Jovan 20:26-29 Osam dana kasnije, učenici su se ponovo okupili; sa njima je bio i Toma. Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: „Mir vam!“ Onda reče Tomi: „Stavi svoj prst ovde i pogledaj moje ruke. Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Toma mu reče: „Gospod moj i Bog moj!“ Isus mu reče: „Veruješ li zato što si me video? Blaženi su oni koji veruju, a nisu me videli.“

Jovan 21:16-17 Isus ga je i po drugi put pitao: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Petar odgovori: „Da, Gospode, ti znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Čuvaj moje ovce!“ Isus ga upita i po treći put: „Simone, sine Jovanov, voliš li me?“ Petar se rastuži što ga već treći put pita: „Voliš li me?“ On mu reče: „Gospode, ti sve znaš i znaš da te volim.“ Isus mu reče: „Napasaj moje ovce!“

U ovim se odlomcima govori o određenim stvarima koje je Gospod Isus učinio i iz rekao Svojim učenicima nakon Svog vaskrsenja. Razmotrimo najpre sve razlike koje bi mogle postojati u Gospodu Isusu pre i posle vaskrsenja. Da li je On i dalje bio onaj isti Gospod Isus iz prošlih dana? U svetim spisima je Gospod Isus posle vaskrsenja opisan sledećom rečenicom: „Iako su vrata bila zaključana, Isus uđe unutra, stade među njih i reče: ’Mir vam!’“ Vrlo je jasno da Gospod Isus tada više nije živeo u telu od krvi i mesa, već u duhovnom telu. To je bilo zato što je prevazišao telesna ograničenja; iako su vrata bila zatvorena, On je ipak mogao da dođe među ljude i omogući im da Ga vide. U tome je najveća razlika između Gospoda Isusa posle vaskrsenja i Gospoda Isusa koji je pre vaskrsenja živeo u telu. Mada između duhovnog tela Gospoda Isusa u tom trenutku i Njegovog ranijeg lika naizgled nije bilo nikakve razlike, On se u tom trenutku osećao kao stranac među ljudima, zato što je nakon vaskrsnuća iz mrtvih postao duhovno telo i zato što je, u poređenju s prethodnim telom, Njegovo duhovno telo ljudima bilo zagonetnije i više ih je zbunjivalo. Time se ujedno napravila veća distanca između Gospoda Isusa i ljudi, pa su ljudi u svojim srcima osećali da je Gospod Isus u tom trenutku postao tajanstveniji. Ljude su ta saznanja i takva osećanja iznenada vratila u doba kad su verovali u Boga koji se nije mogao videti ni dodirnuti. Dakle, prva stvar koju je Gospod Isus uradio nakon Svog vaskrsnuća bila je da svima omogući da Ga vide, da im dokaže da On postoji i da potvrdi činjenicu Svog vaskrsenja. Pored toga, ovim je postupkom On ponovo uspostavio onakav odnos prema ljudima kakav je bio dok je Isus delovao u telu, dok je bio Hristos kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Jedna od posledica ovoga bila je da ljudi nisu više nimalo sumnjali u to da je Gospod Isus vaskrsnuo iz mrtvih nakon raspeća na krst, i da više nisu sumnjali u delo iskupljenja čovečanstva od strane Gospoda Isusa. Druga posledica ogledala se u činjenici da je Gospod Isus, time što se nakon vaskrsnuća javio ljudima i omogućio im da Ga vide i dodirnu, ljude čvrsto vezao za Doba blagodati i tako predupredio svaku mogućnost njihovog povratka u prethodno Doba zakona na osnovu tobožnjih tvrdnji da je Gospod Isus naprosto „nestao“ ili da je „otišao bez reči“. On je na taj način osigurao njihovo dalje napredovanje u skladu s učenjima Gospoda Isusa i sa delom koje je obavio. Time je i formalno započeta nova etapa dela u Dobu blagodati, a ljudi, koji su do tada živeli prema zakonu, tog su trenutka formalno izašli iz zakona i zakoračili u novu eru i novi početak. U ovome se ogledaju višestruka značenja javljanja Gospoda Isusa ljudima posle vaskrsenja.

