1. Reči koje je izgovorio Bog

Knjiga o Jovu 1:8 Tada Jahve reče Sotoni: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“

Knjiga o Jovu 1:12 Jahve tada ovako uzvrati Sotoni: „Evo, sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega.“ Potom Sotona ode od Jahvea.

2. Sotonin odgovor

Knjiga o Jovu 1:9-11 Sotona odgovori Jahveu rečima: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!“

Bog dopušta Sotoni da iskuša Jova kako bi Jovova vera bila usavršena

Odlomak Knjige o Jovu 1:8 prvi je biblijski zapis u kojem vidimo razgovor između Boga Jahvea i Sotone. Šta mu je, dakle, Bog rekao? Originalni tekst nam nudi sledeći zapis: „Tada Jahve reče Sotoni: ’Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.’“ Ovako je Bog ocenio Jova pred Sotonom; rekao mu je da je on jedan savršen i pravedan čovek, koji se plaši Boga i kloni zla. Još pre no što je sa Sotonom razmenio ove reči, Bog je bio odlučio da uz pomoć Sotone iskuša Jova – odnosno, da Jova preda Sotoni. Time bi, u izvesnom smislu, dokazao da su Njegova zapažanja i ocena Jova tačni i nepogrešivi, a Sotonu bi osramotio kroz Jovovo svedočenje; s druge strane, na taj bi način Jovova vera i strah od Boga bili usavršeni. Stoga se Bog, kad je Sotona stupio pred njega, nije nimalo dvoumio. Odmah je prešao na stvar i upitao Sotonu: „Jesi li video Jova, slugu mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla.“ Ovo Božje pitanje nosi u sebi sledeće značenje: Bog je znao da Sotona posvuda tumara i da često špijunira Jova, koji je bio Božji sluga. On je Jova često iskušavao i napadao, tražeći način da ga uništi, kako bi dokazao da su njegova vera i strah od Boga neodrživi. Sotona je takođe bio spreman da iskoristi svaku priliku da razori Jova, kako bi se ovaj odrekao Boga, što bi Sotoni omogućilo da ga preotme iz Božjih ruku. Bog je, međutim, prozreo u Jovovo srce i video da je on savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla. Kroz Svoje pitanje, Bog je zapravo saopštio Sotoni da je Jov savršen i ispravan čovek, koji se plaši Boga i kloni zla, te da se nikada neće odreći Boga i poći za Sotonom. Čuvši kako Bog ocenjuje Jova, Sotonino je poniženje preraslo u bes, postajao je sve ljući i nestrpljiviji da preotme Jova, zato što nikad nije poverovao da neko može biti savršen i pošten, niti da se može plašiti Boga i kloniti zla. U isto vreme, Sotona je takođe mrzeo savršenstvo i pravednost u čoveku, kao i ljude koji su bili u stanju da se plaše Boga i klone zla. Tako se, u Knjizi o Jovu 1:9-11, kaže kako je Sotona Jahveu uzvratio rečima: „Sotona odgovori Jahveu rečima: ’Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? Zar ti nisi ogradio njega i kuću njegovu i sve što poseduje unaokolo? Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji. Ali pruži ruku svoju i dirni mu u sve to što ima – neće li te u lice prokleti!’“ Bog je bio izbliza upoznat s pakosnom ćudi Sotoninom i dobro je znao da ovaj već dugo planira da uništi Jova, te je stoga želeo da Sotonu, još jednom mu ponovivši kako je Jov savršen i pravedan, kako se plaši Boga i kloni zla, postavi na mesto koje mu pripada, da ga natera da otkrije svoje pravo lice i navede ga da Jova napadne i podvrgne ga iskušenju. Drugim rečima, namerno ističući da je Jov savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla, Bog je Sotonu naveo da Jova napadne s mržnjom i gnevom prema činjenici da je Jov tako savršen i ispravan čovek, onaj koji se Boga plaši i koji se kloni zla. Na taj bi način Bog Sotoni naneo sramotu samom činjenicom da je Jov savršen i pošten čovek, koji se plaši Boga i izbegava zlo, a Sotona bi bio do krajnosti ponižen i poražen. Nakon toga, Sotona ne bi više imao nikakvih sumnji ni pritužbi na Jovovu savršenost, pravednost, strah od Boga i izbegavanje zla. Prema tome, Božja kušnja i Sotonino iskušavanje bili su gotovo neizbežni. Jedini čovek koji je mogao da izdrži Božju kušnju i iskušavanje od strane Sotone bio je Jov. Nakon opisanog razgovora, Sotona je dobio dozvolu da iskuša Jova. Tako je otpočela prva runda Sotoninih napada. Meta tih napada bilo je Jovovo imanje, jer je Sotona protiv Jova izneo sledeću optužbu: „Ne plaši li se Jov Boga bez razloga? (…) Blagoslovio si delo njegovih ruku i njegov se posed proširio po zemlji.“ Reagujući na tu optužbu, Bog je Sotoni dozvolio da Jovu oduzme sve što je ovaj posedovao – upravo je to i bila svrha Božjeg razgovora sa Sotonom. Ipak, Bog je Sotoni postavio jedan zahtev: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“ (Knjiga o Jovu 1:12). To je bio uslov koji je Bog postavio nakon što je Sotoni dozvolio da iskuša Jova i nakon što mu je Jova predao u ruke, a granica koju je postavio Sotoni bila je sledeća: naredio mu je da ne sme da povredi Jova. Budući da je znao koliko je Jov savršen i pravedan, i zato što je verovao da su Jovovo savršenstvo i pravednost pred Njim van svake sumnje, te da on može da otrpi iskušenje, Bog je dozvolio Sotoni da iskuša Jova, ali mu je nametnuo ograničenje: bilo mu je dozvoljeno da Jovu oduzme svu imovinu, ali nije smeo ni prstom da ga takne. Šta to zapravo znači? To znači da Bog, u tom trenutku, Jova nije u potpunosti predao Sotoni. Sotona je Jova mogao da iskuša kako god mu se prohte, ali nije smeo da ga fizički povredi – ni dlaka s glave nije smela da mu zafali – zato što čovekom u celosti upravlja Bog i zato što Bog odlučuje o njegovom životu i smrti. Sotona nema dozvolu za to. Nakon što mu je Bog saopštio ove reči, Sotona je jedva čekao da započne. Na sve moguće načine je iskušavao Jova, pa je ovaj ubrzo ostao bez ogromnog mnoštva ovaca i goveda, i celokupne imovine koju mu je Bog podario… Tako je on bio podvrgnut Božjim kušnjama.

