Sedamdeset puta sedam praštanja

Matej 18:21-22 Tada mu pristupi Petar i upita ga: „Koliko puta treba da oprostim svome bratu koji sagreši protiv mene? Do sedam puta?“ Isus mu reče: „Kažem ti, ne sedam puta, nego sedamdeset puta sedam.“

Ljubav Gospoda

Matej 22:37-39 Isus mu odgovori: „Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim. Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“

Od ova dva odlomka, jedan govori o praštanju, a drugi o ljubavi. Te dve teme zaista naglašavaju delo koje je Gospod Isus hteo da obavi u Dobu blagodati.

Kad se ovaplotio, Bog je sa Sobom doneo jednu etapu Svog dela, koja se sastojala od konkretnih poslova i naravi koju je želeo da izrazi u tom dobu. Sve što je Sin čovečji činio u tom periodu vrtelo se oko dela koje je Bog u tom dobu hteo da obavi. Nije radio ništa više ni manje od toga. Svaka reč koju je izgovorio i svako delo koje je obavio odnosili su se na to doba. Bilo da je to izražavao na ljudski način i ljudskim jezikom, ili je za tu svrhu koristio božanski jezik, i bez obzira na koji je način i iz koje perspektive to činio, Njegov je cilj bio da ljudima pomogne da shvate šta On želi da uradi, kakve su Mu namere i kakve zahteve ima prema ljudima. Mogao je da koristi razna sredstva i različite perspektive kako bi ljudima pomogao da shvate i da spoznaju Njegove namere, da razumeju Njegovo delo spasenja ljudskog roda. Vidimo, dakle, da u Dobu blagodati Gospod Isus uglavnom koristi ljudski jezik kako bi izrazio ono što je ljudima hteo da saopšti. Štaviše, vidimo Ga kako iz perspektive običnog vodiča razgovara s ljudima, snabdeva ih svime što im je potrebno i pruža im svu pomoć koju od Njega zatraže. Ovakav način rada nije viđen u Dobu zakona, koje je prethodilo Dobu blagodati. On je sada postao prisniji s ljudima, pokazivao je prema njima više saosećanja i bio sposobniji da ostvari praktične rezultate, i sadržinski i formalno. Sve je ovo lepo objašnjeno metaforom o sedamdeset puta sedam praštanja. Broj je upotrebljen metaforički, s ciljem da ljudima omogući da razumeju nameru Gospoda Isusa, u vreme kada ju je izrekao. Njegov cilj je, naime, bio da ljudi jedni drugima praštaju – i to ne jednom ili dvaput, pa čak ni sedam puta, već sedamdeset puta po sedam. Kakva je ideja sadržana u sintagmi „sedamdeset puta sedam praštanja“? Ona se sastojala u tome da ljude obaveže na praštanje, da praštanje postane nešto što oni moraju da nauče i „način“ kojeg se moraju pridržavati. Iako je to bila samo metafora, poslužila je da se njome istakne važna poenta. Ona je ljudima pomogla da uistinu shvate šta je On mislio i da pronađu odgovarajuće načine, načela i standarde praktičnog delovanja. Drugim rečima, ova metafora je ljudima pružila ispravan koncept i pomogla im da jasno shvate – da treba da nauče šta je praštanje i da drugima bezuslovno praštaju nebrojeno mnogo puta, pokazujući pritom toleranciju i razumevanje prema njima. Šta je Gospodu Isusu bilo na srcu kad je to izgovorio? Da li je zaista mislio na konkretan broj od „sedamdeset puta sedam“ praštanja? Naravno da nije. Da li Bog čoveku prašta tačno određeni broj puta? Ima mnogo ljudi koje veoma zanima taj „broj puta“ koji se ovde pominje, i koji bi zaista želeli da razumeju poreklo i značenje tog broja. Ovi bi ljudi hteli da razumeju zbog čega je Gospod Isus izgovorio baš taj broj, jer veruju da on u sebi nosi neke dublje implikacije. A u stvari, radi se naprosto o stilskoj figuri ljudskog govora, koju je Bog ovde upotrebio. Sve eventualne implikacije i značenja moraju se uzeti zajedno sa zahtevima koje je Gospod Isus imao prema ljudima. U vreme dok se Bog još uvek nije ovaplotio, ljudi nisu razumevali mnogo od onoga što je govorio, zato što su te reči u celosti poticale iz Njegovog božanskog bića. Perspektiva i kontekst onoga što je govorio bili su ljudima nevidljivi i nedostižni; Bog je sve to izražavao iz duhovnog carstva, koje ljudi nisu mogli da vide. To je zato što ljudi, sazdani od krvi i mesa, nisu mogli da prolaze kroz duhovno carstvo. Međutim, nakon što se ovaplotio, Bog se ljudima obratio iz ljudske perspektive, pošto je prethodno izašao iz duhovnog carstva i prevazišao ga. On je tada Svoju božansku narav, namere i stav mogao da izražava kroz stvari koje su ljudi mogli da zamisle, stvari koje su svojim očima videli i s kojima su se u životu susretali, i uz to koristio metode koje su ljudi mogli da prihvate, na jeziku koji su mogli da razumeju i sa znanjem koje su mogli da dokuče, a sve to sa ciljem da ljudima omogući da spoznaju i razumeju Boga, da u okviru svojih mogućnosti i u meri u kojoj su za to bili sposobni, shvate Njegove želje i zahtevane standarde. To je bio metod i načelo Božjeg delovanja u ljudskom obličju. Mada su se načini i principi delovanja ovaploćenog Boga uglavnom ostvarivali posredstvom Njegove ljudskosti, Njegovo je delo zaista postiglo rezultate koji se ne bi mogli postići neposrednim delovanjem Njegovog božanstva. Delo koje je Bog obavio kroz vlastitu ljudskost bilo je konkretnije, verodostojnije i ciljano, njegove metode bile su mnogo fleksibilnije i ono je, po svojoj formi, prevazišlo delo obavljeno tokom Doba zakona.

