Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Kako Bog karakteriše antihriste? Kao one koji mrze istinu i protive se Bogu – oni su Božji neprijatelji! Suprotstavljanje istini, mržnja prema Bogu i mržnja prema svim pozitivnim stvarima – to nije trenutna slabost niti glupost običnih ljudi, niti je to otkrivanje pogrešnih misli i stavova koji nastaju usled trenutne izobličene spoznaje; to nije problem. Problem je što su to antihristi, neprijatelji Božji, koji mrze sve pozitivne stvari i svu istinu; oni su likovi koji mrze Boga i koji Mu se suprotstavljaju. Kako Bog gleda na takve likove? Bog ih ne spašava! Ti ljudi preziru i mrze istinu, oni imaju priroda-suštinu antihrista. Da li vam je to jasno? Ono što je ovde razotkriveno jeste rđavost, zloba i mržnja prema istini. To je najozbiljnija sotonska narav među iskvarenim naravima, koja predstavlja Sotonina najtipičnija i suštinska svojstva, a ne iskvarene naravi koje ispoljava uobičajeno iskvareno čovečanstvo. Antihristi su sila neprijateljska prema Bogu. Oni mogu da ometaju i da kontrolišu crkvu, i imaju sposobnost da unište i prekinu Božji delo upravljanja. To nije nešto što obični ljudi sa iskvarenim naravima mogu da urade; samo su antihristi sposobni za takva dela. Nemojte to potceniti.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Šesta stavka”

U vreme kada Bog još nije bio ovaploćen, merilo da li se čovek protivio Bogu zasnivalo se na tome da li je čovek slavio Boga i divio se nevidljivom Bogu na nebu. Način na koji je u to vreme definisano protivljenje Bogu nije bio toliko praktičan, jer čovek nije mogao da vidi Boga, niti je znao kakav je lik Božji ni kako On deluje i govori. Čovek nije imao nikakve predstave o Bogu i verovao je nejasno u Boga, jer se Bog još nije bio pojavio čoveku. Prema tome, ma koliko čovek verovao u Boga u svojoj mašti, Bog nije osudio čoveka niti mu je postavio previsoke zahteve, jer čovek uopšte nije bio u stanju da vidi Boga. Kada se Bog ovaploti i dođe da deluje među ljudima, svi Ga onda gledaju i slušaju Njegove reči i svi vide dela koja Bog izvodi u Svom ovaploćenom telu. U tom trenutku, sve ljudske predstave pretvaraju se u sapunicu. Što se tiče onih koji su videli da se Bog javlja u telu, oni neće biti osuđeni ako Mu se dobrovoljno pokore, dok će oni koji Mu se namerno usprotive biti smatrani protivnicima Boga. Takvi ljudi su antihristi, neprijatelji koji svojevoljno stoje protiv Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”

Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko ne priznaje Boga je neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Ako si godinama verovao u Boga, ali Mu se nikada nisi pokorio i ne prihvataš celovitost Njegovih reči, već umesto toga tražiš da se Bog tebi pokori i postupa u skladu sa tvojim predstavama, tada si najbuntovniji od svih, bezvernik si. Kako bi se takvi ljudi mogli pokoriti delu i rečima Božjim koje se ne uklapaju u čovekove predstave? Najbuntovniji od svih jesu oni koji se namerno opiru Bogu i koji Mu prkose. Oni su Božji neprijatelji, antihristi. Uvek imaju neprijateljski stav prema novom delu Božjem; nikada nemaju ni najmanju sklonost da se pokore niti su se ikada rado pokorili, niti su bili ponizni. Sebe smatraju najnadmoćnijim pred drugima i nikada se nikom ne pokoravaju. Pred Bogom, oni smatraju da su najbolji u propovedanju reči i da su najveštiji u radu na drugima. Nikada ne odbacuju „blago” koje poseduju, već ga smatraju porodičnim nasleđem koje se obožava, o kome se drugima propoveda i koriste ga da drže propovedi onim budalama koje ih obožavaju. U crkvi zaista postoji izvestan broj takvih ljudi. Može se reći da su oni „neukrotivi junaci” koji iz generacije u generaciju borave u kući Božjoj. Smatraju da je propovedanje reči (doktrine) njihova najviša dužnost. Iz godine u godinu, kroz generacije, oni energično izvršavaju svoju „svetu i neprikosnovenu” dužnost. Niko se ne usuđuje da ih dodirne, nijedan čovek se ne usuđuje da ih otvoreno prekori. Oni postaju „carevi” u kući Božjoj, divljajući dok tiranišu druge u svakom dobu. Ovaj čopor demona želi da se udruži i uništi Moje delo. Kako da dopustim da ovi živi đavoli postoje pred Mojim očima? Čak i oni koji su samo napola pokorni ne mogu da izdrže do kraja, a kamoli ovi tirani bez i najmanje pokornosti u svojim srcima! Čoveku nije lako da zadobije delo Božje. Čak i kad upotrebe svu svoju snagu, ljudi mogu zadobiti tek samo njegov mali deo, što im na kraju omogućava da budu usavršeni. A šta je sa decom arhanđela, koja nastoje da unište delo Božje? Zar za njih nema još i manje nade da će ih Bog zadobiti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog će zasigurno zadobiti one koji Mu iskrenim srcem iskazuju pokornost”

Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, podli ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja „Bogu”. Oni su ljudi koji nose Njegov barjak, a svojevoljno protive Bogu, koji nose etiketu vernika u Boga dok jedu meso čoveka i piju krv čoveka. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju „zdravu konstituciju”, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”

Pogledajte vođe svake religije i svake veroispovesti – svi su arogantni i samopravedni, a njihovim tumačenjima Biblije nedostaje kontekst i vođene su njihovim sopstvenim predstavama i zamišljanjima. Svi se oni u svom radu pouzdaju u darove i znanje. Kad ne bi uopšte mogli da propovedaju, da li bi ih ljudi sledili? Uostalom, oni zaista poseduju neko znanje i mogu da propovedaju neke doktrine, ili znaju kako da pridobiju druge i iskoriste neke trikove. Te stvari koriste da bi obmanuli ljude, i da bi doveli ljude pred sebe. Ti ljudi veruju u Boga samo po imenu, ali u stvarnosti, oni slede svoje vođe. Kada se susretnu s nekim ko propoveda istiniti put, neki od njih kažu: „Moramo da se posavetujemo s našim vođom po pitanjima vere.” Vidite kako je ljudima potrebno slaganje i odobravanje drugih kad je u pitanju verovanje u Boga i prihvatanje istinitog puta – zar to nije problem? Šta su onda te vođe postale? Zar nisu postale fariseji, lažni pastiri, antihristi, i prepreke ljudima da prihvate istiniti put? Takvi ljudi su poput Pavla.

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

Propovedali smo jevanđelje iznova i iznova mnogim vođama unutar verskih krugova, ali ma kako razgovarali o istini sa njima, oni je ne prihvataju. Zašto je to tako? Zato što im je nadmenost postala druga priroda i Bog više nema mesto u njihovom srcu. Neki će možda reći: „Ljudi pod vođstvom nekih sveštenika u religioznom svetu odista imaju jaku inicijativu; kao da je sam Bog među njima.” Da li entuzijazam tumačiš kao inicijativu? Ma koliko uzvišeno zvučale teorije tih sveštenika, da li oni poznaju Boga? Da se duboko u sebi stvarno plaše Boga, da li bi navodili ljude da ih slede i dive im se? Da li bi mogli da kontrolišu druge? Da li bi se usudili da sprečavaju druge da traže istinu i istražuju istiniti put? Ako veruju da su Božje ovčice zapravo njihove i da bi sve trebalo njih da slušaju, zar time sami sebe ne smatraju Bogom? Ti ljudi su gori i od fariseja. Zar nisu pravi antihristi?

– „Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”

