Razmotrimo sada poslednju rečenicu iz navedenog odlomka: „Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote.“ Ima li ova rečenica i svoju praktičnu stranu? Možete li uočiti njenu praktičnu stranu? Ako svaka reč koju Bog izgovori dolazi iz Njegovog srca, zašto je On ovo kazao? Kako vi to razumete? Iako vi sada možda i razumete njeno značenje, u vreme kad je ta rečenica izgovorena nije bilo mnogo onih koji su mogli da je razumeju, budući da je čovečanstvo tek bilo izašlo iz Doba zakona. Njima je bilo veoma teško da se odreknu praznovanja Šabata, a da i ne pominjemo koliko im je bilo teško da shvate šta je Šabat zapravo.

Rečenicom „Sin Čovečiji je Gospodar subote“ ljudima se saopštava da ništa od onog što ima veze s Bogom nije materijalne prirode; naime, iako Bog može da podmiri sve tvoje materijalne potrebe, može li zadovoljstvo zbog podmirenja tih potreba da zameni tvoje traganje za istinom? To, očigledno, nije moguće! Božja narav i sve ono što On ima i što jeste, o čemu smo u zajedništvu već govorili, predstavljaju istinu. Njena se vrednost ne može meriti ni sa čim što je materijalno, ma koliko ono bilo vredno, niti se njena vrednost može izraziti u novcu, budući da ta istina nije materijalna, već opskrbljuje potrebe srca svakog čoveka. Svakoj osobi bi ove neopipljive istine trebalo da budu vrednije od ma koje materijalne stvari koju ti možda ceniš, zar ne? Nad ovom izjavom bi trebalo da se malo duže zamislite. Poenta ovoga što sam rekao jeste da ono što Bog ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Bogom, za svakog pojedinca predstavljaju najvažnije stvari, koje se ne mogu zameniti ničim materijalnim. Daću ti jedan primer: kad si gladan, treba ti hrana. Ta hrana može biti manje-više dobra ili manje-više neprivlačna, ali ukoliko te je zasitila, onaj neprijatni osećaj gladi neće te više mučiti – on će iščeznuti. Možeš mirno da sediš, a telo će ti se odmarati. Ljudska se glad može utoliti hranom, ali kako da se rešiš praznine u svom srcu kad osetiš da ne razumeš Boga, uprkos tome što Ga slediš? Može li se ta praznina ispuniti hranom? Isto tako, kad slediš Boga ali ne razumeš Njegove namere, čime možeš da nadoknadiš tu glad u svom srcu? Dok kroz Boga doživljavaš spasenje i dok težiš promeni svoje naravi, zar se nećeš osećati krajnje nelagodno ukoliko ne razumeš Njegove namere, ako ne znaš šta je istina i ako ne razumeš Božju narav? Zar u svom srcu nećeš osećati užasnu glad i žeđ? Zar ti ta osećanja neće onemogućiti da u srcu osetiš spokoj? Kako, dakle, da namiriš glad u svom srcu – ima li načina da tu glad utoliš? Neki odu u kupovinu, drugi traže prijatelje kojima bi se poverili, neki se prepuštaju dužem spavanju, dok drugi čitaju više Božjih reči, ili pak vrednije rade i ulažu više truda kako bi izvršili svoju dužnost. Mogu li te stvari rešiti tvoje stvarne poteškoće? Svi vi u potpunosti razumete ovakve uobičajene postupke. Šta ti je najpotrebnije u trenucima kad se osećaš nemoćno, kad imaš snažnu želju da od Boga dobiješ prosvećenje koje će ti omogućiti da spoznaš stvarnost istine i Njegove