Nakon vaskrsnuća, Isus jede hleb i objašnjava Sveto pismo

Luka 24:30-32 Dok je bio sa njima za stolom, uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im. Tada su im se otvorile oči, te su ga prepoznali, ali je on iščeznuo pred njima. Oni rekoše jedan drugom: „Nije li plamtilo u nama, dok nam je putem govorio i izlagao nam Pismo?“

Učenici daju Isusu pečenu ribu da jede

Luka 24:36-43 Dok su oni još ovo govorili, Isus stade među njih i reče im: „Mir vam!“ Oni pretrnuše od straha, jer su mislili da vide duha. Isus im reče: „Što ste se tako smeli i zašto vas sumnje podilaze? Pogledajte moje ruke i moje noge! To sam ja! Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju, kao što vidite da ja imam.“ Rekavši to, pokazao im je ruke i noge. Kako oni još nisu mogli da poveruju od radosti, nego su se čudili, on im reče: „Imate li ovde nešto za jelo?“ Oni mu dadoše komad pečene ribe. Uzeo ga je i pojeo pred njima.

Sada ćemo analizirati navedene odlomke iz svetih spisa. U prvom odlomku je prepričano kako je Gospod Isus, nakon Svog vaskrsnuća, jeo hleb i učenicima tumačio svete spise, dok drugi odlomak govori o tome kako je Gospod Isus pojeo pečenu ribu. Kako vam ova dva odlomka mogu pomoći da spoznate Božju narav? Možete li da zamislite ovde opisane scene u kojima Gospod Isus najpre jede hleb, a zatim pečenu ribu? Možete li da zamislite kako biste se osećali da je Gospod Isus stajao pred vama i jeo hleb? Ili, da je s vama i s drugim ljudima za istim stolom jeo ribu i hleb, kako bi se ti u tom trenutku osećao? Ako bi osetio da si veoma blizak Gospodu i da je On veoma prisan s tobom, tvoj bi osećaj bio ispravan. Upravo je takav rezultat Gospod Isus želeo da ostvari dok je sa okupljenim narodom jeo hleb i ribu nakon Svog vaskrsnuća. Da je Gospod Isus posle Svog vaskrsnuća samo razgovarao s ljudima, da oni nisu mogli da osete Njegove kosti i meso, već da su u Njemu videli samo nedostižnog Duha, kako bi se oni osećali? Zar ne bi bili razočarani? Zar se ljudi, tako razočarani, ne bi osetili napušteno? Zar ne bi osetili jaz između sebe i Gospoda Isusa Hrista? Kakav bi negativan uticaj taj jaz imao na odnos ljudi prema Bogu? Ljudi bi se sasvim sigurno uplašili, ne bi se usuđivali da Mu priđu i zauzeli bi stav da treba da se drže na pristojnoj udaljenosti od Njega. Od tog trenutka, oni bi prekinuli svoj prisni odnos sa Gospodom Isusom Hristom i vratili bi se na odnos kakav je između ljudi i Boga na nebesima bio pre Doba blagodati. Duhovno telo, koje ljudi ne bi mogli da dotaknu niti da osete, u potpunosti bi izbrisalo njihovu bliskost sa Bogom i ujedno prekinulo onaj prisni odnos bez ikakvog jaza između Boga i ljudi, koji je bio uspostavljen tokom boravka Gospoda Isusa Hrista u telu od krvi i mesa. Jedino što je duhovno telo izazivalo u ljudima bili su osećanja straha, želja za izbegavanjem i nemi pogledi. Ljudi se ne bi usuđivali da Mu se približe niti da započnu razgovor s Njim, a kamoli da Ga slede, da Mu veruju ili da se ugledaju na Njega. Bog nije želeo da ljudi steknu takav utisak o Njemu. Nije želeo da Ga ljudi izbegavaju, niti da se udaljavaju od Njega; želeo je samo da Ga ljudi razumeju, da Mu se približe i da postanu Njegova porodica. Kako bi se ti osećao kad te tvoji ukućani i rođena deca ne bi prepoznali, kad se ne bi usuđivali da ti priđu, kad bi te uporno izbegavali i kad ne bi imali razumevanja ni za šta što si zarad njih učinio? Zar te to ne bi strašno zabolelo? Zar ti srce ne bi bilo slomljeno? Upravo se tako i Bog oseća kad Ga ljudi izbegavaju. Gospod Isus se, dakle, i nakon vaskrsenja još uvek javljao ljudima u liku od krvi i mesa, i još uvek je jeo i pio zajedno s njima. Bog ljude posmatra kao Svoju porodicu, te bi stoga želeo da i ljudi Njega smatraju svojim najmilijim; On jedino na taj način može uistinu zadobiti ljude, a ljudi jedino tako mogu iskreno da vole Boga i da Mu se klanjaju. Da li sada razumete kakva Mi je bila namera kad sam iz svetih spisa odabrao baš ova dva odlomka, gde u jednom Gospod Isus jede hleb i tumači svete spise posle Svog vaskrsenja, dok Mu u drugom učenici daju pečenu ribu da jede?