Sveštenici i starci iz sveta religije jesu ljudi koji, svi odreda, proučavaju biblijska znanja i teologiju; to su licemerni fariseji koji se opiru Bogu. (…) Da li su oni hrišćani i katolici koji proučavaju Bibliju, teologiju, pa čak i istoriju Božjeg dela zaista pravi vernici? Razlikuju li se oni od vernika i Božjih sledbenika o kojima On govori? Da li su oni, u očima Boga, vernici? Ne, oni proučavaju teologiju, proučavaju Boga, ali oni Boga ne slede, niti svedoče o Njemu. Njihovo proučavanje Boga je isto što i studiranje istorije, filozofije, prava, biologije ili astronomije. Samo što ti ljudi ne vole nauku i ostale predmete – oni izričito vole da proučavaju teologiju. Kakav je ishod njihovog traženja i pronalaženja raznih delića Božjeg dela u cilju proučavanja Boga? Mogu li oni da otkriju postojanje Boga? Ne, nikada. Mogu li razumeti Božje namere? (Ne mogu.) Zašto? Zato što žive okruženi rečima, znanjem, filozofijom, ljudskim umom i ljudskim mislima; oni nikada neće videti Boga, niti će ih Sveti Duh ikada prosvetiti. Kako Bog klasifikuje te ljude? Kao bezvernike, kao nevernike. Ti nevernici i bezvernici mešaju se sa ostalim pripadnicima takozvane hrišćanske zajednice, prave se da veruju u Boga i da su hrišćani, ali, da li oni u stvarnosti iskreno obožavaju Boga? Poseduju li istinsku pokornost? (Ne.) Zašto je to tako? Jedno je sigurno: značajan broj tih ljudi u svom srcu ne veruje da Bog postoji; oni ne veruju da je Bog stvorio svet i da ima suverenost nad svim stvorenjima, a još manje veruju da Bog može da se ovaploti. Šta znači to što ne veruju u te stvari? Znači da sumnjaju u njih i da ih osporavaju. Oni čak zauzimaju stav da se ne treba nadati da će se proročanstva koja je Bog izgovorio, naročito ona koja se tiču katastrofa, ikada ispuniti, odnosno ostvariti. Takav je njihov stav prema veri u Boga i to je suština i pravo lice njihove takozvane vere. Ti ljudi proučavaju Boga zato što ih naročito zanimaju predmet i znanja iz oblasti teologije, kao i istorijske činjenice o Božjem delu; oni su naprosto grupa intelektualaca koji proučavaju teologiju. Budući da ti intelektualci ne veruju u postojanje Boga, kako oni reaguju kad Bog počne da dela, kad se Božje reči ispune? Koja je njihova prva reakcija kad čuju da se Bog ovaplotio i započeo Svoje novo delo? „To je nemoguće!” Oni osuđuju svakoga ko propoveda novo Božje ime i novo Božje delo, pa čak žele da takvu osobu ubiju ili eliminišu. O kakvoj se manifestaciji ovde radi? Zar to nije manifestacija tipičnog antihrista? Po čemu se ti ljudi razlikuju od drevnih fariseja, prvosveštenika i pisara? Oni su neprijateljski nastrojeni prema Božjem delu, prema sudu Božjem u poslednjim danima, prema Božjem ovaploćenju i, čak ponajviše, prema ispunjenju Božjih proročanstava. Oni veruju da „ako nisi ovaploćen i ako imaš formu duhovnog tela, ti onda jesi bog; ukoliko se ovaplotiš i postaneš ljudsko biće, onda ti nisi bog i mi te ne priznajemo”. Šta ovo znači? To znači da oni, dokle god su ovde, neće dozvoliti Bogu da se ovaploti. Zar to nije tipični antihrist? To je pravi antihrist.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (3. deo)”

