Mnoga čovekova pogrešna shvatanja o Jovu

Nevolje koje je Jov pretrpeo nisu bile delo glasnika Božjih, niti ih je Bog Svojom rukom izazvao. Te je nevolje izazvao lično Sotona, neprijatelj Božji. Shodno tome, težina nevolja koje je Jov pretrpeo bila je ogromna. Pa ipak, Jov je i u tim trenucima bez ustezanja pokazivao svoje svakodnevno bogopoznanje koje je u srcu nosio, načela svog svakodnevnog delovanja i svoj stav prema Bogu – to je sušta istina. Da nije bio iskušavan i da ga Bog nije podvrgnuo kušnjama, vi biste Jovove reči: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ protumačili kao licemerje; Bog mu je toliko imanje podario, te je stoga prirodno što on blagosilja ime Jahveovo. Da je, pre no što je bio podvrgnut iskušenjima, rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“, kazali biste da preteruje i da se imena Božjeg nije odrekao zato što ga je Božja ruka često blagosiljala. Rekli biste da bi se on sigurno odrekao Božjeg imena da mu je Bog natovario nesreću na vrat. Ipak, našavši se u okolnostima koje nijedan čovek ne bi poželeo ni da doživi ni da vidi, a kamoli da ga takve okolnosti snađu, okolnostima u koje bi se plašio da zakorači i koje čak ni Bogu nisu bile podnošljive za gledanje, Jov je i dalje bio u stanju da sačuva vlastiti integritet: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ i „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Kada se suoče s Jovovim ponašanjem u to vreme, oni koji vole bombastično da govore i da izgovaraju izraze i teorije, ostaju bez reči. Za one koji Božje ime veličaju samo rečima, ali zato nikada nisu prihvatali da ih Bog iskuša, integritet kojeg se Jov tako čvrsto držao predstavlja osudu, dok onima koji nikad nisu verovali da je čovek u stanju da se čvrsto drži Božjeg puta, sudi Jovovo svedočenje. Suočeni sa Jovovim ponašanjem tokom ovih iskušenja, kao i sa rečima koje je izgovorio, neki će biti zbunjeni, drugi će osećati zavist, neki će sumnjati, dok će se neki čak praviti da ih ništa od toga ne zanima i dizaće nos na pomen Jovovog svedočenja, jer oni ne samo da vide kakve su muke snašle Jova tokom kušnji i da su pročitali reči koje je izgovorio, već ujedno vide i „slabost“ ljudsku, koju je Jov pokazao kad su ga zadesila iskušenja. Na tu „slabost“ oni gledaju kao na tobožnju nesavršenost u Jovovom savršenstvu, kao na mrlju u čoveku koji je u Božjim očima bio savršen. Veruje se, naime, da su savršeni ljudi zapravo besprekorni, bez ijedne mrlje i prljavštine, da nemaju slabosti, da ne znaju za bol, da nikad nisu nesrećni ni potišteni, te da su lišeni mržnje i svakog oblika ekstremnog ponašanja prema spoljnom svetu; posledica toga je da ogromna većina ljudi ne veruje da je Jov uistinu bio savršen. Ljudi ne odobravaju veliki deo njegovog ponašanja tokom ovih kušnji. Primera radi, kad je ostao bez dece i imanja, Jov se nije, kako bi ljudi pomislili, rasplakao. „Nedostatak pristojnosti“ kod Jova navodi ljude da misle da je bio hladan, zato što nije plakao niti pokazivao osećanja prema svojoj porodici. To je prvi loš utisak koji ljudi stiču o Jovu. Njegovo ponašanje nakon toga još ih više zbunjuje: to što je „pocepao svoju odeću“ ljudi tumače kao nepoštovanje prema Bogu, dok „obrijao je svoju glavu“ pogrešno shvataju kao njegovo bogohuljenje i protivljenje Bogu. Osim u rečima: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“, ljudi kod Jova ne razaznaju ništa od pravednosti koju je Bog pohvalio, te stoga način na koji ogromna većina njih ocenjuje Jova ne predstavlja ništa drugo do neshvatanje, nerazumevanje, sumnju, osudu i samo teoretsko odobravanje. Niko od njih nije u stanju da uistinu razume i shvati reči Boga Jahvea, kad je rekao da je Jov savršen i pošten čovek, koji se plaši Boga i kloni se zla.

