Beseda na gori

Blaženstva (Matej 5:3-12)

So i svetlost (Matej 5:13-16)

Zakon (Matej 5:17-20)

Gnev (Matej 5:21-26)

Preljuba (Matej 5:27-30)

Razvod braka (Matej 5:31-32)

Zakletve (Matej 5:33-37)

Oko za oko (Matej 5:38-42)

Ljubi neprijatelje svoje (Matej 5:43-48)

Pouka o davanju (Matej 6:1-4)

Molitva (Matej 6:5-8)

Priče Gospoda Isusa

Priča o sejaču (Matej 13:1-9)

Priča o kukolju (Matej 13:24-30)

Priča o semenu gorušice (Matej 13:31-32)

Pričao kvascu (Matej 13:33)

Objašnjenje priče o kukolju (Matej 13:36-43)

Priča o blagu (Matej 13:44)

Priča o biseru (Matej 13:45-46)

Priča o ribarskoj mreži (Matej 13:47-50)

Zapovesti

Matej 22:37-39 Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“

Hajde da najpre razmotrimo svaki od delova „Besede na gori“. Čega se svi ti različiti delovi dotiču? Sa sigurnošću se može reći da je sadržaj svih delova ove besede uzvišeniji, konkretniji i ljudskim životima bliži od propisa iz Doba zakona. Savremenim jezikom rečeno, ovi su delovi relevantniji u pogledu stvarne ljudske prakse.

Hajde da sada pročitamo nešto o sledećim konkretnim sadržajima: kako bi trebalo da razumeš blaženstva? Šta treba da znaš o zakonu? Kako bi trebalo definisati gnev? Kako treba postupati s preljubnicima? Kako treba govoriti o razvodu i kakva su pravila u vezi s tim? Ko se može, a ko ne može razvoditi? Šta je sa zakletvama, sa pravilom „oko za oko“, sa ljubavlju prema neprijateljima i milosrđem? I tako dalje. Sve se te stvari odnose na svaki aspekt praktične vere u Boga i na put kojim čovek sledi Boga. Neki od tih praktičnih saveta primenljivi su i danas, mada su, doduše, prilično plitki u odnosu na ono što se od ljudi trenutno zahteva – radi se, naime o sasvim elementarnim istinama s kojima se ljudi susreću u svojoj veri u Boga. Gospod Isus je na životnoj naravi ljudskoj počeo da radi od trenutka kad je započeo Svoje delo, a ti su aspekti Njegovog dela bili zasnovani na zakonu. Jesu li pravila i načini na koje se o ovim temama govorilo imali ikakve veze sa istinom? Naravno da su imali! Svi prethodni propisi i načela, kao i sve propovedi izrečene u Dobu blagodati, imali su veze sa Božjom naravi, s onim što On ima i što jeste i, naravno, sa istinom. Bez obzira na to šta Bog izražava i bez obzira na način izražavanja ili jezik koji pri tom koristi, sve što On izražava ima svoj temelj, poreklo i polaznu tačku u načelima Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je apsolutno tačno. Stoga, iako vam ono što je izrekao može danas izgledati pomalo plitko, ipak ne možete reći da nije bilo istinito, jer je u Dobu blagodati ljudima to bilo neophodno da bi udovoljili Božjim namerama i ostvarili promenu svoje životne naravi. Možeš li, za bilo koju od tih propovedi, reći da nije u skladu sa istinom? Naravno da ne možeš! Svaka od njih je istinita, jer sve one predstavljaju Božje zahteve prema ljudima; sve te propovedi sadrže načela i opseg koji je Bog ljudima zadao, pokazujući im kako treba da se ponašaju, i sve one predstavljaju Božu narav. To su, međutim, ujedno bile i jedine stvari koje su ljudi, na osnovu nivoa svog tadašnjeg životnog rasta, mogli da shvate i da prihvate. Pošto čovekov greh do tada još uvek nije bio razrešen, ovo su bile jedine reči koje je Gospod Isus mogao da izgovori, te je stoga mogao da koristi samo jednostavna učenja iz tog opsega, kako bi ljudima tog vremena saopštio kako treba da postupaju, šta treba da rade, u okviru kojih načela i područja da rade, te kako da veruju u Boga i kako da ispune Njegove zahteve. Sve je to bilo određeno na osnovu tadašnjeg čovekovog rasta. Ljudima koji su živeli po slovu zakona nije bilo lako da prihvate sva ta učenja, tako da je ono čemu ih je Gospod Isus poučavao moralo ostati unutar tog okvira.

