Petar je bio Božji uzor ljudskom rodu, svetli primer svima znan. Zašto je nekoga tako neupadljivog Bog uzdigao kao uzor i veličao ga iz generacije u generaciju? Podrazumeva se da je to neodvojivo od njegovog izražavanja ljubavi prema Bogu i njegove rešenosti da voli Boga. Kada je reč o tome kako se ispoljavalo Petrovo bogoljubivo srce i kakva su zapravo bila njegova životna iskustva, moramo da se vratimo u Doba blagodati i da ponovo pogledamo običaje tog vremena, a Petra posmatramo iz tog doba.

Petar je rođen u običnoj jevrejskoj zemljoradničkoj porodici. Njegovi roditelji su celu porodicu izdržavali zemljoradnjom, a on je bio najstariji od sve dece, uz četvoro braće i sestara. Ovo, naravno, nije glavni deo naše priče; naš centralni lik jeste Petar. Kada mu je bilo pet godina, Petrovi roditelji su počeli da ga uče da čita. U to vreme, jevrejski narod je bio prilično učen, a posebno je bio napredan u oblastima kao što su poljoprivreda, industrija i trgovina. Zahvaljujući svom društvenom okruženju, oba Petrova roditelja su stekla visoko obrazovanje. Iako su bili sa sela, bili su dobro obrazovani, poput prosečnog univerzitetskog studenta danas. Petar je očigledno bio blagosloven činjenicom da je rođen u tako povoljnim društvenim uslovima. Pametan i hitar u usvajanju novih znanja, rado je prihvatao nove ideje. Nakon što je započeo školovanje, tokom predavanja je sa izrazitom lakoćom shvatao stvari. Njegovi roditelji su bili ponosni što imaju tako pametnog sina, pa su uložili sve napore da mu omoguće da ide u školu, nadajući se da će uspeti da se istakne i sebi obezbedi neku službeničku poziciju u društvu. Ni ne primetivši to, Petar se bio zainteresovao za Boga, zbog čega je, kada je sa četrnaest godina pohađao srednju školu, osetio odbojnost prema kurikulumu koji se bavio izučavanjem antičke grčke kulture, a naročito izmišljenih ličnosti i događaja iz istorije starih Grka. Od tog trenutka pa nadalje, Petar – koji je tek zakoračio u proleće svoje mladosti – pokušavao je da sazna više o ljudskom životu i o širem svetu. Savest mu nije nalagala da se oduži svojim roditeljima za muke koje su istrpeli, jer je jasno uvideo da svi ljudi žive u stanju samoobmane, da svi žive besmislenim životima, uništavajući ih u sopstvenoj borbi za bogatstvom i priznanjem. Njegov uvid se uglavnom odnosio na društveno okruženje u kome je živeo. Što više znanja ljudi imaju, to su njihovi međuljudski odnosi i unutrašnji svetovi složeniji, a oni samim time više žive u praznini. U takvim okolnostima, Petar je svoje slobodno vreme provodio u svakojakim posetama, i to uglavnom u posetama verskim ličnostima. U svom srcu je imao neki neodređeni osećaj da bi religija mogla da objasni sve što je neobjašnjivo u ljudskom svetu, pa je često odlazio u obližnju sinagogu da prisustvuje službama. Njegovi roditelji toga nisu bili svesni i ubrzo je Petar, koji je oduvek bio dobrog karaktera i bio dobar učenik, počeo nerado da odlazi u školu. Pod nadzorom svojih roditelja, jedva da je završio srednju školu. Isplivavši na obalu iz okeana znanja, duboko je udahnuo; od ovog trenutka pa nadalje, niko ga više neće vaspitavati niti ograničavati.