Pošto je Gospod Isus sada bio u duhovnom telu, kako su ljudi uopšte mogli da Ga dodirnu i da Ga vide? Ovo pitanje se dotiče značaja javljanja Gospoda Isusa čovečanstvu. Jeste li išta uočili u odlomcima iz svetih spisa koje smo maločas pročitali? Uopšteno govoreći, duhovna tela nije moguće videti ni dodirnuti, a činom vaskrsnuća delo koje je Gospod Isus preduzeo već je bilo završeno. On, dakle, u teoriji, uopšte nije ni imao potrebu da se među ljude vraća u svom prvobitnom liku kako bi se susreo s njima, ali je, zahvaljujući pojavi duhovnog tela Gospoda Isusa pred ljudima poput Tome, Njegovo javljanje postalo konkretnije i prodiralo je dublje u srca ljudi. Kad je stao pred Tomu, dopustio je nevernom Tomi da Mu dodirne ruku, a zatim mu kazao: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“ Ove reči i ove postupke Gospod Isus nije hteo da izgovori i učini tek nakon Svog vaskrsnuća; On je, zapravo, hteo to da kaže i da to uradi još pre no što je bio prikovan za krst, zato što se ni Tomine sumnje nisu javile tek tada, već ih je on sve vreme nosio u svom srcu dok je sledio Gospoda Isusa. Očigledno je da je Gospod Isus imao razumevanja za ljude poput Tome još i pre no što je bio razapet. Šta, dakle, možemo iz toga da zaključimo? On je i posle vaskrsnuća i dalje ostao isti Gospod Isus. Njegova je suština ostala nepromenjena. Bio je to, međutim, Gospod Isus koji je vaskrsao iz mrtvih i koji se se iz duhovnog carstva vratio u Svom prvobitnim liku, sa Svojom pređašnjom naravi i sa istim razumevanjem za ljude koje je imao dok je boravio u telu, te je stoga najpre stao pred Tomu i dopustio mu da dotakne Njegovo rebro, čime mu je omogućio ne samo da Njegovo duhovno telo posle vaskrsenja vidi, već i da ga dodirne i oseti njegovo postojanje, kako bi u potpunosti odbacio sve svoje sumnje. Pre no što je Gospod Isus bio prikovan za krst, Toma je sve vreme sumnjao i nije bio u stanju da poveruje da je On zapravo Hristos. Njegova vera u Boga zasnivala se isključivo na onome što je mogao svojim očima da vidi i svojim rukama da dodirne. Gospod Isus je veru takvih ljudi dobro poznavao. Oni su verovali samo u Boga koji je na nebesima, dok u Onoga koji je poslat od Boga, odnosno u ovaploćenog Hrista, uopšte nisu verovali, niti su Ga prihvatali. Da bi Toma priznao i poverovao u postojanje Gospoda Isusa, kao i u činjenicu da On zaista jeste ovaploćeni Bog, On mu je dopustio da pruži ruku i dotakne Njegovo rebro. Jesu li se Tomine sumnje pre i posle vaskrsenja Gospoda Isusa po nečemu razlikovale? Toma je oduvek sumnjao, i da se duhovno telo Gospoda Isusa nije pred njim lično pojavilo i dozvolilo mu da dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niko ne bi mogao ni na koji način da razreši Tomine sumnje i natera ga da ih odbaci. Dakle, onog trena kad je Gospod Isus dozvolio Tomi da Mu dodirne rebro i da vlastitom rukom napipa rane od klinova, sve su se Tomine sumnje raspršile i on je uistinu spoznao da je Gospod Isus vaskrsao, priznao je i poverovao da Gospod Isus uistinu jeste Hristos i ovaploćeni Bog. Iako je Toma tada prestao da sumnja, on je zauvek propustio priliku da se sretne sa Hristom. Zauvek je propustio priliku da bude zajedno s Njim, da Ga sledi i da Ga spozna. Propustio je priliku da ga Hristos usavrši. Za one koji su bili ispunjeni sumnjom, javljanje Gospoda Isusa i Njegove reči predstavljale su konačan zaključak i presudu o njihovoj veri. Svim skepticima i onima koji su verovali isključivo u Boga na nebu, ali ne i u Hrista, On je Svojim praktičnim rečima i delom saopštio sledeće: Bog njihovu veru nije pohvalio, niti je pohvalio to što su sumnjali u Njega dok su Ga sledili. Oni su bili u stanju da u Boga i Hrista