Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

„Ovaploćenjem“ se Bog pojavljuje u telu; Bog u Svom telesnom obličju deluje među stvorenim ljudima. Da bi se, dakle, Bog ovaplotio, on najpre mora postati telo – telo sa odlikama normalne ljudskosti; to je najosnovniji preduslov. Božje ovaploćenje, zapravo, implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi. Da Bog, tokom Svog prvog dolaska, nije posedovao normalnu ljudskost pre Svoje dvadeset devete godine – da je, čim se rodio, mogao da čini čuda, da je, čim je progovorio, mogao da govori jezikom neba, te da je, onog trena kad je kročio na zemlju, mogao da shvati sve ovozemaljske stvari, da razazna misli i namere svake osobe – takva osoba se ne bi mogla nazvati normalnim čovekom i takvo se telo ne bi moglo nazvati ljudskim telom. Kada bi to bio slučaj sa Hristom, smisao i suština Božjeg ovaploćenja bili bi izgubljeni. To što On poseduje normalnu ljudskost dokazuje da je On Bog ovaploćen u telu; nadalje, činjenica da On prolazi kroz normalan proces ljudskog razvoja pokazuje da je On normalno telo; povrh toga, delo Njegovo predstavlja dovoljan dokaz da je On Reč Božja, ovaploćeni Božji Duh.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Ovaploćeni Bog se zove Hristos, a Hristos je telo koje je zaodenuo Duh Božji. Ovo telo nije nalik nijednom čoveku koji je u telu. Razlika je u tome što Hristos nije od krvi i mesa; On je ovaploćenje Duha. On poseduje i normalnu ljudskost i potpuno božanstvo. Nijedan čovek ne poseduje Njegovo božanstvo. Njegova normalna ljudskost podržava sve Njegove normalne aktivnosti u telu, dok Njegovo božanstvo izvršava delo Samoga Boga. Bilo da je to Njegova ljudskost ili božanstvo, oba se pokoravaju volji Oca nebeskog. Suština Hristova jeste Duh, odnosno božanstvo. Prema tome, Njegova suština jeste suština Samoga Boga; ta suština neće prekinuti Njegovo sopstveno delo, i On ne bi mogao učiniti baš ništa što uništava Njegovo sopstveno delo, niti bi ikada izgovorio ikakve reči koje idu protiv Njegove sopstvene volje. Dakle, ovaploćeni Bog ne bi apsolutno nikada obavio nikakvo delo kojim prekida Svoje sopstveno upravljanje. Ovo bi svi ljudi trebalo da razumeju. Suština dela Duha Svetoga jeste u tome da spase čoveka, i ona je zarad Božjeg sopstvenog upravljanja. Slično tome, delo Hristovo je takođe da spase čoveka, i ono je zarad Božje volje. S obzirom na to da se Bog ovaploćuje, On Svoju suštinu ostvaruje u Svom telu, tako da je Njegovo telo dovoljno da preduzme Njegovo delo. Dakle, tokom vremena ovaploćenja, svako delo Božjeg Duha zamenjeno je Hristovim delom, a u srži svakog dela tokom vremena ovaploćenja nalazi se Hristovo delo. Ono se ne može mešati sa delom ni iz jednog drugog doba. I budući da se Bog ovaploćuje, On deluje kroz osobenost Svoga tela; pošto On dolazi u telu, On u telu tada dovršava delo koje treba da obavi. Bilo da je to Duh Božji ili Hristos, oba su Sȃm Bog, a On obavlja delo koje On treba da obavi i vrši službu koju On treba da izvrši.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog“

