Saznavši kako je Jov bio podvrgnut kušnjama, većina vas će verovatno poželeti da sazna nešto više o samom Jovu, a naročito o tajni pomoću koje je stekao hvalu od Boga. Hajde onda da danas popričamo o Jovu!

U svakodnevnom životu Jova, vidimo njegovu savršenost, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla

Ako već pričamo o Jovu, moramo početi od ocene koju je o njemu izrekao Sâm Bog: „Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“

Hajde da najpre saznamo nešto o Jovovoj savršenosti i poštenju.

Kako vi razumete reči „savršen“ i „pošten“? Smatrate li da je Jov bio čovek bez ijedne zamerke, da je bio častan? To bi, naravno, bilo doslovno tumačenje i shvatanje reči „savršen“ i „pošten“. Međutim, kontekst stvarnog života predstavlja sastavni deo istinskog razumevanja Jova – reči, knjige i teorije nam, same po sebi, neće pružiti nikakve odgovore. Počećemo tako što ćemo razmotriti Jovov život kod kuće, to jest, njegovo uobičajeno ponašanje tokom života. Iz toga ćemo saznati nešto o njegovim životnim načelima i ciljevima, kao i o njegovoj ličnosti i njegovim težnjama. Pročitajmo sada završne reči iz odlomka Knjige o Jovu 1:3: „Taj je čovek bio najčuveniji od svih ljudi sa Istoka.“ Ove nam reči kazuju da je Jov imao veoma visok status i položaj i, mada se iz njih ne vidi da li je on od svih ljudi sa Istoka bio moćniji zbog svoje ogromne imovine ili zato što je bio savršen i pošten, što se plašio Boga i ujedno se klonio zla, znamo da su, sve u svemu, Jovov status i položaj bili veoma cenjeni. Prema onome što je zabeleženo u Bibliji, prvi utisci koje su ljudi stekli o Jovu ukazivali su na to da je on savršen, da se plaši Boga i izbegava zlo, te da poseduje veliko bogatstvo i status uvaženog čoveka. Za jednu normalnu osobu, koja živi u takvom okruženju i pod takvim uslovima, Jovova ishrana, kvalitet života i različiti aspekti njegovog ličnog života bili bi u središtu pažnje većine ljudi; stoga moramo da nastavimo sa čitanjem svetih spisa: „Elem, njegovi su sinovi odlazili na kućne gozbe koje su priređivali, svaki od njih u svoj dan. Slali su pozive svojim trima sestrama da sa njima piju i jedu. A kada bi se izređali dani gozbe, Jov je slao po njih da ih posveti. Ustajao bi rano ujutro i prinosio svespalnice za svakog od njih. Naime, govorio je Jov: ’Možda su deca sagrešila i u svom srcu proklela Boga.’ I Jov je to radio svakog dana“ (Knjiga o Jovu 1:4-5). Iz ovog odlomka saznajemo dve stvari: prva je da su se Jovovi sinovi i kćeri redovno gostili, uz obilje jela i pića; a druga da je Jov često prinosio žrtve paljenice, jer se brinuo za svoje sinove i kćeri, strahujući da su se ogrešili i da su se u srcu odrekli Boga. Na taj su način opisani životi dve različite vrste ljudi. Prvoj grupi pripadaju Jovovi sinovi i kćeri, koji su se, zahvaljujući svom bogatstvu, često gostili, živeli raskošno, pili i večerali do mile volje i uživali u visokom kvalitetu života koji im je materijalno bogatstvo omogućavalo. Budući da su živeli takvim životom, oni su neminovno činili grehe i često vređali Boga – a ipak se nisu pričešćivali ni prinosili žrtve paljenice. Vidite, dakle, da u njihovim srcima nije bilo mesta za Boga, da oni nisu razmišljali o Božjim blagodatima, niti su strahovali od toga da bi mogli da uvrede Boga, a još manje od toga da bi mogli da Ga se u svojim srcima odreknu. Mi se, naravno, nećemo usredsređivati na Jovovu decu, već na ono