Kada čitaju Božje izjave, ljudi su zapanjeni i misle da je Bog obavio veliko delo u duhovnom carstvu, nešto za šta čovek nije sposoban i što Sȃm Bog mora lično da postigne. Tako Bog još jednom izgovara reči tolerancije prema ljudskom rodu. U ljudskim srcima se odvija sukob: „Bog nije Bog milosti i dobrote, On je Bog koji samo obara čoveka. Zašto je On tolerantan prema nama? Da li je moguće da je Bog ponovo prešao na tu metodu?“ Kada ove predstave, ove misli, uđu u njihova srca, oni se svom snagom opiru da budu orezani. Ali nakon što neko vreme Božje delo potraje, Sveti Duh obavlja veliko delo u crkvi i svi počinju da izvršavaju svoju funkciju, svi ljudi ulaze u Božji metod, jer niko ne može da vidi nikakvu nesavršenost u onome što Bog kaže i čini. Kad je reč o tome šta će tačno biti sledeći Božji korak, niko nema ni najmanju predstavu. Kao što je Bog rekao: „Od svih pod nebesima, ko nije u Mojim rukama? Ko ne postupa prema Mom vođstvu?“ Međutim, dajem vam savet: u stvarima koje vam nisu jasne, niko od vas ne sme ništa da kaže niti da uradi. Ne kažem ovo da bih umanjio tvoj entuzijazam, već da ti omogućim da u svojim postupcima slediš Božje vođstvo. Ni u kom slučaju ne bi trebalo da kloneš duhom niti da postaneš sumnjičav zato što pominjem „nesavršenosti“; Moj cilj je uglavnom da te podsetim da obratiš pažnju na Božje reči. Ljudi bivaju ponovo zapanjeni kada čitaju Božje reči koje poručuju: „Budite pronicljivi prema stvarima duha, pažljivi prema Mojoj reči i zaista sposobni da posmatrate Moj Duh i Moje biće, i Moju reč i Moje biće, kao nerazdvojivu celinu, tako da svi ljudi mogu da Mi udovolje u Mom prisustvu.“ Juče su čitali reči upozorenja, reči o Božjoj toleranciji – ali danas, Bog najednom govori o duhovnim stvarima. Šta se događa? Zašto Bog stalno menja metod kojim govori? Zašto sve ovo treba posmatrati kao nerazdvojivu celinu? Da li je moguće da Božje reči nisu praktične? Nakon pažljivijeg čitanja Božjih reči, otkriva se da kada se telo Božje i Njegov Duh razdvoje, telo postaje fizičko telo sa telesnim svojstvima – ono što ljudi nazivaju hodajućim lešom. Ovaploćeno telo potiče iz Duha: On je otelotvorenje Duha, Reč koja se ovaploćuje. Drugim rečima, Sȃm Bog živi u telu. Tolika je ozbiljnost odvajanja Božjeg Duha od Njegovog bića. Posledično, iako Ga nazivaju čovekom, On ne pripada ljudskom rodu. On je bez ljudskih osobina, On je biće u koje je Bog zaodenuo Sebe, biće koje Bog odobrava. Božja reč otelotvoruje Duh Božji, a reč Božja se direktno otkriva u telu – što, povrh toga, pokazuje da Bog živi u telu i da je praktičniji Bog, čime se dokazuje postojanje Boga i završava se doba čovekovog buntovništva prema Bogu. Nakon što ljudima saopšti put za spoznavanje Boga, Bog ponovo menja temu, prelazeći na drugu stranu stvari.

