1. Reči koje je izgovorio Bog

Knjiga o Jovu 2:3 Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim.“

Knjiga o Jovu 2:6 Jahve reče Sotoni: „Dobro, evo, dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život.“

2. Reči koje je izgovorio Sotona

Knjiga o Jovu 2:4-5 Sotona odgovori Jahveu rečima: „Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!“

3. Kako Jov podnosi kušnju

Knjiga o Jovu 2:9-10 Tada mu je žena rekla: „Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!“ A on joj uzvrati: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.

Knjiga o Jovu 3:3-4 Nek nestane dana u kome sam rođen i noći kada je rečeno: „Začelo se muško!“ U tamu neka se okrene taj dan. Ne mario Bog odozgo za njega i svetlost ga nikada ne obasjala.

Jovova ljubav prema Božjem putu nadmašuje sve ostalo

Reči koje su Bog i Sotona međusobno razmenili, Sveto pismo dokumentuje na sledeći način: „Tada Jahve reče Sotoni: ’Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla? I još se drži svoje čestitosti, premda si me naveo protiv njega, da ga bez razloga ojadim’“ (Knjiga o Jovu 2:3). U ovom razgovoru, Bog Sotoni postavlja isto pitanje. To pitanje nam kazuje da je Bog Jahve povoljno ocenio sve što je Jov prikazao i proživeo tokom prve kušnje, kao i da se ta ocena ne razlikuje od ocene koju je Bog o Jovu dao pre no što je ovaj bio podvrgnut Sotoninom iskušenju. To, drugim rečima, znači, da je Jov u očima Božjim bio savršen i pre no što ga je zadesilo iskušenje, te je stoga Bog zaštitio njega i njegovu porodicu i blagoslovio ga; Jov je u Božjim očima bio dostojan blagoslova. Posle iskušenja, Jov se, ostavši bez dece i imanja, nijednom svojom rečju nije ogrešio, već je nastavio da Jahveovo ime veliča. Bog mu je na takvom ponašanju čestitao i ocenio ga najvišom ocenom. U očima Jova, naime, ni potomstvo ni imanje nisu bili dovoljan razlog da se on odrekne Boga. Drugim rečima, ni rođena deca, niti ijedan deo imovine, nisu u njegovom srcu mogli da zauzmu mesto koje je bilo namenjeno Bogu. Tokom svog prvog iskušenja, Jov je Bogu pokazao da njegova ljubav prema Njemu i prema putu bogobojažljivosti i izbegavanja zla nadmašuje sve drugo. Stvar je samo u tome da je, kroz ovo iskušenje, Jov doživeo da ga Bog Jahve nagradi i da mu oduzme decu i imanje.

Za Jova je to bilo istinsko iskustvo koje mu je umilo dušu; životno krštenje kojim je ispunjeno njegovo postojanje i, povrh toga, raskošna gozba kojom su njegova pokornost i strah od Boga bili stavljeni na probu. To iskušenje ga je prevelo iz statusa bogataša u čoveka bez igde ičega i ujedno mu omogućilo da iskusi način na koji Sotona zlostavlja ljude. On se Sotone nije gnušao zbog svog siromaštva, već je u njegovim podlim postupcima video ružnoću i odvratnost Sotone, kao i njegovo neprijateljstvo i izdaju Boga, što ga je još više ohrabrilo da se zanavek čvrsto drži puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Zakleo se da nikada neće napustiti Boga, niti okrenuti leđa Božjem putu zbog spoljašnjih faktora poput imovine, dece ili rodbine, te da nikad neće biti rob Sotone, imovine, niti bilo koje osobe; osim Boga Jahvea, niko mu drugi ne može biti ni Gospod ni Bog. Eto, tome je Jov težio. Sa druge strane, Jov je od ovog iskušenja nešto i stekao: usred kušnji kojima ga je podvrgnuo Bog, stekao je veliko bogatstvo.

