1. Isus kida klasje žita i jede zrnevlje na Šabat

Matej 12:1 Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.

2. Sin čovečji je Gospod Šabata

Matej 12:6-8 A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu“, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote.

Zadržimo se najpre na sledećem pasusu: „Tih dana je Isus prolazio kroz žitna polja. Bila je subota. Njegovi učenici su bili gladni, pa su počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje.“

Zašto sam odabrao baš ovaj odlomak? Kakve on ima veze s Božjom naravi? Prvo što u ovom tekstu zapažamo jeste da se to zbilo na Šabat, ali je Gospod Isus uprkos tome izašao i poveo Svoje učenike kroz žitna polja. Još je više ukazivalo na „izdajstvo“ to što su čak „počeli da trgaju klasje i da jedu zrnevlje“. U Doba zakona, Bog Jahve je bio zakonom propisao da ljudi na Šabat ne mogu po volji izlaziti, niti učestvovati u slobodnim aktivnostima – bilo je mnogo toga što se nije smelo raditi na Šabat. Stoga je ovakav postupak Gospoda Isusa zbunjivao one koji su dugo živeli po tom zakonu, te su oni taj postupak čak i kritikovali. Za sada ćemo njihovu zbunjenost i način na koji su razgovarali o tom Isusovom postupku ostaviti po strani, i najpre razmotriti zašto je Gospod Isus odlučio da to učini baš na Šabat, od svih dana, i šta je time hteo da saopšti ljudima koji su živeli u skladu sa zakonom. To je veza između ovog odlomka i Božje naravi o kojoj želim da govorim.