Hajde da sada razmotrimo raznovrstan sadržaj „Priča Gospoda Isusa“.

Prva od tih priča predstavlja parabolu o sejaču. Radi se o veoma zanimljivoj priči; sejanje semena bio je uobičajen događaj u životu ondašnjih ljudi. Druga priča je parabola o kukolju. Svako ko je ikada sadio neki usev, a svakako svi odrasli ljudi, sigurno će znati šta je „kukolj“. Druga priča sadrži parabolu o semenu gorušice. Svi znate šta je gorušica, zar ne? Ako ima onih koji ne znaju, više o tome mogu pročitati u Bibliji. Četvrta priča posvećena je kvascu. Većina ljudi zna da se kvasac koristi za fermentaciju i da je to nešto što ljudi koriste u svakodnevnom životu. Sve ostale priče, uključujući šestu po redu priču o blagu, sedmu o biseru i osmu o ribarskoj mreži, izvedene su i potiču iz stvarnog života. Kakvu sliku stvaraju ove parabole? To je slika Boga koji postaje normalna osoba i živi zajedno s ljudima, komunicira s njima i snabdeva ih svim potrepštinama, služeći se ljudskim jezikom, jezikom svakodnevnog života. Nakon što je Bog postao telo i duže vreme živeo među ljudima, i nakon što je iskusio i video njihove različite stilove života, ta su Mu iskustva postala štivo, kroz koje je Svoj božanski jezik preobrazio u ljudski jezik. Naravno, sve što je video i čuo u životu takođe je obogatilo ljudsko iskustvo Sina čovečjeg. Kad bi poželeo da ljudi shvate neke istine i da razumeju neke od Božjih namera, mogao je da parabole slične navedenim iskoristi da bi ljudima saopštio nešto o Božjim namerama i Njegovim zahtevima prema čovečanstvu. Sve te priče bile su povezane sa životima ljudi; nijedna od njih nije bila izolovana od ljudskih života. Dok je Gospod Isus živeo među ljudima, video je zemljoradnike kako obrađuju svoja polja i saznao šta je kukolj, a šta kvasac; shvatio je da ljudi vole blago, pa je stoga koristio metafore blaga i bisera. U životu je često viđao ribare kako bacaju mreže; Gospod Isus je, dakle, bio svedok svim tim aktivnostima ljudskog života, a takođe je i lično iskusio takav život. Poput svakog drugog normalnog ljudskog bića, iskusio je rutinu ljudske svakodnevice i njihova tri obroka dnevno. Lično je iskusio život prosečnog čoveka i posmatrao živote drugih ljudi. Posmatrajući i lično doživljavajući sve to, nije razmišljao o tome kako da Sebi obezbedi dobar život, niti kako da živi slobodnije i udobnije. Umesto toga, Gospod Isus je, na osnovu vlastitog iskustva autentičnog života ljudi, uvideo koliko im je život težak. Video je poteškoće, tugu i jad ljudi koji žive pod vlašću Sotone i koji žive grešnim životom, izloženi Sotoninom kvarenju. Dok je lično doživljavao ljudski život, iskusio je i koliko su bespomoćni ljudi koji žive u sveopštoj korupciji, te ujedno video i iskusio bedne uslove u kojima su živeli grešni ljudi, ljudi čiji su životi, zbog mučenja kojem su ih podvrgavali Sotona i greh, izgubili svaki smisao. Da li je Gospod Isus sve to video Svojom božanstvenošću ili Svojom ljudskošću? Njegova ljudskost je zaista postojala i bila itekako živa; On je sve to mogao da doživi i da vidi. Ali On je, naravno, sve to sagledao i Svojom suštinom, koja je Njegovo božanstvo. Drugim rečima, Sâm Hristos, ovaploćeni Gospod Isus, video je sve to, usled čega je ujedno osetio važnost i neophodnost dela koje je preduzeo za vreme dok je živeo u telu od krvi i mesa. Mada je i Sâm znao koliko je ogromna odgovornost koju treba da preduzme u telu i kako će okrutan biti bol s kojim će se suočiti, kad je video koliko su ljudi bespomoćni u svom grehu, kad je video kako bedno žive i kako se nemoćno batrgaju pod zakonom, postajao je sve tužniji i sve nestrpljiviji da ljude izbavi iz greha. Ne obazirući se na teškoće s kojima će se suočiti i na bol koji će pretrpeti, postajao je sve odlučniji da iskupi ljudski rod, koji je grcao u grehu. Moglo bi se reći da je, tokom ovog procesa, Gospod Isus počeo sve jasnije da razume delo koje je trebalo da obavi i koje Mu je povereno. Ujedno je osećao i sve snažniju želju da obavi delo koje se spremao da obavi – da na Sebe preuzme sve ljudske grehe, da ljude iskupi tako da više ne žive u grehu i da, u isto vreme, Svojom žrtvom za greh omogući Bogu da ljudima oprosti grehe i da Mu omogući da nastavi Svoje delo spasenja ljudskog roda. Moglo bi se reći da je Gospod Isus svim srcem bio voljan da Sebe prinese kao žrtvu za spas čovečanstva. Takođe je bio voljan da ljudima bude žrtva za greh, da bude razapet na krst, i zaista je žudeo da obavi to delo. Kad je video bedne uslove u kojima ljudi žive, još je više želeo da Svoju misiju ispuni što je moguće pre, ne časeći ni časa, ne gubeći ni sekundu. Osetivši koliko je to hitno, nije razmišljao o tome koliki će bol pretrpeti, niti je imalo strahovao od poniženja kojem će biti izložen. U srcu je nosio jedno jedino uverenje: samo ako bude žrtvovao Sâmog Sebe, ako kao žrtva za greh bude prikovan na krst, jedino tako će se Božja volja izvršiti i jedino tada će Bog moći da započne Svoje novo delo. Na taj način bi se životi ljudi i njihovo bivstvovanje u grehu u potpunosti preobrazili. Njegovo uverenje i ono što je bio odlučan da učini odnosili su se na spasenje ljudskog roda, a On je imao jedan jedini cilj – da sledi Božju volju, kako bi Bog mogao uspešno da započne narednu etapu Svog dela. To je bilo ono što je Gospod Isus u to vreme imao na umu.