Po završetku školovanja počeo je da čita svakojake knjige, ali u sedamnaestoj godini i dalje nije imao mnogo iskustva o širem svetu. Nakon što je završio školu, izdržavao se baveći se zemljoradnjom, i posvećivao što je više vremena mogao čitanju knjiga i prisustvovanju verskim službama. Njegovi roditelji, koji su u njega polagali velike nade, često su proklinjali Nebo zbog svog „buntovnog sina“, ali se čak ni to nije moglo isprečiti njegovoj gladi i žeđi za pravednošću. Kroz svoja iskustva Petar se suočio sa nemalim brojem prepreka, ali je njegovo srce bilo halapljivo i rastao je poput trave nakon kiše. Uskoro mu se „posrećilo“ i sreo je neke starije ličnosti iz religioznog sveta i, pošto je njegova čežnja bila tako jaka, počeo je sa njima sve češće da se druži, sve dok nije gotovo sve svoje vreme provodio među njima. Najednom je shvatio da, ispunjeni srećom i zadovoljstvom, većina ovih ljudi veruje samo na rečima, a da svoja srca nisu predali svojoj veri. Kako je Petar, čija je duša bila ispravna i čista, mogao da podnese takav udarac? Uvideo je da su gotovo svi ljudi sa kojima se družio zveri u ljudskoj odori – da su životinje ljudskog izgleda. Petar je u to vreme bio veoma naivan, pa ih je u nekoliko navrata iz srca preklinjao. Međutim, kako su ove lukave, prepredene verske ličnosti uopšte mogle da slušaju preklinjanja ovog ostrašćenog mladića? I u tom trenutku je Petar osetio pravu prazninu ljudskog života: doživeo je neuspeh čim je zakoračio na životnu pozornicu… Godinu dana kasnije, otišao je iz sinagoge i počeo da živi samostalno.

Zbog tog neuspeha 18-godišnji Petar je postao mnogo zreliji i prefinjeniji. Više nije bilo ni traga njegovoj mladalačkoj naivnosti; nedužnost i nevinost mladalaštva surovo su ugušeni neuspehom koji je doživeo, pa je počeo da živi životom ribara. Nakon toga, ljude bi viđali kako ga slušaju dok drži propovedi na svom čamcu. Dok je za život zarađivao ribolovom, širio bi poruku gde god bi odlazio, a svi kojima je propovedao bili su opčinjeni njegovim propovedima, jer je ono o čemu je govorio pogađalo srca običnih ljudi, i svi su bili duboko dirnuti njegovim poštenjem. Često je ljude učio da se prema drugima ophode iz srca, da pozivaju Vladara neba i zemlje i svih stvorenja, da ne zanemaruju svoju savest i da ne čine sramotne stvari, u svemu udovoljavajući Bogu koga su voleli u srcu… Nakon što bi čuli njegove propovedi, ljudi su često bili duboko dirnuti; on ih je sve nadahnjivao i počesto su bili ganuti do suza. U to vreme, svi njegovi sledbenici su mu se veoma divili, svi su bili siromašni i, naravno, imajući na umu kakvo je bilo tadašnje društvo, bili su veoma malobrojni. Petra su, takođe, proganjali verski činioci u tadašnjem društvu. Zbog svega toga se dve godine selio iz mesta u mesto i živeo je usamljeničkim životom. Tokom ove dve godine izuzetnih iskustava, stekao je mnoga saznanja i naučio mnogo o stvarima o kojima prethodno nije ništa znao, tako da je postao neprepoznatljiv u odnosu na onu verziju sebe kad mu je bilo 14 godina, sa kojom više nije imao dodirnih tačaka. Tokom ove dve godine susreo se sa najrazličitijim ljudima i uvideo razne istine o društvu, usled čega je postepeno počeo da se oslobađa svakakvih rituala iz verskog sveta. Osim toga, duboko su na njega uticala dešavanja u tadašnjem delu Svetog Duha; do tog trenutka, Isus je delovao već mnogo godina, tako da je na Petrovo delovanje takođe uticalo tadašnje delo Svetoga Duha, premda je on tek trebalo da se susretne sa Isusom. Iz tog razloga, dok je propovedao, Petar je stekao mnogo toga što prethodne generacije svetaca nisu nikada imale. Naravno, u to vreme, tek marginalno je bio svestan Isusa, ali nikada do tada nije imao priliku da Ga sretne licem u lice. Samo se nadao i čeznuo da vidi taj nebeski lik rođen od Svetoga Duha.