Postoji još jedno ispoljenje antihristȃ u njihovom ophođenju prema ovaploćenom Bogu. Oni kažu: „Čim sam video da je hristos obična osoba, u umu su mi se stvorile predstave. ’Reč se pojavljuje u telu’ je božji iskaz; ona je istina i ja to priznajem. Imam primerak knjige ’Reč se pojavljuje u telu’ i to je dovoljno. Ne moram da imam kontakt sa hristom. Ako imam predstave, negativnosti ili slabosti, mogu da ih razrešim samo čitanjem božje reči. Lako stvorim predstave ako imam kontakt sa ovaploćenim bogom, a to će pokazati da sam duboko iskvaren. Ako me bog osudi, neću imati nadu u spasenje. Dakle, bolje je da sȃm čitam božju reč. Bog na nebu je taj koji može da spase ljude.” Upravo sadašnje Božje reči i zajedništvo, posebno one reči koje razotkrivaju narav i suštinu antihristȃ, jesu ono što najviše peče srca antihristȃ i što je za njih najbolnije. To su reči koje su antihristi najmanje voljni da čitaju. Stoga, antihristi u svojim srcima žele da Bog uskoro napusti planetu zemlju, tako da mogu da vladaju svojom sopstvenom silom na zemlji. Oni veruju da je telo u kojem je Bog ovaploćen, ova obična osoba, za njih suvišno. Uvek razmišljaju: „Pre slušanja hristovih propovedi, osećao sam da sve razumem i da sam u redu u svakom pogledu, ali posle slušanja hristovih propovedi, stvari su drugačije. Sada se osećam kao da nemam ništa, osećam se tako beznačajno i jadno.” Stoga, oni odrede da Hristove reči ne razotkrivaju njih, već druge, i misle da nema potrebe da se slušaju Hristove propovedi, da je čitanje knjige „Reč se pojavljuje u telu” dovoljno. U srcima antihristȃ, njihova glavna namera je da poriču činjenicu da se Bog ovaplotio, da poriču činjenicu da Hristos izražava istinu, misleći da na taj način postoji nada da se oni spasu kroz svoju veru u Boga i da mogu da vladaju kao kraljevi u crkvi, čime zadovoljavaju svoju početnu nameru u verovanju u Boga. Antihristi imaju urođenu prirodu opiranja Bogu; oni su nespojivi sa ovaploćenim Bogom kao vatra i voda, u večnom su neskladu. Oni misle da je svaki dan Hristovog postojanja dan u kojem će im biti teško da zablistaju i da su u opasnosti da budu osuđeni, uklonjeni, uništeni i kažnjeni. Sve dok Hristos ne govori i ne radi, i sve dok se Božji izabrani narod ne ugleda na Hrista, antihristi imaju priliku. Imaju priliku da pokažu svoje sposobnosti. Dovoljan je jedan pokret ruke da mase ljudi prebegnu na njihovu stranu i antihristi će moći da vladaju kao kraljevi. Priroda-suština antihristȃ je da osećaju odbojnost prema istini i mržnju prema Hristu. Oni se nadmeću sa Hristom oko toga ko je talentovaniji ili sposobniji; nadmeću se sa Hristom oko toga čije reči nose više moći i čije su sposobnosti veće. Dok rade isto što i Hristos, oni žele da postignu da drugi vide da, iako su i oni i On ljudi, Hristove sposobnosti i učenost nisu ništa bolje od običnih ljudi. Antihristi se nadmeću sa Hristom u svakom pogledu, utrkujući se ko je bolji i pokušavajući da iz svakog ugla poreknu činjenicu da je Hristos Bog, da je On otelotvorenje Božjeg Duha i da je On otelotvorenje istine. Oni takođe razmišljaju o raznim načinima i sredstvima u svakoj oblasti da spreče Hrista da drži vlast među Božjim izabranicima, da spreče da se Hristove reči šire ili sprovode među Božjim izabranicima, pa čak i da spreče da se među Božjim izabranicima ostvari sve što Hristos čini za ljude, što On zahteva od njih i za njih se nada. To je kao kada je Hristos prisutan, oni su prezreni, a crkva ih osuđuje i odbacuje – grupa ljudi je stavljena u zapećak. Iz različitih ispoljenja antihristȃ vidimo da su po suštini i naravi nepomirljivi sa Hristom – ne mogu biti pod istim nebom kao i On! Antihristi su neprijateljski nastrojeni prema Bogu otkako su se rodili; oni se posebno opiru Hristu i žele da poraze i savladaju Hrista. Oni žele da sav posao koji Hristos čini bude uzaludan i ni za šta, tako da na kraju Hristos neće zadobiti mnogo ljudi, i tako da bez obzira gde dela, neće imati nikakve rezultate. Tek tada će antihristi biti srećni. Ako Hristos izražava istinu, a ljudi su je žedni, traže je, rado je prihvataju, spremni su da se daju za Hrista, da napuste sve da bi širili Hristovo jevanđelje, onda antihristi postaju očajni i osećaju da nema nade, da nikada neće imati priliku da zablistaju, kao da su bačeni u pakao. Posmatrajući ova ispoljenja antihristȃ, da li je tu njihovu suštinu da se bore protiv Boga i da gledaju na Njega sa neprijateljstvom njima usadio neko drugi? Nikako nije; oni su rođeni sa tim. Prema tome, antihristi su vrsta osobe koja od rođenja predstavlja reinkarnaciju đavola, đavola koji je došao na zemlju. Nikada ni u kom slučaju ne mogu da prihvate istinu i nikada neće prihvatiti Hrista, slaviti Hrista ili svedočiti o Hristu. Iako ih naizgled nećete videti da javno sude ili osuđuju Hrista, i mada oni mogu popustljivo da ulože neki trud i plate ceh, čim im se ukaže prilika, kada trenutak bude zreo, pokazaće se nepomirljivost antihristȃ sa Bogom. Činjenica da se antihristi bore protiv Boga i uspostavljaju nezavisno kraljevstvo postaće javna. Sve te stvari su se dešavale i ranije na mestima gde postoje antihristi, a one su posebno česte u ovim godinama kada Bog vrši Svoje delo suda poslednjih dana; mnogi ljudi su ih iskusili i primetili.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (4. deo)”