„Kročio sam na sve što postoji, gledao sam preko ogromnog prostranstva vaseljene i hodao sam među svim ljudima, kušajući slatkoću i gorčinu među ljudima.“ Iako su jednostavne, ljudski rod ne razume s lakoćom ove reči. Tema se promenila, ali u suštini ona ostaje ista: ljudima i dalje omogućava da spoznaju ovaploćenog Boga. Zašto Bog kaže da je kušao slatkoću i gorčinu među ljudima? Zašto kaže da je hodao među svim ljudima? Bog je Duh, a On je i ovaploćeno biće. Duh, koji nije vezan ograničenjima ovaploćenog bića, može da kroči na sve što postoji, Duh može da gleda preko ogromnog prostranstva vaseljene, pokazujući da Duh Božji ispunjava ceo svemir, da On prekriva zemlju od jednog do drugog pola, da nema ničeg što nije uređeno Božjom rukom i da nema mesta na kome se Božje stope ne mogu pronaći. Iako se Duh ovaplotio i rodio se kao čovek, postojanje Duha ne negira sve ljudske potrebe; Božje biće normalno jede, oblači se, spava i živi i On čini ono što bi ljudi normalno trebalo da čine. Ipak, pošto je Njegova unutrašnja suština drugačija, On nije isti kao „čovek“ o kome se govori. I premda On strada među ljudskim rodom, ne odriče se Duha zbog ovog stradanja. Iako je blagosloven, ovi blagoslovi ne čine da On zaboravi Duha. Duh i biće deluju u nemom jedinstvu. Duh i biće se ne mogu rastaviti, niti su Oni ikada bili rastavljeni, jer je biće otelotvorenje Duha, On potiče iz Duha, Duha koji ima oblik. Tako je transcendentnost nemoguća za Duha u telu; odnosno, Duh je nesposoban za natprirodne stvari, što će reći, Duh ne može da napusti fizičko telo. Ako bio On napustio telo od krvi i mesa, Božje ovaploćenje bi izgubilo svaki smisao. Samo kad je Duh u potpunosti izražen u fizičkom telu, čovek može spoznati Samog praktičnog Boga i tek onda će Božjim namerama biti udovoljeno. Tek nakon što je čoveku odvojeno predstavio telo od krvi i mesa i Duha, Bog ukazuje na slepilo i buntovništvo čoveka: „Ipak, čovek Me nikada nije zaista spoznao, nikada na Mene nije obraćao pažnju tokom Mojih putovanja.“ S jedne strane, Bog govori da se tajno krije u telu od krvi i mesa, nikada ne čineći ništa natprirodno da bi ljudi videli; s druge strane, On se žali da Ga čovek ne spoznaje. U ovome nema nikakve protivrečnosti. U stvari, kad se detaljnije sagleda, nije teško videti da Bog ostvaruje Svoje ciljeve sa ove dve strane. Kada bi Bog pokazao natprirodne znakove i čuda, On ne bi morao da preduzima veliko delo. Svojim sopstvenim ustima bi ljude jednostavno prokleo na smrt i oni bi istoga časa umrli, i tako bi svi ljudi bili uvereni – ali se time ne postiže cilj Božjeg ovaploćenja. Kada bi Bog zaista tako postupio, ljudi ne bi svesno nikada mogli da veruju u Njegovo postojanje. Bili bi nesposobni za pravu veru i, štaviše, đavole bi pogrešno smatrali za Boga. Što je još važnije, ljudi ne bi nikada mogli da spoznaju Božju narav – a zar to nije jedan aspekt značaja Božjeg bića u telu? Kada ljudi ne bi bili sposobni da spoznaju Boga, onda bi taj neodređeni Bog, taj natprirodni Bog, zauvek držao vlast među ljudima. Zar ne bi ljudi na ovaj način bili zaposednuti sopstvenim predstavama? Da kažem to još jasnije, zar Sotona i đavoli ne bi bili ti koji drže vlast? „Zašto kažem da sam povratio moć? Zašto kažem da je ovaploćenje toliko značajno?“ U trenutku kad se Bog ovaploti On uzima nazad moć, a to je istovremeno trenutak kada se Njegovo božanstvo pojavljuje neposredno da deluje. Svi ljudi postepeno počinju da spoznaju praktičnog Boga i time se u potpunosti briše Sotonino mesto u njihovim srcima, dajući Bogu dublje mesto u njihovim srcima. U prošlosti, ljudi su Boga u svojim mislima videli u liku Sotone, kao Boga koji je bio nevidljiv i nedodirljiv; a ipak su verovali da ovaj Bog ne samo da postoji, već da je u stanju da izvršava svakojake znakove i čuda, i da otkriva mnoge tajne, kao što su ružna lica onih zaposednutih demonima. Ovo u dovoljnoj meri dokazuje da Bog u ljudskim umovima nije lik Božji, već lik nečega što nije Bog. Bog je rekao da želi da zauzima 0,1 odsto ljudskog srca. Ovo je najviši standard koji On traži od čoveka. Povrh toga kakve su na površini, ove reči imaju i praktičnu stranu. Da ovo nije tako objašnjeno, ljudi bi smatrali da su Božji zahtevi prema njima previše niski, kao da ih Bog premalo razume. Zar to nije mentalitet čoveka?