Hajde da sada malo popričamo o ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu kao prema samom sebi. Da li je to nešto što je direktno izraženo u božanstvu? Očigledno da nije! To su sve stvari o kojima je Sin čovečji govorio kroz vlastitu ljudskost; samo bi ljudska bića mogla reći nešto poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ i „Voli druge onoliko koliko ceniš vlastiti život“. Takav način govora svojstven je isključivo ljudima. Bog nikada nije tako govorio. U najmanju ruku, Bog u Svom božanstvu ne raspolaže takvim jezikom, jer Mu načela poput „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ nisu potrebna da bi njima regulisao Svoju ljubav prema čoveku i jer Božja ljubav prema čoveku predstavlja prirodno otkrovenje onoga što On ima i što jeste. Da li ste ikada čuli da je Bog kazao nešto poput: „Volim ljude kao Sâmoga Sebe“? Naravno da niste, jer je ljubav sadržana u Božjoj suštini i u onome što On ima i što jeste. Božja ljubav prema čovečanstvu, Njegov stav i način ophođenja prema ljudima predstavljaju prirodni izraz i otkrovenje Njegove naravi. On to ne mora namerno da čini na određeni način, niti da namerno sledi određeni metod ili moralni kodeks da bi bližnjega voleo kao Sâmog Sebe – On već poseduje takvu suštinu. Šta iz toga zaključuješ? Dok je delovao u ljudskom obličju, Bog je mnoge Svoje metode, reči i istine izražavao na ljudski način. On je, međutim, istovremeno izražavao i Svoju narav, ono što ima i što jeste, kao i Svoje namere, kako bi ljudi mogli da ih spoznaju i razumeju. Ono što su spoznali i razumeli bila je upravo Njegova suština i ono što On ima i što jeste, a što ujedno predstavlja urođeni identitet i status Sâmog Boga. Drugim rečima, ovaploćeni Sin čovečji je u najvećoj mogućoj meri i na najtačniji način izražavao urođenu narav i suštinu Sâmog Boga. Sin čovečji ne samo što nije otežavao niti sprečavao čoveku komunikaciju i interakciju sa Bogom na nebesima, već je zapravo bio jedini kanal i jedini most koji je ljude povezivao sa Gospodom sveg stvaranja. Zar vam se u ovom trenutku ne čini da ima mnogo sličnosti između prirode i metoda delovanja Gospoda Isusa u Dobu blagodati i sadašnje etape Božjeg dela? U aktuelnoj etapi se takođe uveliko koristi ljudski jezik u izražavanju Božje naravi, kao i mnoge metode i komponente svakodnevnog ljudskog jezika i znanja, kojima se izražavaju namere Sâmog Boga. Nakon što se Bog ovaploti, veliki deo Njegovog jezika i metoda izražavanja prolazi kroz medijum ljudskog jezika i metoda, bez obzira da li On pri tom govori iz ljudske ili iz božanske perspektive. Drugim rečima, Božje ovaploćenje za tebe predstavlja najbolju priliku da svojim očima vidiš Božju svemoć i mudrost, kao i da upoznaš sve praktične aspekte Boga. Kada je postao telo i potom odrastao, Bog je polako sticao razumevanje, učio i shvatao ponešto od ljudskog znanja, zdravog razuma, jezika i metoda ljudskog izražavanja. Ovaploćeni Bog je posedovao sve to što je poticalo od ljudi koje je On stvorio. Sve su te stvari postale oruđa kojima je ovaploćeni Bog izražavao Svoju narav i Svoje božanstvo, i koja su Mu omogućila da Svoje delo, dok ga je obavljao među ljudima, iz perspektive čoveka i služeći se ljudskim jezikom, učini prikladnijim, verodostojnijim i tačnijim. Njegovo delo je, na taj način, ljudima postalo razumljivije i dostupnije, čime je Bog ostvario željene rezultate. Zar ovaploćenom Bogu nije praktičnije da deluje na ovaj način? Zar se u tome ne ogleda mudrost Božja? Tek pošto bi se ovaplotio, a Njegovo telo bilo u stanju da preduzme delo koje je želeo da obavi, Bog bi praktično izrazio Svoju narav i Svoje delo, a tada bi ujedno mogao i da zvanično započne Svoju službu kao Sin čovečji. To je značilo da između Boga i čoveka više nije postojao „generacijski jaz“, da će Bog ubrzo prestati da komunicira preko glasnika, te da je Sâm Bog mogao lično da izrazi sve reči i celokupno delo koje je želeo da obavi u telu. To je takođe značilo da su Mu ljudi koje je spasavao bili bliži, da je Njegovo delo upravljanja stupilo na novu teritoriju i da će se čitavo čovečanstvo suočiti s novom erom.