Suština ponašanja antihristȃ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude navedu na pogrešan put i uhvate ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom ne nadmeću namerno za ljudski rod, ali je jedno sigurno: čak i kad se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u jurnjavi za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti time što će neke ljude navesti da ih priznaju i da im se dive. Ukratko, iako deluje da se sve što antihristi rade uklapa u obavljanje dužnosti, to rezultira navođenjem ljudi na pogrešan put, navođenjem da upravo njih obožavaju i slede. U tom slučaju takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini i šta traži od ljudi, antihristi ne rade ono što treba da rade, ne obavljaju svoje dužnosti prema Njegovim rečima i zahtevima, niti odustaju od svoje težnje ka moći i statusu, što je rezultat njihovog nerazumevanja istine. U svakom trenutku ostaju njihove ambicije i želje, koje i dalje okupiraju njihova srca i kontrolišu čitavo njihovo biće, usmeravajući njihovo ponašanje i misli i određujući put kojim idu. Oni su istinski antihristi. Šta se više od svega može primetiti kod antihrista? Neki ljudi kažu: „Anthristi se nadmeću sa Bogom da bi pridobili ljude, oni ne priznaju Boga.” Nije da oni ne priznaju Boga; u svojim srcima oni Ga zaista priznaju i veruju u Njegovo postojanje. Oni su voljni da Ga slede i žele da teže ka istini, ali ne mogu sebi da pomognu, pa mogu da čine zlo. Iako mogu da kažu mnogo toga što zvuči lepo, jedna stvar se nikada neće promeniti: njihova ambicija i želja za moći i statusom se nikada neće promeniti. Oni nikada neće odustati od svoje težnje ka moći i statusu zbog neuspeha ili nazadovanja ili zato što ih je Bog ostavio po strani ili napustio. Takva je priroda antihrista. Dakle, šta ti kažeš, da li je ikada postojao antihrist koji je promenio svoj put i počeo da teži ka istini zato što je pretrpeo teškoće ili shvatio malo istine i stekao malo znanja o Bogu – da li takvi ljudi postoje? To nikada nismo videli. Ambicija antihrista i težnja ka statusu i moći se nikada neće promeniti, a kada jednom preuzmu vlast, nikada je neće otpustiti; upravo to određuje njihovu priroda-suštinu. Nema ni najmanje greške u tome što Bog takve ljude definiše kao antihriste; to je određeno samom njihovom priroda-suštinom. Možda neki ljudi veruju da antihristi pokušavaju da se nadmeću sa Bogom za čovečanstvo. Međutim, ponekad antihristi ne moraju nužno da se nadmeću sa Njim; njihovo znanje, razumevanje i potreba za statusom i moći su različiti od onih kod normalnih ljudi. Normalni ljudi ponekad mogu da budu slavoljubivi; mogu da pokušaju da dobiju priznanja drugih, da ostave dobar utisak na njih i da se takmiče za dobar plasman. To je ambicija normalnih ljudi. Ako budu smenjeni sa položaja starešine, izgubiće status i biće im teško, ali sa promenom okruženja, izvesnim povećanjem njihovog rasta, određenim postizanjem ulaska u istinu ili sticanjem dubljeg razumevanja istine, njihova ambicija se postepeno hladi. Dolazi do promene na putu kojim idu i smeru kojim nastavljaju dalje, a