitanja možeš da pročitaš jedno po jedno; zar se ove stvari nisu često pominjale u prošlosti? U ovih nekoliko jednostavnih pitanja nalazi se bogat sadržaj. Neka su opis ljudskog mentaliteta: „Jeste li spremni da uživate u životu na zemlji, životu sličnom onom na nebu?“ Neka su „ratnička zakletva“ ljudi koju polažu pred Bogom: „Da li zaista možete da dozvolite sebi da vas Ja usmrtim i da vas vodim, kao ovce?“ A neka od njih su Božji zahtevi prema čoveku: „Da ne govorim direktno, da li bi mogao da se odrekneš svega oko sebe i dozvoliš da te Ja koristim? Zar to nije stvarnost koju Ja zahtevam? (…)“ Ona takođe sadrže Božje pouke i uveravanja za čoveka: „Ipak, tražim da se više ne opterećujete sumnjama, da budete proaktivni u svom ulasku i da dokučite najveće dubine Mojih reči. Time će se sprečiti da pogrešno razumete Moje reči, da vam Moje značenje bude nejasno i da tako prekršite Moje upravne odluke.“ I na kraju, Bog govori o Svojim nadama za čoveka: „Nadam se da ćete u Mojim rečima dokučiti Moje namere prema vama. Ne razmišljajte više o sopstvenoj budućnosti i postupajte onako kako ste odlučili preda Mnom da biste dozvolili Bogu da orkestrira sve stvari u vašim životima. .“ Poslednje pitanje ima duboko značenje. Podstiče na razmišljanje, utiskuje se u ljudska srca i teško se zaboravlja, neprekidno odzvanjajući, poput zvona tik uz njihove uši…

Gorenavedene reči objašnjenja možeš da koristiš kao smernice.