Knjiga o Jovu 42:7-9 A kada je sve to kazao Jovu, Jahve se obrati Elifasu iz Temana: „Gnev je moj planuo i na tebe i na tvoja dva prijatelja, jer o meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili! Zato uzmite za sebe sedam junaca i sedam ovnova, pa idite Jovu, mome sluzi. Tada za sebe prinesite svespalnicu. I neka se Jov, sluga moj, pomoli za vas. Zaista, uslišiću ga i neću da vas kaznim za ludost, što niste govorili o meni tačno, kao moj sluga Jov.“ Tada Elifas iz Temana, Vildad iz Suša i Sofar iz Namata odoše i učiniše onako kako im je Jahve zapovedio. A Jahve usliši molitvu Jovovu.

Knjiga o Jovu 42:10 Jahve vrati Jovu sve što mu je oduzeo nakon što se on za svoje prijatelje pomolio. Jahve mu još vrati dvostruko od svega što je Jov ranije imao.

Knjiga o Jovu 42:12 Jahve je, na kraju, Jova blagoslovio još više nego na početku, te je Jov sada imao četrnaest hiljada ovaca, šest hiljada kamila, hiljadu pari volova i hiljadu magarica.

Knjiga o Jovu 42:17 Tako je umro Jov, star i sit života.

Bog sa uvažavanjem gleda na one koji se plaše Boga i izbegavaju zlo, dok na one koji su bezumni gleda sa visine

U Knjizi o Jovu 42:7-9, Bog kaže da je Jov Njegov sluga. To što za Jova koristi izraz „sluga“ pokazuje koliki značaj Jov ima u Njegovom srcu; iako mu nije dodelio neko cenjenije zvanje, to nema nikakvog uticaja na Jovov značaj u Božjem srcu. Ovde je, dakle, „sluga“ nadimak koji je Bog dodelio Jovu. Višestruko Božje pominjanje „Moga sluge Jova“ ukazuje na to koliko je On bio zadovoljan Jovom. Iako Bog ne kaže ništa o značenju reči „sluga“, njenu definiciju nalazimo u Božjim rečima iz sledećeg odlomka Svetog pisma. Bog se najpre obratio Elifasu iz Temana: „Gnev je moj planuo i na tebe i na tvoja dva prijatelja, jer o meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili!“ Tim je rečima Bog prvi put otvoreno saopštio ljudima da prihvata sve što je Jov rekao i uradio nakon što ga je On podvrgnuo kušnjama, i prvi put je otvoreno potvrdio tačnost i ispravnost svega što je Jov uradio i izgovorio. Bog se na Elifasa i ostale naljutio zbog njihovih pogrešnih, i apsurdnih reči, jer oni nisu bili u stanju da, poput Jova, u svojim životima vide Božju pojavu, niti da čuju reči koje je On izgovorio; Jov je imao jedno vrlo tačno znanje o Bogu, dok su oni o Njemu mogli samo slepo da nagađaju, radeći protiv Božjih namera i čineći da oseća odbojnost prema njima. Dakle, istovremeno sa prihvatanjem svega što je Jov uradio i rekao, Bog se na ostale razgnevio, jer u njima ne samo što nije mogao da vidi nikakvu stvarnu bogobojažljivost, već ni u njihovim rečima nije čuo ništa o strahu od Boga. Stoga je pred njih postavio sledeće zahteve: „Zato uzmite za sebe sedam junaca i sedam ovnova, pa idite Jovu, mome sluzi. Tada za sebe prinesite svespalnicu. I neka se Jov, sluga moj, pomoli za vas. Zaista, uslišiću ga i neću da vas kaznim za ludost.“ U ovom odlomku, Bog Elifasu i ostalima nalaže da urade nešto čime će iskupiti svoje grehe, jer su se svojom ludošću ogrešili o Boga Jahvea, te su stoga morali da prinesu žrtve paljenice kako bi ispravili svoje greške. Žrtve paljenice se često prinose Bogu, ali ono što je u vezi sa ovim žrtvama neobično jeste to što su one bile prinesene Jovu. Bog je Jova prihvatio zato što je Jov o Njemu svedočio tokom svojih kušnji. U međuvremenu, ovi Jovovi prijatelji su bili razotkriveni tokom njegovih kušnji; zbog svoje ludosti, oni su bili osuđeni od Boga, izazvali su Božji gnev i trebalo je da od Boga budu kažnjeni – tako što će žrtve paljenice prineti Jovu – nakon čega se Jov molio za njih kako bi odagnao Božju kaznu i gnev prema njima. Božja namera je bila da ih osramoti, jer se oni nisu plašili Boga, niti su se klonili zla, a uz to su i osuđivali Jovov integritet. S jedne strane, Bog im je rekao da ne prihvata njihove postupke, ali da zato Jova oberučke prihvata i raduje mu se; s druge strane, govorio im je da prihvatanje od Boga čoveka uzdiže pred Bogom, da se čovek Boga gnuša zbog svoje ludosti i da time vređa Boga, te postaje nizak i podao u Božjim očima. Sve su to definicije kojima Bog određuje ove dve vrste ljudi, to su Božji stavovi prema njima i tako bog artikuliše vrednosti i položaje tih dveju vrsta ljudi. Iako je Bog Jova nazvao Svojim slugom, u Njegovim je očima taj sluga bio voljen i stekao je autoritet da moli za druge i da im prašta greške. Taj je sluga mogao da s Bogom razgovara neposredno i da stupi direktno pred Boga, i njegov je status bio viši i časniji od statusa drugih ljudi. To je pravo značenje reči „sluga“ koju je Bog izgovorio. Ovako naročita počast je Jovu ukazana zbog straha od Boga i izbegavanja zla, a razlog zašto drugi nisu od Boga nazvani slugama jeste taj što se nisu plašili Boga niti se klonili zla. Ta dva, izrazito različita stava, predstavljaju Božje stavove prema dvama vrstama ljudi: Bog prihvata one koji se plaše Boga i klone zla i oni su u Njegovim očima dragoceni, dok oni koji su toliko bezumni da se Boga ne plaše, nisu u stanju da se klone zla i ne mogu da dobiju Božju naklonost; njih se Bog često gnuša, osuđuje ih i gleda na njih sa visine.

