Kad Bog ljudima postavlja zahteve koje oni teško mogu da objasne i kad Njegove reči udare direktno po ljudskom srcu, pa ljudi svoje iskreno srce prinesu Njemu na uživanje, Bog im tada daje priliku da razmisle, donesu odluku i potraže put praktičnog delovanja. Na taj će način, svi oni koji pripadaju Njegovom narodu, još jednom, pesnica stisnutih u odlučnosti, celo svoje biće prineti Bogu. Neki će možda, pripremajući se da se pokrenu u naporan rad, sačiniti plan i uspostaviti dnevni raspored rada, te tako deo svoje snage posvetiti Božjem planu upravljanja, da bi tom planu doneli slavu i ubrzali njegov završetak. Baš kad ljudi počnu da neguju takav mentalitet i kad ove stvari drže stalno na umu dok obavljaju svakodnevne poslove, dok pričaju i dok rade, Bog ponovo počinje da govori: „Glas Moga Duha je izraz Moje celokupne naravi. Razumete li?“ Što su ljudska bića odlučnija, to će oni sve više očajnički žudeti da dokuče Božje namere i sve će iskrenije žudeti da im Bog ispostavi zahteve. Iz tog će razloga Bog ljudima dati ono što oni žele i tu će priliku iskoristiti da im Svoje reči, koje su dugo bile u pripravnosti, prenese do najudaljenijih delova njihovog bića. Iako su te reči možda pomalo grube ili osorne, one ljudima zvuče neuporedivo slatko. Iznenada, njihova srca cvetaju od radosti kao da su na nebu ili da su preneti u neko drugo carstvo – u pravi izmaštani raj – u kojem događaji iz spoljašnjeg sveta na ljude više ne utiču negativno. Da bi predupredio mogućnost da ljudi, kao što su ranije imali običaj da čine, govore i deluju spolja, i time propusti priliku da u njima zasadi pravi koren u trenutku kad ono za čim ljudi svim srcem žude bude postignuto i dok se oni spremaju da sa strasnim elanom prionu na posao, Bog nastavlja da Svoj način govora prilagođava njihovom mentalitetu i da, sažeto i bez zadrške, opovrgava svu revnost i verske obrede koje ljudi u svom srcu nose. Kako Bog reče: „Jeste li zaista uvideli važnost svega ovoga?“ Bilo pre ili nakon što se na nešto odluče, ljudi ne pridaju veliku važnost spoznaji Boga u Njegovim postupcima ili rečima, već radije i dalje razmišljaju o pitanju: „Šta ja mogu da učinim za Boga? To je ključno pitanje!“ Upravo zato Bog kaže: „I još imate smelosti da Mi u lice kažete kako sebe nazivate Mojim narodom – nemate ni trunke stida, a još manje razuma!“ Čim Bog izgovori ove reči, ljudi to odmah shvataju i, kao da ih je struja udarila, hitro povlače ruke na bezbedno mesto kraj svojih nedara, duboko strahujući da po drugi put ne izazovu Božji gnev. Bog je, osim toga, rekao i ovo: „Pre ili kasnije, ljudi poput vas biće eliminisani iz Moje kuće! Nemojte Me obmanjivati, pretpostavljajući da ste svedočili za Mene!“ Kad začuju reči poput ovih, ljudi se još više uplaše, kao da su ugledali lava. Oni u svom srcu dobro znaju. Ne žele da ih lav pojede a, s druge strane, nemaju pojma kako da pobegnu. Baš u tom trenutku, plan sačinjen u ljudskom srcu nestaje bez traga, kao da ga nikad nije ni bilo. Osećam kao da kroz Božje reči mogu da sagledam baš svaki aspekt ljudske sramote: pognuta glava i bedno držanje, poput kandidata koji je pao na prijemnom ispitu za fakultet, uprkos tako uzvišenim idealima, srećnoj porodici, svetloj budućnosti i tome slično, te uz četiri modernizacije do 2000. godine, sve se naposletku pretvorilo u praznu priču, u zamišljeni scenario nekog naučno-fantastičnog filma. Cilj je da se pasivni elementi zamene aktivnim, usled čega će se ljudi, usred svoje negativnosti, uspraviti u položaj koji im je Bog dodelio. Naročito je važna činjenica da ljudska bića duboko strahuju od gubitka ovog imenovanja; kao takvi, oni se čvrsto drže svojih službenih značaka, užasno se plašeći da bi neko mogao pokušati da im ih otme. Kada je njihovo stanje uma takvo, Bog se ne brine da će ljudi postati negativni, te u skladu s tim, Svoje reči suda zamenjuje upitnim rečima. On ljudima ne samo da pruža priliku da dođu do daha, već im daje i priliku da svoje pređašnje težnje razvrstaju za buduću upotrebu: sve što nije prikladno može se modifikovati. To je zato što Bog još uvek nije započeo Svoje delo – to je srećna okolnost usred velike nesreće – i zato što ih, štaviše, ne osuđuje. Dozvolite mi, dakle, da Mu i dalje pružam svu svoju posvećenost!