što je Jov uradio kada se s takvim stvarima suočio; to je ta druga stvar koja je opisana u ovom odlomku, a koja se tiče Jovovog svakodnevnog života i njegove ljudskost-suštine. Na mestu gde su u Bibliji opisane gozbe Jovovih sinova i kćeri, Jov se uopšte ne pominje; kaže se samo da su njegovi sinovi i kćeri često zajedno jeli i pili. To praktično znači da Jov nije priređivao gozbe, niti je zajedno sa svojim sinovima i kćerima uživao u raskošnim jelima. Mada je bio bogat i posedovao mnogo imovine i brojne sluge, Jov nije luksuzno živeo. Nije bio opčinjen vrhunskim životnim okruženjem, nije zbog svog bogatstva preterivao u telesnim uživanjima, niti je zaboravljao da prinosi žrtve paljenice, a još se manje zbog toga u svom srcu polako udaljavao od Boga. Očigledno je, dakle, da je Jov živeo disciplinovano, da nije bio pohlepan, da nije bio sklon hedonizmu zbog Božjih blagoslova koje je primao, te da mu kvalitet života nije bio od primarne važnosti. Umesto toga, bio je skroman i ponizan, nije bio sklon razmetanju, a pred Bogom je bio pažljiv i oprezan. Često je razmišljao o Božjim blagodatima i blagoslovima, neprestano gajeći bogobojažljivo srce. U svom svakodnevnom životu, često bi poranio da prinese žrtve paljenice za svoje sinove i kćeri. Drugim rečima, ne samo što se sam plašio Boga, već se nadao da će se i njegova deca plašiti Boga, umesto da budu grešni prema Njemu. U njegovom srcu nije bilo mesta za materijalno bogatstvo, niti bi ono moglo da zauzme mesto koje je pripadalo Bogu; bilo zbog njega samog ili zbog njegove dece, tek svi njegovi svakodnevni postupci bili su povezani sa strahom od Boga i izbegavanjem zla. Njegov strah od Boga Jahvea nije ostajao samo na rečima, već je to bilo nešto što je on sprovodio u delo i što se ogledalo u svakom aspektu njegovog svakodnevnog života. Takvo Jovovo praktično ponašanje pokazuje nam da je on bio pošten i da je po svojoj suštini volelo pravdu i sve ono što je bilo pozitivno. To što je svoje sinove i kćeri često slao da se pričeste znači da nije odobravao ni priznavao njihovo ponašanje; umesto toga, u duši je osećao odbojnost prema njihovom ponašanju i osuđivao ih je. Zaključio je da ponašanje njegovih sinova i kćeri nije ugodno Bogu Jahveu, te ih je stoga često pozivao da izađu pred Boga Jahvea i ispovede Mu svoje grehe. Jovovi postupci pokazuju nam drugu stranu njegove ljudskosti, onu zbog koje se nikad nije družio sa ljudima koji su često grešili i vređali Boga, već ih je izbegavao i klonio ih se. Iako su ti ljudi bili njegovi sinovi i kćeri, on zbog toga nije napuštao vlastita načela ponašanja, niti je zbog ličnih osećanja prema njima povlađivao njihovim gresima. Umesto toga, zahtevao je od njih da se ispovede i da Boga Jahvea mole za strpljenje, i upozoravao ih da ne napuštaju Boga radi vlastitog pohlepnog užitka. Načela po kojima se Jov odnosio prema drugima neodvojiva su od načela njegovog straha od Boga i izbegavanja zla. Voleo je ono što je Bog prihvatao, a gnušao se svega što je Boga odbijalo; voleo je one koji su se u srcu plašili Boga, a gnušao onih koji su činili zlo i ogrešili se o Boga. Ta ljubav i to gnušanje pokazivali su se u njegovom svakodnevnom životu, i upravo je to bilo ono poštenje koje je Bog kod Jova video. To je, naravno, ujedno predstavljalo izraz i proživljavanje Jovove istinske ljudskosti u odnosu prema drugim ljudima u svakodnevnom životu, u koje moramo da se uputimo.