Na osnovu takvog utiska o Jovu, ljudi još više sumnjaju u njegovu pravednost, jer postupci i ponašanje Jova, onako kako su zabeleženi u svetim spisima, nisu bili tako dirljivi kao što bi ljudi očekivali. On ne samo što nije izvršio nikakve sjajne podvige, nego je čak, sedeći u pepelu, uzeo parče crepa da se njime počeše. Ljudi su i tim činom zapanjeni i skloni da sumnjaju u Jovovu pravednost – pa čak i da je poriču – zato što Jov, češući se, Boga nije molio, niti Mu išta obećavao, a povrh toga ga niko nije video da jauče od bolova. U svemu tome, ljudi ne vide ništa osim slabosti Jovove, a čak i kad čuju kako kaže: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“, oni tim rečima uopšte nisu ganuti, niti ih one mogu pokolebati, tako da i dalje nisu u stanju da u Jovovim rečima raspoznaju pravednost. Osnovni utisak koji ljudi stiču na osnovu ponašanja Jova tokom svih patnji kojima je bio izložen u ovim kušnjama, jeste da on pri tom nije ni savijao kičmu, niti je bio nadmen. Ljudi ne vide priču koja stoji u pozadini takvog ponašanja, a koja se odigravala duboko u njegovom srcu, niti u tom srcu vide strah od Boga i privrženost načelu puta koji vodi ka izbegavanju zla. Zbog njegove smirenosti, ljudi misle da su njegovo savršenstvo i poštenje samo prazne reči, te da je njegov strah od Boga samo glasina; u međuvremenu, „slabost“ koju je on spolja pokazao ostavlja dubok utisak na njih, dajući im „novu perspektivu“, pa čak i „novo razumevanje“ čoveka kojeg Bog definiše kao savršenog i poštenog. Kao dokaz za takvu „novu perspektivu“ i „novo razumevanje“ uzima se slučaj kad je Jov progovorio i prokleo dan kada je rođen.

Mada niko ne može da zamisli niti da shvati težinu muka koje je Jov pretrpeo, on nijednu jeres nije izgovorio, već je samo pokušao da ublaži bol sredstvima koje je imao na raspolaganju. U Svetom pismu zabeležene su sledeće njegove reči: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’“ (Knjiga o Jovu 3:3). Možda ove reči niko nikada nije smatrao važnim, a možda ima ljudi koji su na njih obratili pažnju. Da li one, po vašem mišljenju, znače da se Jov protivio Bogu? Da li se Jov tim rečima žali na Boga? Znam da mnogi među vama imaju određene ideje o tim Jovovim rečima i misle da Jov, ako je već bio savršen i pošten, nije trebalo da pokazuje nikakvu slabost ni tugu, već da pozitivno gleda na svaki Sotonin napad, pa čak i da se njegovim iskušenjima otvoreno smeje u lice. Nije trebalo da reaguje ni na kakvu telesnu bol koju mu je Sotona naneo, niti da u svom srcu pokaže bilo kakvu emociju. Trebalo je, štaviše, da od Boga traži da ga još grublje iskuša. To je ono što bi trebalo da pokaže i da poseduje neko ko je nepokolebljiv i ko se uistinu plaši Boga i kloni se zla. Usred tih užasnih muka, Jov je samo prokleo dan kada se rodio. Nije se žalio na Boga, a još manje je nameravao da Mu se suprotstavlja. Sve je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer od davnina do danas niko nikad nije doživeo takva iskušenja, niti pretrpeo ono što je zadesilo Jova. A zašto zapravo niko nikada nije bio podvrgnut istoj vrsti iskušenja kao Jov? Zato što, kako Bog na to gleda, niko nije u stanju da ponese takvu odgovornost i takav nalog, što niko ne bi mogao da uradi ono što je Jov učinio i, ponajviše, zato što niko ne bi mogao da se, osim proklinjanja dana kada se rodio, ne odrekne Božjeg imena, već da ga, uprkos svemu, i dalje blagosilja, kao što je to Jov učinio kad ga je ta strašna muka zadesila. Da li bi iko to mogao da učini? Kada o Jovu ovako govorimo, da li mi time hvalimo njegovo ponašanje? On je bio pravedan čovek, sposoban da o Bogu iznese takvo svedočenje i da Sotonu natera da pobegne držeći se za glavu, tako da ga više nikad pred Bogom ne optuži – pa šta onda ima loše u tome što ga hvalimo? Je li moguće da su vaši standardi stroži od Božjih? Da li je moguće da biste se ponašali čak i bolje od Jova kad biste bili podvrgnuti kušnjama? Kakve su vaše zamerke na to što je Bog Jova pohvalio?