Iako nam Biblija govori o poreklu iskušavanja Jova, da li je sam Jov, koji je bio podvrgnut tim iskušenjima, bio svestan šta se dešava? Jov je bio samo običan smrtnik; naravno da nije znao ništa o priči koja se oko njega odigravala. Uprkos tome, njegov strah od Boga, njegova savršenost i pravednost, naveli su ga da shvati da su ga zadesile kušnje od Boga. Nije znao šta se dešavalo u duhovnom carstvu, niti koje su Božje namere stajale iza tih kušnji. Ali je zato znao da, ma šta da mu se dogodi, treba da ostane veran svom savršenstvu i pravednosti, i da se drži puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla. Bog je jasno video Jovov stav i reakciju na sve što mu se dešava. Šta je to Bog video? Video je bogobojažljivo srce Jovovo, jer je ono, od samog početka, pa sve do trenutka kad je Jov bio podvrgnut kušnji, ostalo otvoreno prema Bogu, bilo je pred Boga položeno, a Jov se svog savršenstva i pravednosti nije odrekao, nije odlutao, niti je okrenuo leđa putu koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla – a Bogu ništa nije bilo draže od toga. Sada ćemo se pozabaviti iskušenjima kroz koja je Jov prošao i načinom na koji se s njima nosio. Pročitajmo najpre odlomke iz svetih spisa.