Ispoljavanja Jovove ljudskosti tokom kušnji (razumevanje Jovove savršenosti, poštenja, straha od Boga i izbegavanja zla tokom njegovih kušnji)

Ono o čemu smo maločas govorili jesu različiti aspekti Jovove ljudskosti, koji su se pokazivali u njegovom svakodnevnom životu pre no što podneo iskušenja. Sve te različite manifestacije nam, bez sumnje, pružaju početno znanje i razumevanje njegovog poštenja, straha od Boga i izbegavanja zla, i sasvim prirodno nude početnu potvrdu svega toga. Kažem „početnu“, zato što većina ljudi zapravo još uvek ne razume Jovovu ličnost, niti upornost sa kojom je tragao za putem koji vodi do pokornosti prema Bogu i strahu od Njega. Drugim rečima, većina ljudi u svom shvatanju Jova ne ide dalje od donekle povoljnog utiska o njemu, koji se stiče nakon čitanja dva biblijska odlomka koji sadrže njegove reči „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ i „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Postoji, dakle, velika potreba za razumevanjem načina na koji je Jov proživljavao svoju ljudskost dok je bio podvrgnut Božjim kušnjama; jedino će tako svi moći da u celosti sagledaju njegovu istinsku ljudskost.

Kad je saznao da mu je celokupna imovina ukradena, da su njegovi sinovi i kćeri izgubili svoje živote, te da su mu sluge pobijene, on je ovako reagovao: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio“ (Knjiga o Jovu 1:20). Iz tih reči saznajemo sledeću činjenicu: nakon što je čuo tu vest, Jov se nije uspaničio, nije plakao niti krivio sluge koje su mu tu vest saopštile, a pogotovo nije analizirao mesto zločina, kako bi istražio i proverio sve detalje i otkrio šta se zaista dogodilo. Nije iskazivao bol, nije žalio zbog gubitka imovine, niti se rasplakao zbog gubitka dece i svojih najmilijih. Naprotiv, on je tada ustao, poderao sa sebe odeću i obrijao sebi glavu, pa se zatim bacio na zemlju i poklonio. Jovovi su postupci drugačiji od postupaka bilo kojeg običnog čoveka. Oni mnoge ljude zbunjuju i nagone ih da u svojim srcima prekorevaju Jova zbog njegove „hladnokrvnosti“. U slučaju iznenadnog gubitka imovine, normalnim bi ljudima prepuklo srce i bili bi očajni – neki bi čak pali u duboku depresiju. To je zato što je u njihovim srcima ljudska imovina rezultat truda koji su čitavog života ulagali – to je ono na čemu se zasniva njihov opstanak, to je nada koja ih održava u životu; gubitak imovine znači da su svi njihovi napori bili uzaludni, da su ostali bez nade, pa čak i bez budućnosti. Takav je stav svakog normalnog čoveka prema vlastitoj imovini, sa kojom je u bliskim odnosima, a u tome se, ujedno, sastoji i značaj imovine u ljudskim očima. Kao takva, ogromna većina ljudi je zbunjena Jovovim ravnodušnim stavom prema gubitku vlastite imovine. Danas ćemo zbunjenost tih ljudi odagnati, tako što ćemo objasniti šta se u Jovovom srcu zapravo dešavalo.