Jov proklinje dan kada se rodio zato što ne želi da Bog zbog njega boluje

Često kažem da Bog gleda u čovekovo srce, dok ljudi posmatraju samo čovekovu spoljašnjost. Pošto gleda u ljudska srca, Bog razume njihovu suštinu, dok čovek suštinu drugih ljudi definiše na osnovu njihove spoljašnjosti. Kada je Jov progovorio i prokleo dan kada se rodio, tim je činom zapanjio sve duhovnike, uključujući i tri svoja prijatelja. Čovek je od Boga došao i treba da Mu bude zahvalan za svoj život i telo, kao i za dan svog rođenja, jer mu je sve to Bog dao, te stoga ne treba bilo šta od toga da proklinje. To je nešto što obični ljudi mogu da zamisle i da razumeju. Svakome ko sledi Boga, ovo je shvatanje sveto i neprikosnoveno, i to je istina koja se nikada ne može promeniti. Jov je, međutim, prekršio to pravilo: prokleo je dan svog rođenja. To je čin koji obični ljudi smatraju ulaskom na zabranjenu teritoriju. Zbog toga Jov ne samo što ne zaslužuje razumevanje i saosećanje od strane drugih ljudi, već nema pravo ni na Božje praštanje. U isto vreme, sve više ljudi počinje da sumnja u Jovovu pravednost, jer se čini da ga je Božja naklonost navela da preterano sebi ugađa; usled toga je postao toliko drzak i bezobziran da ne samo što se Bogu nije zahvalio na tome što ga je blagoslovio i čitavog života brinuo o njemu, već je prokleo dan kada se rodio. Ako to nije protivljenje Bogu, šta onda jeste? Iako ljudi ovakve površnosti uzimaju kao dokaz kojim taj Jovov čin osuđuju, može li iko uistinu znati kako je Jov u to vreme zaista razmišljao? Ko može znati razlog zbog kojeg je tako postupio? Prave razloge, kao i priču koja stoji u pozadini svega toga, znaju jedino Bog i sâm Jov.

