1. Isus hrani pet hiljada ljudi

Jovan 6:8-13 Jedan od učenika, Andrija, brat Simona Petra, reče mu: „Tu je jedan momčić koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe. Ipak, to nije dovoljno da se nahrani toliki narod.“ Isus im reče: „Neka narod poseda!“ Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada. Onda je Isus uzeo hlebove, zahvalio Bogu, pa ih je dao onima koji su sedeli. Tako je učinio i sa ribama, te je svako jeo koliko je hteo. Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: „Pokupite preostale komade da ne propadnu.“ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.

2. Lazarevo vaskrsenje proslavlja Boga

Jovan 11:43-44 Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: „Lazare, izađi napolje!“ Mrtvac izađe. Ruke i noge su mu bile uvijene u pogrebne povoje, a lice obmotano ubrusom. Isus im reče: „Razmotajte ga i pustite da ide!“

Od svih čuda koja je Gospod Isus učinio, odabrali smo samo ova dva, jer ona na adekvatan način pokazuju ono o čemu ovde želim da govorim. Ova dva čuda su zaista zadivljujuća i odlični su primeri čudesa koja je Gospod Isus učinio tokom Doba blagodati.

Hajde da najpre pogledamo prvi od ova dva odlomka: Isus hrani pet hiljada ljudi.

Koja se ideja krije iza „pet hlebova i dve ribe“? Koliko bi ljudi, pod normalnim okolnostima, moglo da se nahrani sa pet vekni hleba i dve ribe? Ako računate prema apetitu prosečne osobe, ta bi količina hrane bila dovoljna samo za dve osobe. To je, u osnovi, ideja na kojoj se zasniva priča o „pet hlebova i dve ribe“. Koliko je ljudi, međutim, u ovoj priči nahranjeno sa pet hlebova i dve ribe? O tome je u Svetom pismu zabeleženo sledeće: „Bilo je tu dosta trave. Ljudi tako posedaše, njih oko pet hiljada.“ Imajući u vidu pet hlebova i dve ribe, da li pet hiljada predstavlja veliki broj ljudi? Šta pokazuje da je ovaj broj tako velik? Sa stanovišta čoveka, naprosto bi bilo nemoguće podeliti pet hlebova i dve ribe na pet hiljada ljudi, jer je razlika između broja ljudi i količine hrane prevelika. Čak i ako bi svakome hteli da damo po zalogajčić, to ipak ne bi bilo dovoljno za pet hiljada ljudi. Tada je, međutim, Gospod Isus učinio čudo – ne samo što se postarao da se time zasiti pet hiljada ljudi, već je čak i preostalo nešto hrane. Sveto pismo dalje kaže: „Kada su se svi nasitili, Isus reče svojim učenicima: ’Pokupite preostale komade da ne propadnu.’ Učenici sakupiše dvanaest kotarica preostalog hleba od onih pet ječmenih hlebova koje je narod jeo.“ Ovo čudo je ljudima omogućilo da vide identitet i status Gospoda Isusa i da uvide da za Boga ništa nije nemoguće – na taj su način oni sagledali istinu o Božjoj svemoći. Pet hlebova i dve ribe bilo je dovoljno da nahrani pet hiljada ljudi, a da li bi Bog mogao da nahrani toliki narod da nije bilo nikakve hrane? Naravno da bi mogao! Ovo je bilo čudo, koje se ljudima neminovno činilo nedokučivim, neverovatnim i tajnovitim, dok za Boga to nije bilo ništa naročito. Pošto je za Boga ovo bila sasvim obična stvar, zašto bismo je sada izdvajali radi tumačenja? Zato što ono što se iza tog čuda krije jeste namera Gospoda Isusa, koju ljudi nikada ranije nisu uočili.