poveruju tek onoga dana kad je Bog dovršio Svoje veliko delo. To je, naravno, ujedno bio i dan kad je njihovoj sumnji bilo presuđeno. Njihova je sudbina određena njihovim odnosom prema Hristu, njihova uporna sumnja bila je znak da njihova vera nije urodila plodom, a njihova je tvrdoglavost značila da su im sve nade uzaludne. Pošto im je vera u Boga na nebu bila hranjena iluzijama i pošto je sumnja u Hrista zapravo predstavljala njihov pravi odnos prema Bogu, to je njihova vera bila beskorisna čak i nakon što su dodirnuli rane od klinova na telu Gospoda Isusa, a njihov je ishod bi se jedino mogao opisati izrekom „nositi vodu u rešetu“ – jednom rečju, sve im je bilo uzaludno. U rečima koje je Gospod Isus uputio Tomi, takođe se vrlo jasno ogleda Njegov način da svakoj osobi saopšti sledeće: vaskrsli Gospod Isus je isti onaj Gospod Isus koji je trideset tri i po godine proveo radeći među ljudima. Iako je bio prikovan za krst, prošao dolinom smrtne sene i doživeo vaskrsenje, On se ni za dlaku nije promenio. Iako je na Svom telu sada imao stigme od klinova, iako je vaskrsao i ustao iz groba, Njegova narav, razumevanje za ljude i namere prema ljudima nimalo se nisu promenili. On je ljudima takođe govorio da je sišao s krsta, odneo pobedu nad grehom, prevazišao nevolje i pobedio smrt. Rane od klinova bile su samo dokaz Njegove pobede nad Sotonom, dokaz Njegove žrtve za greh u cilju uspešnog iskupljenja čitavog ljudskog roda. Govorio im je kako je ljudske grehe već preuzeo na Sebe i dovršio Svoje delo iskupljenja čovečanstva. Kad se vratio da vidi Svoje učenike, Svojim pojavljivanjem im je saopštio sledeću poruku: „Još sam živ i još uvek postojim; danas uistinu stojim pred vama zato da biste mogli da Me vidite i da Me dodirnete. Zauvek ću biti sa vama.“ Slučaj nevernog Tome Gospod Isus je ujedno hteo da iskoristi kao upozorenje budućim pokoljenjima: iako, verujući u Gospoda Isusa, ne možeš ni da Ga vidiš ni da Ga dodirneš, ti si, zahvaljujući svojoj istinitoj veri, blagosloven i možeš da vidiš Gospoda Isusa, jer takve su osobe blagoslovene.

Reči koje je Gospod Isus izgovorio kad se pojavio pred Tomom i koje su zabeležene u Bibliji bile su od velike pomoći svim ljudima u Dobu blagodati. Njegovo javljanje Tomi i reči koje mu je pri tom saopštio snažno su uticali na sva naredna pokoljenja; stoga je njihov značaj neprolazan. Toma je tipični predstavnik one vrste ljudi koja u Boga veruje, ali istovremeno i sumnja u Njega. Takvi su ljudi sumnjičave ćudi, srca su im zlokobna, podmukli su i ne veruju u stvari koje Bog može da postigne. Oni ne veruju u Božju svemoć i suverenost, niti veruju u ovaploćenog Boga. Međutim, vaskrsnuće Gospoda Isusa otvoreno je protivrečilo tim njihovim osobinama i pružilo im priliku da otkriju i prepoznaju sopstvene sumnje, da priznaju vlastito izdajstvo i da na taj način istinski poveruju u postojanje i vaskrsnuće Gospoda Isusa. Ono što se dogodilo Tomi bilo je upozorenje i opomena kasnijim generacijama da ne budu neverni kao Toma, jer će, ukoliko dopuste da ih sumnja u potpunosti obuzme, neminovno potonuti u mrak. Ako slediš Boga, ali pritom, baš kao i Toma, stalno želiš da Mu dodirneš rebro i da napipaš rane od klinova na telu Njegovom, ne bi li proverio, potvrdio i spekulisao oko toga da li Bog postoji ili ne postoji, znaj da će te Bog zasigurno napustiti. Gospod Isus, dakle, zahteva od ljudi da ne budu kao Toma i da ne veruju samo u ono što vlastitim očima mogu da vide, već da budu čisti i pošteni, da ne sumnjaju u Boga, nego da naprosto veruju u Njega i da Ga slede. Takvi su ljudi blagosloveni. To je taj sasvim mali zahtev koji Gospod Isus postavlja pred ljude i to je opomena Njegovim sledbenicima.