njihova težnja ka statusu i moći postepeno slabi. I njihove želje se postepeno smanjuju. Antihristi su, međutim, drugačiji: nikada ne bi mogli da odustanu od svoje težnje ka statusu i moći. U ma kojem trenutku, u ma kojem okruženju i ma koje ljude imali oko sebe i ma koliko oni bili stari, njihova ambicija i želja se nikada neće promeniti. Šta ukazuje na to da se njihova ambicija nikada neće promeniti? Recimo, na primer, da su na poziciji crkvenog starešine. U svojim srcima, oni uvek razmišljaju o tome kako mogu da kontrolišu svakoga u crkvi. Ako ih prebace u drugu crkvu gde nisu starešine, da li će rado biti normalni sledbenici? Apsolutno ne. I dalje će razmišljati kako da steknu status i kako da kontrolišu sve. Gde god da odu, žele da vladaju kao kralj. Čak i da su stavljeni na mesto gde nema ljudi, u stado ovaca, oni bi ipak želeli da vode to stado. Da su stavljeni sa mačkama i psima, želeli bi da budu kraljevi mačaka i pasa i da vladaju životinjama. Oni su opsednuti ambicijom, zar ne? Zar sklonost takvih ljudi nije demonska? Zar to nije Sotonina narav? Sotona je upravo takav. Na nebu, Sotona je želeo da bude ravan Bogu, a nakon što je bačen na zemlju, uvek je pokušavao da kontroliše čoveka, da ga natera da ga obožava i da se prema njemu ophodi kao prema Bogu. Antihristi uvek žele da kontrolišu ljude jer imaju sotonsku prirodu; žive u skladu sa svojom sotonskom naravi, koja je već izašla iz okvira razuma normalnih ljudi. Nije li to malo abnormalno? Na šta se odnosi ta abnormalnost? To znači da njihovo ponašanje ne bi trebalo da se nađe u normalnoj ljudskosti. Dakle, kakvo je to ponašanje? Šta njime upravlja? Njime upravlja njihova priroda. Oni imaju suštinu zlog duha i nisu nalik normalnom iskvarenom čovečanstvu. To je razlika. To što se antihristi neće zaustaviti ni pred čim u svojoj težnji ka moći i statusu ne samo da razotkriva njihovu priroda-suštinu, već i pokazuje ljudima da je njihovo odvratno lice upravo lice Sotone i demona. Ne samo da se nadmeću sa ljudima za status, već se usuđuju da se nadmeću i sa Bogom za status. Oni će biti zadovoljni samo kada uzmu Božje izabranike za sebe i imaju ih potpuno pod svojom kontrolom. Bez obzira u kojoj se crkvi ili grupi ljudi nalaze antihristi, oni žele da steknu status, da imaju moć i da nateraju ljude da ih slušaju. Bez obzira da li su ljudi voljni ili da li se slažu, antihristi žele da imaju poslednju reč i da ih ljudi slušaju i prihvate. Nije li to priroda antihrista? Da li su ljudi voljni da ih slušaju? Da li ih biraju i preporučuju? Ne. Ali antihristi i dalje žele da imaju poslednju reč. Bez obzira da li se ljudi slažu ili ne, antihristi žele da govore i deluju u njihovo ime, žele da budu primećeni. Oni čak pokušavaju da nametnu svoje ideje drugim ljudima, a ako ljudi to ne prihvate, antihristi će im probiti mozak pokušavajući da ih nateraju da ih prihvate. Kakav je to problem? To je besramnost i drskost. Takvi ljudi su istinski antihristi i bez obzira da li su starešine ili ne, oni su svejedno antihristi. Imaju priroda-suštinu antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”