Pokušajmo najpre da ustanovimo kojoj je vrsti pripadalo tih pet hiljada ljudi. Jesu li oni bili sledbenici Gospoda Isusa? Iz Svetog pisma saznajemo da oni nisu bili Njegovi sledbenici. Da li su oni znali ko je Gospod Isus? Zasigurno nisu! Oni, u najmanju ruku, nisu znali da je osoba koja stoji pred njima Hristos, ili su možda neki od njih znali kako se zove ili čuli nešto o stvarima koje je uradio. Za Gospoda Isusa su se naprosto zainteresovali nakon što su čuli priče o Njemu, ali se svakako ne bi moglo reći i da su Ga sledili, a kamoli da su Ga razumeli. Kad je Gospod Isus video tih pet hiljada ljudi, oni su bili izgladneli i razmišljali su samo o hrani, tako da je Gospod Isus u tom smislu zadovoljio njihove želje. Šta Mu je bilo na srcu kad je udovoljio njihovim željama? Kakav je stav imao prema tim ljudima, koji su samo hteli da utole glad? U to vreme, misli Gospoda Isusa i Njegov stav bili su povezani s Božjom naravi i suštinom. Suočen s pet hiljada izgladnelih ljudi, koji su samo želeli dobar obrok, suočen s tim radoznalim ljudima koji su u Njega polagali puno nade, Gospod Isus je samo pomislio da im ovim čudom podari malo blagodati. On, međutim, nije gajio neku naročitu nadu da će oni postati Njegovi sledbenici, jer je znao da samo žele da se malo zabave i da se najedu, te je stoga uradio najbolje s onim što je imao i uz pomoć pet vekni hleba i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi. Otvorio je oči tim ljudima koji su uživali u uzbudljivim stvarima i želeli da svedoče čudima, tako da su rođenim očima mogli da vide šta ovaploćeni Bog može da postigne. Mada je njihovu radoznalost zadovoljio nečim opipljivim, Gospod Isus je u Svom srcu unapred znao da tih pet hiljada ljudi želi samo da pojede svoju porciju hleba, te im stoga ništa nije govorio ni propovedao – samo ih je pustio da gledaju kako se čudo odigrava. On prema tim ljudima nikako nije mogao da se odnosi kao prema učenicima koji su ga istinski sledili, ali u Božjem srcu sva stvorenja žive pod Njegovom vlašću i On bi da svima koji su Mu pred očima omogući da uživaju u blagodati Božjoj kad god je to potrebno. Iako ti ljudi nisu znali ko je On, iako Ga nisu razumeli niti stekli neki naročiti utisak o Njemu, a nisu Mu bili ni zahvalni što ih je nahranio hlebom i ribom, Bog se zbog toga nije na njih ljutio – On je tim ljudima pružio sjajnu priliku da uživaju u blagodati Božjoj. Neki kažu da je Bog principijelan u svemu što čini, da ne motri nad nevernicima niti ih štiti, te da im naročito ne dozvoljava da uživaju u Njegovoj blagodati. Da li je to zaista tako? U Božjim očima, dokle god se radi o živim bićima koja je On Sâm stvorio, On će upravljati i brinuti o njima, na razne će se načine ophoditi prema njima, planiraće za njih i vladaće njima. Takve su Božje misli i stav prema svim stvorenjima.