Sve što je dosad rečeno opisuje odnos Gospoda Isusa prema onima koji su obuzeti sumnjom. Šta je, pak, Gospod Isus rekao i učinio za one koji su u stanju da iskreno veruju u Njega i da Ga slede? To je ono što ćemo razmatrati u nastavku, kroz dijalog između Gospoda Isusa i Petra.

Tokom tog razgovora, Gospod Isus je Petru više puta postavio sledeće pitanje: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ Ovo pitanje ukazuje na to da je Gospod Isus, nakon vaskrsnuća, zahtevao ispunjenje viših standarda od ljudi poput Petra, koji su istinski verovali u Hrista i nastojali da vole Gospoda. To je pitanje bilo sastavni deo svojevrsne istrage i ispitivanja, ali je, čak i više od toga, predstavljalo zahtev i nešto što se od ljudi poput Petra očekivalo. Gospod Isus je ovaj metod ispitivanja koristio da bi ljude privoleo da razmisle o sebi, da se zagledaju u sebe i da se zapitaju: koje zahteve Gospod Isus postavlja pred ljude? Da li ja volim Gospoda? Jesam li osoba koja voli Boga? Kako bi Boga trebalo da volim? Mada je Gospod Isus ta pitanja postavio samo Petru, istina je da je On svim srcem želeo da iskoristi priliku da, pitajući Petra, ista takva pitanja uputi što većem broju ljudi koji nastoje da vole Boga. Samo što je Petar bio blagosloven da predstavlja tu vrstu ljudi i da ga Gospod Isus svojim ustima ispita.

U poređenju sa rečima koje je Gospod Isus nakon Svog vaskrsnuća uputio Tomi: „Pruži svoju ruku i stavi je među moja rebra, te više ne sumnjaj, nego veruj!“, Njegovo triput postavljeno pitanje Petru: „Simone, sine Jovanov, da li me stvarno voliš?“ omogućava ljudima da bolje osete strogost stava Gospoda Isusa i hitnost koju je osećao tokom ovog ispitivanja. Što se tiče nevernog Tome i njegove prevrtljive ćudi, Gospod Isus mu je dozvolio da pruži ruku i dotakne rane od klinova na Njegovom telu, što ga je navelo da poveruje da je Gospod Isus zaista bio vaskrsli Sin čovečji i da prizna identitet Gospoda Isusa kao Hrista. I mada Gospod Isus nije oštro prekorio Tomu, niti je rečima izrazio iole jasan sud o njemu, On je Svojim praktičnim postupcima Tomi ipak stavio do znanja da ga razume i time ujedno pokazao Svoj stav i odlučnost prema takvoj vrsti ljudi. Zahtevi i očekivanja Gospoda Isusa od takvih ljudi ne mogu se videti iz onoga što je izgovorio, jer ljudi poput Tome naprosto ne poseduju ni tračak istinske vere. Iako zahtevi Gospoda Isusa prema takvim ljudima dopiru samo dotle, stav koji je On razotkrio prema ljudima nalik Petru, sasvim je drugačiji. Naime, On od Petra nije tražio da pruži ruku i dodirne rane od klinova na Njegovom telu, niti mu je rekao: „Ne sumnjaj, nego veruj!