Svako ko je čitao Bibliju zna da se u vreme Isusovog rođenja mnogo toga dešavalo. Među svim tim događajima, najveći je bio onaj kada Ga je lovio đavolji kralj, što je bilo u toj meri ekstremno da su sva gradska deca, starosti do dve godine, bila poklana. Očigledno je da je, Svojim ovaploćenjem među ljudima, Bog na Sebe preuzeo veliki rizik; takođe je očigledno da je platio veliku cenu kako bi dovršio Svoje upravljanje spasenjem čovečanstva. Očigledne su i velike nade koje je polagao u Svoje delo, dok je ovaploćen boravio među ljudima. Kako se Bog osećao kad Mu je telo postalo sposobno da preduzme delo među ljudima? Trebalo bi da ljudi to mogu da razumeju u određenoj meri, zar ne? Ako ništa drugo, Bog je bio srećan zbog toga što je konačno mogao da započne sprovođenje Svog novog dela među ljudima. Kada se Gospod Isus krstio i zvanično otpočeo delo vršenja Svoje službe, srce je Božje bilo preplavljeno radošću, jer je, posle toliko godina čekanja i opsežnih priprema, konačno mogao da se ogrne telom normalnog čoveka i da Svoje novo delo započne u liku čoveka od krvi i mesa, kojeg su ljudi mogli da vide i da dodirnu. Napokon je mogao s ljudima da razgovara licem u lice i srcem uz srce, služeći se identitetom čoveka. Bog je konačno mogao da se s ljudima suoči posredstvom ljudskih načina delovanja i ljudskog jezika; mogao je da opskrbljuje ljudski rod, da ga prosvećuje i da mu pomaže, služeći se njegovim jezikom; mogao je da s njima obeduje za istim stolom i da živi u istom prostoru. Takođe je mogao da ljude, stvari i sve ostalo vidi baš onako kako su to ljudi videli, pa čak i da na sve to gleda ljudskim očima. Za Boga je već ovo predstavljalo prvu pobedu Njegovog dela obavljenog u telu čoveka. Takođe bi se moglo reći da je to bilo ogromno postignuće – a Bog je, naravno, zbog toga bio najsrećniji. Počev od tada, Bog je po prvi put osetio nekakvu utehu u obavljanju Svog dela među ljudima. Svi događaji koji su se u to vreme dešavali bili su toliko praktični i tako prirodni, a uteha koju je Bog osećao bila je tako istinita. Što se ljudi tiče, sa izvršenjem svake nove etape Božjeg dela i svaki put kad se Bog oseti zadovoljno, oni su bivali sve bliži Bogu i vlastitom spasenju. Za Boga je ovo ujedno početak Njegovog novog dela, korak napred u ostvarenju Njegovog plana upravljanja i, povrh toga, vreme u kojem se Njegove namere bliže svom krajnjem ispunjenju. Za ljude je pojava takve prilike srećan i veoma dobar znak; za sve one koji od Boga čekaju spasenje, ovo je važna i radosna vest. Kad započne s novom etapom Svog dela, Bog pred Sobom ima novi početak, a u trenutku kad se to novo delo i taj novi početak predstave ljudima, njihov je ishod već određen i ostvaren, tako da Bog već vidi efekte i plodove te etape Svog dela. U isto vreme, Bog oseća zadovoljstvo postignutim efektima, a Njegovo je srce, naravno, ispunjeno srećom. Bog se tada oseća sigurnim, jer je Svojim očima