Božje ovaploćenje implicira da Bog živi i deluje u telu, da On samom Svojom suštinom postaje telo, postaje čovek. Život i delo ovaploćenog Boga mogu se podeliti na dve etape. Prvu etapu čini Njegov život pre obavljanja Njegove službe. On živi u običnoj ljudskoj porodici, odlikuje se krajnje normalnom ljudskošću, pokorava se uobičajenim moralnim normama i zakonima ljudskog života, ima normalne ljudske potrebe (za hranom, odećom, snom i skloništem), normalne ljudske slabosti i normalne ljudske emocije. Drugim rečima, On tokom ove prve etape živi nebožanskim, sasvim normalnim ljudskim životom, baveći se svim uobičajenim čovekovim aktivnostima. Drugu etapu čini život kojim On živi nakon otpočinjanja Svoje službe. Pritom On nastavlja da živi normalnim ljudskim životom u ljusci normalnog čoveka, ne pokazujući natprirodnost nikakvim spoljašnjim znakom. Pa ipak, On živi isključivo zarad Svoje službe, dok za to vreme Njegova normalna ljudskost postoji samo da bi održala normalno delovanje Njegove božanske prirode, jer Njegova je normalna ljudskost dotad već bila u toj meri sazrela da je mogla da obavlja Njegovu službu. Prema tome, druga etapa Njegovog života sastoji se u obavljanju službe Božje u Njegovoj normalnoj ljudskosti, tokom koje On istovremeno živi kao normalno ljudsko, i potpuno božansko biće. Razlog zbog kojeg se On, tokom prve etape Svog života, odlikuje potpuno običnom ljudskošću, leži u činjenici da Njegova ljudskost još uvek nije u stanju da održava celokupnost božanskog dela, da još nije sazrela; tek kad Njegova ljudskost sazre i postane sposobna da na svojim plećima nosi službu Njegovu, On može da započne sa obavljanjem službe koju treba da obavi. Budući da On, kao telo, mora da raste i da sazreva, prva etapa Njegovog života jeste život normalnog ljudskog bića – dok je u drugoj etapi, pošto je Njegova ljudskost sada u stanju da preduzme Njegovo delo i da vrši Njegovu službu, život kojim ovaploćeni Bog živi za vreme vršenja Svoje službe istovremeno i ljudski i potpuno božanski. Kada bi ovaploćeni Bog Svoju službu počeo ozbiljno da vrši od trenutka kad je rođen, čineći natprirodna znamenja i čuda, On tada ne bi posedovao telesnu suštinu. Prema tome, Njegova ljudskost postoji zarad Njegove telesne suštine; bez ljudskosti ne može biti ni tela, a osoba bez ljudskosti nije ljudsko biće. Na taj način, ljudskost tela Božjeg predstavlja urođeno svojstvo Božjeg ovaploćenog tela. Bilo bi bogohulno reći da „kad se Bog ovaploti, On uopšte nema ljudskosti, već da je u potpunosti božanstvo“, jer ovakva izjava, jednostavno, ne postoji i njome se krši načelo ovaploćenja. Čak i nakon što započne sa Svojom službom, dok obavlja Svoje delo, On i dalje živi u Svom božanskom biću sa ljudskom spoljašnjom ljuskom; samo što se tada jedina svrha Njegove ljudskosti sastoji u tome da Njegovom božanskom biću omogući da Svoje delo obavlja u normalnom telu. Izvršilac dela je, dakle, božanstvo nastanjeno unutar Njegove ljudskosti. Na delu je Njegovo božanstvo, a ne Njegova ljudskost, ali je to božanstvo skriveno unutar Njegove ljudskosti; u suštini, delo Njegovo obavlja Njegovo celovito božanstvo, a ne Njegova ljudskost. Ali je izvođač Njegovog dela telo Njegovo. Moglo bi se reći da je On čovek, ali ujedno i Bog, jer Bog postaje Bog koji živi u telu, sa čovekovom ljuskom i suštinom ljudskog bića, ali takođe i sa Božjom suštinom. Pošto je On čovek sa suštinom Boga, On je iznad svih stvorenih ljudi, iznad svakog čoveka koji može da izvršava Božje delo. I tako, među svima onima sa čovečijom ljuskom nalik Njegovoj, među svima koji poseduju ljudskost, jedino je On Sȃm ovaploćeni Bog – svi ostali su stvoreni ljudi. Mada svi oni poseduju ljudskost, stvoreni ljudi nemaju ništa drugo osim ljudskosti, dok je ovaploćeni Bog drugačiji: u Svom telu, On poseduje ne samo ljudskost, već, što je mnogo važnije, i božanstvo. Njegova se ljudskost može videti u spoljašnjem izgledu tela Njegovog i u Njegovom svakodnevnom životu, ali je Njegovo božansko biće teško uočiti. Pošto se Njegovo božansko biće ispoljava samo kada On poseduje ljudskost, i pošto ono nije tako natprirodno kakvim ga ljudi zamišljaju, ljudima je jako teško da ga uoče. Ljudima je, čak i danas, izuzetno teško da dokuče pravu suštinu ovaploćenog Boga. Čak i nakon što sam o tome nadugačko govorio, verujem da je to za mnoge od vas još uvek misterija. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: pošto se Bog ovaplotio, Njegova suština predstavlja kombinaciju ljudskosti i božanstva. Ova se kombinacija naziva Samim Bogom, Samim Bogom na zemlji.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Pre no što je obavio Svoje delo, Isus je samo živeo u Svojoj normalnoj ljudskosti. Niko nije mogao reći da je On Bog i niko nije otkrio da je On ovaploćeni Bog; ljudi su Ga, jednostavno, poznavali kao sasvim običnog čoveka. Njegova sasvim obična, normalna ljudskost bila je dokaz da je On ovaploćeni Bog i da je Doba blagodati razdoblje u kojem delo obavlja ovaploćeni Bog, a ne Duh. To je bio dokaz da se Duh Božji potpuno ostvario u telu, da će u doba Božjeg ovaploćenja Njegovo telo obaviti celokupno delo Duha. Hristos sa normalnom ljudskošću je telo u kome se ostvaruje Duh, telo koje ima normalnu ljudskost, normalan razum, koje razmišlja kao čovek. Izraz „ostvaruje se“ znači da Bog postaje čovek, da Duh postaje telo; da budem jasniji, to je ono kad se Sȃm Bog nastani u telu normalnog čoveka, da bi kroz njega izrazio Svoje božansko delo – to je ono što znači biti ostvaren, ili ovaploćen. Tokom Njegovog prvog ovaploćenja, bilo je neophodno da Bog isceli bolesne i da izgna demone, jer je svrha Njegovog dela bilo iskupljenje. Da bi iskupio čitav ljudski rod, On je morao da bude saosećajan i da prašta. Delo koje je učinio pre nego što je razapet na krst bilo je isceljivanje bolesnih i izgon demona, čime je nagovestio spasenje čoveka od greha i prljavštine. Pošto je to bilo Doba blagodati, bilo je neophodno da On isceljuje bolesne, pokazujući na taj način znamenja i čuda, što je u to doba predstavljalo blagodat – jer, Doba blagodati usredsređeno je na davanje blagodati, koju simbolizuju mir, radost i materijalno blagostanje, što su sve znamenja ljudske vere u Isusa. Drugim rečima, isceljivanje bolesnih, izgon demona i davanje blagodati bile su sposobnosti koje je Isusovo telo u Dobu blagodati nagonski posedovalo, one su bile delo koje je Duh ostvario u telu. On je, međutim, dok je obavljao sav taj posao, sve vreme živeo u telu i nije prevazilazio Svoje telesne okvire. Bez obzira na dela isceljenja koja je učinio, On je i dalje posedovao normalnu ljudskost, i dalje je živeo normalnim ljudskim životom. Kada kažem da je, tokom doba Božjeg ovaploćenja, telo obavilo celokupno delo Duha, to je zato što je On baš sva Svoja dela obavio u telu. Međutim, zbog dela koje je obavljao, ljudi su smatrali da suština tela Njegovog nije u potpunosti telesna, jer je to telo bilo u stanju da čini čuda, dok je u nekim posebnim trenucima moglo čak da čini stvari koje prevazilaze telesnost. Naravno, sve se to dešavalo nakon što je On započeo sa Svojom službom, poput Njegovog četrdesetodnevnog iskušavanja ili preobraženja na gori. Značenje Božjeg ovaploćenja, dakle, nije sa Isusom bilo dovršeno, već je bilo samo delimično ispunjeno. Život kojim je živeo u telu pre otpočinjanja Svog dela bio je u svakom pogledu potpuno normalan. Nakon što je započeo Svoje delo, zadržao je samo spoljašnju ljusku Svoga tela. Pošto je delo Njegovo bilo izraz božanskog, ono je prevazilazilo normalne funkcije tela. Ovaploćeno telo Božje se, na kraju krajeva, razlikovalo od ljudskog tela, sazdanog od krvi i mesa. Njemu su, naravno, u svakodnevnom životu bili potrebni hrana, odeća, san i sklonište, bile su Mu neophodne sve uobičajene ljudske potrepštine, imao je razum normalnog ljudskog bića i razmišljao je kao normalno ljudsko biće. Ljudi su Ga i dalje smatrali normalnim čovekom, osim što je delo koje je obavljao bilo natprirodno. Šta god da je radio, On je, zapravo, živeo u običnoj i normalnoj ljudskosti i, dokle god je obavljao Svoje delo, Njegov je razum bio naročito normalan, a Njegove misli naročito lucidne, više nego kod ikojeg drugog normalnog čoveka. Bilo je neophodno da ovaploćeni Bog ima takav razum i da upravo tako razmišlja, jer je božansko delo trebalo da bude izraženo telom čiji je razum sasvim normalan i čije su misli bile veoma lucidne – jedino je na taj način telo Njegovo moglo da izrazi božansko delo. Tokom trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, Isus je sve vreme zadržao svoju normalnu ljudskost, ali su Ga, zbog dela koje je obavljao tokom Svoje troipogodišnje službe, ljudi smatrali veoma transcendentnim i u mnogo većoj meri natprirodnim nego pre. U stvarnosti se, međutim, Isusova normalna ljudskost pre i posle otpočinjanja Njegove službe nije menjala; Njegova ljudskost je sve vreme ostala ista, ali su se, zbog razlika u Njegovom telu pre i nakon što je započeo Svoju službu, javila dva različita gledišta u odnosu na to telo. Šta god ljudi mislili, ovaploćeni Bog je za sve to vreme zadržao svoju prvobitnu, normalnu ljudskost, jer je On, pošto se ovaplotio, živeo u telu – telu koje se odlikovalo normalnom ljudskošću. Bilo da je vršio Svoju službu ili ne, normalna ljudskost tela Njegovog nije mogla da bude izbrisana, jer ljudskost predstavlja osnovnu suštinu tela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“