3. Jovova reakcija

Knjiga o Jovu 1:20-21 Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio. A zatim reče: „Go sam izašao iz utrobe matere svoje, pa ću se go tamo i vratiti! Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“

To što je na sebe preuzeo da vrati sve što ima proizilazi iz Jovovog straha od Boga

Nakon što mu je Bog rekao: „Sve što ima neka je u tvojoj vlasti; samo nemoj dizati ruku na njega“, Sotona je otišao od Njega, da bi ubrzo zatim Jov bio izložen iznenadnim i žestokim napadima: najpre mu opljačkaše volove i magarce i pobiše nekoliko njegovih slugu; zatim mu ovce i još neke sluge proguta vatra; nakon toga mu oteše kamile i pobiše mu još više slugu; na kraju, oduzeše život njegovim sinovima i kćerima. Ova serija napada predstavljala je patnju koju je Jov podneo tokom prvog iskušenja. Shodno Božjoj zapovesti, tokom ovih napada Sotona je ciljao isključivo na Jovovu imovinu i na njegovu decu, dok samom Jovu nije naudio. Bilo kako bilo, Jov se, od čoveka s ogromnim bogatstvom, za tili čas pretvorio u siromaška bez igde ičega. Niko ne bi mogao da izdrži tako strašan iznenadni udarac, niti da na njega pravilno reaguje, ali tada je Jov pokazao izuzetnu stranu svoje ličnosti. Sveto pismo nam o tome kaže sledeće: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To je bila prva Jovova reakcija na vest da je ostao bez svoje dece i bez celokupne imovine. Najupečatljivije od svega bilo je to što nije delovao iznenađeno, niti se uspaničio, a pogotovo nije izražavao bes, niti mržnju. Vidite, dakle, da je on u svom srcu već bio shvatio da ove nesreće ne predstavljaju slučajnost, da ne potiču od ljudske ruke, i da pogotovo ne predstavljaju odmazdu ili kaznu. Shvatio je da ga to Jahve iskušava, da je Jahve bio taj koji je želeo da mu oduzme svu imovinu i decu. Jov je stoga bio vrlo miran i bistre glave. Njegova savršena i poštena ljudskost omogućila mu je da racionalno i prirodno donese tačne sudove i odluke u vezi sa nesrećama koje su ga zadesile, te se, zahvaljujući tome, ponašao neobično smireno: „Jov je tada ustao i pocepao svoju odeću. Obrijao je svoju glavu, bacio se na tlo i poklonio.“ To što je „pocepao svoju odeću“ znači da je ostao go i bez ičega; što je „obrijao svoju glavu“ znači da se pred Boga vratio kao novorođenče; što se „bacio na tlo i poklonio“ znači da je nag došao na svet i da se danas, bez igde ičega, Bogu vraća kao tek rođena beba. Jovov stav prema svemu što ga je zadesilo ne bi moglo da postigne nijedno stvoreno biće. Njegova je vera u Jahvea prevazišla domen verovanja; to je bio njegov strah od Boga, njegova pokornost Bogu; bio je u stanju ne samo da zahvali Bogu za sve što mu je podario, već i što je sve od njega uzeo. Štaviše, bio je u stanju je da na sebe preuzme da vrati Bogu sve što je posedovao, uključujući i svoj život.

Jovova bogobojažljivost i pokornost Bogu služe kao primer čovečanstvu, a njegova savršenost i pravednost bili su vrhunac ljudskosti koju čovek treba da poseduje. Iako nije video Boga, shvatio je da Bog zaista postoji i zbog toga se plašio Boga, a zbog svog straha od Boga, bio je u stanju da Mu se pokori. Dao je Bogu slobodu da mu oduzme sve što je imao, ali Mu pritom nije prigovarao; pao je pred Njega i rekao da bi Mu, u tom trenutku, rado i bez prigovora dozvolio da uzme čak i telo njegovo. Celokupno njegovo ponašanje bilo je posledica njegove savršene i ispravne ljudskosti. To znači da je, zahvaljujući svojoj nevinosti, poštenju i dobroti, Jov u svom shvatanju i doživljavanju Božjeg postojanja bio nepokolebljiv. Na tom je temelju on sebi postavljao zahteve i ujednačavao svoje misli, ponašanje, držanje i načela delovanja pred Bogom, u skladu s Božjim usmerenjima i Božjim delima koja je među svim stvarima video. S vremenom su njegova iskustva izazvala u njemu pravi i stvarni strah od Boga i navela ga da se kloni zla. To je bio izvor integriteta kojeg se Jov strogo pridržavao. Jov je posedovao poštenu, nevinu i plemenitu ljudskost, te stvarno iskustvo straha od Boga, pokornost prema Bogu i izbegavanje zla, kao i spoznaju da je „Jahve dao – Jahve i uzeo“. Samo je zahvaljujući tome mogao da ostane čvrst u svom svedočenju usred tako zlobnih napada Sotone, i samo je zahvaljujući tome bio u stanju da Boga ne razočara i da Mu pruži zadovoljavajući odgovor kad su ga snašle Božje kušnje. Mada je Jovovo ponašanje tokom prvog iskušenja bilo veoma iskreno, potonje generacije nisu verovale da takvu iskrenost mogu da postignu čak ni kad bi se čitavog života trudili, niti da će moći da se, poput Jova, ponašaju na opisani način. Nakon što ste se danas suočili sa Jovovim iskrenim ponašanjem i uporedili ga sa vapajima i odlučnošću na „apsolutnu pokornost i odanost do smrti“, koju prema Bogu pokazuju oni koji tvrde da u Njega veruju i da Ga slede, jeste li u sebi duboko posramljeni ili niste?

