Iako je Bog skriven od čoveka, Njegova dela među svim stvarima dovoljna su da ga čovek spozna

Jov nije video lice Božje, niti čuo reči koje je Bog izgovorio, a kamoli da je lično iskusio Božje delo; pa ipak, o njegovom strahu od Boga i njegovom svedočenju tokom kušnji svi pričaju, svi ih vole, oduševljeni su njima i hvaljeni su od Boga, a ljudi im zavide, dive im se i, povrh toga, pevaju im hvalospeve. U Jovovom životu nije bilo ničeg sjajnog ni izuzetnog: poput svakog običnog čoveka, živeo je neupadljivim životom, išao na posao s prvim zracima sunca i s posla se u sumrak vraćao kući na počinak. Razlika je u tome što je, tokom nekoliko krajnje nezanimljivih decenija svog života, stekao uvid u put Božji, te shvatio i razumeo veliku silu i suverenost Božju, kakvu nijedan čovek nije imao. Nije bio pametniji ni od jednog običnog čoveka, nije živeo nekim naročito istrajnim životom, a nije čak ni vladao nekim posebnim, nevidljivim veštinama. Posedovao je, međutim, ličnost koja je bila iskrena, dobrodušna i poštena, ličnost koja je volela lepotu, pravednost i pozitivne stvari – sve ono, dakle, što većina običnih ljudi ne poseduje. Razlikovao je ljubav i mržnju, imao je osećaj za pravdu, bio je nepopustljiv i uporan, i pažljivo promišljao svaki detalj. Stoga je on, tokom svog krajnje neupečatljivog života na zemlji, video sve one izvanredne stvari koje je Bog učinio, video je veličinu, svetost i pravednost Božju, video je Božju brigu, samilost i zaštitu čoveka, i video je čast i autoritet vrhovnog Boga. Prvi razlog zbog kojeg je Jov mogao da zadobije stvari van domašaja svake normalne osobe bio je taj što je imao čisto srce, što je ono pripadalo Bogu i što ga je vodio Stvoritelj. Drugi razlog je bila njegova težnja: njegova težnja da bude besprekoran i savršen, da bude neko ko je usklađen sa voljom Neba, neko koga Bog voli i ko se kloni zla. Jov je posedovao te stvari i težio za njima, mada pri tom nije mogao da vidi Boga niti da čuje Božje reči; iako nikad nije video Boga, spoznao je način na koji Bog vlada nad svim stvarima i razumeo je mudrost kojom to čini. Iako nikad nije čuo reči koje je izgovorio Bog, Jov je znao da sva dela nagrađivanja čoveka i uzimanja od čoveka potiču od Boga. Iako se godine njegovog života nisu razlikovale od života bilo kojeg običnog čoveka, nije dozvolio da neupečatljivost njegovog života utiče na njegovo poznavanje Božje suverenosti nad svim stvarima, niti na njegovo pridržavanje puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. U njegovim su očima zakoni svih stvari bili ispunjeni Božjim delima, a Božja suverenost bila je vidljiva u svakom delu čovekovog života. On nije video Boga, ali je umeo da shvati da su Božja dela posvuda, a tokom svog neupečatljivog vremena provedenog na zemlji, u svakom deliću svog života mogao je da vidi i da spozna izuzetna i čudesna dela Božja, kao i čudesna Božja uređenja. Skrivenost i ćutanje Boga nisu omeli Jova da shvati Božja dela, niti su uticali na njegovo znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima. Njegov svakodnevni život bio je spoznaja suverenosti i uređenja samog Boga, koji je skriven među svim stvarima. U svom svakodnevnom životu, takođe je čuo i razumeo glas Božjeg srca i reči izgovorene od Boga, koji među svim stvarima ćuti, ali koji glas Svog srca i Svoje reči ipak izražava upravljajući zakonima svih stvari. Vidite, dakle, da ljudi, ukoliko imaju istu ljudskost i težnju kao Jov, mogu da steknu istu spoznaju i znanje kao Jov, i mogu da steknu isto razumevanje i znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima kao Jov. Bog se Jovu nije ukazao, niti mu je išta rekao, ali Jov je ipak bio u stanju da bude savršen i pošten, da se plaši Boga i da se kloni zla. Drugim rečima, čak i kad se Bog čoveku ne ukazuje niti mu se obraća, Božja dela među svim stvarima i Njegova suverenost nad svim stvarima čoveku su dovoljni da postane svestan Božjeg postojanja, sile i autoriteta, a Božja sila i autoritet dovoljni su da čovek krene putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Budući da je običan čovek, poput Jova, bio u stanju da postigne strah od Boga i izbegavanje zla, trebalo bi da to može da učini i svaki običan čovek koji sledi Boga. Iako ove reči mogu zvučati kao logički zaključak, one nisu u suprotnosti sa zakonima stvari. Pa ipak, činjenice nisu ispunile očekivanja: čini se da su strah od Boga i izbegavanje zla rezervisani za Jova i isključivo za Jova. Na sam pomen „straha od Boga i izbegavanja zla“, ljudi misle kako to treba da čini samo Jov, kao da je put straha od Boga i izbegavanja zla njegovim imenom označen, te da stoga nikakve veze s drugim ljudima nema. Razlog za to je očigledan: budući da je jedino Jov imao ličnost koja je bila iskrena, dobrodušna i poštena, koja je volela lepotu, pravednost i sve pozitivne stvari, onda je samo Jov i mogao da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla. Mora da ste svi razumeli šta se time implicira – pošto niko ne poseduje ljudskost koja je iskrena, dobrodušna i poštena, koja voli lepotu, pravednost i sve što je pozitivno, to ujedno znači da niko nije u stanju da se plaši Boga i kloni se zla, te stoga ljudi nikada neće moći da steknu Božju radost, niti da tokom kušnji budu postojani. To takođe znači da su svi ljudi, izuzev Jova, još uvek vezani i uhvaćeni u Sotoninu zamku; Sotona ih sve optužuje, napada i zlostavlja. To su ljudi koje Sotona pokušava da proguta i svi su oni lišeni slobode, to su ljudi koje Sotona drži u zatočeništvu.