Kad je Gospod Isus došao, Svoje praktične postupke je koristio da bi ljudima stavio do znanja da je Bog napustio Doba zakona i da je započeo novo delo, kao i da to novo delo ne zahteva da se poštuje Šabat. Božji izlazak iz okvira Šabata bio je tek nagoveštaj Njegovog novog dela; stvarno i veliko delo tek je predstojalo. Kada je Gospod Isus započeo Svoje delo, iza Sebe je već bio ostavio „okove“ Doba zakona, te prekršio propise i načela tog doba. Nije u Njemu bilo ni traga od ičega što bi imalo veze sa zakonom; On je taj zakon potpuno odbacio i više ga se nije pridržavao, niti je od ljudi zahtevao da ga se pridržavaju. Iz ovoga, dakle, vidiš da je Gospod Isus na Šabat prošao kroz žitna polja i da se Gospod nije odmarao; umesto da se odmara, bio je napolju i radio. Taj Njegov postupak predstavljao je šok za predstave tadašnjih ljudi i pokazao im je da se On više ne pridržava tog zakona, da je izašao izvan okvira Šabata i pojavio se pred ljudima i među ljudima u novom liku i s novim načinom delovanja. Takvim je postupkom saopštio ljudima da je sa Sobom doneo novo delo, delo koje je otpočelo izlaskom iz okvira zakona i napuštanjem praznovanja Šabata. U obavljanju Svog novog dela, Bog se više nije držao prošlosti i nije više brinuo o propisima iz Doba zakona. Na Njega nije uticalo ni Njegovo vlastito delo iz prethodnog doba, tako da je na Šabat radio kao i svakog drugog dana, a kad su Njegovi učenici na Šabat ogladneli, mogli su slobodno da jedu zrnevlje žita. To je u Božjim očima bilo sasvim normalno. Bogu je dozvoljeno da, za glavninu novog dela koje želi da obavi i za nove reči koje želi da izrekne, primeni novi početak. Kad god započne nešto novo, On Svoje prethodno delo niti pominje, niti nastavlja da ga izvršava. Budući da se Bog, tokom obavljanja Svog dela, pridržava vlastitih načela, kad poželi da započne novo delo, On tada ujedno želi da ljude uvede u novu etapu Svog dela, a Njegovo delo upravo tada ulazi u višu fazu. Ako ljudi nastave da se ponašaju prema starim izrekama i propisima i žele da ih se i dalje pridržavaju, On to neće upamtiti, niti odobriti. To je zato što je On već doneo novo delo i zakoračio u novu etapu Svog dela. Kad započne novo delo, On se pred ljudima pojavljuje u potpuno novom liku, iz potpuno novog ugla i na potpuno novi način, kako bi ljudi mogli da vide različite aspekte Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je jedan od ciljeva Njegovog novog dela. Bog se ne drži starih stvari, niti ide utabanim putem; dok radi i govori, On ne insistira toliko na zabranama, kao što ljudi to zamišljaju. Kod Boga je sve slobodno i dobrovoljno, nema nikakvih zabrana ni ograničenja – to što On ljudima donosi jesu sloboda i oslobađanje. On je živi Bog, Bog koji uistinu i stvarno postoji. On nije ni lutka ni glinena figurica, i potpuno se razlikuje od idola koje ljudi opslužuju u svetilištima. On je živ i pun energije, a ono što Njegove reči i dela ljudima donose u celosti se sastoji od života i svetlosti, od slobode i oslobađanja, jer On u Svojim rukama drži istinu, život i put – ničim nije sputan niti u jednom Svom delu. Ma šta da ljudi govore i ma kako da vide ili procenjuju Njegovo novo delo, On će Svoj posao nastaviti da obavlja bez ikakve zadrške. Neće brinuti ni za čije predstave, niti za upiranja prstom u vezi s Njegovim delom i rečima, pa čak ni za snažno protivljenje i otpor ljudi prema Njegovom novom delu. Nijedno od stvorenih bića ne može da koristi ljudski razum, kao ni da uz pomoć ljudske mašte, znanja ili morala izmeri ili definiše ono što Bog radi, niti da diskredituje, naruši ili sabotira Njegovo delo. U Njegovom delu i u onome što On čini nema nikakvih zabrana; nijedan čovek, događaj ni stvar ne mogu ograničiti Njegovo delo, niti ga mogu narušiti bilo kakve neprijateljske sile. Što se Njegovog novog dela tiče, On je Car koji uvek pobeđuje, a sve neprijateljske sile, sve jeresi i zablude čovečanstva ostaju zgažene pod Njegovim stopama. Ma koju novu etapu Svog dela da izvršava, ona će se sasvim sigurno razvijati i širiti među ljudima, i nesmetano će se odvijati u čitavoj vaseljeni, sve dok Njegovo veličanstveno delo ne bude privedeno kraju. U tome je Božja svemogućnost i mudrost, Njegov autoritet i Njegova sila. Stoga je Gospod Isus mogao otvoreno da izađe i da radi na Šabat, jer u Njegovom srcu nije bilo ni pravila, niti ikakvog znanja ili učenja koje bi poticalo od ljudi. Ono što je imao bilo je novo Božje delo i Božji put. Njegovo je delo bilo put ka oslobođenju ljudskog roda, put ka oslobađanju ljudi, kako bi mogli da egzistiraju u svetlosti i da žive. Sa druge strane, ljudi koji se klanjaju idolima i lažnim bogovima svaki dan svog života provode u okovima Sotone, sputani svakojakim pravilima i tabuima – danas je zabranjeno jedno, sutra nešto drugo – u njihovim životima nema slobode. Oni su nalik okovanom roblju i žive životom u kojem nema ni trunke radosti. Šta se ovde podrazumeva pod „zabranom“? Ona predstavlja ograničenja, okove i zlo. Čim se čovek pokloni nekom idolu, on se na taj način klanja lažnom bogu, zlom duhu. Zabrana se javlja paralelno sa učešćem u takvim aktivnostima. Ne smete jesti ovo ili ono, danas ne smete izlaziti iz kuće, sutra ne smete da kuvate, prekosutra je zabranjeno seliti se u novu kuću, a venčanja i sahrane, pa čak i rođenje deteta, dozvoljeni su samo u određene dane. Kako se to zove? To se zove zabrana; ona ljude ograničava i predstavlja okove kojima Sotona i zli duhovi ljude kontrolišu i sputavaju im i srce i telo. Ima li kod Boga takvih zabrana? Kad govoriš o svetosti Božjoj, najpre treba da pomisliš na ovo: kod Boga ne postoje nikakve zabrane. On se u Svojim rečima i Svom delu pridržava načela, ali kod Njega nema zabrana, jer je Sâm Bog istina, put i život.