Bog koji se ovaplotio naziva se Hristos, a Hristos koji može da ljudima pruži istinu naziva se Bog. U tome nema ničeg preteranog, jer On poseduje Božju suštinu, Božju narav i mudrost u Svom delu, koje su čoveku nedostižne. Oni koji sebe nazivaju Hristosom, a ne mogu da čine delo Božje, jesu prevaranti. Hristos nije samo ispoljenje Boga na zemlji, već je i posebno telo koje je Bog preuzeo dok obavlja i dovršava Svoje delo među ljudima. Ovo telo ne može da zameni bilo koji čovek, već je to telo koje može na odgovarajući način da iznese Božje delo na zemlji, da izražava Božju narav, da dobro predstavlja Boga i da čoveku obezbedi život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju On izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek pomno analizira samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Budući da tragamo za Božjim stopama, dužni smo da tražimo Božje namere, Božje reči, Njegove izjave – jer gde god postoje nove reči koje je izgovorio Bog, tamo je Božji glas, a gde god su Božje stope, tamo su Božja dela. Gde god postoji Božji izraz, tamo se Bog pojavljuje, a gde god se Bog pojavljuje, tamo su istina, put i život. Tragajući za Božjim stopama, zanemarili ste reči „Bog je istina, put i život“. I tako, mnogi ljudi, čak i kada prime istinu, ne veruju da su pronašli Božje stope, a još manje priznaju Božju pojavu. Kakva kobna greška! Božja pojava ne može se pomiriti sa čovekovim predstavama, a još manje se Bog može pojaviti po čovekovom nalogu. Bog pravi sopstvene izbore i sopstvene planove kada obavlja Svoje delo; štaviše, On ima sopstvene ciljeve i metode. Koje god delo da obavlja, On nema potrebu da o tome raspravlja sa čovekom niti da traži njegov savet, a još manje da svakoga obaveštava o Svom delu. Ovo je Božja narav, koju, štaviše, svako treba da prizna. Ako želite da svedočite pojavi Boga, da pratite Božje stope, najpre morate da napustite sopstvene predstave. Ne smeš zahtevati da Bog učini ovo ili ono, a još manje treba da Ga smeštaš u sopstvene okvire i ograničavaš Ga na sopstvene predstave. Umesto toga, treba da se zapitate kako bi valjalo da tražite Božje stope, kako da prihvatite Božju pojavu i kako da se pokorite novom Božjem delu: to je ono što čovek treba da uradi. Pošto čovek nije istina i pošto ne poseduje istinu, on treba da traži, da prihvati i da se pokori.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 1: Pojavom Boga otpočelo je novo doba“

