Sud fariseja o Isusu

Marko 3:21-22 Kada je to čula njegova porodica, došli su da ga odvuku, jer su govorili da nije pri čistoj svesti. A znalci Svetog pisma, koji su došli iz Jerusalima, govorili su: „On je opsednut Veelzevulom!“ i: „On uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“

Isusov prekor farisejima

Matej 12:31-32 Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno. I ako ko kaže nešto protiv Sina Čovečijeg, to mu se može oprostiti; ali ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem.

Matej 23:13-15 Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Udovice lišavate imovine, a molite se dugo da biste ostavili dobar utisak na ljude. Zato ćete biti strože osuđeni. Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe.

Navedena dva odlomka razlikuju se po svom sadržaju. Zadržimo se najpre na prvom odlomku: Sud fariseja o Isusu.

Prema Bibliji, fariseji su Sâmog Isusa i sve što je On uradio ovako ocenili: „(…) govorili su da nije pri čistoj svesti. (…) da je opsednut Veelzevulom i da uz pomoć glavara zlih duhova isteruje zle duhove!“ (Marko 3:21-22). Pisari i fariseji nisu o Gospodu Isusu sudili oponašajući ono što su drugi ljudi govorili, niti koristeći neosnovana nagađanja – njihov se sud zasnivao na zaključku koji su o Gospodu Isusu izvukli iz svega što su videli i čuli o Njegovim postupcima. Mada je njihov zaključak bio donet tobože u ime pravde i mada su ga ljudi smatrali utemeljenim, čak je i njima samima bilo teško da obuzdaju nadmenost sa kojom su sudili o Gospodu Isusu. Mahnita mržnja prema Gospodu Isusu razotkrila je njihove vlastite divlje ambicije i zla sotonska lica, kao i zlonamernu prirodu s kojom su se opirali Bogu. Sve što su izrekli u svom sudu o Gospodu Isusu bilo je vođeno njihovim divljim ambicijama i ljubomorom, kao i ružnom i zlonamernom prirodom njihovog neprijateljstva prema Bogu i istini. Oni nisu istraživali izvor postupaka Gospoda Isusa, niti su istraživali suštinu onoga što je On rekao i učinio. Umesto toga, oni su slepo, sa sumanutom uzrujanošću i hotimičnom zlobom, napali i diskreditovali sve što je On učinio. Išli su čak toliko daleko da su svesno diskreditovali Njegov Duh, odnosno, Sveti Duh, koji je ujedno i Duh Božji. Na to su mislili kad su govorili da „nije pri čistoj svesti“, da je „Veelzevul“ i „glavar zlih duhova“. Drugim rečima, tvrdili su da je Duh Božiji zapravo Veelzevul i glavar zlih duhova. Delo ovaploćenog Božjeg Duha, odenutog u telo od krvi i mesa, oni su okarakterisali kao ludilo. Ne samo što su hulili protiv Duha Božjeg, nazvavši ga Veelzevulom i glavarom zlih duhova, već su takođe osudili delo Božje i hulili na Gospoda Isusa Hrista. Suština njihovog otpora i bogohuljenja bila je identična suštini otpora i bogohuljenja od strane Sotone i demona. Ne samo da su fariseji predstavljali iskvareno čovečanstvo, već su još više bili otelovljenje Sotone. Bili su kanal preko kojeg Sotona pristupa ljudima i bili su Sotonini saučesnici i lakeji. Suština njihovog bogohuljenja i klevetanja Gospoda Isusa Hrista ogledala se u njihovom sukobu s Bogom oko statusa, njihovom nadmetanju s Bogom i beskrajnom testiranju Boga. Suština njihovog otpora i neprijateljskog stava prema Bogu, kao i njihove reči i misli, predstavljali su neposredno bogohuljenje i raspirivali gnev Duha Božjeg. Stoga je Bog o njima doneo razuman sud, na osnovu svega što su rekli i učinili, te presudio da njihova dela predstavljaju greh huljenja protiv Svetog Duha. Taj greh se čoveku ne prašta ni na ovom ni u budućem svetu, kao što se potvrđuje sledećim odlomkom iz svetih spisa: „bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ i „ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde da danas popričamo o pravom značenju ovih Božjih reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Hajde, dakle, da demistifikujemo način na koji Bog ispunjava reči: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“.