namere? Ono što ti je tada potrebno nije obilan obrok, niti pregršt ljubaznih reči, a kamoli nekakva trenutna uteha ili puteno zadovoljstvo – ono što ti je potrebno jeste da ti Bog neposredno i jasno kaže šta i kako treba da radiš, da ti jasno saopšti šta je istina. Nakon što to budeš razumeo, pa čak i ako pritom stekneš tek minimalno razumevanje, zar ti zbog toga srce neće biti zadovoljnije nego da si pojeo neki obilan obrok? A kad ti je srce zadovoljno, zar ti neće onda i srce i čitavo biće uistinu otpočinuti? Da li sada, posredstvom ove analogije i analize, shvatate zbog čega sam hteo da s vama podelim rečenicu „Sin Čovečiji je Gospodar subote“? Njeno značenje se ogleda u tome da je ono što dolazi od Boga, ono što On ima i što jeste, kao i sve drugo u vezi s Njim, uzvišenije od ma koje druge stvari, uključujući stvari i osobe koje si nekad smatrao najvrednijima. To znači da osoba koja nije u stanju da zadobije reči iz usta Božjih ili koja ne razume Njegove namere, ne može zadobiti počinak. Na osnovu vaših budućih iskustava, razumećete zbog čega sam želeo da s vama danas podelim ovaj odlomak – on je veoma važan. Sve što Bog čini jeste istina i život. Istina je nešto čega ljudi ne smeju biti lišeni u svom životu i bez čega ne mogu živeti; takođe bi se moglo reći da je istina najuzvišenija stvar. Iako ne možeš da je vidiš ni da je dodirneš, njena se važnost za tebe ne može zanemariti; istina je jedina stvar koja tvom srcu može doneti počinak.

Da li je vaše razumevanje istine sastavni deo stanja u kojima se nalazite? U stvarnom životu, najpre moraš da razmisliš o tome koje se istine odnose na ljude, događaje i stvari sa kojima si se susretao; među tim istinama možeš pronaći Božje namere i s Njegovim namerama povezati ono sa čime si se susretao. Ako ne znaš koji se aspekti istine odnose na stvari sa kojima si se susretao, već umesto toga neposredno krećeš u potragu za Božjim namerama, takvim slepim pristupom nećeš moći da ostvariš željene rezultate. Ako želiš da tragaš za istinom i da razumeš Božje namere, najpre treba da sagledaš kakve su te stvari zadesile, s kojim aspektima istine su te stvari povezane, te da u Božjoj reči potražiš konkretnu istinu koja se odnosi na ono što si doživeo. Zatim u toj istini treba da potražiš put praktičnog delovanja koji je dobar za tebe; na taj ćeš način moći indirektno da razumeš Božje namere. Traganje za istinom i njeno sprovođenje u delo ne sastoje se u mehaničkoj primeni neke doktrine ili korišćenju nekakve formule. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sâm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi. Osim spoznavanja onoga što Bog ima i što jeste i razumevanja Njegove naravi iz Njegove reči, ono što je najvažnije jeste potreba da se do tog razumevanja dođe kroz praktično iskustvo. Ako se čovek udalji od stvarnog života da bi spoznao Boga, on to neće moći da postigne. Čak i ako postoje ljudi koji iz reči Božje mogu da steknu izvesno razumevanje, to se njihovo razumevanje svodi na teorije i reči, usled čega je ono u neskladu s onim što Sâm Bog zaista jeste.