Kad je Sotona posegnuo rukom da povredi Jovove kosti, Jov je pao u njegove kandže, bez mogućnosti da pobegne i bez snage da mu se odupre. Njegova duša i telo pretrpeli su ogroman bol, a taj je bol duboko u njemu probudio svest o beznačajnosti, krhkosti i bespomoćnosti čoveka koji živi u telu. U isto vreme, stekao je duboko uvažavanje i razumevanje razloga zbog kojih Bog brine o ljudima i pazi na njih. Našavši se u kandžama Sotone, Jov je shvatio koliko je čovek, sazdan od krvi i mesa, zapravo slab i nemoćan. Kad je pao na kolena i pomolio se Bogu, učinilo mu se da Bog pokriva lice rukama i skriva se, jer ga je sasvim predao u ruke Sotoni. U isto vreme, Bog je plakao, pa i u žalosti bio za njim; zbog njegovog je bola i Bog bolovao, a njegove su rane i Boga povređivale… Jov je takođe osećao Božji bol, i osećao je koliko je taj bol za Njega nepodnošljiv… On nije hteo da Ga i dalje žalosti, niti je hteo da on za njim plače, a još manje je želeo da Bog zbog njega pati. Jedino što je u tom trenutku želeo, bilo je da se odrekne svog tela, da više ne trpi bol koji mu to telo nanosi, jer bi time ujedno i Boga oslobodio patnje zbog vlastitog bola; to, međutim, nije mogao da učini, te je stoga morao i dalje da trpi ne samo svoj telesni bol, već i patnju zbog neželjenog uznemiravanja Boga. Zbog te dve vrste bola – jednog telesnog, drugog duševnog – Jovu se činilo kao da mu se srce kida nadvoje i da mu se creva prevrću, i shvatio je koliko se čovek, sazdan od krvi i mesa, zbog svojih ograničenja može osećati frustrirano i bespomoćno. Pod takvim okolnostima, njegova je čežnja za Bogom postala još žešća, a njegovo gnušanje prema Sotoni još snažnije. Jov je u tom trenutku poželeo da se nikad nije ni rodio u ljudskom svetu, draže bi mu bilo da nije ni postojao, nego da vidi Boga kako suze lije i pati zbog njega. Počinjao je da se užasno gnuša vlastitog tela, osetio je odbojnost samom sebi, prema danu kad se rodio, pa i prema svemu onom što je imalo bilo kakve veze s njim. Nije želeo više ni da čuje o danu svog rođenja, niti o ičemu u vezi s tim, te je stoga progovorio i prokleo dan kada se rodio: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’ U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala“ (Knjiga o Jovu 3:3-4). Jovove reči nose u sebi gnušanje prema samom sebi: „Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: ’Začelo se muško!’“, kao i osećaj vlastite krivice i duga prema Bogu zbog bola koji Mu je naneo: „U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala.“ Ta dva odlomka predstavljaju krajnji izraz svega što je Jov tada osećao i svima u punoj meri pokazuju njegovo savršenstvo i poštenje. U isto vreme, Jovova vera i pokornost prema Bogu, kao i njegov strah od Boga, bili su, baš kao što je i priželjkivao, zaista uzdignuti na viši nivo. Naravno, takvo uzdizanje bilo je upravo efekat kojem se i Bog nadao.

Jov pobeđuje Sotonu i postaje pravi čovek u Božjim očima

Kada je Jov po prvi put bio podvrgnut kušnji, oduzeta mu je sva imovina i sva njegova deca, ali on zbog toga nije pao, niti izgovorio išta što bi predstavljalo greh protiv Boga. Nadvladao je Sotonina iskušenja, svoju materijalnu imovinu i svoje potomstvo, i odoleo kušnji tokom koje je ostao bez celokupnog ovozemaljskog imanja, što znači da je bio u stanju da se Bogu pokorava čak i kad mu je sve uzeo, a takođe je mogao da Mu ponudi zahvalnost i pohvalu zbog svega što je učinio. Tako se Jov držao tokom prvog iskušenja od Sotone i takvo je bilo njegovo svedočenje tokom prve Božje kušnje. Prilikom druge kušnje, Sotona je posegao rukom da povredi Jova i, mada je Jov osetio bol kakav nikada ranije nije osetio, njegovo je svedočenje ipak bilo dovoljno snažno da ljude zaprepasti. Svoju snagu, uverenost i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga, iskoristio je da još jednom porazi Sotonu, a Bog je njegovo