Može se reći da je ozbiljno razmišljanje uloženo u niz stvari koje je Gospod Isus izrekao i učinio nakon Svog vaskrsnuća. Te su stvari bile ispunjene Božjom dobrotom i naklonošću prema čovečanstvu, kao i Njegovom velikom negom i pažnjom prema prisnom odnosu koji je s ljudima uspostavio tokom Svog boravka u čovečjem telu. Povrh toga, bile su ispunjene nostalgijom i čežnjom koju je osećao za Svojim životom u telu od krvi i mesa, tokom kojeg je jeo i pio zajedno sa Svojim sledbenicima. Bog, dakle, nije želeo da ljudi misle da između njih i Njega postoji jaz, niti je želeo da se čovečanstvo od Njega udalji. Štaviše, nije hteo da ljudi pomisle kako Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća nije više onaj isti Gospod koji je s ljudima bio tako prisan, kako više ne želi da se druži s njima, jer se vratio u Svoje duhovno carstvo, jer se vratio Ocu, kojeg ljudi nikada nisu mogli ni da vide ni da dosegnu. Nije želeo da ljudi osete da se između Njega i njih pojavila bilo kakva razlika u statusu. Kad vidi ljude koji žele da Ga slede, ali Ga ipak drže na pristojnoj udaljenosti od sebe, Božje je srce ispunjeno bolom, jer to znači da su ljudska srca veoma udaljena od Njega i da će Mu stoga biti veoma teško da ih zadobije. Prema tome, da se On ljudima ukazao u duhovnom telu, koje oni ne bi mogli da vide ili dodirnu, to bi ih još više udaljilo od Boga i navelo bi ih da Hrista, nakon Njegovog vaskrsnuća, pogrešno smatraju uzvišenijim, drugačijim od ljudskih bića i nekim ko više ne može jesti s njima za istom trpezom, zato što su ljudi grešni i prljavi i zato što nikada neće moći da se približe Bogu. Da bi otklonio ove nesporazume s ljudima, Gospod Isus je učinio nekoliko stvari koje je činio i ranije, dok je boravio u ljudskom telu, a što je zabeleženo u Bibliji: „Uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio ga i dao im“. Takođe im je tumačio i svete spise, kao što je to činio u prošlosti. Zahvaljujući svemu tome što je učinio, svako ko Ga je video imao je utisak da se Gospod nije promenio, da je i dalje onaj isti Gospod Isus. Iako je bio prikovan na krst i iskusio smrt, On je vaskrsnuo i nije napustio ljudski rod. Vratio se da bude među ljudima i ništa se u vezi s Njim nije promenilo. Sin čovečji, koji je stajao pred ljudima, bio je i dalje onaj isti Gospod Isus. Njegovo držanje i način na koji je razgovarao s ljudima delovali su tako poznato. Još uvek je obilovao dobrotom, ljubaznošću, milošću i tolerancijom – i dalje je bio onaj isti Gospod Isus, koji je druge voleo kao što voli Sebe, koji je ljudima mogao da prašta po sedamdeset puta sedam puta. Sa ljudima je, kao i uvek, jeo za istom trpezom, raspravljao s njima o svetim spisima i, što je najvažnije, bio je sazdan od krvi i mesa, baš kao i pre, te su ljudi mogli da Ga vide i da Ga dodirnu. Kao Sin čovečji, kakav je bio, dopustio je ljudima da osete bliskost, da budu spokojni i da osete radost zbog povratka nečeg što je bilo izgubljeno. S velikim olakšanjem, ljudi su hrabro i s puno pouzdanja počeli da se oslanjaju na ovog Sina čovečjeg, koji je mogao da im oprosti grehe. Bez oklevanja, počeli su da se mole u ime Gospoda Isusa, da Mu se mole da im podari Svoju blagodat i Svoj blagoslov, da im podari mir i radost, da im pruži brigu i zaštitu, a počeli su i da, u ime Gospoda Isusa, isceljuju bolesne i da izgone demone.