Razmotrimo sada sledeći odlomak iz svetih spisa: „A ja vam kažem da se ovde zbiva nešto važnije od hrama. Kada biste znali šta znači: ’Milosrđe hoću, a ne žrtvu’, ne biste osudili nevine. Jer, Sin Čovečiji je Gospodar subote“ (Matej 12:6-8). Na šta se ovde odnosi reč „hram“? Prosto rečeno, ona se odnosi na veličanstvenu, visoku građevinu, koja je u Dobu zakona predstavljala mesto na kojem su se sveštenici okupljali da bi se klanjali Bogu. A kad je Gospod Isus rekao „da se ovde zbiva nešto važnije od hrama“, na koga se reč „nešto“ odnosila? Očigledno je da se „nešto“ odnosi na ovaploćenog Gospoda Isusa, jer samo je On bio uzvišeniji od hrama. Šta je tim rečima saopštio ljudima? Rekao im je da izađu iz hrama – Bog je, naime, već bio napustio hram i nije više delovao u njemu, te je stoga bilo potrebno da ljudi Božje stope potraže izvan hrama i da Njegove korake slede u Njegovom novom delu. Kada je Gospod Isus to rekao, Njegove su se reči zasnivale na premisi da su ljudi, prema slovu zakona, na hram gledali kao na nešto što je veće od Sâmog Boga. Drugim rečima, ljudi su se, umesto Bogu, klanjali hramu, pa ih je Gospod Isus upozorio da ne obožavaju idole, već da se umesto toga klanjaju Bogu, jer On vrhuje nad tim. Stoga je rekao: „Milosrđe hoću, a ne žrtvu.“ Očito je da, u očima Gospoda Isusa, većina ljudi koji su živeli po slovu zakona nije više obožavala Jahvea, već je samo slepo obavljala obrede žrtvovanja, što je Gospod Isus označio kao obožavanje idola. Ovi idolopoklonici su hram smatrali nečim što je veće i uzvišenije od Boga. U njihovim je srcima postojao jedino hram, a ne Bog, a ako bi izgubili hram, oni bi time izgubili i svoje prebivalište. Kad ne bi bilo hrama, ne bi imali gde da se klanjaju i ne bi mogli da prinose žrtve. Ovo njihovo tobožnje „prebivalište“ bilo je mesto na kojem su se pretvarali da obožavaju Boga Jahvea, kako bi ostali u hramu i nastavili da se bave svojim poslovima. Njihovo takozvano „žrtvovanje“ bilo je tek sklapanje vlastitih sramnih pogodbi, a sve pod maskom vršenja službe u hramu. Upravo su iz tog razloga ljudi u to vreme na hram gledali kao na nešto što je veće od Boga. Gospod Isus je ove reči izgovorio kao upozorenje ljudima, jer su hram koristili kao paravan, a žrtve kao pokriće za varanje i ljudi i Boga. Ako Isusove reči primenite na sadašnjost, one će i dalje biti podjednako validne i relevantne. Iako ljudi danas doživljavaju drugačije Božje delo u odnosu na ono koje su doživeli ljudi iz Doba zakona, priroda-suština tih Božjih dela ostala je nepromenjena. U kontekstu današnjeg dela, ljudi će i dalje činiti iste one stvari koje su iskazane rečima: „hram je veći od Boga“. Primera radi, na izvršavanje dužnosti ljudi gledaju kao na svoj posao; svedočenje Bogu i borbu protiv velike crvene aždaje posmatraju kao politički pokret za odbranu ljudskih prava, demokratiju i slobodu; svoju dužnost pretvaraju u sredstvo kojim će od svojih veština napraviti karijeru, dok strah od Boga i izbegavanje zla tretiraju samo kao delove verske doktrine koju treba poštovati, i tako dalje. Nisu li takva ponašanja u suštini identična onima koja se ogledaju u stavu „hram je veći od Boga“? Jedina razlika je u tome što su ljudi, pre dve hiljade godina, svoje poslove obavljali u hramu načinjenom od cigala, dok ih danas obavljaju u hramovima koji se ne mogu opipati prstima. Ljudi koji cene pravila gledaju na njih kao na nešto što je veće od Boga, oni koji vole status smatraju da je status veći od Boga, oni koji vole karijeru smatraju da je ona veća od Boga, i tako redom – a sve Me to navodi na sledeću tvrdnju: „Ljudi svojim rečima hvale Boga kao nešto najveće, ali je u njihovim očima zapravo sve drugo veće od Boga.“ To je zato što se ljudi, čim se na putu kojim slede Boga nađu u prilici da pokažu vlastiti talenat ili da se pozabave svojim poslovima i karijerom, momentalno udaljavaju od Boga i u celosti se posvećuju svojoj voljenoj karijeri. A što se tiče Božjih namera i svega onoga što im je poverio, oni su to ionako već odavno odbacili. Koja je razlika između stanja ovih ljudi i onih koji su se, pre dve hiljade godina, svojim poslovima bavili u hramu?

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“