Matej 18:12-14 Šta mislite? Ako neki čovek ima stotinu ovaca, a jedna od njih zaluta, neće li on ostaviti onih devedeset devet u brdima i poći da traži onu jednu koja je zalutala? I ako se desi da je nađe, zaista vam kažem, on će se zbog nje radovati više nego zbog onih devedeset devet koje nisu zalutale. Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.

Kakav osećaj u ljudima budi ovaj odlomak, koji je po formi jedna parabola? Ovde upotrebljeni način izražavanja – parabola – predstavlja stilsku figuru ljudskog jezika koja, kao takva, spada u domen ljudskog znanja. Da je Bog nešto slično izgovorio u Dobu zakona, ljudi bi osetili da takve reči nisu sasvim u skladu s Božjim identitetom, ali kada je Sin čovečji preneo te reči u Dobu blagodati, one su ljudima zvučale utešno, toplo i prisno. Nakon što se ovaplotio i pred ljudima pojavio u liku čoveka, Bog je ovu sasvim prikladnu parabolu, koja je potekla iz Njegove vlastite ljudskosti, upotrebio zato da bi njome izrazio glas Svoga srca. Taj je glas predstavljao vlastiti Božji glas i delo koje je On želeo da obavi u tom dobu. On je ujedno predstavljao i Božji stav prema ljudima u Dobu blagodati. Gledano iz perspektive Njegovog odnosa prema ljudima, On je svakog čoveka uporedio sa ovcom. Ako bi neka od ovaca zalutala, On bi učinio sve što je potrebno da je pronađe. Ovo je u to vreme, dok je Bog boravio u telu, predstavljalo načelo Njegovog delovanja među ljudima. Bog je ovu parabolu upotrebio da bi njome opisao Svoju odlučnost i stav tokom obavljanja tog dela. Božje ovaploćenje imalo je sledeću prednost: zahvaljujući njemu, mogao je da upotrebi ljudsko znanje i jezik da bi s njima razgovarao i izražavao Svoje želje. On je čoveku objašnjavao, odnosno „prevodio“ Svoj sveobuhvatan, božanski jezik, koji su ljudi teškom mukom pokušavali da razumeju ljudskim jezikom i na ljudski način. To je ljudima pomoglo da razumeju Njegove namere i da saznaju šta On želi da uradi. Zahvaljujući tome, On je ujedno mogao da s ljudima razgovara iz perspektive čoveka, koristeći ljudski jezik, i da s njima komunicira na način koji im je bio razumljiv. Mogao je čak da govori i da radi koristeći ljudski jezik i znanje, kako bi ljudi mogli da osete Njegovu dobrotu i bliskost, i da vide Njegovo srce. Šta iz toga zaključujete? Ima li u Božjim rečima i delima ikakve zabrane? Sa čovekove tačke gledišta, ne postoji način na koji bi Bog mogao upotrebiti ljudsko znanje, jezik ili način govora da bi govorio o onome što je Sâm Bog hteo da kaže, o delu koje je želeo da obavi ili da bi izrazio Svoje namere. Takvo je razmišljanje, međutim, sasvim pogrešno. Bog je ovakve parabole koristio zato da bi ljudi mogli da osete Njegovu verodostojnost i iskrenost, te da sagledaju Njegov odnos prema ljudima u tom vremenskom periodu. Ova parabola je ljude, koji su dugo živeli po slovu zakona, trgla iz sna i ujedno nadahnula brojna pokoljenja onih koji su živeli u Dobu blagodati. Čitajući odlomak ove parabole, ljudi spoznaju Božju iskrenost u spasavanju čovečanstva i razumeju težinu i značaj koje Bog u Svom srcu pridaje ljudima.

Razmotrimo malo podrobnije poslednju rečenicu iz navedenog odlomka: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Da li je ove reči Gospod Isus lično izgovorio, ili su to bile reči Oca, koji je na nebesima? To su, na prvi pogled, bile reči Gospoda Isusa, ali budući da Njegova namera predstavlja nameru Sâmog Boga, On je rekao: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih.“ Ljudi su u to doba jedino Oca na nebesima priznavali kao Boga, te su stoga smatrali da je ova osoba, koju su svojim očima gledali, samo Njegov poslanik i da ona ne može predstavljati Oca na nebu. Zato je Gospod Isus, na kraju ove parabole, morao da doda tu rečenicu kako bi ljudi zaista osetili Božju nameru prema ljudskom rodu, kao i verodostojnost i tačnost Njegovih reči. Iako je tu rečenicu bilo jednostavno izgovoriti, to je učinjeno s pažnjom i ljubavlju, čime se otkrivala poniznost i skrivenost Gospoda Isusa. Bez obzira na to da li se ovaplotio ili je delovao u duhovnom carstvu, Bog je najbolje poznavao ljudsko srce i najbolje razumeo šta je ljudima potrebno, znao je šta ljude brine, a šta ih zbunjuje, i zato je dodao ovu rečenicu. Tom je rečenicom naglašen jedan skriveni problem ljudskog roda: ljudi su, naime, bili sumnjičavi prema rečima Sina čovečjeg, te je stoga Gospod Isus morao da doda: „Tako ni Otac vaš koji je na nebesima nema nameru da propadne ni jedan od ovih malih“, jer su samo na toj pretpostavci Njegove reči mogle uroditi plodom, privoleti ljude da poveruju u njihovu tačnost i uvećati svoj kredibilitet. To pokazuje da je Bog, nakon što je postao običan Sin čovečji, imao veoma neugodan odnos sa ljudima, kao i da se Sin čovečji našao u krajnje neugodnoj situaciji. To ujedno pokazuje i koliko je u to vreme status Gospoda Isusa imao malo značaja među ljudima. Izgovorivši te reči, On je ljudima zapravo hteo da kaže sledeće: uveravam vas da ove reči ne predstavljaju nešto što Meni lično leži na srcu, već nameru Boga koji je u vašim srcima. Zar ovo nije ironično, sa ljudskog stanovišta? Iako je, naime, Svojim ovaploćenjem stekao mnoge prednosti koje su Mu lično nedostajale, Bog je morao da izdrži ljudske sumnje i odbacivanje, kao i njihovu obamrlost i tupost. Moglo bi se reći da je delovanje Sina čovečjeg bilo proces tokom kojeg je On stalno doživljavao da ga ljudi odbacuju i da se nadmeću s Njim. Štaviše, bio je to proces tokom kojeg je On neprekidno radio na pridobijanju poverenja ljudi i njihovom osvajanju posredstvom onoga što On ima i što jeste, posredstvom vlastite suštine. Ovde se nije toliko radilo o ratu na terenu između ovaploćenog Boga i Sotone, već više o tome da je Bog postao običan čovek i otpočeo borbu zajedno sa onima koji Ga slede, a u toj je borbi Sin čovečiji Svoje delo dovršio poniznošću, onim što ima i što jeste, kao i Svojom ljubavlju i mudrošću. Zadobio je ljude koje je želeo, osvojio identitet i status koji je zaslužio i „vratio“ se na Svoj presto.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“