U sumrak jedne večeri, Petar je pecao iz svog čamca (u blizini obale onoga što je tada bilo poznato kao Galilejsko jezero). U rukama je imao štap za pecanje, ali su mu druge stvari bile na umu. Sunce koje je zalazilo osvetljavalo je površinu vode poput ogromnog okeana krvi. Svetlost se odražavala na Petrovom mladom, ali smirenom i staloženom licu; činilo se da je duboko zamišljen. U tom trenutku, zaduvao je povetarac i on je najednom osetio usamljenost u svom životu, zbog čega se u trenutku osetio sumorno. Dok su talasi jezera blistali na svetlosti, bilo je jasno da nije raspoložen da peca. Duboko izgubljen u svojim mislima, najednom je iza sebe čuo kako neko progovara: „Simone, sine Jovanov, dani tvog života su usamljeni. Hoćeš li Me slediti?“ Trgnuvši se, Petar je iz ruke istoga časa ispustio štap za pecanje, koji je trenutno potonuo na dno jezera. Petar se žurno okrenuo i ugledao čoveka kako stoji u njegovom čamcu. Odmerio Ga je od glave do pete: na sunčevoj svetlosti, čovekova kosa, koja Mu je padala do ramena, bila je blago zlatnožute boje, na Sebi je imao sivu odoru, bio je srednje visine i od glave do pete odeven kao Jevrejin. Na umirućoj svetlosti dana činilo se da je čovekova siva odora pomalo crna, a lice Mu je obasjavala blaga svetlost. Petar je mnogo puta tragao da sretne Isusa, ali nikada u tome nije uspeo. U tom trenutku, duboko u svojoj duši, Petar je poverovao da ovaj čovek mora biti svetac njegovog srca, pa se pružio po dnu ribarskog čamca i rekao: „Da li je moguće da si Ti Gospod koji je došao da propoveda jevanđelje o carstvu nebeskom? Čuo sam za Tvoja iskustva, ali Te nikada nisam video. Želeo sam da Te sledim, ali nisam mogao da Te nađem.“ Isus se tada već bio pomerio do kabine čamca, gde je mirno sedeo. „Ustani i sedni pored Mene!“ reče mu On. „Došao sam da tražim one koji Me zaista vole. Posebno sam došao da širim jevanđelje o carstvu nebeskom i putovaću po zemljama da tražim one koji misle isto kao Ja. Da li si voljan?“ Petar je odgovorio: „Moram da sledim onoga koga je poslao Otac nebeski. Moram da priznam onoga koga je odabrao Sveti Duh. Budući da volim Oca nebeskog, kako ne bih bio voljan da Tebe sledim?“ Iako su Petrove reči bile pune verskih predstava, Isus se nasmešio i zadovoljno klimnuo glavom. U tom trenutku u Njemu se rodila očinska ljubav prema Petru.

Petar je pratio Isusa nekoliko godina i u Njemu video mnogo toga čega nije bilo u drugim ljudima. Nakon što Ga je pratio godinu dana, Isus je odabrao Petra među dvanaest sledbenika. (Naravno, Isus to nije naglas izgovorio, a drugi toga uopšte nisu bili svesni.) Petar se u životu odmeravao u odnosu na sve što je Isus činio. Najvažnije od svega, poruke koje je Isus propovedao duboko su se urezale u njegovo srce. Bio je potpuno predan i odan Isusu i nikada nije izgovorio nikakve uvrede protiv Njega. Shodno tome, postao je Isusov verni pratilac gde god je On išao. Petar je posmatrao Isusova podučavanja, Njegove blage reči, ono što je uzimao za Svoju hranu, Njegovu odeću, Njegovo sklonište i način na koji je putovao. Oponašao je Isusa u svakom pogledu. Nikada nije bio samopravedan, već je odbacivao sve što je bilo zastarelo, sledeći Isusov primer kako na rečima tako i na delu. I tada je Petar osetio da su nebo i zemlja i sva stvorenja u rukama Svemogućeg i da, zbog toga, on nema lični izbor. Petar je, takođe, usvajao sve što je Isus predstavljao i to mu je služilo kao primer. Isusov život pokazuje da On nije bio samopravedan u onome što je činio; umesto da se razmeće Sobom, On je ljubavlju doticao ljude. Na različite načine se pokazivalo šta je Isus bio, pa je stoga Petar oponašao sve u vezi sa Njim. Petrova