Iako ovih pet hiljada ljudi, koje je Gospod Isus nahranio hlebom i ribom, nisu imali nameru da Ga slede, On pred njih nije postavio nikakve stroge zahteve; znate li šta je Gospod Isus uradio kad su se najeli? Da li im je održao ikakvu propoved? Kuda je On nakon toga otišao? U svetim spisima nije zabeleženo da im je Gospod Isus išta rekao, već samo da ih je, obavivši Svoje čudo, u tišini napustio. Je li, dakle, On tim ljudima postavljao ikakve zahteve? Da li je tu bilo ikakve mržnje? Ne, tu nije bilo ničeg sličnog. On naprosto nije više hteo da obraća pažnju na te ljude koji nisu bili u stanju da ga slede, a u Svom je srcu osećao bol. Videvši ljudsku izopačenost i osetivši da Ga ljudi odbacuju dok je boravio među njima i posmatrao ih, rastužila Ga je ljudska glupost i neznanje, u srcu je osećao bol i sve što je hteo bilo je da što pre ode od njih. Gospod im u Svom srcu nije postavljao nikakve zahteve, nije želeo da im posvećuje pažnju i, štaviše, nije hteo da na njih troši Svoju snagu. Znao je da oni nisu u stanju da ga slede, ali je, uprkos tome, Njegov stav prema njima i dalje bio sasvim jasan. Naprosto je hteo da bude ljubazan prema njima i da im podari blagodat, što je zapravo bio Božji stav prema svakom stvorenom biću pod Njegovom vlašću – da se prema svakom od njih ophodi ljubazno, da ih snabdeva i hrani. Upravo iz razloga što je bio ovaploćeni Bog, Gospod Isus je sasvim prirodno razotkrio vlastitu Božju suštinu i ljubazno se ponašao prema tim ljudima. Ophodio se prema njima sa iskrenom blagonaklonošću i tolerancijom, pokazavši im time Svoju dobrotu. Ma kako da su ti ljudi gledali na Gospoda Isusa i bez obzira na ishod svega toga, On se prema svakom stvorenom biću odnosio na osnovu Svog identiteta kao Gospoda svega stvorenog. Sve što je razotkrio, bez izuzetka je u sebi sadržalo Božju narav i ono što On ima i što jeste. Gospod Isus je u tišini učinio ovo čudo, da bi zatim u tišini otišao – koji je to aspekt Božje naravi? Može li se reći da je to Božja dobrota? Da li bi se moglo reći da je to Božja nesebičnost? Je li to nešto što bi i običan čovek mogao da učini? Naravno da ne! Ko su, po svojoj suštini, bili ovi ljudi koje je Gospod Isus nahranio sa pet vekni hleba i dve ribe? Može li se reći da su oni bili u skladu s Njim? Može li se reći da su svi oni prema Bogu bili neprijateljski nastrojeni? Sa sigurnošću se može reći da oni apsolutno nisu bili u skladu sa Gospodom, te da je njihova suština bila krajnje neprijateljski nastrojena prema Bogu. A kako se Bog prema njima ophodio? On je njihovo neprijateljstvo prema Bogu ublažio jednim metodom – taj se metod zove „ljubaznost“. Drugim rečima, iako je Gospod Isus na te ljude gledao kao na grešnike, oni su u Božjim očima ipak bili Njegova stvorena bića, te se stoga On prema tim grešnicima i dalje ophodio ljubazno. U tome se ogleda Božja tolerancija, koja je određena Božjim identitetom i Njegovom suštinom. To je, dakle, nešto za šta nije sposobno nijedno od Boga stvoreno ljudsko biće – to samo Bog može da učini.