Kombinacijom prethodno navedenog i primerom Petra u nastavku, otkriće se da je Petar zaista spoznavao Boga bolje od ikoga drugog, jer je bio u stanju da okrene leđa neodređenom Bogu i da traga za znanjem o praktičnom Bogu. Zašto se posebno pominje kako su njegovi roditelji bili demoni koji su se protivili Bogu? To dokazuje da Petar nije tragao za Bogom u svom srcu. Njegovi roditelji su predstavljali neodređenog Boga; zbog toga ih Bog pominje. Većina ljudi ne obraća mnogo pažnje na ovu činjenicu. Umesto toga, oni se usredsređuju na Petrove molitve. Nekim ljudima, Petrove su molitve stalno na usnama, stalno u njihovim mislima, ali nikada ne upoređuju neodređenog Boga sa Petrovim znanjem. Zašto se Petar okrenuo protiv svojih roditelja i tražio znanje o Bogu? Zašto je Petar podsticao sebe kroz pouke onih koji nisu uspeli? Zašto je on usvojio veru i ljubav svih onih koji su kroz vreme voleli Boga? Petar je spoznao da sve pozitivne stvari dolaze od Boga i da direktno iz Njega proizilaze, bez Sotoninog uplitanja. Ovo pokazuje da je Bog kojeg je spoznao bio praktični Bog, a ne natprirodni Bog. Zašto se kaže da je Petar bio usredsređen na usvajanje vere i ljubavi svih onih koji su kroz vreme voleli Boga? Iz ovoga se može videti da je neuspeh ljudi kroz vreme uglavnom zbog toga što su imali samo veru i ljubav, ali nisu bili u stanju da spoznaju praktičnog Boga. Shodno tome, njihova vera je ostala nejasna. Zašto Bog više puta pominje Jovovu veru, a pritom ne govori da je on spoznao Boga, i zašto Bog kaže da Jov nije bio ravan Petru? Jovove reči – „Ušima sam slušao o tebi a sada sam te i očima video“ – pokazuju da je on posedovao samo veru, a da nije imao znanje. Reči: „Suprotstavljanje Petrovih roditelja pružilo mu je veće znanje o Mojoj dobroti i milosti“, kod većine ljudi često izazivaju gomilu pitanja: zašto je Petru bilo potrebno suprotstavljanje da bi spoznao Boga? Zašto nije bio u stanju da Boga direktno spozna? Zašto je spoznao samo Božju milost i dobrotu, a Bog nije govorio ni o čemu drugom? Tražiti znanje o praktičnom Bogu moguće je tek nakon što se prepozna nerealnost neodređenog Boga; cilj ovih reči jeste da nateraju ljude da u svojim srcima potisnu neodređenog Boga. Da su ljudi, od vremena postanja sve do danas, oduvek spoznavali Božje pravo lice, ne bi bili u stanju da razaznaju dela Sotone, budući da ona uobičajena čovekova izreka – „ne primećuje se ravno dok se ne pređe planina“ – pokazuje Božji razlog da izgovori ove reči. Pošto ljudima želi da pruži dublje razumevanje istinitosti primera koji je dao, Bog namerno naglašava milost i dobrotu, dokazujući da je doba u kome je Petar živeo bilo Doba blagodati. Sa druge tačke gledišta, ovo još više otkriva odvratno lice đavola, koji ne čine ništa drugo osim što škode čoveku i kvare ga, stavljajući Božju milost i dobrotu u još oštriji kontrast.