Sve ovo o čemu sada govorimo, u celosti spada u okvir priča zabeleženih u Bibliji. Kroz te priče i kroz detaljnu analizu stvari koje su se desile, ljudi mogu da razumeju Božju narav, kao i Njegov izraz onoga što On ima i što jeste, a što im omogućava da svaki Njegov aspekt upoznaju šire, dublje, sveobuhvatnije i temeljnije. Da li je, dakle, svaki aspekt Boga moguće spoznati jedino kroz ove priče? Ne, to nije jedini način! Jer, ono što Bog govori i celokupno delo koje obavlja u Dobu carstva pomažu ljudima da bolje i potpunije upoznaju Njegovu narav. Pa ipak, smatram da je Božju narav i ono što On ima i što jeste lakše upoznati kroz neke primere i priče zabeležene u Bibliji, koje su ljudima dobro poznate. Ako bih vam Božje reči suda i grdnje, kao i istine koje On danas izražava, objašnjavao reč po reč i pomogao vam da Ga na ovaj način upoznate, vama bi to bilo isuviše naporno i dosadno, a nekima bi se čak učinilo da su Božje reči puke formule. Ali ako ljudima pokušam da pomognem da Božju narav upoznaju na primerima tih biblijskih priča, neće im biti dosadno. Moglo bi se reći da sam, kroz objašnjenje navedenih primera, detalje onoga što se u to vreme nalazilo u Božjem srcu – Njegovu narav i osećanja, Njegove misli i ideje – ljudima saopštio služeći se ljudskim jezikom, a cilj svega toga bio je da ljudima omogućim da to cene, kao i da osete da ono što Bog ima i što jeste nije samo formula. To nije legenda, niti nešto što ljudi nisu u stanju da vide ili da dodirnu. To je nešto što uistinu postoji, nešto što ljudi mogu da osete i da cene. To je krajnji cilj. Moglo bi se reći da su ljudi koji žive u ovom dobu blagosloveni. Da bi šire razumeli prethodno Božje delo, oni mogu da se oslone na biblijske priče; ljudi Njegovu narav mogu da vide kroz delo koje je obavio; Božje namere prema ljudima, kao i konkretne manifestacije Njegove svetosti i Njegove brige za ljude, mogu razumeti kroz ove naravi koje je izrazio, te na taj način detaljnije i dublje spoznati Božju narav. Verujem da sada svi možete to da osetite!

U okviru dela koje je Gospod Isus obavio u Dobu blagodati, možeš sagledati još jedan aspekt onoga što Bog ima i što jeste. Taj je aspekt bio izražen Njegovim ovaploćenjem, a ljudi su to mogli da vide i da cene zahvaljujući Njegovoj ljudskosti. U Sinu čovečjem, ljudi su videli kako ovaploćeni Bog proživljava vlastitu ljudskost i videli su Njegovo božanstvo izraženo posredstvom tela. Te dve vrste izražavanja omogućile su ljudima da vide praktičnog Boga i da formiraju drukčiji koncept Boga. Međutim, u periodu između stvaranja sveta i završetka Doba zakona, odnosno, u periodu pre Doba blagodati, jedini aspekti Boga koje su ljudi mogli da vide, čuju i dožive bili su Njegovo božanstvo, ono što je uradio i izgovorio u oblasti nematerijalnog, kao i ono što je Bog izrazio iz Svoje stvarne ličnosti, a što se nije moglo videti ni dodirnuti. Zbog toga se ljudima često činilo da je Bog toliko uzvišen u Svojoj veličini da Mu je nemoguće prići. Bog je na ljude obično ostavljao utisak da neprestano treperi i izmiče njihovoj sposobnosti opažanja, te im se stoga čak činilo da su sve Njegove misli i ideje toliko tajanstvene i neuhvatljive da ni na koji način nisu mogli da dopru do njih, a kamoli da pokušaju da ih razumeju i da ih cene. Za ljude je sve u vezi s Bogom bilo veoma daleko, toliko daleko da to nisu mogli ni da vide, ni da dodirnu. Činilo im se da je On visoko gore, na nebu, te da uopšte i ne postoji. Ljudima je, dakle, razumevanje Božjeg srca i uma, kao i svake Njegove misli, bilo nedostižno i čak potpuno izvan njihovog domašaja. Iako je Bog u Dobu zakona obavio neka konkretna dela i ujedno izgovorio neke konkretne reči i izrazio konkretne aspekte Svoje naravi, kako bi ljudima omogućio da shvate i usvoje izvesna stvarna znanja o Njemu, svi ti izrazi onoga što Bog ima i što jeste ipak su poticali iz domena nematerijalnog, a sve ono