Nadalje, ti Božje reči ne smeš da odbaciš zato što se bojiš. Pogledaj da li Bog ima neke nove zahteve. Zasigurno ćeš otkriti jedan poput ovog: „Odsad pa nadalje, ti po svim pitanjima moraš da uđeš u stvarnost praktičnog delovanja; neće ti više pomoći da samo pričaš prazne priče, kao što si radio u prošlosti.“ Ovde se još uvek ispoljava Božja mudrost. Bog je uvek štitio svoje svedoke, a kad stvarnost prošlih reči bude zaključena, niko živ neće moći da dokuči znanje o „stvarnosti praktičnog delovanja“. To je dovoljan dokaz istinitosti onoga što je Bog rekao: „Preuzimam obavezu da posao obavim Sȃm.“ To je povezano s pravim značenjem dela u božanstvu, a takođe i sa razlogom zbog kojeg ljudski rod, čak i nakon što je dostigao novu početnu tačku, još uvek nije u stanju da dokuči pravo značenje Božjih reči. To je zato što se, u prošlosti, ogromna većina ljudi držala stvarnosti u Božjim rečima, dok danas oni pojma nemaju o stvarnosti praktičnog delovanja i te reči samo površno shvataju, ali ne i njihovu suštinu. Što je još važnije, to je stoga što danas nikome nije dopušteno da se meša u izgradnju carstva, već može samo da, kao automat, bude poslušan Božjim naredbama. Dobro upamtite to! Svaki put kad pomene prošlost, Bog počinje da govori o sadašnjoj stvarnoj situaciji; takva forma govora stvara upadljiv kontrast između onoga što je bilo pre i onoga što dolazi posle, te stoga može još bolje da urodi plodom, jer ljudima omogućava da sadašnjost uporede sa prošlošću i tako izbegnu da te dve stvari pobrkaju. To je jedan aspekt Božje mudrosti, čija je svrha da Njegovo delo urodi plodom. Nakon toga, Bog još jednom otkriva ljudsku ružnoću, kako ljudi ne bi nikad zaboravili da svakoga dana jedu i piju Njegove reči i, što je još važnije, kako bi spoznali sami sebe i sve ovo shvatili kao pouku iz koje moraju svakodnevno da uče.

Izgovorivši ove reči, Bog je postigao efekte koje je prvobitno i nameravao da postigne. I tako, ne obazirući se više na to jesu li Ga ljudi razumeli ili nisu, On u nekoliko rečenica prolazi kroz ovo, jer Sotonino delo nema nikakve veze s ljudima – ljudi o tome pojma nemaju. Pošto ostavite iza sebe duhovno carstvo, pogledajte sada malo pažljivije kako Bog ljudima ispostavlja Svoje zahteve: „Dok počivam u Svom prebivalištu, Ja pažljivo posmatram: svi ljudi na zemlji stalno nekud žure, ’putuju po svetu’ i jurcaju tamo-amo, a sve zarad svoje sudbine i vlastite budućnosti. Nijedan od njih, međutim, nema energije napretek za izgradnju Mog carstva, čak ni toliko koliko je potrebno da se udahne vazduh.“ Nakon što s ljudima razmeni ove ljubazne reči, Bog na njih i dalje ne obraća pažnju, već nastavlja da govori iz perspektive Duha, otkrivajući kroz te reči opšte životne okolnosti ljudskog roda u celini. Iz izraza poput „putuju po svetu“ i „jurcaju tamo-amo“ jasno se vidi da je ljudski život potpuno lišen sadržaja. Da nije bilo svemoćnog Božjeg spasenja, ljudi bi još više bili skloni da čitav svoj život protraće uzalud, te bi im bolje bilo da su upali u Ad ili pakao nego što su došli na ovaj svet, što se naročito odnosi na one koji su rođeni u velikoj porodici kineske carske loze na izmaku. Pod prevlašću velike crvene aždaje oni su Boga uvredili, a da toga nisu bili ni svesni, te su stoga, sasvim prirodno i nesvesno, potpali pod Božju grdnju. Iz tog razloga, reči „izbavio“ i „nezahvalnici“ Bog koristi tako da jedna drugoj budu u kontrastu, kako bi ljudi mogli da što jasnije spoznaju sami sebe, stvarajući time kontrast blagodati Njegovog spasenja. Zar