Ako je čovekovo srce u sukobu s Bogom, kako onda čovek može da se plaši Boga i da se kloni zla?

Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: „Božji neprijatelji“. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči „neprijatelji Božji“ poseduju suštinu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: „Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove?…“ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje „vere u Boga“ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To praktično znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli lepotu, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sâm donosi svoje odluke – a pozadina svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi. Vratimo se sada još jednom na Jova. Pre svega, da li je on sa Bogom sklopio pogodbu? Da li se zbog nekih svojih skrivenih motiva čvrsto držao puta straha od Boga i izbegavanja zla? Da li je Bog, u to vreme, ikome saopštavao kakav će mu biti kraj? U to vreme, Bog nikome nije obećavao kakav će mu biti kraj, i Jov je u tom kontekstu mogao da se plaši Boga i da izbegava zlo. Da li današnji ljudi mogu da se porede sa Jovom? Među njima ima previše razlika; oni pripadaju potuno različitim ligama. Mada Jov o Bogu nije znao mnogo, on je svoje srce predao Bogu i ono je Bogu pripadalo. Nikada se nije pogađao sa Bogom, i nije prema Njemu imao preteranih želja ni zahteva; umesto toga, verovao je u reči „Jahve dao – Jahve i uzeo“. To je ono što je Jov, tokom dugih godina svog života, video i što je dobio verno se držeći puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Isto tako, postigao je ishod koji se može predstaviti sledećim rečima: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Pomenute dve rečenice opisuju ono što je Jov, tokom svog životnog iskustva, video i saznao zahvaljujući svojoj pokornosti prema Bogu, a one su ujedno bile i njegovo najmoćnije oružje, kojim je odneo pobedu nad Sotoninim iskušenjima, kao i temelj njegovog snažnog svedočenja o Bogu. Da li vi, u ovom trenutku, Jova zamišljate kao neku divnu osobu? Nadate li se da postanete takva osoba? Plašite li se prolaska kroz Sotonina iskušenja? Jeste li rešeni da Boga molite da vas podvrgne istim onim iskušenjima kroz koja je prošao Jov? Bez sumnje, većina ljudi se ne bi usudila da se moli za tako nešto. Očigledno je, dakle, da je vaša vera jadna i bedna; u poređenju sa Jovovom, vaša vera naprosto nije vredna pomena. Vi ste Božji neprijatelji, ne plašite se Boga, niste u stanju da čvrsto svedočite o Njemu, niti ste u stanju da odnesete pobedu nad Sotoninim napadima, optužbama i iskušenjima. Šta vas onda čini dostojnim da primite Božja obećanja? Pošto ste saslušali priču o Jovu i razumeli Božju nameru da spase čoveka, kao i samo značenje tog spasenja, imate li sada veru da prihvatite ista iskušenja kao Jov? Zar ne bi trebalo da imate makar malo rešenosti da sebi omogućite koračanje putem bogobojažljivosti i izbegavanja zla?