Bog takođe ističe činjenice o Petrovim kušnjama i opisuje njihove stvarne okolnosti, nadalje ukazujući ljudima da Bog ne poseduje samo milost i dobrotu, već i veličanstvo i gnev, te da oni koji žive u miru ne moraju nužno da žive okruženi Božjim blagoslovima. Saopštavanje ljudima o Petrovim iskustvima nakon njegovih kušnji još je veći dokaz istinitosti Jovovih reči: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Tako se pokazuje da je Petrovo znanje o Bogu zaista doseglo neviđene sfere, sfere koje ljudi u prošlosti nikada nisu dostigli, što je takođe bio plod njegovog usvajanja vere i ljubavi svih onih koji su kroz vreme voleli Boga i njegovog podsticanja samoga sebe kroz pouke ljudi koji nisu uspeli u prošlosti. Iz tog razloga, svi oni koji dostignu istinsko znanje o Bogu nazivaju se „plodom“, a to uključuje i Petra. Petrove molitve Bogu pokazuju njegovo pravo znanje o Bogu tokom njegovih kušnji. Međutim, mana je bila u tome što on nije bio sposoban da u potpunosti dokuči Božje namere, zbog čega je Bog samo tražio da „zauzme 0,1 odsto ljudskog srca“ na osnovu Petrovog znanja o Njemu. Činjenica da čak ni Petar, čovek koji je najbolje spoznao Boga, nije bio u stanju da tačno dokuči Božje namere pokazuje da ljudima nedostaje sposobnost da spoznaju Boga, jer ih je Sotona toliko iskvario; ovo omogućava svim ljudima da spoznaju suštinu čoveka. Ova dva preduslova – nedostatak sposobnosti ljudi da spoznaju Boga i njihova potpuna prožetost Sotonom – predstavljaju kontrast Božjoj velikoj sili, jer Bog dela samo rečima, On ne preduzima nikakve poduhvate, pa tako zauzima određeno mesto u ljudskim srcima. Ali zašto ljudi treba da postignu samo tih 0,1 odsto da bi udovoljili Božjim namerama? Ovo se može objasniti time što Bog ovu sposobnost nije stvorio u čoveku. Kada bi, u odsustvu ove sposobnosti, čovek dostigao 100 odsto znanja o Bogu, tada bi mu svaki Božji pokret bio jasan kao dan – i, s obzirom na urođenu prirodu čoveka, ljudi bi odmah izdali Boga, ustali bi i otvoreno Mu se suprotstavili, a tako je Sotona pao. Zato Bog nikada ne potcenjuje ljude, iz prostog razloga što ih je već temeljno razložio i sa kristalnom jasnoćom zna sve o njima, do te mere da tačno zna koliko je vode u njihovoj krvi. Koliko je za Njega onda očiglednija priroda ljudskog roda? Bog nikada ne greši i s najvećom preciznošću bira reči Svojih izjava. Prema tome, nema nikakve protivrečnosti između toga što Petar nije tačno dokučio Božje namere i toga da je imao najveće znanje o Bogu; štaviše, te dve stvari su potpuno nepovezane. Bog nije Petra pomenuo kao primer da bi pažnju ljudi usmerio na njega. Zašto neko poput Jova nije mogao da spozna Boga, a Petar je to mogao? Zašto bi Bog rekao da je čovek u stanju da ovo postigne, a ipak rekao da je to zahvaljujući Njegovoj velikoj sili? Da li su ljudi zaista urođeno talentovani? Ljudima ovo nije lako da spoznaju; da Ja o tome ne govorim, niko ne bi shvatio unutrašnji značaj ovoga. Cilj ovih reči jeste da ljudima pruže uvid, kako bi imali veru da sarađuju s Bogom. Jedino tada Bog može da deluje u saradnji sa čovekom. Takvo je stvarno stanje u duhovnom carstvu i potpuno je nedokučivo čoveku. Ukloniti Sotonino mesto u ljudskim srcima i ustupiti to mesto Bogu – to znači odbiti Sotonin napad, i samo tako se može reći da je Hristos sišao na zemlju, samo tako se može reći da su carstva na zemlji postala Hristovo carstvo.