se time ne ostvaruje još delotvorniji rezultat? Naravno, ne moram eksplicitno ni da napominjem kako ljudi, iz sadržaja Božjih izjava, mogu da izvuku elemente ukora, elemente spasenja i apela, kao i blagi nagoveštaj tuge. Čitajući ove reči, ljudi nesvesno počinju da osećaju uznemirenost i naprosto ne mogu a da ne puste i po koju suzu… Bog se, međutim, neće ograničavati zbog šačice tužnih osećanja, niti će zbog iskvarenosti čitavog ljudskog roda dići ruke od Svog delovanja na dovođenju vlastitog naroda u red i na ispostavljanju Svojih zahteva pred njih. Zbog toga se tematika Njegovih govora neposredno dotiče okolnosti poput ovih današnjih i On, povrh toga, ljudima objavljuje veličanstvo Svojih upravnih odluka, kako bi se Njegov plan i dalje nesmetano odvijao. Upravo iz tog razloga, nadovezujući se na sve to odgovarajućom brzinom i nastojeći da gvožđe kuje dok je još vruće, Bog u ovom kritičnom trenutku objavljuje ustav ovog vremena – ustav koji ljudi moraju da pročitaju, vodeći računa o svakoj njegovoj odredbi, kako bi uopšte bili u stanju da razumeju Božje namere. Nema potrebe da sada dublje zalazimo u sve to; ljudi naprosto moraju pažljivije da čitaju.

Danas ste vi – pripadnici ove grupe ljudi ovde – jedini koji zaista mogu da vide Božje reči. Pa ipak, ljudi današnjice u pogledu bogopoznanja daleko zaostaju za bilo kojom osobom iz prošlih vremena. To nam dovoljno jasno pokazuje koliko je napora Sotona uložio u ljude tokom ovih nekoliko hiljada godina i u kojoj je meri on ljude iskvario – u toj meri da, uprkos mnoštvu reči koje je Bog izgovorio, ljudi Njega još uvek niti razumeju niti spoznaju, nego se čak usuđuju da se bune i javno Mu se suprotstavljaju. Stoga Bog ljude iz prošlih vremena često upoređuje s ljudima današnjice, da bi ovim drugima, bezosećajnim i tupim kakvi jesu, pružio realne orijentire. Pošto ljudska bića ne znaju ništa o Bogu i budući da su lišeni istinske vere u Njega, Bog je ocenio da ljudima nedostaju sposobnosti i razum; stoga je On prema ljudima uvek iznova pokazivao trpeljivost i darivao im spasenje. U duhovnom carstvu, bitka se vodi na ovim frontovima: Sotona se uzaludno nada da će ljude iskvariti do određenog stepena, da će svet učiniti gadnim i rđavim, te da će tako ljude odvući u blato i uništiti Božji plan. Svrha Božjeg plana, međutim, nije da Ga baš svaki živi čovek spozna, već da izabere grupu koja će predstavljati čitav ljudski rod, a da sve ostale tretira kao otpad, kao faličnu robu koja se baca na đubrište. Prema tome, mada sa stanovišta Sotone posedovanje nekoliko pojedinaca može izgledati kao odlična prilika da se uništi Božji plan, šta bi takav prostak poput Sotone mogao da zna o Božjim namerama? Upravo je zbog toga Bog još davno rekao: „Pokrio sam lice da ne gledam u ovaj svet.“ Znamo ponešto o tome, a Bog ne traži da ljudska bića budu sposobna da išta urade; umesto toga, On bi hteo da oni shvate da je to što On čini čudesno i nedokučivo, te da imaju bogobojažljivo srce. Kad bi Bog ljude, kao što to oni zamišljaju, grdio bez obzira na okolnosti, čitav bi svet već odavno propao. Zar to ne bi bilo ravno upadanju u Sotoninu zamku? Stoga Bog Svoje reči koristi samo da bi ubrao one plodove koje ima na umu, ali u njima retko ima činjenica. Nije li ovo primer Njegovih reči: „Da se nisam sažalio na vaš nedostatak sposobnosti, razuma i uvida, svi biste stradali usred Moje grdnje i bili zbrisani sa lica zemlje. Ja ću, ipak, prema ljudskom rodu i dalje biti popustljiv, sve dok Moje delo na zemlji ne bude dovršeno“?