Tokom prethodnih nekoliko decenija svog života, Jov je video Jahveova dela i za sebe stekao blagoslove Boga Jahvea. Zbog tih je blagoslova osećao strašnu nelagodu i dug, jer je smatrao da za Boga ništa nije učinio, dok je On njemu zaveštao tolike blagoslove i podario mu toliku blagodat da u njoj uživa. Stoga se u svom srcu često molio, nadajući se da će moći da uzvrati Bogu, da će imati priliku da svedoči o delima i veličini Božjoj, da će Bog njegovu pokornost staviti na probu i da će, povrh toga, njegova vera moći da bude pročišćena u toj meri da njegova pokornost i njegova vera dobiju od Boga priznanje. A onda je, kad je podvrgnut kušnji, poverovao da je Bog uslišio njegove molitve. Jovu je ta mogućnost bila draža od svega; nije se usuđivao da je shvati olako, zato što se moglo dogoditi da mu se najveća životna želja ostvari. Činjenica da je takvu priliku dobio, značila je da su njegova pokornost i strah od Boga mogli da budu stavljeni na probu i pročišćeni. Štaviše, to je značilo da je Jov imao šansu da od Boga stekne priznanje, čime bi Mu se još više približio. U toku same kušnje, takva vera i takvo njegovo nastojanje omogućili su mu da se dodatno usavrši i da bolje razume Božju nameru. Ujedno je i sam postao zahvalniji za Božje blagoslove i blagodati, u svom je srcu još snažnije veličao dela Božja, više se plašio i više poštovao Boga, i više je žudeo za Božjom divotom, veličinom i svetošću. U to vreme, iako se Jov u Božjim očima još uvek plašio Boga i klonio zla, njegova su vera i znanje, s obzirom na njegova iskustva, munjevito napredovali: njegova se vera osnažila, njegova pokornost stekla uporište i on se još dublje plašio Boga. Iako su Jovov duh i njegov život ovom kušnjom bili preobraženi, takav preobražaj nije zadovoljio Jova, niti je usporio njegovo napredovanje. Dok je računao šta je od te kušnje dobio, Jov je ujedno analizirao svoje nedostatke i tiho se molio, iščekujući da ga zadesi sledeća kušnja, jer je žudeo da se tokom naredne kušnje njegova vera, pokornost i strah od Boga još više uzdignu.

Bog posmatra najskrivenije misli čovekove i sve što čovek govori i čini. Jovove misli doprle su do ušiju Boga Jahvea i On je uslišio njegove molitve, te je, na taj način, naredna Božja kušnja zadesila Jova onako kako je i očekivao.

Usred užasnog stradanja, Jov uistinu shvata Božju brigu za ljude

Nakon što mu je Bog Jahve postavio pitanja, Sotona je u potaji bio srećan. Tako je bilo zato što je znao da će mu opet biti dopušteno da se ustremi na čoveka koji je u Božjim očima bio savršen – a to je za Sotonu prilika koja se retko pruža. Stoga je tu priliku hteo da iskoristi da u potpunosti potkopa Jovova uverenja, kako bi ovaj izgubio veru u Boga i na taj način prestao da Ga se plaši i da blagosilja ime Jahveovo. Time bi Sotona dobio svoju šansu: bez obzira na mesto i vreme, mogao bi da od Jova napravi svoju marionetu. Iako je svoje zle namere brižljivo sakrio, svoju zluradu prirodu ipak nije mogao da drži pod kontrolom. Tu činjenicu on sam nagoveštava u svom odgovoru Bogu Jahveu, koji je zabeležen u svetim spisima: „Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Kožu za kožu, sve što ima čovek će dati za svoj život. Ali, pružiš li ruku svoju i dirneš li mu u kost i meso, u lice će te prokleti!’“ (Knjiga o Jovu 2:4-5). Nemoguće je da se iz ovog razgovora između Boga i Sotone ne steknu suštinska znanja i pojmovi o Sotoninoj zloj nameri. Nakon što čuju ove Sotonine zablude, svi koji vole istinu i preziru zlo nesumnjivo će još više omrznuti prostotu i bestidnost Sotoninu, biće užasnuti i zgroženi njegovim zabludama, i ujedno će Jovu prinositi svoje usrdne molitve i iskrene želje, moliće se Bogu da ovom poštenom čoveku omogući da dostigne savršenstvo, poželeće da taj bogobojažljivi čovek, koji se kloni zla, jednom zasvagda nadvlada Sotonina iskušenja i da proživi u svetlosti, usred Božjih usmeravanja i blagoslova; takvi će ljudi još poželeti da Jovova pravedna dela doveka nadahnjuju i ohrabruju sve koji koračaju putem bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Iako je u Sotoninoj tvrdnji jasno uočljiva njegova zla namera, Bog je nehajno pristao na njegov „zahtev“ – ali mu je ujedno postavio i jedan uslov: „Dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život“ (Knjiga o Jovu 2:6). Pošto je ovog puta Sotona tražio da rukom posegne za Jovovim mesom i kostima kako bi mu naudio, Bog mu je rekao: „ali mu ipak poštedi život“. To praktično znači da, iako je Sotoni dao Jovovo telo, Jovov život je i dalje pripadao Bogu. Iako nije smeo da mu oduzme život, Sotona je protiv Jova mogao da upotrebi bilo koje sredstvo ili metod.