Bog daje Jovu autoritet

Jov se pomolio za svoje prijatelje, nakon čega se Bog, zahvaljujući tim njegovim molitvama, prema njima nije ponašao onako kako bi priličilo njihovoj ludosti – nije ih kaznio, niti preduzeo odmazdu protiv njih. Zašto je Bog tako postupio? Zato što su molitve koje je za njih uputio Božji sluga, Jov, doprle do Njegovih ušiju; Bog im je oprostio jer je prihvatio Jovove molitve. Šta, dakle, iz toga zaključujemo? Kad Bog nekoga blagosilja, On ga daruje mnogim nagradama, i to ne samo onim materijalnim: Bog mu takođe daje autoritet, daje mu pravo da se moli za druge i, kada te molitve usliši, Bog prelazi preko prestupa tih ljudi i zaboravlja ih. Upravo je takav autoritet Bog dodelio Jovu. Kroz Jovove molitve da prestane da ih osuđuje, Bog Jahve je te glupe ljude osramotio – što je, naravno, bila Njegova naročita kazna za Elifasa i ostale.

Bog je Jova još jednom blagosiljao, a Sotona ga više nikada nije optužio

Bog Jahve je, između ostalog, izgovorio i ove reči: „O meni niste – poput sluge mojega, Jova – ispravno govorili“. A šta je to Jov govorio? Radi se o Jovovim izjavama o kojima smo već govorili, kao i o drugim njegovim izjavama koje su zabeležene na mnogim stranicama starozavetne Knjige o Jovu. Na svim tim brojnim stranicama, nigde nije zabeleženo da se Jov ikada nije žalio na Boga ili sumnjao u njega. On je naprosto čekao na ishod. Upravo se u tom čekanju ogleda njegova pokornost, zahvaljujući kojoj je, pored reči koje je rekao Bogu, Jov i bio prihvaćen od Boga. Dok je Jov podnosio kušnje i stradanje, Bog je bio uz njega i, mada njegova stradanja nisu bila umanjena Božjim prisustvom, Bog je video ono što je želeo da vidi i čuo ono što je želeo da čuje. Svaki Jovov postupak i i svaka njegova reč dopirali su do očiju i ušiju Božjih; Bog ih je i čuo i video – to je činjenica. U to vreme i tokom tog perioda, Jovovo znanje o Bogu i misli o Bogu u njegovom srcu, zapravo nisu bili tako specifični kao kod današnjih ljudi, ali je Bog, u kontekstu tog vremena, ipak prepoznao sve što je Jov rekao, zato što su njegovo ponašanje i misli u njegovom srcu, kao i sve što je izrazio i otkrio, bili dovoljni da ispune Božje zahteve. Za vreme dok je bio podvrgnut kušnjama, ono što je Jov u svom srcu mislio i što je odlučio da učini pokazalo je Bogu ishod koji je za Njega bio zadovoljavajući, a nakon što je Bog prestao da ga kuša, Jov se oslobodio nedaća, njegove su kušnje nestale i nikad ga više nisu snašle. Pošto je Jov već bio podvrgnut kušnjama, te pošto se u njima čvrsto držao i potpuno porazio Sotonu, Bog je njemu dao blagoslove koje je s pravom zaslužio. Kao što je zabeleženo u Knjizi o Jovu 42:10, 12, Jova je Bog još jednom blagoslovio, i to još više nego prvi put. Tada se Sotona povukao i nije više ništa govorio niti činio i, otad pa nadalje, nije više Jovu narušavao mir, niti ga napadao, a ni Boga više nije optuživao zato što blagosilja Jova.