Zdrav razum nam govori da je Jov trebalo da pred Bogom bude postiđen zbog gubitka imovine, koju mu je Bog u izobilju podario, zbog toga što se nije bolje brinuo o njoj i što je nije bolje pazio; drugim rečima, što nije sačuvao imovinu koju mu je Bog podario. Kada je, dakle, saznao da mu je imovina pokradena, prvo što je trebalo da učini bilo je da ode na mesto zločina i popiše sve što je izgubio, a zatim da se ispovedi Bogu, kako bi mogao ponovo da stekne Božji blagoslov. Jov, međutim, to nije učinio, a za to je, naravno, imao svoje razloge. U svom je srcu duboko verovao da je sve što je imao dobio od Boga, te da njegovo imanje nije bilo proizvod njegovog vlastitog truda. Stoga on na Božje blagoslove nije gledao kao na nešto što treba da iskoristi, već je načela svog opstanka zasnivao na tome da se svom snagom drži puta koji treba da sledi. Cenio je Božje blagoslove i zahvaljivao Mu se na njima, ali ih nije ljubomorno čuvao, niti je tražio da ih bude još više. Takav je bio njegov odnos prema imovini. Nije činio ništa u cilju sticanja blagoslova, nije brinuo ni očajavao zbog nedostatka ili gubitka Božjih blagoslova, nije se divlje i ludački radovao zbog njih, nije zanemarivao put Božji, niti je, zbog blagoslova u kojima je često uživao, zaboravljao na Božju blagodat. Njegov odnos prema vlastitoj imovini otkriva ljudima njegovu pravu ljudskost: kao prvo, Jov nije bio pohlepan čovek, niti je bio zahtevan u pogledu svog materijalnog života. Nadalje, nikada se nije brinuo niti plašio da će mu Bog oduzeti sve što ima, u čemu se ujedno ogledao i odnos pokornosti prema Bogu u njegovom srcu; drugim rečima, on nije imao nikakve zahteve ni pritužbe u pogledu toga kada će mu i da li će mu Bog sve to oduzeti, niti je razmišljao o eventualnim razlozima tog oduzimanja, već je samo nastojao da se pokori Božjim uređenjima. I treće, on nikad nije smatrao da je njegovo imanje posledica njegovog vlastitog truda, jer je znao da mu ga je Bog podario. To je bila njegova vera u Boga i pokazatelj njegovih uverenja. Da li su Jovova ljudskost i njegova prava svakodnevna nastojanja jasno rezimirani u ove tri tačke? Jovova ljudskost i njegova nastojanja predstavljaju sastavni deo njegovog hladnokrvnog držanja nakon gubitka celokupne imovine. Upravo zbog toga što je svakodnevno tragao, Jov je posedovao rast i uverenje da tokom Božjih kušnji kaže: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Te reči nisu stečene preko noći, niti su se tek tako pojavile u njegovoj glavi. U njima se ogledalo sve što je on, tokom svog dugogodišnjeg životnog iskustva, video i stekao. Da li, u poređenju sa svima onima koji samo tragaju za Božjim blagoslovima, koji se plaše da će im ih Bog oduzeti i koji to mrze i žale se na to, Jovova pokornost zapravo i nije bila baš mnogo realna? Zar Jov nije izuzetno iskren i pošten, u poređenju sa svima onima koji veruju da Bog postoji, ali zato nikad nisu poverovali da on vlada nad svim stvarima?

Jovova razumnost

Jovova stvarna iskustva i njegova iskrena i poštena ljudskost, značili su da je on, nakon što je ostao bez svog imanja i bez dece, donosio najrazumnije moguće sudove i odluke. Takve razumne odluke bile su neodvojive od njegovih svakodnevnih aktivnosti i od Božjih dela koja je upoznao tokom svog svakodnevnog života. Njegova iskrenost mu je omogućila da poveruje kako Jahveova ruka upravlja svim stvarima; njegova vera mu je omogućila da spozna činjenicu o suverenosti Boga Jahvea nad svim stvarima; njegovo znanje ga je učinilo spremnim i sposobnim da se pokori suverenosti i uređenjima Boga Jahvea; njegova pokornost mu je omogućila da sve istinitije strahuje od Boga Jahvea; njegov strah je učinio da se sve realnije kloni zla; na kraju, Jov je postao savršen jer se plašio Boga i klonio zla; njegova savršenost ga je učinila mudrim i podarila mu vrhunsku razumnost.