Pošto je dobio dozvolu od Boga, Sotona je odmah dotrčao do Jova i posegao rukom da mu kožu povredi, osuvši čitavo telo bolnim čirevima, i Jov na koži oseti bol. Jov je hvalio čudesnost i svetost Boga Jahvea, što je dovelo do još bezočnije Sotonine drskosti. Obradovavši se što je čoveku naneo bol, Sotona je posegao rukom i izgrebao Jova, usled čega su se čirevi zagnojili. Jov je na svom telu odmah osetio bol i patnju koji se ni sa čim nisu mogli uporediti, te je, ne mogavši da izdrži, stao da gnječi vlastito telo od glave do pete, ne bi li time ublažio udarce koje je njegovoj duši nanosio taj telesni bol. Shvatio je da Bog stoji kraj njega i posmatra ga, pa se iz sve snage upinjao da čeliči samog sebe. Još jednom je kleknuo na zemlju, rekavši: „Ti gledaš u čovekovo srce, posmatraš njegov jad; zašto Te njegova slabost brine? Neka je hvaljeno ime Jahveovo.“ Sotona je video nepodnošljiv bol koji je Jov trpeo, ali nije video da se Jov odriče imena Boga Jahvea. Stoga je žurno posegao rukom da povredi kosti Jovove, očajnički nastojeći da ga rastrgne. U trenutku je Jov osetio neviđenu muku, kao da mu se meso otkida od kostiju i kao da mu se svaka koščica lomi načetvero. Zbog te strašne muke poželeo je da tog trenutka umre… Njegova sposobnost da otrpi bol dostigla je svoju krajnju granicu… Hteo je da zaplače, da svu kožu pokida sa sebe u pokušaju da umanji bol – ali se suzdržao da ne krikne i nije poderao sebi kožu, jer nije hteo da Sotona vidi njegovu slabost. Stoga je još jednom kleknuo, ali sad više nije osećao prisustvo Boga Jahvea. Znao je da Bog Jahve često stoji ispred ili iza njega, a ponekad i sa obe strane. Pa ipak, Bog ga tokom ove strašne patnje nijednom nije pogledao; sakrio se i pokrio rukama lice, jer smisao Njegovog stvaranja čoveka nije bio da mu nanese patnju. Za to vreme, Jov je plakao i iz petnih žila se trudio da izdrži ovaj telesni ropac, ali nije mogao da se suzdrži, a da još jedanput ne zahvali Bogu: „Čovek biva pokošen već pri prvom udarcu, slab je i nemoćan, mlad je i neuk – pa zašto bi Ti onda hteo da prema njemu budeš tako brižan i nežan? Mene udaraš, a time ipak Sebi nanosiš bol. Šta je ljudsko vredno Tvoje nege i brige?“ Jovove molitve doprle su do Božjih ušiju, ali Bog je ćutao, samo je posmatrao, ne izustivši ni reč… Pošto je bezuspešno isprobao sve moguće trikove, Sotona se ćutke udaljio, ali Jovove kušnje time nisu bile završene. Pošto Božja sila, razotkrivena u Jovu, nije bila objavljena, priča o njemu se nije završila povlačenjem Sotone. Kako su se i drugi likovi pojavljivali u priči, tek je trebalo da se dogode još spektakularniji prizori.