Antihristi se najviše zanimaju za materijalne stvari, novac i status. Oni zasigurno nisu ni nalik ljudima kakvima žele da se predstave: „Ja verujem u boga. Ne stremim ka svetovnim stvarima i ne žudim za novcem.” Oni nipošto nisu takvi. Zbog čega svim silama streme ka statusu i ka njegovom očuvanju? Zato što žele da poseduju ili da stave pod svoju kontrolu i da preotmu sve što je u njihovoj nadležnosti – naročito novac i materijalne stvari. Oni uživaju u tom novcu i u tim materijalnim stvarima, kao da se radi o prednostima koje im donosi status. Oni su pravi potomci arhanđela i imaju priroda-suštinu Sotone, i na papiru i u praksi. Svi koji streme ka statusu i koji cene novac zasigurno imaju problem sa vlastitom priroda-suštinom. Nije stvar samo u tome da oni naprosto imaju narav antihrista: oni su veoma ambiciozni. Žele da kontrolišu novac Božje kuće. Ako im je poverena odgovornost za neki deo posla, oni, pre svega, neće dozvoliti drugima da im se mešaju u to, niti će prihvatiti ispitivanje i nadzor od strane Višnjeg; osim toga, kad obavljaju ulogu nadzornika nad bilo kojim delom posla, oni će pronaći način da se pokažu, da zaštite sebe i da se uzdignu. Uvek žele da se popnu na vrh, da postanu oni koji vladaju i koji kontrolišu druge. Takođe, žele da se nadmeću i da se izbore za viši status, pa čak i da kontrolišu svaki deo Božje kuće – a naročito njen novac. Antihristi gaje posebnu ljubav prema novcu. Čim vide novac, oči im se zažare; u svojim glavama oni neprestano razmišljaju o novcu i čine napore kako bi ga stekli. Sve su to znakovi i signali koji ukazuju na antihriste. Ako s njima razgovaraš o istini ili pokušavaš da se upoznaš sa stanjem braće i sestara, tako što se raspituješ o tome koliko je njih slabo i negativno, kakve rezultate svako od njih postiže u obavljanju svoje dužnosti i ko među njima nije dorastao svojoj dužnosti, antihristi neće biti zainteresovani za to. Ali, kad se povede reč o Božjim prilozima – koliko novca je prikupljeno, ko se stara o njemu, gde se novac čuva, pod kojom šifrom, i tome slično – to je ono što njih najviše zanima. Antihrist je izuzetno verziran u tim stvarima. Poznaje ih kao svoj dlan. To je takođe znak antihrista. Antihristi su najveštiji u izgovaranju milozvučnih reči, ali zato ne rade nikakav stvaran posao. Umesto toga, uvek su zaokupljeni mislima o tome kako da Božje priloge iskoriste za vlastiti užitak. Recite Mi, zar antihristi nisu nemoralni? Oni nemaju nimalo ljudskosti – oni su, od glave do pete, đavoli.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”