“ Umesto toga, više puta mu je postavio jedno te isto pitanje. Bilo je to smisleno pitanje, pitanje koje je navodilo na razmišljanje i koje je u svakom Hristovom sledbeniku naprosto rađalo osećaj kajanja i straha, ali je ujedno i Gospoda Isusa činilo zabrinutim i tužnim. A što više bola i patnje ljudi osećaju, to su sposobniji da razumeju zabrinutost Gospoda Isusa Hrista i Njegovu pažnju; oni tada shvataju Njegova iskrena učenja i Njegove stroge zahteve prema čistim i poštenim ljudima. Pitanje Gospoda Isusa omogućava ljudima da osete da se Njegova očekivanja, koja On tim jednostavnim rečima razotkriva, ne sastoje samo od toga da ljudi veruju u Njega i da Ga slede, već da dostignu ljubav prema Njemu, da zavole svog Gospoda i svog Boga. Takva ljubav je ujedno briga i pokornost. Ona podrazumeva da ljudi žive za Boga, umiru za Boga, da sve svoje posvećuju Bogu i da sve od od sebe daju zarad Boga. Ta vrsta ljubavi, isto tako, pruža utehu Bogu, omogućava Mu da uživa u svedočenjima ljudi i da otpočine. Ona je ljudska nadoknada Bogu, čovekova odgovornost, obaveza i dužnost, i to je put koji ljudi celog života moraju da slede. Ova tri pitanja predstavljala su zahtev i podsticaj, koje je Gospod Isus uputio Petru i svim ljudima koji treba da budu usavršeni. Upravo su ova tri pitanja navela i motivisala Petra da svoj životni put sledi do kraja i upravo su ta pitanja na rastanku s Gospodom Isusom navela Petra da krene putem usavršavanja, da, zbog svoje ljubavi prema Gospodu, brine o Njegovom srcu, da se pokorava Gospodu, da Mu pruži utehu i da, zbog te ljubavi, sav svoj život i celo svoje biće posveti Gospodu.

Tokom Doba blagodati, Božje delo je prvenstveno bilo namenjeno dvema vrstama ljudi. Prvoj vrsti pripadali su ljudi koji su verovali u Njega i sledili Ga, koji su bili u stanju da izvršavaju Njegove zapovesti i da ponesu krst, i koji su mogli da slede put Doba blagodati. Takvi ljudi bi zadobili Božji blagoslov i uživali u Božjoj blagodati. Drugu vrstu čine ljudi nalik Petru, koji su mogli da budu usavršeni. Stoga je Gospod Isus, nakon što je vaskrsao, najpre učinio ove dve smislene stvari. Jednu je učinio s Tomom, a drugu s Petrom. Šta ove dve stvari predstavljaju? Da li one predstavljaju iskrene Božje namere u pogledu spasenja ljudskog roda? Da li one predstavljaju Božju iskrenost prema ljudima? Delo koje je obavio s Tomom imalo je za cilj da ljude upozori da ne sumnjaju, već da naprosto veruju. Delo koje je obavio s Petrom imalo je za cilj da u ljudima poput Petra osnaži veru, da im razjasni zahteve koje pred njih postavlja i da im ukaže na ciljeve koje treba da slede.