Kako treba da shvatimo reč „razumnost“? Ona, u doslovnom tumačenju, znači posedovati zdrav razum, razmišljati logično i razborito, pametno govoriti, raditi i rasuđivati, te posedovati čvrste i ispravne moralne standarde. Pa ipak, Jovovu razumnost nije tako lako objasniti. Kad kažemo da je Jov bio krajnje razuman, to se prvenstveno odnosi na njegovu ljudskost i na njegovo držanje pred Bogom. Budući da je bio iskren, mogao je da poveruje u Božju suverenost i da joj se pokori, čime je stekao znanje koje je drugima bilo nedostižno, a to ga je znanje osposobilo da precizno razazna, prosudi i definiše ono što ga je snašlo, i omogućilo mu da tačnije i pronicljivije odabere šta će činiti i čega će se čvrsto držati. To, drugim rečima, znači da su njegove reči, ponašanje, načela na kojima je zasnivao svoje postupke i kodeks po kojem je delovao bili pravilni, jasni i konkretni, a ne slepi, plahoviti i emotivni. Znao je da se postavi prema svemu što ga je zadesilo, umeo je da balansira i da upravlja odnosima između kompleksnih događaja, znao je kako da se čvrsto drži puta koji je trebalo da sledi i, povrh toga, znao je kako da se ponaša kad mu je Bog Jahve sve dao, a potom sve i uzeo. U tome se baš i ogledala Jovova razumnost. Upravo zbog toga što je posedovao takvu razumnost, Jov je, nakon što je ostao bez svog imanja i bez svojih sinova i kćeri, rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“

Kad se suočio sa užasnim fizičkim bolom i sa zamerkama svojih rođaka i prijatelja, i kada je pogledao smrti u oči, svojim je držanjem ljudima još jednom pokazao svoje pravo lice.

Jovovo pravo lice: istinito, čisto i lišeno svake laži

Hajde da pročitamo odlomak 2:7-8 iz Knjige o Jovu: „Sotona tada ode od Jahvea, pa Jova od glave do pete osu odvratnim čirevima. On je uzeo parče crepa i njime se češao dok je sedeo u pepelu.“ Ovde je opisano kako se Jov držao kad su mu svud po telu iskočili bolni čirevi. On je tada seo u pepeo i trpeo bol. Niko ga nije lečio, niti mu pomogao da umanji taj fizički bol; stoga je on upotrebio parče crepa, da njime ostruže bolne čireve sa kože. Na prvi pogled, bila je to samo jedna etapa njegove patnje, koja nije imala nikakve veze s njegovom ljudskošću i strahom od Boga, budući da Jov tada nijednom rečju nije izrazio svoje raspoloženje i svoje stavove. Pa ipak, njegovi postupci i njegovo držanje i dalje su predstavljali pravi izraz njegove ljudskosti. U zapisu iz prethodnog poglavlja možemo pročitati da je Jov bio najveći od svih ljudi sa Istoka. S druge strane, ovaj odlomak iz drugog poglavlja Knjige o Jovu, pokazuje nam kako se taj velikan sa Istoka zapravo češao komadom crepa, sedeći sred pepela. Primećujete li očigledan kontrast između ova dva opisa? Taj nam kontrast pokazuje Jovovo pravo lice: uprkos svom prestižnom položaju i statusu, on te stvari nikada nije voleo, niti je na njih obraćao pažnju; nije mario za to kako drugi gledaju na njegov položaj, niti ga je brinulo da li će njegovi postupci i držanje imati bilo kakav negativan uticaj na to; nije se prepuštao uživanju u blagodetima svog statusa, niti u slavi koja je uz takav status i položaj išla. Jedino mu je bilo stalo do vlastite vrednosti i do značaja koji je njegov život imao u očima Boga Jahvea. Jovovo pravo lice predstavljalo je samu njegovu suštinu: nije voleo slavu i bogatstvo, niti je živeo za njih; bio je istinit, čist i lišen svake laži.