Ne sumnjajte u Božje kušnje

Nakon što je, po završetku Jovovih kušnji, primio od njega svedočenje, Bog je odlučio da zadobije grupu ljudi – ili više njih – koji će biti slični Jovu, ali je ujedno odlučio i da Sotoni nikada više ne dozvoli da ikoga napada ili zlostavlja koristeći sredstva kojima je, na osnovu opklade s Bogom, iskušavao, napadao i zlostavljao Jova; Bog nikada više nije dozvolio Sotoni da takve stvari čini čoveku koji je slab, glup i neuk – dovoljno je bilo to što je iskušao Jova! To što Sotoni ne dozvoljava da zlostavlja ljude kako mu se prohte, predstavlja milost Božju. Bogu je dovoljno to što je Jov pretrpeo Sotonino iskušavanje i zlostavljanje. On Sotoni nije dozvolio da ikad više tako nešto učini, jer samo Bog orkestrira i upravlja životima i svim onim što pripada ljudima koji Ga slede, te stoga Sotona nema pravo da Božjim izabranicima manipuliše kako mu se prohte – to treba da vam bude savršeno jasno! Bog brine o čovekovim slabostima i razume njegovu glupost i neukost. Iako je prinuđen da čoveka, da bi ovaj mogao u potpunosti da bude spasen, preda u ruke Sotoni, Bog ne želi da vidi kako se Sotona s čovekom poigrava i kako ga zlostavlja, niti želi da vidi čoveka kako se neprestano zlopati. Čovek je od Boga stvoren, a to što Bog vlada i uređuje sve u vezi s čovekom savršeno je prirodno i opravdano; to je Božja obaveza i to je autoritet kojim Bog vlada nad svim stvarima! Bog ne dozvoljava Sotoni da čoveka po volji zlostavlja i maltretira, ne dozvoljava mu da koristi razna sredstva kako bi čoveka odveo na stranputicu i, povrh toga, ne dozvoljava mu da se meša u Božju suverenost nad ljudima, niti da pogazi i uništi zakone po kojima Bog vlada nad svim stvarima, da i ne govorimo o velikom Božjem delu upravljanja i spasenja ljudskog roda! Oni koje Bog želi da spase i oni koji su u stanju da svedoče o Bogu predstavljaju srž i kristalizaciju Božjeg plana upravljanja za šest hiljada godina, kao i cenu Njegovih napora tokom svih šest hiljada godina Njegovog delovanja. Kako bi onda Bog te ljude mogao da, onako uzgred, preda Sotoni u ruke?

Ljudi se često brinu i strahuju od Božjih kušnji, dok pri tom sve vreme žive u zamci Sotone i na opasnoj teritoriji, na kojoj ih Sotona napada i zlostavlja – ali ipak ne znaju za strah i nisu zbog toga uznemireni. O čemu se tu radi? Čovekova vera u Boga ograničena je samo na stvari koje on može da vidi. On nimalo ne ceni Božju ljubav i brigu za čoveka, kao ni Njegovu nežnost i obzir prema čoveku. Zbog majušne strepnje i straha od Božjih kušnji, zbog Njegovog suda i grdnje, veličanstva i gneva, čovek nema ni najmanje razumevanja za dobre namere Božje. Kad god se pomenu kušnje, ljudi pomisle kako Bog ima neke skrivene motive, dok neki čak, nesvesni šta će im Bog zapravo učiniti, veruju da On gaji zle namere; na taj način, dok na sva zvona objavljuju svoju pokornost prema Božjoj suverenosti i uređenjima, oni u isto vreme čine sve što mogu kako bi se oduprli i suprotstavili Božjoj suverenosti nad čovekom i Njegovim uređenjima za čoveka, jer veruju da će ih, ako ne paze, Bog zavesti, ili da će im sve oduzeti, pa i sam život, ako svoju sudbinu ne drže čvrsto u svojim rukama. Iako pripada taboru Sotone, čovek se nikada ne brine da će ga Sotona zlostavljati, i mada ga Sotona zlostavlja, on se nikada ne plaši da će postati njegov zatočenik. Iako stalno govori kako prihvata Božje spasenje, čovek zapravo nikad nije verovao u Boga, niti je verovao da će ga Bog uistinu izbaviti iz Sotoninih kandži. Ako je čovek u stanju da se, poput Jova, podredi Božjim orkestracijama i uređenjima, i ako je u stanju da celo svoje biće preda u Božje ruke, zar onda i njegov kraj neće biti isti kao Jovov – zar neće i on od Boga primiti blagoslove? Ako je u stanju da Božju vlast prihvati i da joj se povinuje, šta onda može da izgubi? Stoga vam predlažem da budete pažljivi u svojim postupcima i oprezni prema svemu što vam se sprema. Nemojte biti brzopleti ni plahoviti, i nemojte se prema Bogu i ljudima, događajima i stvarima koje je On za vas uredio, odnositi onako kako vam to nalaže vaša vrela krv i vaša priroda, niti u skladu sa svojim maštarijama i predstavama; u svojim postupcima morate biti oprezni i morate se više moliti i upornije tragati, kako ne biste izazvali Božji gnev. Upamtite to!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“