Živeći u telu od krvi i mesa, ovaploćeni Bog je posedovao normalnu ljudskost; imao je osećanja i razum normalnog čoveka. Znao je šta je sreća i šta je bol, a kad je video kakvim životom ljudi žive, u dubini duše je osetio da iz greha neće moći da ih izbavi samo držanjem predavanja, obezbeđivanjem potrebnih stvari i podučavanjem. Takođe je shvatio da ljude ne može izbaviti iz greha ni time što će ih primorati da se pokoravaju zapovestima – tek kad je njihove grehe preuzeo na Sebe i poprimio obličje grešnog tela, mogao je zauzvrat da osvoji slobodu i Božji oproštaj za ljude. Nakon što je, dakle, Gospod Isus iskusio i posvedočio da ljudi žive u grehu, u Njegovom se srcu rodila snažna želja – da ljudima omogući da se oslobode grčevitog života u grehu. Zbog te je želje On sve jače osećao da mora što brže i što je moguće pre otići na krst i na Sebe preuzeti ljudske grehe. Tako je Gospod Isus razmišljao u to vreme, nakon što je proživeo sa ljudima i video, čuo i osetio bedu njihovog života u grehu. Da li bi ijedan prosečan čovek mogao da ima nameru kakva je bila namera ovaploćenog Boga prema ljudima i da li bi mogao da izrazi i da razotkrije takvu narav? Šta bi prosečan čovek video, živeći u takvom okruženju? O čemu bi razmišljao? Kad bi se prosečan čovek sa svim tim suočio, da li bi on te probleme sagledavao iz šire perspektive? Definitivno ne bi! Mada ovaploćeni Boga spolja izgleda isto kao čovek, mada On poseduje ljudsko znanje i govori ljudskim jezikom, i mada ponekad čak i Svoje ideje saopštava ljudskim metodama i načinom izražavanja, ipak se način na koji On sagledava ljude i suštinu stvari apsolutno razlikuje od načina na koji iskvareni ljudi gledaju na čovečanstvo i na suštinu stvari. Njegova perspektiva i uzvišenost sa koje posmatra stvari, potpuno su nedostižni za iskvarenog čoveka. To je stoga što je Bog istina, zato što telo kojim je ogrnut takođe poseduje Božju suštinu i zato što Njegove misli i sve ono što Svojom ljudskošću izražava takođe predstavljaju istinu. Onim što izražava, ovaploćeni Bog iskvarene ljude snabdeva istinom i životom. Pri tom On time ne snabdeva samo jednu osobu, već čitavo čovečanstvo. S druge strane, svaka iskvarena osoba u svom srcu nosi samo onih nekoliko ljudi s kojima je povezana. Ona razmišlja i brine samo o toj šačici ljudi. Kad god je na pomolu neka katastrofa, ona prvo pomisli na vlastitu decu, supružnika ili na roditelje. U najboljem slučaju, neka saosećajnija osoba će možda pomisliti i na ponekog rođaka ili dobrog prijatelja, ali da li će se misli čak i tako saosećajne osobe protezati dalje od toga? Neće, nikada! Jer, na kraju krajeva, ljudi su ipak samo ljudi, i oni sve mogu da posmatraju samo iz pozicije i perspektive ljudskih bića. Ovaploćeni Bog je, međutim, potpuno drugačiji od iskvarenog čoveka. Ma koliko da je Božje ovaploćeno telo obično, normalno i ponizno, i sa ma koliko prezira da ljudi na Njega gledaju, Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima predstavljaju nešto što nijedan čovek ne bi mogao da poseduje i nešto što niko ne bi mogao da oponaša. On će ljude uvek posmatrati iz perspektive božanskog, sa Svoje uzvišene pozicije Stvoritelja. On će na ljude uvek gledati kroz suštinu i mentalni sklop Boga. On ljude nikako ne može da posmatra sa nivoa prosečne osobe, niti iz perspektive iskvarenog čoveka. Sa druge strane, kad ljudi posmatraju čovečanstvo, oni to čine iz vizure čoveka, koristeći ljudsko znanje, ljudska pravila i teorije kao merilo. To spada u okvire onoga što ljudi mogu da vide svojim očima i u opseg onoga što iskvareni ljudi mogu da postignu. Kada Bog posmatra ljudski rod, On to čini iz vizure božanskog, a merilo Mu je Njegova suština i sve ono što On ima i što jeste. Tom opsegu pripada sve ono što ljudi ne mogu da vide, i po tome se ovaploćeni Bog i iskvareni ljudi međusobno u potpunosti razlikuju. Ta je razlika određena različitim suštinama ljudi i Boga – njihove različite suštine određuju njihove identitete i položaje, kao i perspektivu i nivo sa kojeg posmatraju stvari. Da li u Gospodu Isusu vidite izraz i otkrovenje Sâmog Boga? Moglo bi se reći da je sve ono što je Gospod Isus uradio i izrekao bilo povezano s Njegovom službom i s Božjim vlastitim delom upravljanja, da je sve to bilo izraz i otkrovenje Božje suštine. Iako se On pri tom ispoljavao kao ljudsko biće, Njegovu božansku suštinu i otkrovenje Njegovog božanstva nije moguće poreći. Da li je Njegovo ispoljavanje kao ljudskog bića zaista predstavljalo manifestaciju Njegove ljudskosti? Njegova ljudska manifestacija se, po svojoj suštini, potpuno razlikovala od ljudske manifestacije iskvarenog čoveka. Gospod Isus je bio ovaploćeni Bog. Da je On zaista bio jedan od običnih, iskvarenih ljudi, da li bi uopšte mogao da grešni život ljudi sagleda iz božanske perspektive? On to nikako ne bi mogao! U tome je razlika između Sina čovečjeg i običnog čoveka. Svi iskvareni ljudi žive u grehu i niko ne oseća ništa posebno kad ugleda greh; svi su isti, baš kao svinje koje žive u blatu i ne osećaju se nimalo neprijatno ni prljavo zbog toga – naprotiv, dobro se hrane i spavaju čvrstim snom. Čak i ako neko počisti svinjac, svinje će se zbog toga zapravo osećati loše i neće dugo ostati čiste. Nedugo zatim, ponovo će se valjati u blatu i biće im sasvim udobno u njemu, jer to su prljava stvorenja. Ljudima su svinje prljave, ali i ako svinji očistiš prostor u kojem boravi, ona se zbog toga neće osećati bolje – upravo zato niko ne drži svinju u svojoj kući. Način na koji ljudi gledaju na svinje uvek će se razlikovati od onoga kako se sâme svinje osećaju, jer ljudi i svinje ne pripadaju istoj vrsti. A pošto ovaploćeni Sin čovečji ne pripada istoj vrsti kao iskvareni ljudi, samo ovaploćeni Bog može stvari posmatrati iz božanske perspektive, sa uzvišenog položaja Boga, odakle vidi čovečanstvo i sve ostalo.