držanje i svedočenje još jednom priznao i pohvalio. Dok je bio podvrgnut iskušenju, Jov je svoje stvarno držanje koristio kako bi Sotoni stavio do znanja da telesni bol ne može da utiče na njegovu veru i pokornost prema Bogu, niti da ga liši odanosti Bogu i bogobojažljivog srca; on se zbog pretnje smrću ne bi odrekao ni Boga ni vlastitog savršenstva i poštenja. Jovova odlučnost je od Sotone napravila kukavicu, Jovova vera mu je ulivala drhtavicu i strah, a zbog žestine kojom se protiv njega borio na život i smrt, u Sotoni se rodila strašna mržnja i ogorčenost; zahvaljujući Jovovom savršenstvu i poštenju, Sotona mu ništa više nije mogao, te je stoga odustao od daljih napada, kao i od optužbi koje je protiv njega izneo pred Bogom Jahveom. To je značilo da je Jov nadvladao svet, da je nadvladao vlastito telo, nadvladao Sotonu i pobedio smrt; u potpunosti i do kraja, postao je čovek koji pripada Bogu. Tokom obe ove kušnje, Jov je bio postojan u svom svedočenju, uistinu je proživljavao vlastito savršenstvo i poštenje, i proširio opseg vlastitih životnih načela u pogledu straha od Boga i izbegavanja zla. Nakon što je prošao kroz te dve kušnje, u Jovu se rodilo jedno bogatije iskustvo, koje ga je učinilo zrelijim i mudrijim, učinilo ga jačim i osnažilo njegova ubeđenja, a ujedno ga još snažnije uverilo u ispravnost i vrednost integriteta kojeg se čvrsto držao. Zahvaljujući kušnjama kojima ga je Bog Jahve podvrgnuo, stekao je dublje razumevanje i osećaj za Božju brigu o ljudima, a ujedno je mogao i da uvidi dragocenost Božje ljubavi, te je, od tog trenutka, svom strahu od Boga pridodao još i pažnju i ljubav prema Njemu. Kušnje Boga Jahvea ne samo da Jova nisu udaljile od Njega, već Mu je njegovo srce prišlo još bliže. Kad je telesni bol, koji je Jov trpeo, dostigao svoj vrhunac, zbog zabrinutosti Boga Jahvea, koju je takođe osećao, Jov nije imao drugog izbora osim da prokune dan kada se rodio. Takvo njegovo držanje nije bilo nešto što je unapred isplanirano, već prirodno otkrovenje brige i ljubavi prema Bogu u njegovom srcu, prirodno otkrovenje koje je poteklo iz njegove brige i ljubavi prema Bogu. Drugim rečima, pošto je mrzeo sebe, i pošto nije ni hteo ni mogao da podnese da Bog zbog njega pati, to su njegova briga i ljubav prema Njemu dostigli tačku nesebičnosti. Jov je, u to vreme, svoje dugogodišnje divljenje i čežnju prema Bogu, kao i svoju odanost Bogu, uzdigao na nivo brige i ljubavi. Ujedno je na nivo brige i ljubavi uzdigao i svoju veru i pokornost prema Bogu, kao i svoj strah od Boga. Nije sebi dozvolio da učini išta što bi Bogu nanelo štetu, da Ga svojim ponašanjem na bilo koji način povredi, niti da Ga iz vlastitih razloga rastuži ili ožalosti, pa čak ni da ga oneraspoloži. Iako je on i dalje bio isti onaj Jov odranije, u Božjim su očima njegova vera, pokornost i strah od Boga doneli Bogu potpuni užitak i zadovoljstvo. Tada je Jov dostigao savršenstvo kojem se Bog nadao; postao je neko ko je uistinu dostojan da u Božjim očima bude nazvan „savršenim i poštenim“ čovekom. Njegova pravedna dela omogućila su mu da nadvlada Sotonu i da postojano svedoči o Bogu. Ta su ga pravedna dela ujedno učinila savršenim i omogućila mu da vrednost vlastitog života uzdigne i prevaziđe kao nikada pre, a takođe su ga učinila i prvom osobom koju Sotona više nije napadao, niti iskušavao. Pošto je bio pravedan, Sotona ga je optužio i iskušavao; zbog svoje pravednosti predat je u ruke Sotoni, a zahvaljujući njoj je i nadvladao Sotonu i bio postojan u svom svedočenju. Od tog trenutka, Jov je postao prvi čovek koji više nikad neće biti predat Sotoni u ruke, koji je uistinu stupio pred Božji presto i živeo u svetlosti, pod Božjim blagoslovima, i koji je lišen daljeg Sotoninog špijuniranja i pustošenja… U Božjim je očima postao pravi čovek; bio je slobodan…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“