Kako Božji izabrani narod treba da se ophodi prema antihristima? Mora da ih raspozna, razotkrije, prijavi i s gnušanjem odbaci. Tek tada će moći sa sigurnošću da sledi Boga do samog kraja i da zakorači na pravi put vere u Boga. Antihristi nisu tvoje starešine, bez obzira na to kako su naveli druge na stranputicu da ih izaberu za starešinu. Ne priznaj ih i ne prihvataj njihovo vođstvo – moraš ih razaznati i s gnušanjem odbaciti jer ti oni ne mogu pomoći da razumeš istinu, ne mogu te podržati i ne mogu te snabdevati. To su činjenice. Ako ne mogu da te uvedu u istina-stvarnost, nisu sposobni ni da budu starešine i delatnici. Ako ne mogu da te uvedu u razumevanje istine i iskustvo Božjeg dela, onda su oni ljudi koji se suprotstavljaju Bogu i treba da ih raspoznaš, razotkriješ i s gnušanjem odbaciš. Sve rade da te navedu na stranputicu da bi ih sledio, da te nateraju da se pridružiš njihovoj grupi da bi podrivao i ometao crkveni rad, da te namame na put antihristȃ, kojim i oni idu. Žele da te odvuku u pakao! Ako ne možeš da prepoznaš šta oni zaista jesu i veruješ da, pošto su tvoje starešine, treba da ih slušaš i da im činiš ustupke, onda si čovek koji izdaje i istinu i Boga – a takvi ne mogu biti spaseni. Ako želiš da budeš spasen, ne samo da moraš da prevaziđeš prepreku velike crvene aždaje i da je raspoznaš, da prozreš njeno rugobno lice i da se potpuno pobuniš protiv nje – već moraš da prevaziđeš i prepreku antihristȃ. Antihrist, u crkvi, nije samo neprijatelj Boga, već i Božjeg izabranog naroda. Ako nisi u stanju da raspoznaš antihrista, velika je verovatnoća da ćeš biti naveden na stranputicu i pridobijen, da ćeš hodati putem antihrista i da će te Bog prokleti i kazniti. Ako se to desi, znači da je tvoja vera u Boga potpuno podbacila. Šta čovek mora da poseduje da bi zadobio spasenje? Pre svega, mora da razume mnoge istine i da bude u stanju da raspozna suštinu, narav i put antihrista. To je jedini način da se osigura da neće, verujući u Boga, obožavati i slediti ljude, kao i jedini način da sledi Boga do samog kraja. Samo čovek koji je u stanju da raspozna antihrista kadar je da istinski veruje u Boga, da Ga sledi i da svedoči za Njega. Neki će onda reći: „Šta da radim ako u ovom trenutku nemam istinu za to?” Moraš se pod hitno opremiti istinom; moraš naučiti da vidiš unutrašnjost ljudi i stvari. Raspoznati antihrista nije lako i zahteva sposobnost da se jasno vidi njegova suština i da se prozreju zavere, trikovi, namere i ciljevi iza svega što on radi. Na taj način te on neće navesti na stranputicu ni kontrolisati i moći ćeš da ostaneš postojan, da bezbedno i sigurno stremiš ka istini i da budeš nepokolebljiv na putu stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Ako nisi u stanju da prevaziđeš prepreku antihristȃ, može se reći da si u velikoj opasnosti i da je velika verovatnoća da će te Sotona navesti na stranputicu i zarobiti i da ćeš živeti pod njegovim uticajem. Moguće je da među vama ima onih koji ometaju i sapliću ljude koji streme ka istini i njihovi su neprijatelji. Prihvatate li to? Ima i onih koji se ne usuđuju da se suoče s tom činjenicom, niti se usuđuju da to prihvate kao činjenicu. Ali u crkvama se zaista dešava, i to često, da antihristi navedu ljude na stranputicu; samo što ljudi to nisu u stanju da raspoznaju. Ako nisi kadar da položiš taj test – test antihristȃ, onda te antihristi ili navode na stranputicu i kontrolišu, ili ti nanose patnju, muče te, isteruju, potiskuju i zlostavljaju. Na kraju tvoj bedni mali život neće dugo moći da odoleva i usahnuće; ostaćeš bez vere u Boga i reći ćeš: „Bog uopšte nije pravedan! Gde je bog? Na ovom svetu nema ni pravde ni svetlosti i nema takve stvari poput božjeg spasenja čovečanstva. Možemo slobodno da provodimo dane u radu i sticanju novca!” Odričeš se Boga, udaljavaš se od Boga i ne veruješ više da On postoji; u potpunosti nestaje svaka nada da ćeš zadobiti spasenje. Stoga, ako želiš da stigneš tamo gde će ti biti dato spasenje, prvi ispit koji moraš da položiš je da li si u stanju da opaziš i prozreš Sotonu, a moraš da imaš i hrabrosti da ustaneš i da ga razotkriješ i napustiš. Gde je, dakle, Sotona? Sotona je pored tebe i svuda oko tebe; možda živi čak i u tvom srcu. Ako živiš u sotonskoj naravi, može se reći da pripadaš Sotoni. Sotonu i zle duhove duhovnog carstva ne možeš videti ni dodirnuti, ali Sotone i živi đavoli koji postoje u stvarnom životu – svuda su. Svako ko oseća odbojnost prema istini je zao, a svaki starešina i delatnik koji ne prihvata istinu antihrist je ili lažni starešina. Zar nisu takvi ljudi Sotone i živi đavoli? To su možda upravo ljudi koje obožavaš i na koje se ugledaš; možda upravo ljudi koji te vode i kojima se u svom srcu već odavno diviš, veruješ im, uzdaš se u njih i nadaš im se. A u stvari, oni su prepreke koje ti stoje na putu i ometaju te u stremljenju ka istini i zadobijanju spasenja; oni su lažne starešine i antihristi. Mogu preuzeti kontrolu nad tvojim životom i nad putem kojim koračaš i upropastiti ti šansu da zadobiješ spasenje. Ako ne uspeš da ih raspoznaš i prozreš, možeš u bilo kom trenutku biti naveden na stranputicu i zarobljen. Prema tome, u velikoj si opasnosti. Ako nisi u stanju da se izbaviš iz te opasnosti, Sotonina si žrtva. Ljudi koji su navedeni na stranputicu i kontrolisani i koji postanu sledbenici antihrista u svakom slučaju ne mogu nikada zadobiti spasenje. Pošto ne vole istinu i ne streme ka njoj, neizbežna je posledica da bivaju navedeni na stranputicu i da slede antihrista.

– „Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treća stavka: Oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini”

Slična iskustvena svedočenja:

Visiti o koncu