Ovoga puta, Bog ne dolazi da obavi delo u duhovnom telu, već dolazi u sasvim običnom telu. Štaviše, ne samo da je to telo drugog Božjeg ovaploćenja, već je ujedno telo kroz koje se Bog vraća u krv i meso. To je sasvim obično telo. Ne možeš da primetiš ništa što Ga izdvaja od drugih, ali možeš da od Njega dobiješ istine za koje se ranije nije čulo. To beznačajno telo je ono kroz koje se otelovljuju sve reči istine koje dolaze od Boga, ono koje preuzima Božje delo u poslednjim danima i koje izražava celokupnu Božju narav kako bi je čovek mogao razumeti. Zar ne želiš silno da vidiš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da razumeš Boga sa nebesa? Zar ne želiš silno da vidiš odredište ljudskog roda? On će ti reći sve ove tajne – tajne koje nijedan čovek nije mogao da ti kaže, a reći će ti i istine koje ne razumeš. On predstavlja tvoju kapiju u carstvo i tvog vodiča u novo doba. Jedno takvo obično telo ima mnoge nedokučive tajne. Njegova dela ti mogu biti zagonetna, ali je celokupan cilj dela koje On obavlja dovoljan da ti omogući da vidiš da On nije, kao što ljudi veruju, obično telo. Jer On predstavlja Božje namere i brigu koju Bog iskazuje prema ljudskom rodu u poslednjim danima. Premda ne možeš da čuješ Njegove reči koje kao da potresaju nebo i zemlju, premda ne možeš da vidiš Njegove oči koje su kao plameni oganj i premda ne možeš da iskusiš disciplinu Njegovog gvozdenog štapa, ipak možeš da u Njegovim rečima čuješ kako je Bog gnevan i znaš da pokazuje saosećanje prema ljudima; možeš da vidiš Božju pravednu narav i Njegovu mudrost i, povrh toga, da razumeš Božju zabrinutost za ceo ljudski rod. Božje delo u poslednjim danima sastoji se u tome da dozvoli čoveku da vidi Boga sa nebesa kako živi među ljudima na zemlji i da omogući čoveku da spozna Boga, pokori Mu se, boji Ga se i voli Ga. Zato se On po drugi put vratio u telo. (…)