Šta je sa patnjom koju Bog doživljava nakon što se ovaploti i počne da živi među ljudima? Kakva je to patnja? Da li to iko uistinu razume? Neki kažu da Bog mnogo pati i da ljudi, iako se radi o Sâmom Bogu, ne razumeju Njegovu suštinu, već su skloni da se prema Njemu uvek ponašaju kao prema ljudskom biću, što Njega vređa i nanosi mu nepravdu – oni, dakle, kažu da je Njegova patnja iz tih razloga uistinu velika. Drugi kažu da je Bog nevin i bezgrešan, ali da strada na isti način kao i ljudi, da od ljudi trpi progon, klevete i poniženja; kažu da On takođe trpi zbog toga što Ga sledbenici ne razumeju i što su buntovni prema Njemu – stoga oni tvrde da je Božja patnja zaista nemerljiva. Čini se, dakle, da vi Boga ne razumete u potpunosti. Patnju o kojoj govorite Bog zapravo ne smatra istinskom patnjom, zato što postoje mnogo gore patnje od ove. Šta je, onda, prava patnja, sa stanovišta Sâmog Boga? Šta je istinska patnja za ovaploćenog Boga? On pravom patnjom ne smatra to što ga ljudi ne razumeju, kao ni to što Ga ljudi pogrešno razumeju i što na Njega ne gledaju kao na Boga. Ljudima se, međutim, često čini da je Bog sigurno pretrpeo veliku nepravdu, da On, tokom perioda koji provodi u telu, ljudima ne sme da pokazuje Svoju ličnost, niti da im dozvoli da vide Njegovu veličinu, te smatraju da se Bog ponizno krije unutar beznačajnog tela i da zbog toga mora da Mu je užasno mučno. Ljudi primaju k srcu ono što mogu da razumeju i što mogu da vide od Božjeg stradanja, da bi zatim na Boga projektovali svakovrsne naklonosti, a često pomalo i veličaju Njegovo stradanje. U stvarnosti, međutim, postoji razlika; postoji jaz između onoga što ljudi razumeju o Božjem stradanju i onoga što On uistinu oseća. Najiskrenije vam kažem – sa stanovišta Boga, bilo da se radi o Duhu Božjem ili o Božjem ovaploćenom telu, maločas opisano stradanje nije istinsko stradanje. Koje onda stradanje Bog zapravo trpi? Hajde da o Božjem stradanju popričamo isključivo iz perspektive ovaploćenog Boga.