već video i odabrao ljude koje traži, a ujedno je i zadobio tu grupu ljudi, koji su u stanju da Njegovom delu donesu uspeh, a Njemu zadovoljstvo. On tada Svoje brige ostavlja po strani i neizmerno je srećan. Drugim rečima, kad se telo Božje osposobi da među ljudima preduzme novo delo, kad počne nesmetano da izvršava delo koje mora da obavi i kad oseti da je sve dobro obavljeno, za Njega se kraj već tada nazire. Zbog toga je On zadovoljan i Njegovo je srce ispunjeno srećom. Kako Bog izražava tu Svoju sreću? Možete li zamisliti kakav bi mogao da bude odgovor? Da li bi On mogao da zaplače? Može li Bog da plače? Može li da pljesne rukama? Može li Bog da zaigra? Može li od sreće da zapeva? Ako može, koju bi pesmu On zapevao? Bog bi, naravno, mogao da otpeva neku prelepu i dirljivu pesmu, pesmu kojom bi izrazio svu radost i sreću koju oseća u srcu. Mogao bi da je otpeva ljudima, Sâmom Sebi i svemu postojećem. Božja sreća se može izraziti na bilo koji način – sve je to normalno, jer Bog može i da se raduje i da tuguje, a Svoja osećanja može da izrazi na razne načine. To je Njegovo pravo i ništa ne može biti normalnije i ispravnije od toga. Ljudi o tome ne treba ništa drugo da misle. Ne bi trebalo da na Bogu isprobavaš „bacanje čini koje stežu obruč oko glave“^[a], tako što ćeš Mu govoriti da ne treba da radi ovo ili ono, da ne treba da se ponaša ovako ili onako, te da Mu na taj način ograničavaš sreću ili ma koje drugo osećanje. U ljudskim srcima, Bog ne može da bude srećan, ne sme da prolije suzu, ne sme da zaplače – On, po njima, ne sme da izražava nikakve emocije. Verujem da, nakon razgovora koje smo vodili na ova dva zbora, Boga više nećete posmatrati na ovaj način i da ćete Mu dozvoliti malo slobode i opuštanja. To je veoma dobra stvar. Ako ubuduće budete bili u stanju da, kad čujete da je tužan, zaista osetite Njegovu tugu, i ako budete mogli da zaista osetite Njegovu sreću kad čujete da je srećan, tada ćete barem moći da jasno spoznate i da razumete šta Ga čini srećnim, a šta Ga rastužuje. Kad budeš bio u stanju da tuguješ zato što je On tužan i da se raduješ Njegovoj sreći, tada će On u potpunosti zadobiti tvoje srce, a između tebe i Njega neće više biti nikakvih prepreka. Nećeš više pokušavati da Boga sputavaš ljudskim maštarijama, predstavama i znanjem. Tada će Bog u tvom srcu postati živ i upečatljiv. On će tada postati Bog tvog života i Gospodar svega što ima veze s tobom. Imate li takvih težnji? Jeste li uvereni da možete to da postignete?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“

a. „Bacanje čini koje stežu obruč oko glave“ koristio je monah po imenu Tang Sanzang, u kineskom romanu „Putovanje na Zapad“. On je takve čini bacao da bi kontrolisao Sun Vukonga, tako što bi mu oko glave stezao metalni obruč i trenutno mu zadavao glavobolje, držeći ga na taj način pod kontrolom. Kasnije je to postala metafora za sredstvo kojim se neka osoba svezuje.