[…]

Celokupno Božje delo u poslednjim danima obavlja se preko ovog običnog čoveka. On će ti dati sve – štaviše, On će moći da odlučuje o svemu što se odnosi na tebe. Može li takav čovek biti onakav kakvim Ga smatrate: toliko jednostavan da nije dostojan pominjanja? Zar Njegova istina nije dovoljna da vas u potpunosti ubedi? Zar to što svedočite Njegovom delu nije dovoljno da vas u potpunosti ubedi? Ili je reč o tome da put koji On donosi za vas nije dostojan da po njemu hodate? Na kraju krajeva, šta je razlog tome da Ga se gnušate, da Ga odbacujete i da Ga se klonite? Upravo ovaj čovek govori istinu, upravo On pruža istinu i pokazuje vam put kojim treba da idete. Da li je moguće da još uvek ne možete da pronađete tragove Božjeg dela unutar ovih istina? Bez Isusovog dela, ljudski rod ne bi mogao da siđe s krsta, ali bez današnjeg ovaploćenja, oni koji silaze s krsta nikada ne bi mogli da dobiju Božje odobrenje niti da uđu u novo doba. Bez dolaska ovog običnog čoveka, nikada ne biste imali priliku da vidite pravo lice Božje, niti biste na to imali pravo, jer ste svi vi predmeti koje je odavno trebalo uništiti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li si znao? Bog je među ljudima učinio nešto veličanstveno“

Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski život, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

Slične propovedi:

Šta je ovapoloćenje?

Slične himne:

Ovaploćen Bog poseduje i ljudsku i božansku prirodu

Kako tragati za Božjim stopama