Kad budeš bio u stanju da uistinu shvatiš Božje misli i Njegov stav prema ljudima, kad budeš zasta mogao da razumeš Božju privrženost i Njegovu brigu prema svakom stvorenom biću, tada ćeš moći da razumeš odanost i ljubav koju On posvećuje svakom ljudskom biću koje je Stvoriteljevih ruku delo. Kad to postigneš, Božju ćeš ljubav opisivati sa samo dve reči. Koje su te dve reči? Jedni ovu ljubav nazivaju „nesebičnom“, a drugi „filantropskom“. Od te dve reči, pridev „filantropska“ najmanje je prikladan za opisivanje Božje ljubavi. Ljudi tu reč obično koriste kad opisuju nekoga ko je velikodušan ili širokogrud. Prezirem ovu reč, jer ona podrazumeva davanje milostinje nasumično, neselektivno i ne vodeći računa o načelima. Radi se o izlivu emocija, uobičajenoj za glupe i smetene ljude. Kad se ova reč koristi za opisivanje Božje ljubavi, neminovno se javlja izvesna bogohulna konotacija. Znam za dve reči koje prikladnije opisuju Božju ljubav. Koje su to reči? Prva je reč „ogromna“. Zar to nije izazovna reč? Druga reč je „neizmerna“. Postoji praktično značenje iza ovih reči koje koristim za opisivanje Božje ljubavi. Shvaćena doslovno, reč „ogromna“ opisuje zapreminu ili kapacitet nečega što ljudi mogu da dodirnu i da vide, bez obzira koliko je to „nešto“ veliko. To je zato što to „nešto“ postoji – to nije neka apstraktna stvar, već nešto što ljudi mogu da shvate na relativno tačan i praktičan način. Bilo da to posmatrate iz dvodimenizionalne ili trodimenzionalne perspektive, tu stvar ne morate da zamišljate, jer je to nešto što zaista postoji na realan način. Mada korišćenje reči „ogromna“ za opisivanje Božje ljubavi može izgledati kao pokušaj njenog kvantifikovanja, ona ipak pruža osećaj da se ne može lako kvantifikovati. Kažem da se Božja ljubav može kvantifikovati zato što ta ljubav nije prazna, niti spada u legendu. Umesto toga, to je nešto zajedničko svim stvorenjima koja žive pod Božjom vlašću, nešto u čemu sva stvorenja uživaju u različitom stepenu i iz različitih perspektiva. Mada Božju ljubav ljudi ne mogu da vide niti da je dodirnu, ona svim stvorenjima pruža podršku i život, razotkrivajući im se, malo po malo, tako da oni računaju na nju i svedoče o njoj, uživajući pri tom u njoj svakoga trena. Sa druge strane, kažem da se Božja ljubav ne može kvantifikovati zato što je tajna Božjeg snabdevanja i negovanja svih stvorenja ljudima teško dokučiva, baš kao i ono što Bog misli o svim stvorenjima, a naročito o ljudima. Niko, naime, ne zna koliko je krvi i suza Stvoritelj prolio zarad dobrobiti čovečanstva. Niko ne može da shvati ni da razume dubinu i težinu ljubavi koju Stvoritelj gaji prema ljudima, koje je vlastitim rukama stvorio. Opisati Božju ljubav kao ogromnu znači pomoći ljudima da shvate i da razumeju njenu širinu i istinu o njenom postojanju. To takođe znači omogućiti ljudima da dublje shvate praktično značenje reči „Stvoritelj“ i da dublje razumeju pravo značenje pojma „stvoreno biće“. Šta se obično opisuje pridevom „neizmerno“? On se obično koristi za opisivanje okeana ili vaseljene, kao na primer: „neizmerna vaseljena“ ili „neizmerni okean“. Prostranstvo i tiha dubina vaseljene izvan su ljudske sposobnosti razumevanja; to je nešto što zaokuplja čovekovu maštu i nešto čemu se ljudi veoma dive. Tajne i dubina vaseljene su im vidljive, ali nedostižne. Kad pomisliš na okean, razmišljaš o njegovoj širini – čini ti se bezgraničnim i osećaš svu njegovu tajnovitost i nemerljivu sadržajnost. Upravo zbog toga sam Božju ljubav opisao pridevom „neizmerna“, kako bih ljudima pomogao da osete koliko je ona dragocena, da osete svu lepotu Njegove ljubavi i da osete da je njena snaga beskonačna i dalekosežna. Upotrebio sam tu reč da bih ljudima pomogao da osete svetost Njegove ljubavi, kao i dostojanstvo i neuvredljivost Božju, koja se kroz Njegovu ljubav razotkriva. Da li sada smatrate da je pridev „neizmerna“ sasvim prikladan za opisivanje Božje ljubavi? Zavređuje li Božja ljubav da je opišemo rečima „ogromna“ i „neizmerna“? Ona to apsolutno zavređuje! U celokupnom ljudskom jeziku, jedino su te dve reči donekle prikladne i jedino one relativno dobro opisuju Božju ljubav. Zar i vi ne mislite tako? Kad bih od vas zatražio da opišete Božju ljubav, da li biste i vi upotrebili baš ove dve reči? Najverovatnije da ne biste, jer je vaše razumevanje i shvatanje Božje ljubavi ograničeno dvodimenzionalnom perspektivom i još uvek se nije uzdiglo na nivo trodimenzionalnog prostora. Ako bih, dakle, od vas zatražio da opišete Božju ljubav, osećali biste da vam nedostaju reči ili biste možda čak i potpuno ostali bez teksta. Dve reči o kojima sam danas govorio možda će vam biti teško razumljive, ili se možda naprosto nećete složiti s njima. To samo pokazuje da je vaše shvatanje i razumevanje Božje ljubavi površno i kratkog dometa. Maločas sam pomenuo da je Bog nesebičan; sećate se prideva „nesebično“. Je li moguće da se Božja ljubav može opisati samo kao nesebična? Nije li time previše sužena? O ovom pitanju treba dublje da porazmislite, kako biste iz toga mogli nešto da izvučete.