Nakon što je vaskrsao, Gospod Isus se pojavio pred ljudima koje je smatrao potrebnim, razgovarao je s njima i postavio im Svoje zahteve, ostavivši po strani Svoje namere i očekivanja od tih ljudi. Naime, budući da je bio ovaploćeni Bog, Njegova briga i zahtevi prema ljudima nikada se nisu menjali; oni su ostali isti i dok je boravio u telu od krvi i mesa i kad je prešao u Svoje duhovno telo, nakon raspeća i vaskrsenja. O Svojim je učenicima brinuo i pre no što je bio razapet na krst, u Svom je srcu imao jasan stav o stanju svakog pojedinca i razumeo je nedostatke svake osobe, pa je i nakon što je umro, vaskrsnuo i postao duhovno telo, Njegovo razumevanje svake osobe, naravno, ostalo identično onom koje je imao dok je boravio u telu od krvi i mesa. Znao je da ljudi nisu bili sasvim sigurni u Njegov identitet kao Hrista, ali tokom Svog boravka u telu od krvi i mesa ljudima nije postavljao stroge zahteve. Međutim, nakon što je vaskrsnuo, On se ljudima javio i potpuno ih uverio da je Gospod Isus došao od Boga i da je On zapravo ovaploćeni Bog, a činjenicu Svog pojavljivanja i vaskrsenja iskoristio je kao najuzvišeniju viziju i motiv doživotnih ljudskih težnji. Njegovo vaskrsenje ne samo što je učvrstilo veru kod svih onih koji su Ga sledili, već je predstavljalo i temeljnu implementaciju Njegovog dela iz Doba blagodati među ljudima, te sa tako jevanđelje o spasenju od strane Gospoda Isusa u Dobu blagodati postepeno proširilo do svakog kutka čovečanstva. Smatraš li da je pojavljivanje Gospoda Isusa nakon Njegovog vaskrsenja imalo ikakav značaj? Da si u to vreme bio na mestu Tome ili Petra, i da si u svom životu doživeo tu jednu, toliko smislenu stvar, kakav bi ona uticaj imala na tebe? Da li bi na nju gledao kao na najbolju i najuzvišeniju viziju svog života sa verom u Boga? Da li bi je posmatrao kao silu koja te pokreće dok slediš Boga, dok nastojiš da Mu udovoljiš i dok težiš da tokom čitavog svog života voliš Boga? Da li bi sav svoj životni napor posvetio širenju te najuzvišenije vizije? Da li bi širenje vesti o spasenju od strane Gospoda Isusa prihvatio kao nalog od Boga? Iako ih niste lično iskusili, primeri Tome i Petra sasvim su dovoljni da današnjim ljudima pruže jasnu sliku o Bogu i Njegovim namerama. Moglo bi se reći da je ovaploćeni Bog, nakon što je ušao u telo od krvi i mesa, nakon što je lično iskusio život među ljudima i lično doživeo ljudski život, nakon što je video izopačenost čovečanstva i stanje ljudskog života u ono vreme, dublje osetio koliko su ljudi zapravo bespomoćni, žalosni i jadni. Zahvaljujući ljudskosti koju je posedovao dok je živeo u telu od krvi i mesa, i zahvaljujući Svojim telesnim nagonima, stekao je više empatije za stanje u kojem su se ljudi tada nalazili. To Ga je navelo da još više brine o Svojim sledbenicima. Iako je to nešto što vi verovatno ne možete da razumete, brigu i pažnju koju je ovaploćeni Bog osećao prema svakom od Svojih sledbenika mogu opisati sa samo dve reči: „snažna zabrinutost“. Mada taj izraz potiče iz ljudskog jezika i veoma je karakterističan za ljude, on ipak verno odražava i opisuje Božja osećanja prema Njegovim sledbenicima. A što se tiče snažne zabrinutosti Boga za ljude, vi ćete je tokom svojih iskustava postepeno osećati i doživljavati. To je, međutim, moguće postići samo postupnim razumevanjem Božje naravi, na osnovu težnje za promenom vlastite ćudi. Kad se Gospod Isus na ovaj način ukazao, to je Njegovu snažnu zabrinutost za sledbenike među ljudima materijalizovalo i prenelo u Njegovo duhovno telo ili, moglo bi se reći, u Njegovo božanstvo. Njegova je pojava ljudima omogućila da još jednom iskuse i osete Božju zabrinutost i pažnju, i ujedno je snažno dokazala da je Bog Taj koji novo doba započinje, razvija ga i privodi kraju. On je, Svojom pojavom, u svim ljudima učvrstio veru i dokazao svetu činjenicu da On uistinu jeste Sâm Bog. To je Njegovim sledbenicima pružilo večnu potvrdu, a On je Svojom pojavom tada započeo etapu Svog dela u novom dobu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“