lična iskustva pružala su mu sve izraženiji osećaj za Isusovu divotu i govorio je stvari poput: „Tražio sam Svemogućeg u celoj vaseljeni i video sam čuda neba i zemlje i svih stvorenja, pa sam tako stekao dubok osećaj za divotu Svemogućeg. Međutim, nikada u svom srcu nisam imao iskrenu ljubav i nikada rođenim očima nisam video divotu Svemogućeg. Danas, u očima Svemogućeg, On me je sa naklonošću gledao i konačno sam osetio Božju divotu. Najzad sam otkrio da ljudski rod ne voli Boga samo zato što je On stvorio sva stvorenja; u svom svakodnevnom životu, pronašao sam Njegovu bezgraničnu divotu. Kako bi se to uopšte moglo ograničiti na ono što se trenutno može videti?“ Kako je vreme prolazilo, i u Petru se pojavilo mnogo toga lepog. Postao je izrazito pokoran Isusu i, naravno, pretrpeo je i brojne neuspehe. Kada ga je Isus vodio da na raznim mestima propoveda, Petar je uvek bio ponizan i slušao je Isusove propovedi. Nikada nije postao nadmen zbog godina koje je proveo sledeći Isusa. Nakon što mu je Isus saopštio da je došao da bude razapet i tako dovrši Svoje delo, Petar je u svom srcu često osećao bol i krišom je plakao u samoći. Ipak, taj „nesrećni“ dan je konačno stigao. Nakon što je Isus uhapšen, Petar je plakao u samoći svog ribarskog čamca i u to ime se mnogo puta pomolio. Ali je u svom srcu znao da je to volja Boga Oca i da je niko ne može promeniti. I dalje je bio izmučen i uplakan jedino zbog svoje ljubavi. Ovo je, naravno, ljudska slabost. Stoga, kada je saznao da će Isus biti prikovan za krst, upitao je Isusa: „Nakon što odeš, hoćeš li se vratiti da budeš među nama i paziš na nas? Hoćemo li i dalje moći da Te vidimo?“ Iako su ove reči bile veoma naivne i pune ljudskih predstava, Isus je znao gorčinu Petrove patnje, pa je kroz Svoju ljubav bio obziran prema Petrovoj slabosti: „Petre, Ja sam te voleo. Da li to znaš? Iako nema nikakvog smisla u onome što govoriš, Otac je obećao da ću se posle Svog uskrsnuća pred ljudima pojavljivati 40 dana. Zar ne veruješ da će Moj Duh svima vama često darivati blagodati?“ Iako je Petra ovo donekle utešilo, svejedno je osećao da jedna stvar nedostaje, pa se pred njim, nakon uskrsnuća, Isus po prvi put otvoreno pojavio. Međutim, kako bi sprečio da se Petar i dalje drži svojih predstava, Isus je odbio raskošan obrok koji Mu je Petar pripremio i u tren oka je nestao. Od tog trenutka, Petar je konačno dublje razumeo Gospoda Isusa i zavoleo Ga je još više. Nakon Svog uskrsnuća, Isus se često pojavljivao pred Petrom. Pojavio se pred Petrom još tri puta nakon što je prošlo četrdeset dana i nakon što se uzdigao na nebo. Svako to pojavljivanje je bilo upravo onda kada je delo Svetoga Duha trebalo da bude završeno, a novo delo trebalo da počne.

Tokom svog života, Petar je živeo od pecanja, ali je još više živeo da bi propovedao. U poznijim godinama napisao je prvu i drugu Petrovu poslanicu, kao i nekoliko pisama tadašnjoj Filadelfijskoj crkvi. Duboko je doticao ljude ovog perioda. Umesto da ljudima drži predavanja pozivajući se na svoja postignuća, on ih je na odgovarajući način opskrbljivao životom. Nikada nije zaboravio Isusova učenja pre nego što je On otišao i ona su ga tokom celog života nadahnjivala. Sledeći Isusa, odlučio je da na Gospodovu ljubav uzvrati svojom smrću i da u svemu sledi Njegov primer. Isus je pristao na ovo, pa se, kad je Petar imao 53 godine (više od 20 godina nakon Isusovog odlaska), Isus pred njim pojavio da bi mu pomogao da ispuni ono čemu je težio. Tokom narednih sedam godina, Petar je provodio život spoznavajući sebe. Jednoga dana, po isteku ovih sedam godina, bio je razapet naglavačke, čime je okončan njegov izuzetan život.