Sve dosad navedeno predstavlja ono što smo o Božjoj naravi i Njegovoj suštini saznali na osnovu prvog čuda. Iako se radi o priči koju ljudi već hiljadama godina čitaju, njena je fabula jednostavna i ona ljudima omogućava da sagledaju jednu krajnje jednostavnu pojavu; pa ipak, iz njenog jednostavnog zapleta možemo spoznati nešto mnogo vrednije, a to je Božja narav i ono što On ima i što jeste. To što On ima i što jeste predstavlja Sâmog Boga i izraz je Njegovih misli. Kada Bog izražava Svoje misli, On time ujedno izražava i glas Svoga srca. Nada se da će kad-tad pronaći ljude koji će moći da Ga razumeju, da spoznaju i shvate Njegove namere, ljude koji će biti u stanju da čuju glas Njegovog srca i koji će moći aktivno da sarađuju kako bi udovoljili Njegovim namerama. Čuda koja je Gospod Isus učinio bila su bezglasni izraz Boga.

Osvrnimo se sada na sledeći odlomak: Lazarevo vaskrsenje proslavlja Boga.

Kakvi su vaši utisci nakon čitanja ovog odlomka? Ovo čudo koje je Gospod Isus učinio bilo je mnogo značajnije od prethodno opisanog, jer ne postoji čudo koje ljude više zadivljuje od vraćanja mrtvaca iz groba. U ono vreme, bilo je izuzetno važno što je Gospod Isus učinio jedno takvo čudo. Pošto se Bog ovaplotio, ljudi su mogli da vide samo Njegovu fizičku pojavu, Njegovu praktičnu stranu i Njegov manje značajni aspekt. Čak i ako su neki ljudi videli i razumeli nešto od Njegovog karaktera ili nekih naročitih veština koje je naoko posedovao, niko nije znao odakle je Gospod Isus došao, ko je On po svojoj suštini zaista bio i šta je još mogao da učini. Sve je to ljudima bilo potpuno nepoznato. Toliko je njih želelo da sazna istinu i pronađe dokaz koji bi im pružio odgovore na ta pitanja o Gospodu Isusu. Da li je Bog mogao da učini nešto čime bi dokazao Svoj identitet? Za Boga nije bilo ničeg prostijeg od toga – to je za Njega bio mačji kašalj. Mogao je bilo gde i bilo kada da uradi nešto čime bi dokazao Svoj identitet i suštinu, ali On je sve radio na Svoj način – planski i postupno. On ništa nije radio neselektivno, već je uvek čekao pravo vreme i pravu priliku da učini nešto čime će čoveku omogućiti da vidi, nešto što će uistinu biti prožeto smislom. Na taj je način On dokazivao Svoj autoritet i identitet. Da li je, dakle, Lazarevim vaskrsenjem Gospod Isus mogao da dokaže Svoj identitet? Razmotrimo sledeći odlomak iz svetih spisa: „Nakon što je ovo rekao, Isus snažno povika: ’Lazare, izađi napolje!’ Mrtvac izađe.“ Kad je Gospod Isus to učinio, izgovorio je samo jednu jedinu rečenicu: „Lazare, izađi napolje!“ Lazar je tada izašao iz groba – i to se postiglo sa svega nekoliko reči koje je Gospod izgovorio. Za to vreme Gospod Isus nije postavio oltar, niti je išta drugo uradio. Samo je izgovorio tu jednu rečenicu. Treba li to nazvati čudom ili zapovešću? Ili je pak reč o nekakvoj čaroliji? Površno gledano, čini se da bi se to moglo nazvati čudom, a čak i ako posmatramo iz današnje perspektive, još uvek bismo ovaj događaj mogli nazvati čudom. To se, međutim, nikako ne može smatrati magijom, poput seansi tokom kojih se prizivaju duše umrlih, i apsolutno se ne radi ni o kakvoj vrsti čarolije. Pravilno bi bilo reći da je ovo čudo bilo najnormalniji, sitni prikaz Stvoriteljevog autoriteta. U njemu se ogleda Božja sila i autoritet. Bog ima autoritet da neku osobu otera u smrt, da njenom duhu naredi da napusti telo i vrati se u Ad ili gde već treba da ode. Bog svakom čoveku određuje vreme smrti i mesto na koje će nakon smrti otići. On tu odluku može doneti bilo kad i bilo gde, jer je u odlučivanju potpuno nesputan ljudima, događajima, predmetima, prostorom i geografijom. Ako želi, On to može da učini, jer su sve stvari i živa bića pod Njegovom vlašću, i jer se sve rađa, živi i propada po Njegovoj reči i pod Njegovom vlašću. On i mrtvog čoveka može da vaskrsne, i to je takođe nešto što može da učini bilo kad i bilo gde. Takav autoritet poseduje jedino Stvoritelj.