Jovov strah od Boga i izbegavanja zla ispoljili su se i kroz njegovo veličanje Božjeg imena u svim stvarima

Iako ga je Sotona opustošio, Jov se ipak nije odrekao imena Boga Jahvea. Njegova žena bila je prva koja je istupila i, igrajući ulogu Sotone u obliku koji je vidljiv ljudskim očima, napala Jova. U originalnom tekstu to je ovako opisano: „Tada mu je žena rekla: ’Ti li se još držiš svoje čestitosti? Prokuni Boga, pa umri!’“ (Knjiga o Jovu 2:9). Bile su to reči koje je izgovorio Sotona, sakriven pod ljudskom maskom. One su u sebi sadržale napad i optužbu, kao i mamac, iskušenje i klevetu. Pošto mu napad na Jovovo telo nije uspeo, Sotona se zatim direktno okomio na njegov integritet, želeći time da natera Jova da odustane od svog integriteta, te da se odrekne Boga i daljeg života. Takođe je hteo i da takvim rečima namami Jova: ako bi se Jov odrekao imena Jahveovog, ne bi morao da trpi takve muke; na taj bi način mogao da se oslobodi telesnih muka. Čuvši ženin savet, Jov ju je prekorio rečima: „Brbljaš kao neka luda žena! Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je odavno znao za te reči, ali sada je istinitost njegovog znanja o njima bila dokazana.

Kada mu je žena savetovala da prokune Boga i umre, zapravo je htela da kaže: „Kad se tvoj Bog prema tebi ovako ponaša, što ga ne prokuneš? Zbog čega i dalje da živiš? Tvoj Bog je prema tebi tako nepravedan, a ti ipak i dalje govoriš ’blagosloveno neka je ime Jahveovo’. Kako je mogao da ti nanese toliku nesreću kad blagosiljaš ime Njegovo? Brzo se odrekni imena Božjeg i nemoj više da Ga slediš. Tek tada će tvoje nevolje prestati.“ U tom se trenutku dogodilo svedočenje koje je Bog želeo da vidi od Jova. Niko od običnih ljudi ne bi mogao da iznese takvo svedočenje, niti u biblijskim pričama nalazimo išta slično – ali Bog je to video mnogo pre nego što je Jov izgovorio ove reči. Bog je samo hteo da ovu priliku iskoristi kako bi Jovu omogućio da svima dokaže da je Bog u pravu. Suočen sa ženinim savetom, Jov ne samo da nije odustao od svog integriteta, niti se odrekao Boga, već je i svojoj ženi rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?“ Imaju li ove reči veliku težinu? Njihovu težinu može samo jedna činjenica da dokaže. Težina tih reči je u tome što ih Bog u Svom srcu priznaje, u tome što one predstavljaju baš to za čime je Bog žudeo, što je Bog želeo da čuje, što su one rezultat koji je Bog hteo da vidi; te su reči ujedno i srž Jovovog svedočenja. Ovim su Jovovo savršenstvo, poštenje, strah od Boga i izbegavanje zla bili dokazani. Jovova dragocenost leži u tome što je, dok je bio iskušavan, pa čak i dok mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, kad je trpeo najstrašnije muke i kad su ga žena i rođaci savetovali, on i dalje izgovarao ove reči. Drugim rečima, bez obzira na iskušenja i ma koliko teške muke i nevolje da ga snađu, pa čak i ako ga smrt zadesi, on je srcem svojim verovao da se neće odreći Boga, niti će prezreti put bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Vidite, dakle, da je u Jovovom srcu Bog imao najvažnije mesto, te da je samo Bog u njemu i postojao. Upravo zbog toga, mi u Svetom pismu možemo da pročitamo ovakve opise Jova: „Jov u svemu ovome ne sagreši svojim usnama.“ On ne samo da nijednom izgovorenom rečju nije zgrešio, nego se ni u srcu svom nije žalio na Boga. O Bogu nije govorio uvredljivo, niti se na ma koji način ogrešio o Njega. Ime je Božje blagosiljao ne samo rečima, nego i srcem svojim; jezik i srce bili su mu kao jedno. To je bio pravi Jov, kako je Bog video, i upravo je zbog toga Bog cenio Jova.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“