Jovovo razdvajanje ljubavi i mržnje

Druga strana Jovove ljudskosti prikazana je kroz njegov razgovor sa vlastitom ženom: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’ A on joj uzvrati: ’Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’“ (Knjiga o Jovu 2:9-10). Videvši koliko se muči, Jovova žena je pokušala da ga posavetuje kako da izbegne dalje mučenje, ali Jov nije priznao njene „dobre namere“; umesto toga, one su u njemu probudile gnev, jer je ona poricala njegovu veru u Boga Jahvea i pokornost prema Njemu, a takođe je poricala i samo postojanje Boga Jahvea. To je Jovu bilo nepodnošljivo, jer on ni sebi, a kamoli nekom drugom, nikad ne bi dozvolio da učini išta što bi Boga osporilo ili vređalo. Kako je onda mogao da ostane ravnodušan kad je čuo kako drugi izgovaraju bogohulne reči i uvrede upućene Bogu? Zbog toga je i svoju ženu nazvao „ludom ženom“. Sa osećanjem gneva i mržnje prema njoj, zamerio joj je i prekorio je. Bio je to prirodni izraz njegove ljudskosti – pravljenje razlike između ljubavi i mržnje – kao i istinski prikaz njegove poštene ljudskosti. Jov je imao osećaj za pravdu – osećaj zbog kojeg je mrzeo trendove i plime zla, zbog kojeg se gnušao, osuđivao i odbacivao besmislenu jeres, smešne argumente i budalaste tvrdnje, i koji mu je omogućio da ostane veran svojim ispravnim načelima i držanju, čak i onda kad je bio odbačen od mase i napušten od njemu bliskih ljudi.

Jovova dobrodušnost i iskrenost

Budući da se u Jovovom držanju odražavaju različiti aspekti njegove ljudskosti, šta od te njegove ljudskosti možemo da vidimo kada zine da prokune dan kad se rodio? O ovoj ćemo temi govoriti u nastavku teksta.

Maločas sam govorio o poreklu Jovovog proklinjanja dana svog rođenja. Šta iz toga zaključujete? Da je Jov bio tvrdoglav, da nije bio u stanju da voli, da je bio hladan, bezosećajan i lišen ljudskosti, da li bi on onda pokazao obzir prema Božjim namerama? Da li bi, zbog toga što mu je bilo stalo do Božjeg srca, mogao da prezire dan u kom se rodio? Drugim rečima, da je bio tvrdoglav i lišen ljudskosti, da li bi mogao da tuguje zbog Božje boli? Da li bi mogao da prokune dan svog rođenja zbog toga što je Bog bio ožalošćen zbog njega? Odgovor je apsolutno odrečan! Pošto je bio dobrodušan, bilo mu je stalo do Božjeg srca; zato što je mario za Božje srce, Jov je osećao Božji bol; pošto je bio dobrodušan, više ga je mučio osećaj Božjeg bola; pošto je osetio Božju bol, počeo je da se gnuša dana svog rođenja, te ga je stoga i prokleo. Nekome ko sve to posmatra sa strane, celokupno ponašanje Jova tokom kušnji bilo je za primer. Jedino njegovo proklinjanje dana u kojem se rodio stavlja znak pitanja na njegovu savršenost i poštenje, ili pak nudi drugačiju ocenu svega toga. U stvari, bio je to najtačniji izraz Jovove ljudskosti. Njegovu ljudskost-suštinu niko drugi nije sakrio, upakovao, niti revidirao. Kad je prokleo dan svog rođenja, pokazao je dobrodušnost i iskrenost koje leže duboko u njegovom srcu; bio je poput izvora čija je voda toliko bistra i providna, da se kroz nju vidi dno korita.

Saznavši sve ovo o Jovu, većina ljudi će nesumnjivo doći do prilično tačne i objektivne procene Jovove ljudskost-suštine. Oni bi ujedno trebalo da steknu duboko, praktično i naprednije razumevanje i uvažavanje Jovove savršenosti i poštenja, o kojima govori Bog. Nadajmo se da će takvo razumevanje i uvažavanje ovim ljudima pomoći da krenu putem koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“