Kad je Gospod Isus činio čuda poput vraćanja Lazara iz mrtvih, cilj Mu je bio da ljudima i Sotoni pruži dokaze, da ljudima i Sotoni stavi do znanja da sve u vezi s ljudima i s čovekovim životom i smrću određuje Bog, te da On, iako se ovaplotio, i dalje upravlja kako vidljivim, materijalnim svetom, tako i duhovnim carstvom, koji ljudi ne mogu da vide. To je učinio zato da bi ljudi i Sotona znali da nije baš sve u vezi s ljudima pod Sotoninom komandom. Bilo je to otkrovenje i prikaz Božjeg autoriteta, a ujedno i način da Bog svim stvorenjima pošalje poruku da su život i smrt čoveka u Njegovim rukama. Lazarevo vaskrsenje od strane Gospoda Isusa predstavlja jedan od načina na koji Stvoritelj ljude poučava i daje im uputstva. To je bila konkretna aktivnost u kojoj je On iskoristio svoju silu i autoritet da bi ljude poučio i snabdeo. Bio je to način da Stvoritelj, bez ijedne izgovorene reči, ljudima omogući da spoznaju istinu da On upravlja svim stvarima. On je na taj način, Svojim praktičnim postupcima, ljudima saopštio da za njih nema drugog spasenja osim preko Njega. Ovaj tihi način, na koji On ljudima daje uputstva, večan je i neizbrisiv, a u ljudska srca unosi šok i prosvetljenje koji ne mogu nikad da izblede. Lazarevo vaskrsenje donelo je Bogu veliku slavu i ostvarilo snažan uticaj na sve Njegove sledbenike. U svakom čoveku koji duboko razume ovaj događaj, to vaskrsenje učvršćuje shvatanje i viziju da jedino Bog može da upravlja životima i smrću ljudi. Mada Bog zaista poseduje tu vrstu autoriteta i mada je Lazarevim vaskrsenjem ljudima poslao poruku o Svojoj suverenosti nad ljudskim životom i smrću, to nije bilo Njegovo primarno delo. Bog nikada ne čini ništa bez smisla. Baš sve što On čini ima veliku vrednost i predstavlja nenadmašni dragulj u riznici. On apsolutno nikada ne bi „podizanje neke osobe iz groba“ učinio primarnim ili jedinim ciljem, odnosno predmetom Svog dela. Bog ne čini ništa što je besmisleno. Kao jedinstveni događaj, Lazarevo vaskrsnuće može adekvatno da pokaže Božji autoritet i da dokaže identitet Gospoda Isusa. Upravo zbog toga, Gospod Isus više nikad nije ponovio takvo čudo. Bog deluje u skladu sa Svojim vlastitim načelima. Ljudskim jezikom bi se moglo reći da Bog Svoj um zaokuplja isključivo ozbiljnim stvarima. Naime, kad Bog nešto radi, nikada se ne udaljava od osnovne svrhe Svog dela. On zna koje delo želi da obavi u ovoj etapi, zna šta želi da postigne i delovaće striktno prema Svom planu. Kad bi neka iskvarena osoba posedovala takvu sposobnost, ona bi samo smišljala kako da tu svoju sposobnost ispolji, da bi ostali saznali koliko je strašna, da bi joj se klanjali i da bi mogla da ih kontroliše i proždere. To je zlo koje dolazi od Sotone – to se zove iskvarenost. Bog, međutim, nema takvu narav i nema takvu suštinu. Svrha Njegovog delovanja nije u tome da se pred ljudima pravi važan, već da im pruži više otkrovenja i smernica, i upravo zbog toga ljudi u Bibliji nalaze vrlo malo primera ovakvih događaja. To ne znači da je moć Gospoda Isusa bila ograničena, niti da je On bio nesposoban za takve stvari. Razlog je naprosto u tome što Bog nije želeo da čini takve stvari, što je vaskrsnuće Lazara od strane Gospoda Isusa imalo veoma praktičan značaj, a takođe i u tome što se primarno delo Božjeg ovaploćenja nije sastojalo u prikazivanju čuda, niti u vraćanju iz mrtvih, već u iskupljenju čovečanstva. Prema tome, veliki deo posla koji je Gospod Isus obavio sastojao se u poučavanju, snabdevanju i pružanju pomoći ljudima, dok su događaji poput Lazarevog vaskrsnuća bili samo mali deo službe koju je Gospod Isus obavio. Štaviše, moglo bi se reći da „hvalisanje“ nije deo Božje suštine, što znači da se Gospod Isus nije namerno suzdržavao da učini još čuda, niti je bio ograničen okruženjem, a ni moć mu svakako nije nedostajala.