Za vreme dok je Gospod Isus još delovao u ljudskom telu, većina Njegovih sledbenika nije bila u stanju da u celosti potvrdi Njegov identitet i sve reči koje je izrekao. Dok se približavao krstu, stav Njegovih sledbenika bio je posmatrački. Nakon toga, od trenutka kad je prikovan za krst pa do Njegovog polaganja u grob, ljudi su Njime bili razočarani. Tokom ovog perioda, u srcima ljudi, početna sumnja u sve reči koje je Gospod Isus izgovorio dok je boravio u telu prerasla je u njihovo potpuno poricanje. Zatim, kad je On ustao iz groba i stao da im se, jednom po jednom, ukazuje, većina onih koji su Ga svojim očima videli ili čuli vest o Njegovom vaskrsnuću, počela je da svoje poricanje postepeno zamenjuje sumnjom. Tek kad je Gospod Isus rekao Tomi da Mu stavi ruku na bok, kad je prelomio hleb i pojeo ga pred narodom nakon Svog vaskrsnuća, a zatim pred njima pojeo i pečenu ribu, oni su zaista prihvatili činjenicu da je Gospod Isus zaista bio Hristos u telu čoveka. Za to duhovno telo od krvi i mesa koje je stajalo pred tim ljudima moglo bi se reći da je svakog od njih budilo iz sna: Sin čovečji, koji je stajao pred njima, bio je isti Onaj koji je postojao od pamtiveka. Imao je čovečji lik, bio je sazdan od mesa i kostiju, i dugo je već živeo i jeo zajedno s ljudima… Ljudi su tada osećali da je Njegovo postojanje tako stvarno i tako predivno. U isto vreme, bili su vrlo radosni, srećni i ispunjeni emocijama. Njegovo ponovno javljanje omogućilo je ljudima da istinski uvide Njegovu skromnost, da osete Njegovu bliskost i povezanost s ljudima i da osete koliko On misli na njih. Onima koji su Gospoda Isusa videli vlastitim očima, činilo se da je ovo kratko ponovno okupljanje trajalo kao čitav njihov život. Njihova izgubljena, zbunjena, uplašena, uznemirena, čežnjiva i obamrla srca konačno su pronašla utehu. Nisu više bili ni sumnjičavi ni razočarani, jer su osetili da još ima nade i da imaju na koga da se oslone. Sin čovečji, koji je tada stajao pred njima, za sva vremena će im biti poslednja odbrana, biće njihova utvrđena kula i njihovo večno utočište.

Iako je Gospod Isus vaskrsnuo, Njegovo srce i Njegovo delo nisu napustili ljudski rod. Ukazavši se ljudima, rekao im je da će, ma u kom obliku bude postojao, pratiti ljude, koračati s njima i biti kraj njih u svako doba i na svakom mestu. Rekao im je da će uvek i na svakom mestu opskrbljivati ljude, da će ih usmeravati, dopuštati im da Ga vide i dodirnu, te da će se postarati da se više nikad ne osete bespomoćno. Gospod Isus je takođe želeo da ljudima stavi do znanja da nisu sami na ovom svetu. Bog je tu da brine o ljudima i Bog je uvek sa njima. Ljudi uvek mogu da se oslone na Njega i On čini porodicu svakome od Svojih sledbenika. Uz Boga na kojeg mogu da se oslone, ljudi više neće biti usamljeni ni bespomoćni, a oni koji Ga prihvate kao žrtvu za svoj greh biće razrešeni svih grehova. Mada je, sa stanovišta čoveka, delo koje je Gospod Isus obavio nakon Svog vaskrsnuća bilo sasvim neznatno, Moje je mišljenje da je sve što je uradio bilo tako značajno, tako dragoceno, tako važno i toliko ispunjeno smislom.

Iako je delovanje Gospoda Isusa, za vreme dok je boravio u čovečjem telu, obilovalo teškoćama i stradanjem, On je, kroz Svoju pojavu u duhovnom telu od krvi i mesa, na savršen način i u potpunosti obavio Svoje tadašnje delo iskupljenja čovečanstva. Svoju je službu započeo ovaploćenjem, a završio ju je ukazavši se pred ljudima u Svom telesnom obliku. Najavio je Doba blagodati, započinjući to novo doba Svojim identitetom Hrista. Posredstvom Hristovog identiteta, obavio je Svoje delo u Dobu Blagodati i ujedno osnažio sve Svoje sledbenike i poveo ih u to novo doba. Za Božje delovanje se može reći da On uistinu dovršava sve što započne. To je delo pažljivo isplanirano, sačinjeno od zasebnih koraka i ispunjeno Njegovom mudrošću, Njegovom svemoći, čudesnim postignućima, ljubavlju i milošću. Naravno, glavna nit koja se provlači kroz celokupno Božje delo jeste Njegova briga o ljudima; to je delo prožeto osećanjem brige, koje On nikad ne ostavlja po strani. U citiranim stihovima iz Biblije, kroz svaku pojedinu stvar koju je Gospod Isus nakon vaskrsnuća učinio, razotkriva se nepromenljivo Božje nadanje i briga za ljude, kao i Njegova brižna nega i pažnja prema ljudima. Ništa od toga se do današnjeg dana nije promenilo – primećujete li to? Kada to vidite, zar vam se srca nesvesno ne približavaju Bogu? Da ste živeli u tom dobu i da vam se Gospod Isus po svom vaskrsenju ukazao u opipljivom liku koji možete da vidite, da je seo pred vas, obedovao s vama ribu i hleb, tumačio vam svete spise i razgovarao s vama, kako biste se osećali? Da li biste bili srećni? Ili biste osećali krivicu? Zar svi vaši raniji nesporazumi i izbegavanje Boga, vaši sukobi s Bogom i sumnje u Njega, ne bi naprosto iščezli? Zar odnos između ljudi i Boga ne bi postao normalniji i ispravniji?