Drugu polovinu svog života Jov provodi okružen Božjim blagoslovima

Iako su Božji blagoslovi u to vreme bili ograničeni samo na ovce, goveda, kamile, materijalna dobra i slično, blagoslovi kojima je Bog u Svom srcu želeo da daruje Jova bili su mnogo više od toga. Da li je u to vreme zabeleženo kakva je to večna obećanja Bog želeo da podari Jovu? Blagosiljajući Jova, Bog nije spomenuo niti se dotakao njegovog kraja i, bez obzira na to kakav je značaj ili položaj Jov imao u Božjem srcu, Bog je u suštini bio veoma odmeren u Svojim blagoslovima. Bog nije najavio Jovov kraj. Šta to zapravo znači? U vreme kada je Božji plan tek trebalo da dostigne tačku proglašenja čovekovog kraja, kad je tek trebalo da uđe u završnu etapu Njegovog dela, Bog nije pominjao kraj, već je čoveka darovao samo materijalnim blagoslovima. To praktično znači da je druga polovina Jovovog života protekla usred Božjih blagoslova, što ga je učinilo drugačijim od ostalih ljudi – on je, međutim, kao i ostali ljudi, bivao sve stariji, da bi mu na kraju, kao svakoj drugoj normalnoj osobi, došao dan da se oprosti od ovog sveta. Otuda i ovaj zapis: „Tako je umro Jov, star i sit života“ (Knjiga o Jovu 42:17). Šta ovde znači izraz „star i sit života“? U eri pre nego što je Bog proglasio kraj ljudi, Bog je Jovu odredio očekivani životni vek, a kad je taj vek istekao, dozvolio je Jovu da sa ovog sveta ode prirodnim putem. Od Svog drugog blagoslova, pa do Jovove smrti, Bog ga više nije izlagao nevoljama. Za Boga je Jovova smrt bila prirodna, a takođe i neophodna; to je bilo nešto sasvim normalno i nije predstavljalo ni sud ni osudu. Dok je bio živ, Jov se klanjao Bogu i plašio Ga se; u pogledu toga kakav je kraj imao posle smrti, Bog ništa nije rekao, niti je dao bilo kakav komentar o tome. U svemu što govori i što čini, Bog ima snažan osećaj za sklad, a sadržaj i načela Njegovih reči i postupaka usklađeni su sa trenutnom etapom Njegovog dela i periodom u kojem deluje. Kakav je kraj u Božjem srcu imao neko kao što je Jov? Da li je Bog u svom srcu doneo bilo kakvu odluku? Naravno da jeste! Stvar je samo u tome što je to čoveku bilo nepoznato; Bog nije hteo, niti je imao nameru da čoveku to kaže. Prema tome, Jov je, površno govoreći, bio sit života kad je umro, i to je bio Jovov život.

Cena koju je Jov proživeo tokom svog života

Da li je Jov živeo vrednim životom? U čemu je bila njegova vrednost? Zašto se kaže da je on živeo vrednim životom? Kakva je njegova vrednost sa stanovišta čoveka? Sa stanovišta čoveka, on je predstavljao čovečanstvo koje Bog želi da spase, jer je pred Sotonom i celim svetom snažno svedočio o Bogu. Ispunio je dužnost koju treba da ispuni Božje stvoreno biće, dao je primer i poslužio kao uzor svima onima koje Bog želi da spase i omogućio je ljudima da shvate kako je sasvim moguće poraziti Sotonu oslanjajući se na Boga. A kakva je njegova vrednost sa stanovišta Boga? Što se Boga tiče, vrednost Jovovog života leži u njegovoj sposobnosti da se plaši Boga, da Mu se klanja, da svedoči o Božjim delima i da ih veliča, te da Bogu podari utehu i nešto u čemu će uživati; za Boga je vrednost Jovovog života bila i u tome što je Jov pre svoje smrti doživeo kušnje i porazio Sotonu, što je pred Sotonom i celim svetom snažno svedočio o Bogu, usled čega je Bog stekao slavu među ljudima, utešio Svoje srce i Svom željnom srcu omogućio da vidi ishod i da vidi nadu. U Božjem delu upravljanja čovečanstvom, Jovovo svedočenje predstavlja presedan u pogledu sposobnosti čoveka da snažno svedoči o Bogu i da Sotonu u Božje ime osramoti. Nije li u tome vrednost Jovovog života? Jov je doneo utehu Božjem srcu, omogućio je Bogu da oseti ukus zadovoljstva zbog sticanja slave i da na divan način započne sa ostvarenjem Svog plana upravljanja. Od tog trenutka pa nadalje, njegovo ime postalo je simbol Božje slave i znak pobede čovečanstva nad Sotonom. Ono što je Jov proživeo tokom svog života, kao i njegov izuzetan trijumf nad Sotonom, Bog će zauvek čuvati kao blago, a njegovu savršenost, poštenje i strah od Boga budući će naraštaji poštovati i oponašati. Bog će Jova zauvek čuvati kao besprekoran, svetli biser, a Jov zavređuje da ga i čovek isto tako čuva!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“