Kakva je tvoja reakcija kad u svetim spisima pročitaš šta su sve pretrpeli Jov i njegova porodica? Da li se izgubiš u svojim mislima? Jesi li zapanjen? Da li bi se kušnje kojima je Jov bio podvrgnut mogle opisati kao „užasavajuće“? Naime, užasno je i samo čitanje Jovovih kušnji opisanih u svetim spisima, a da ne govorimo o tome kako bi one izgledale u stvarnom životu. Vidite, dakle, da ono što je zadesilo Jova nije bila „pokazna vežba“, već prava pravcata „bitka“, sa pravim „puškama“ i pravim „mecima“. Ali, čije su ga ruke podvrgle tim kušnjama? To je, naravno, bilo Sotonino delo, koje je Sotona svojeručno obavio. Uprkos tome, sve te kušnje je odobrio Bog. Da li je Bog rekao Sotoni na koji način da iskuša Jova? Nije. Bog je samo postavio jedan uslov kojeg je Sotona morao da se pridržava, nakon čega je Jov bio podvrgnut iskušenju. Kad ga je iskušenje konačno snašlo, ono je ljudima omogućilo da osete Sotoninu zlobu i ružnoću, njegovu pakost i gnušanje prema čoveku i njegovo neprijateljstvo prema Bogu. Iz ovoga vidimo da se rečima ne može opisati koliko je to iskušenje bilo okrutno. Može se reći da su zlonamerna priroda kojom je Sotona zlostavljao čoveka, kao i njegovo grdobno lice, u tom trenutku bili potpuno razotkriveni. Sotona je ovu priliku, koju je dobio na osnovu Božje dozvole, iskoristio da bi Jova izložio groznom i nemilosrdnom zlostavljanju, čiji bi metodi i stepen okrutnosti današnjim ljudima bili nezamislivi i krajnje nepodnošljivi. Umesto da se kaže kako je Jova iskušavao Sotona i kako je Jov pri tom čvrsto stajao u svom svedočenju, bolje je reći da je, tokom kušnji kojima ga je Bog izložio, Jov stupio u borbu protiv Sotone, radi zaštite vlastitog savršenstva i pravednosti, i radi odbrane puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla. U toj borbi, Jov je izgubio ogromno mnoštvo goveda i ovaca, svu svoju imovinu, kao i je svoje sinove i kćeri. Uprkos tome, nije se odrekao svog savršenstva, pravednosti, niti straha od Boga. Drugim rečima, Jov je više voleo da u toj borbi sa Sotonom bude lišen svoje imovine i svoje dece, nego da izgubi svoje savršenstvo, pravednost i strah od Boga. Više je voleo da se drži korena onoga što znači – biti čovek. Sveto pismo nam pruža sažeti prikaz čitavog ovog procesa, tokom kojeg je Jov ostao bez svoje imovine, a ujedno dokumentuje i Jovovo držanje i stav. Iz ovih kratkih, jezgrovitih prikaza, stiče se utisak da je Jov, suočen sa ovim iskušenjem, bio gotovo pa opušten; ako bismo, međutim, rekonstruisali ono što se zaista dogodilo – uzimajući u obzir i Sotoninu pakosnu ćud – onda stvari ne bi bile tako jednostavne, niti lake, kao što su ovim rečenicama opisane. Stvarnost je bila neuporedivo surovija. Toliki je stepen mržnje i razaranja sa kojim se Sotona odnosi prema čovečanstvu i prema svima koje Bog priznaje. Da Bog Sotoni nije izričito zabranio da naudi Jovu, ovaj bi ga nesumnjivo, ne trepnuvši okom, ubio. Sotona ne želi da se iko klanja Bogu, niti želi da oni koji su u Božjim očima pravedni i koji su savršeni i ispravni, budu u stanju da se i dalje plaše Boga i da se klone zla. Naime, to što se ljudi plaše Boga i izbegavaju zlo, ujedno znači da izbegavaju i bune se protiv Sotone, te je Sotona, stoga, Božju dozvolu iskoristio da bi sav svoj nakupljeni bes i mržnju nemilosrdno usmerio ka Jovu. Vidite, dakle, kakvu je patnju pretrpeo Jov, kako umnu tako i telesnu, kako spolja tako i iznutra. Mi danas ne možemo da znamo kako je u ono vreme sve to izgledalo, već samo, putem biblijskih zapisa, možemo nakratko da zavirimo u Jovove emocije dok je bio podvrgnut mukama.