što su ljudi razumeli i što su znali još uvek se odnosilo samo na božanski aspekt onoga što On ima i što jeste. Iz tog izraza onoga što On ima i što jeste ljudi nisu mogli da izvuku neki konkretan koncept, te je stoga njihov utisak o Bogu i dalje bio zaglavljen unutar „duhovnog tela kojem je teško prići i koje stalno treperi i izmiče njihovom opažanju“. Pošto se Bog pred ljudima nije pojavljivao koristeći konkretan predmet ili lik iz materijalnog sveta, oni i dalje nisu bili u stanju da Ga definišu ljudskim jezikom. U svom srcu i svojoj glavi, ljudi su oduvek želeli da svojim jezikom definišu standard za Boga, da Ga učine opipljivim i da ga humanizuju, da, na primer, definišu koliko je visok, koliko je velik, kako izgleda, šta Mu se tačno dopada i kakva Mu je ličnost. Bog je, zapravo, u svom srcu znao da ljudi razmišljaju upravo na taj način. Savršeno jasno je poznavao potrebe ljudi i, naravno, znao je šta treba da uradi, tako da je, u Dobu blagodati, Svoje delo obavljao na drugačiji način. Taj novi način bio je istovremeno i božanski i humanizovan. U periodu dok je Gospod Isus obavljao Svoje delo, ljudi su mogli da vide da Bog u Sebi ima mnogo toga ljudskog. On je, primera radi, znao da igra, prisustvovao je venčanjima, mogao je da ima bliske odnose s ljudima, da razgovara s njima i da raspravlja o mnogim stvarima. Pored toga, Gospod Isus je takođe izvršio mnoga dela koja su predstavljala Njegovo božanstvo, a sve je to, naravno, bilo izraz i otkrovenje Božje naravi. Tokom tog perioda, dok se Njegovo božanstvo realizovalo u običnom telu i na način koji su ljudi mogli da vide i da dodirnu, ljudima se više nije činilo da On treperi na granici percepcije i da ne mogu da Mu se približe. Naprotiv, kroz svaki pokret, svaku reč i svako delo Sina čovečjeg, oni su mogli da dokuče Božje namere i da razumeju Njegovo božanstvo. Ovaploćeni Sin čovečji je kroz Svoju čovečnost izražavao Svoje božanstvo i ljudima saopštavao Božje namere. A izražavajući Božje namere i narav, On je ljudima ujedno razotkrio Boga koji se ne može videti ni dodirnuti i koji obitava u duhovnom carstvu. Ono što su ljudi videli bio je Sâm Bog u opipljivom obliku, sazdanom od krvi i mesa. Na taj je način ovaploćeni Sin čovečji konkretizovao i humanizovao stvari poput identiteta Sâmog Boga, Božjeg statusa, Njegovog lika i naravi, kao i svega onoga što Bog ima i što jeste. Uprkos tome što je spoljašnji izgled Sina čovečjeg bio donekle ograničen u odnosu na Božji lik, Njegovom suštinom i onim što On ima i što jeste mogli su u potpunosti da budu predstavljeni identitet i status Sâmog Boga – postojale su tek neznatne razlike u načinu izražavanja. Ne možemo, dakle, poreći da je Sin čovečji predstavljao identitet i status Sâmog Boga, kako u pogledu Njegove ljudskosti, tako i u pogledu Njegovog božanstva. Za to vreme, međutim, Bog je delovao kroz telo, govorio je iz perspektive telesnog i pred ljudima stajao služeći se identitetom i statusom Sina čovečjeg, što im je dalo priliku da se susretnu sa praktičnim rečima Božjim i s Njegovim delom među ljudima, te da ih lično dožive. Ovo je ljudima ujedno pružilo uvid u Njegovo božanstvo i veličinu usred Njegove poniznosti, kao i preliminarno razumevanje i definiciju Božje autentičnosti i praktičnosti. Mada su se delo koje je obavio Gospod Isus, Njegov način rada i perspektiva iz koje je govorio, razlikovali od ličnosti stvarnog Boga u duhovnom carstvu, ne može se poreći da je sve u vezi sa Isusom zaista predstavljalo Sâmog Boga, kojeg ljudi nikada pre toga nisu videli! Drugim rečima, ma u kom obliku da se Bog pojavljuje, ma iz koje perspektive da govori i ma u kom liku da se suočava s ljudima, Bog ne predstavlja ništa drugo do Sâmog Sebe. On ne može predstavljati nijedno ljudsko biće, niti bilo kojeg pripadnika iskvarenog čovečanstva. Bog je Sâm Bog, i to se ne može poreći.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“