Da li, prilikom tumačenja ovih kratkih odlomaka iz Biblije, pronalazite neke nedostatke u Božjoj naravi? Pronalazite li u Božjoj ljubavi išta što je krivotvoreno? Da li u Božjoj svemoći i mudrosti primećujete ikakvu prevaru ili zlo? Naravno da ne! Možete li sada sa sigurnošću reći da se Bog odlikuje svetošću? Možete li sa sigurnošću reći da svako Božje osećanje nudi otkrovenje Njegove suštine i Njegove naravi? Nadam se da će vam razumevanje stečeno čitanjem ovih reči pomoći i da će vam koristiti u traganju za promenom vlastite naravi i za dostizanjem bogobojažljivosti, te da će ono u vama začeti dragoceni plod, plod koji će iz dana u dan sve više rasti, kako biste tokom svog traganja bili sve bliži Bogu i sve bliži zadovoljenju standarda koje Bog zahteva. Traganje za istinom vam više neće biti odbojno i neće vam se više činiti da traganje za istinom i promenom vlastite naravi predstavlja nešto naporno i izlišno. Naprotiv, motivisani izražavanjem istinske Božje naravi i svete Božje suštine, čeznućete za svetlošću i pravdom, rešićete da stremite ka istini, težiti da udovoljite Božjim namerama i postaćete osoba koju je Bog zadobio, postaćete stvarna ličnost.

Danas smo govorili o određenim stvarima koje je Bog učinio u Dobu blagodati, kada se po prvi put ovaplotio. Iz tih smo stvari spoznali narav koju je izrazio i otkrio dok je boravio u ljudskom telu, kao i sve aspekte onoga što On ima i što jeste. Iako svi aspekti onoga što On ima i što jeste deluju krajnje ljudski, u stvarnosti je suština svega što je On razotkrio i izrazio neodvojiva od Njegove naravi. Svaki metod i svaki aspekt kojim ovaploćeni Bog pred ljudima izražava Svoju narav neraskidivo su povezani s Njegovom vlastitom suštinom. Stoga je veoma važno to što je Bog među ljude došao putem ovaploćenja. Takođe je važno i delo koje je obavio dok je boravio u telu, ali ono što je svakom čoveku koji živi u telu od krvi i mesa i u vlastitoj iskvarenosti još važnije jesu narav koju je On razotkrio i namere koje je izrazio. Da li je to nešto što možete da razumete? Nakon što ste razumeli Božju narav i sve ono što On ima i što jeste, jeste li došli do bilo kakvog zaključka o tome kako prema Bogu treba da se ponašate? Hteo bih da vam na kraju, kao odgovor na ovo pitanje, ponudim tri saveta. Kao prvo, nemoj iskušavati Boga. Ma koliko da razumeš Boga i ma koliko da poznaješ Njegovu narav, nipošto Ga nemoj iskušavati. Drugo, nemoj se sa Bogom nadmetati oko statusa. Ma kakav status da ti Bog daje i ma kakav posao da ti poverava, ma kakvu dužnost od tebe traži da ispuniš, ma koliko da sebe posvećuješ Bogu i žrtvuješ se za Njega, nipošto se nemoj nadmetati s Njim oko statusa. Treće, nemoj se takmičiti s Bogom. Bez obzira da li razumeš i da li možeš da se potčiniš onome što Bog sa tobom čini, što uređuje za tebe i što ti donosi, nipošto se nemoj takmičiti s Bogom. Ako možeš da prihvatiš ova tri saveta i da ih se pridržavaš, bićeš potpuno bezbedan i nećeš se izložiti Božjem gnevu. Ovim ćemo ujedno i završiti naše današnje zajedništvo.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“