Kad se Bog ovaploti, to jest, kad se pretvori u prosečnu, normalnu osobu, koja živi u zajednici s drugim ljudima, zar On tada ne može da vidi i da oseti ljudske metode, zakone i životne teorije? Kako se On zbog tih metoda i životnih zakona oseća? Oseća li u Svom srcu gnušanje? Zašto bi se On toga gnušao? Kakvi su ljudski metodi i životni zakoni? Iz kojih su korena oni iznikli? Na čemu se zasnivaju? Ljudski metodi, zakoni i sve drugo što ima veze s njihovim načinom života – sve je to stvoreno na temelju Sotonine logike, znanja i filozofije. U ljudima koji žive po takvim zakonima nema ljudskosti, nema istine – svi oni prkose istini i neprijateljski su nastrojeni prema Bogu. Ako pogledamo Božju suštinu, vidimo da je ona dijametralno suprotna Sotoninoj logici, znanju i filozofiji. Njegova je suština ispunjena pravednošću, istinom, svetlošću i ostalim realnostima svih pozitivnih stvari. Šta oseća Bog, koji poseduje takvu suštinu i živi među takvim ljudima? Šta On u Svom srcu oseća? Zar Mu srce nije ispunjeno bolom? Njegovo srce trpi bol, bol koji nijedno ljudsko biće ne može da razume ni da doživi. To je zato što sve sa čim se On suočava, sa čim se susreće, sve što čuje, vidi i doživljava, jeste iskvarenost, zlo, ljudska pobuna i otpor prema istini. Sve što potiče od ljudi predstavlja izvor Njegove patnje. Naime, pošto se Njegova suština razlikuje od suštine iskvarenih ljudi, iskvarenost ljudi postaje izvor Njegove najveće patnje. Da li je Bog, nakon što se ovaploti, u stanju da pronađe nekoga ko bi s Njim delio zajednički jezik? Takvu osobu nije moguće pronaći među ljudima. Ne postoji niko ko bi mogao da komunicira sa Bogom, niti da s Njim obavi jednu takvu razmenu – kako se onda Bog, po tvom mišljenju, oseća zbog toga? Sve ono o čemu ljudi razgovaraju, što vole, za čime tragaju i žude, sve to ima veze s grehom i zlim sklonostima. Kad se Bog sa svim tim suoči, zar se ne oseća kao da Mu je neko zario nož u srce? Može li On, kad se suoči s tim stvarima, osećati radost u Svom srcu? Može li pronaći utehu? Budući da živi s ljudima punim buntovništva i zla, kako bi Njegovo srce moglo da ne pati? Koliko je zaista velika ova patnja i koga je uopšte briga za to? Ko na to obraća pažnju? I ko je u stanju da to ceni? Nema načina da ljudi razumeju Božje srce. Božje stradanje je nešto što ljudi naročito nisu u stanju da cene, a ljudska hladnoća i otupelost još više produbljuju Njegovu patnju.