U ovom trenutku, pominjanje činjenice da je Petar nekoliko hiljada godina bio uzor i primer ne znači samo da je on bio uzor i primer; ove reči su odraz bitke koja se vodi u duhovnom carstvu. Sotona je sve ovo vreme radio u čoveku u uzaludnoj nadi da će ga prožderati, navodeći tako Boga da uništi svet i izgubi Svoje svedoke. Ipak, Bog je rekao: „Prvo ću stvoriti uzor tako da mogu da zauzmem najmanje mesto u ljudskom srcu. U ovoj etapi, ljudski rod Me niti zadovoljava niti Me potpuno spoznaje; ipak, zbog Moje velike moći, ljudi će postati sposobni da Mi se potpuno pokore i prestanu da se bune protiv Mene, a Ja ću iskoristiti ovaj primer da porazim Sotonu. Odnosno, iskoristiću tih 0,1 odsto ljudskog srca koje zauzimam da potisnem sve sile kojima Sotona upravlja nad ljudskim rodom.“ Dakle, Bog danas pominje Petra kao primer kako bi on mogao da posluži kao obrazac na koji se ceo ljudski rod ugleda i primenjuje ga. U kombinaciji sa uvodnim pasusom, ovo pokazuje istinitost onoga što je Bog rekao o stanju u duhovnom carstvu: „Današnji dan je drugačiji od prošlosti: radiću stvari koje nikada nisu viđene još od vremena postanja, govoriću reči koje se vekovima nisu čule, jer tražim da Me svi ljudi spoznaju u telu.“ Iz ovoga je očito da je Bog danas počeo da postupa u skladu sa Svojim rečima. Ljudi mogu da vide samo ono što se događa spolja, ne mogu da vide šta se zapravo dešava u duhovnom carstvu, pa stoga Bog direktno kaže: „Ovo su koraci Mog upravljanja, međutim, čovek to ni najmanje ne može da nasluti. Iako sam govorio jasno, ljudi su i dalje zbunjeni; do njih je teško dopreti. Nije li to čovekova niskost?“ U ovim rečima se kriju reči: one objašnjavaju da se u duhovnom carstvu odvija bitka, baš kao što je prethodno opisano.

Božjim namerama nije u potpunosti udovoljeno nakon Njegovog kratkog opisa priče o Petru, pa Bog pred čoveka postavlja sledeći zahtev u pogledu stvari koje se tiču Petra: „Širom svemira i nebeskog svoda, među svim što je na nebesima i zemlji, sve stvoreno na zemlji i na nebesima ulaže sav svoj napor u Moju poslednju etapu dela. Sigurno ne želite da budete posmatrači kojima naređuju sile Sotone?“ Ljudi su duboko prosvećeni nakon što pročitaju o Petrovom znanju, a kako bi bio još delotvorniji, Bog ljudima pokazuje posledice njihove razvratnosti, neobuzdanosti i nedostatka znanja o Bogu; štaviše, On govori ljudskom rodu – još jednom i s većom preciznošću – o onome što se zaista dešava u bici u duhovnom carstvu. Samo tako su ljudi još više na oprezu da ih Sotona ne otme. Nadalje, postaje jasno da ako ljudi ovoga puta padnu, Bog ih neće spasti kao što su spaseni ovaj put. Sve zajedno, ova upozorenja produbljuju utisak ljudskog roda o Božjim rečima, čine da ljudi više cene Božju milost i uvažavaju Božje reči upozorenja, tako da bi se Božji cilj u spasavanju ljudskog roda mogao zaista ostvariti.