Jovov nepokolebljivi integritet nanosi sramotu Sotoni i nagoni ga na panično bekstvo

Šta je, dakle, Bog radio dok je Jov bio podvrgnut ovim mukama? Bog je sve to posmatrao, gledao i čekao da vidi konačan ishod. Kako se On osećao dok je sve to gledao i posmatrao? Bio je ophrvan tugom, naravno. Da li je, međutim, moguće da je Bog, usled tuge koju je osećao, zažalio što je Sotoni dozvolio da iskuša Jova? Odgovor je: „Ne, On takvu žal nije mogao da oseti.“ On je, naime, čvrsto verovao da je Jov savršen i pravedan, da se plaši Boga i da se kloni zla. Bog je, naprosto, Sotoni pružio priliku da pred Njim potvrdi Jovovu pravednost, te da razotkrije vlastitu zlobu i pokaže da je dostojan prezira. Štaviše, Jov je na taj način dobio priliku da pred čitavim svetom, pred Sotonom, pa čak i pred onima koji slede Boga, svedoči o svojoj pravednosti, o svom strahu od Boga i o izbegavanju zla. Je li konačnim ishodom dokazano da je Božja ocena Jova bila tačna i nepogrešiva? Je li Jov uistinu nadvladao Sotonu? Ovde možemo da pročitamo arhetipske reči koje je izgovorio Jov, reči koje su dokaz da je nadvladao Sotonu. Rekao je: „Go sam izašao iz utrobe matere svoje, pa ću se go tamo i vratiti!“ Ovo je Jovov stav pokoravanja Bogu. Zatim je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Ove reči koje je Jov izgovorio dokazuju da Bog posmatra najveće dubine ljudskog srca, da je u stanju da zaviri u čovekov um, kao i da je Njegovo priznanje Jovu bilo nepogrešivo, jer je taj čovek, kojeg je On priznao, uistinu bio pravedan. „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!“ Te reči predstavljaju Jovovo svedočanstvo Bogu. Upravo su te obične reči prestrašile Sotonu, osramotile ga i nagnale u panični beg; te su reči, štaviše, Sotonu bacile u okove i lišile ga svih resursa. Te su reči, ujedno, doprinele da Sotona oseti čudesnost i moć delovanja Boga Jahvea, te da sagleda izuzetnu harizmu čoveka u čijem srcu vlada Božji put. Štaviše, one su Sotoni prikazale krepku vitalnost jednog malog i beznačajnog čoveka, koji ne odstupa od puta koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Sotona je, na taj način, pretrpeo poraz u ovom prvom nadmetanju. Uprkos tome što je iz ovoga „izvukao pouke“, Sotona i dalje nije imao nameru da Jova ostavi na miru, niti se njegova pakosna ćud iole promenila. Pokušao je da nastavi s napadima na Jova, te je tako još jednom stupio pred Boga…

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II“