Neki ljudi često saosećaju sa Hristovom mukom zbog stiha u Bibliji koji kaže: „Lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu.“ Kad čuju ovaj stih, ljudi ga uzimaju k srcu i veruju da je to najveće stradanje koje Bog trpi i najveća patnja koju Hristos podnosi. Ali, ako ovo razmotrimo s činjenične strane, da li se zaista o tome radi? Ne; Bog ne misli da ove poteškoće predstavljaju patnju. On nikad nije zavapio protiv nepravde zbog Svojih telesnih problema i nikad nije tražio od ljudi da Mu išta daju zauzvrat, niti da Ga bilo čime nagrade. Kad, međutim, lično posvedoči svemu što je u vezi s ljudima, njihovom iskvarenom životu i zlu iskvarenih ljudi, kad se vlastitim očima uveri da su ljudi u Sotoninim rukama, da ih je Sotona zarobio tako da mu ne mogu pobeći i da ljudi koji žive u grehu ne znaju šta je istina, On naprosto ne može da toleriše sav taj greh. Njegovo gnušanje prema ljudima raste iz dana u dan, ali On sve to mora da istrpi. To je najveća Božja patnja. Bog među svojim sledbenicima ne može u potpunosti da izrazi čak ni glas Svog srca ni Svoja osećanja, a niko od Njegovih sledbenika nije u stanju da istinski razume Njegovu patnju. Niko čak ni ne pokušava da razume ili uteši Njegovo srce, koje ovu patnju uvek iznova trpi, iz dana u dan, iz godine u godinu. Šta iz svega ovoga zaključujete? Iako od ljudi ne zahteva ništa u zamenu za ono što im je dao, Bog, zbog Svoje suštine, nikako ne može da toleriše ljudsko zlo, iskvarenost i greh, već umesto toga oseća krajnje gnušanje i mržnju, što Njegovom srcu i telu nanosi beskrajnu patnju. Jeste li uvideli to? Po svoj prilici, niko od vas nije mogao to da uvidi, jer niko od vas nije u stanju da razume Boga. Trebalo bi da s vremenom i sami to postepeno iskusite.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“