Sve ono o čemu smo govorili, odnosi se na Božju narav i na Njegov odnos prema ljudima, događajima i stvarima. Naravno, ni pomenuta dva odlomka u tom smislu ne predstavljaju izuzetak. Jeste li išta uočili u ova dva odlomka iz svetih spisa? Neki kažu da u njima vide Božji gnev. Drugi pak kažu da u njima vide onu stranu Božje naravi koja ne trpi čovekove uvrede, te da ljudi, ako učine nešto bogohulno, neće od Njega dobiti oprost. Uprkos činjenici da u ovim odlomcima vide i primećuju Božji gnev i netrpeljivost prema uvredama od strane čoveka, ljudi još uvek ne razumeju u potpunosti Njegov stav. Pomenuta dva odlomka sadrže implicitne i skrivene reference koje se odnose na istinski Božji stav i Njegov pristup prema onima koji hule na Njega i ljute Ga. Njegov stav i pristup pokazuju nam pravo značenje sledećeg pasusa: „Ako kaže nešto protiv Duha Svetoga, to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“. Kad ljudi hule na Boga i kada Ga ljute, On im izriče presudu, a ta presuda predstavlja ishod koji je On odredio. To je u Bibliji opisano na sledeći način: „Zato vam kažem da će ljudima biti oprošten svaki greh i svako bogohulstvo, ali bogohulstvo prema Duhu Svetome ljudima neće biti oprošteno“ (Matej 12:31) i „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri!“ (Matej 23:13). Da li je, međutim, u Bibliji zapisano kakav je ishod bio određen za te pisare i fariseje, kao i za one koji su kazali da je Gospod Isus poludeo nakon što je ovo izgovorio? Je li zabeleženo da su oni pretrpeli neku kaznu? Sa sigurnošću se može reći da to nije zabeleženo. To, međutim, ne znači da takvog zapisa nije bilo, već samo znači da nije bilo ishoda koji bi se mogao videti ljudskim očima. Tvrdnjom da to „nije zabeleženo“ razjašnjava se pitanje Božjeg stava i načela u rešavanju određenih stvari. Bog se ne oglušuje, niti zatvara oči pred ljudima koji hule na Njega ili Mu se opiru, pa čak ni pred onima koji Ga kleveću – koji Ga namerno napadaju, pljuju i proklinju – već ima sasvim jasan stav prema njima. On te ljude prezire i svim srcem ih osuđuje. On čak otvoreno objavljuje kakav će im biti ishod, da bi ljudi znali da ima jasan stav prema onima koji hule na Njega i da bi znali kakav će im ishod odrediti. Međutim, nakon što je Bog ovo rekao, ljudi su retko bili u prilici da saznaju istinu o tome kako Bog postupa s tim ljudima, te stoga nisu mogli da razumeju načela po kojima im On izriče ishod i presudu. Drugim rečima, ljudi ne mogu da vide konkretan pristup i metode koje Bog koristi u ophođenju s njima. To ima veze s Božjim načelima delovanja. Bog koristi pojavu činjenica kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi. Drugim rečima, On ne objavljuje njihov greh i ne određuje njihov ishod, već neposredno koristi pojavu činjenica da bi im izrekao kaznu i pravednu odmazdu. Kad se te činjenice dogode, ljudsko telo je to koje trpi kaznu, što znači da je kazna nešto što se može videti ljudskim očima. Kada se bavi zlim ponašanjem pojedinih ljudi, Bog ih samo rečima proklinje i na njih obrušava Svoj gnev, ali kazna koju oni dobijaju može predstavljati nešto što je ljudima nevidljivo. Bez obzira na to, takav ishod može čak biti ozbiljniji od onih ishoda koje ljudi mogi da vide, kao što je kažnjavanje ili ubijanje. U uslovima kada Bog odluči da takve ljude ne spasava, da prema njima više ne pokazuje milosrđe ni toleranciju i da im više ne daje nikakve mogućnosti, onda je Njegov stav prema njima takav da ih ostavi po strani. Šta u ovom kontekstu znači „ostaviti po strani“? Osnovno značenje ovog izraza je skloniti nešto sa strane, ignorisati ga i ne obraćati više pažnju na njega. U ovom slučaju, međutim, kada Bog ostavi nekoga po strani, to se može objasniti na dva različita načina: prvo objašnjenje je da On život te osobe i sve što je u vezi s njom predaje Sotoni da se time pozabavi, nakon čega Bog za tu osobu više ne odgovara, niti više upravlja