Kad je Gospod Isus vratio Lazara iz mrtvih, upotrebio je svega nekoliko reči: „Lazare, izađi napolje!“ On ništa osim toga nije izgovorio. Šta nam, dakle, te reči pokazuju? One pokazuju da Bog Svojim rečima može da postigne šta god poželi, pa čak i da mrtvog čoveka vaskrsne. Kad je stvarao sve što postoji, kad je stvarao svet, Bog je to učinio posredstvom reči – Svojim zapovestima, rečima punim autoriteta; sve što postoji stvoreno je na taj način i tako se sve ostvarilo. Tih nekoliko reči koje je Gospod Isus izgovorio, bile su baš poput reči koje je Bog izrekao kad je stvorio nebo i zemlju i sve stvari; te su reči na isti način u sebi sadržale Božji autoritet i moć Stvoritelja. Sve što postoji, nastalo je i opstalo zahvaljujući rečima iz Božjih usta, a na isti način je i Lazar ustao iz svog groba zahvaljujući rečima iz usta Gospoda Isusa. Bio je to Božji autoritet, pokazan i ostvaren u Njegovom ovaploćenom telu. Takav autoritet i sposobnost pripadali su Stvoritelju, kao i Sinu čovečjem kroz kojeg se Stvoritelj ostvario. To je razumevanje kojem je Bog poučio ljude vraćajući Lazara iz mrtvih. Time ćemo ujedno i završiti našu diskusiju na ovu temu.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“