njome. Bez obzira da li je ta osoba luda ili glupa, da li je mrtva ili živa, ili je u pakao sišla po kazni, ništa od toga ne bi više imalo nikakve veze s Bogom. To bi značilo da takvo stvoreno biće ne bi više ni na koji način bilo povezano sa Stvoriteljem. Drugo objašnjenje jeste da je Bog odlučio da se lično, vlastitim rukama pozabavi tom osobom. Možda je, recimo, odlučio da iskoristiti službu te osobe, ili da je upotrebi kao kontrast. Možda će se On sa tom osobom na poseban način obračunati ili se na naročiti način ophoditi prema njoj, kao što je to, recimo, bio slučaj s Pavlom. To je načelo i stav u Božjem srcu, prema kojem On odlučuje šta će preduzeti prema jednoj takvoj osobi. Prema tome, kad se ljudi opiru Bogu, kad Ga kleveću i hule na Njega, ukoliko Ga pri tom dodatno razbesne ili prekorače granicu Njegove trpeljivosti, posledice će po njih biti nezamislivo strašne. Najteža posledica je da Bog njihove živote i sve što ima veze s njima jednom zanavek preda Sotoni u ruke. Za čitavu večnost im neće biti oprošteno. To znači da takva osoba postaje hrana u Sotoninim ustima i igračka u njegovim rukama, i da Bog od tog trenutka više ništa nema sa njom. Možete li da zamislite kakav je jad snašao Jova kad ga je Sotona iskušavao? Čak i pored toga što Sotoni nije bilo dozvoljeno da mu oduzme život, Jov je ipak strašno propatio. Nije li onda još teže zamisliti kakvu bi pustoš Sotona napravio nekome ko mu je u potpunosti predat na milost i nemilost, ko mu je u celosti nadohvat ruke, ko je potpuno lišen Božje brige i milosti, ko više nije pod vlašću Stvoritelja, kome je oduzeto pravo da Mu se klanja i da bude stvorenje u Božjoj vlasti i čiji je odnos sa Gospodom celokupnog stvaranja potpuno prekinut? Pri tom je progon Jova od strane Sotone bio nešto što je ljudskom oku bilo vidljivo, ali kada Bog nečiji život preda na milost i nemilost Sotoni, posledice toga prevazilaze ljudsku maštu. Primera radi, neki se ljudi mogu ponovo roditi u telu krave ili magarca, dok će drugi biti okupirani i zaposednuti nečistim i zlim duhovima ili tome slično. Takvi ishodi očekuju ljude koje Bog preda Sotoni u ruke. Posmatrano spolja, čini se da oni koji su ismevali, klevetali, osuđivali i hulili na Gospoda Isusa nisu snosili nikakve posledice. Istina je, međutim, da se Bog sa svima obračunava na Svoj način. On ljudima ne mora jasnim jezikom saopštavati ishod Svog obračunavanja sa svakim tipom osobe. Ponekad On ne govori direktno, ali zato radi direktno. To što On o tome ne govori, ne znači da nema ishoda – u takvom slučaju je zapravo moguće da je ishod još ozbiljniji. Spolja gledano, može se činiti da ima ljudi kojima Bog ne saopštava izričito Svoj stav; radi se, međutim, o tome da Bog već dugo ne želi da obraća pažnju na njih. On više ne želi da ih vidi. Zbog svega što su uradili i zbog njihovog ponašanja, zbog njihove priroda-suštine, Bog želi samo da Mu se sklone s očiju, da ih direktno preda u ruke Sotoni, da njihov duh, dušu i telo preda Sotoni i dozvoli mu da s njima radi šta mu je volja. Jasno je do koje mere ih Bog mrzi i koliko mu se oni gade. Ako neka osoba Boga razgnevi do te mere da On više ne želi očima da je vidi i spreman je da potpuno odustane od nje, ako Ga razgnevi do te mere da više ne želi da se lično bavi njome – ako stvar dođe dotle da Bog poželi da tu osobu preda Sotoni da radi s njom šta hoće, ako poželi da mu dozvoli da tom osobom upravlja, da je troši i tretira kako mu se prohte – onda je s tom osobom svršeno. Njeno pravo da bude ljudsko biće biva trajno ukinuto, a njeno pravo da bude stvoreno biće prestaje da postoji. Zar ovo nije najteža moguća kazna?

Sve što je navedeno, u potpunosti objašnjava rečenicu: „to mu se neće oprostiti ni na ovom svetu, ni u budućem“, a ujedno može da posluži i kao jednostavan komentar na citirane odlomke iz svetih spisa. Verujem da sada svi to razumete.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“