Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Ceo Moj plan upravljanja, plan upravljanja za šest hiljada godina, sastoji se od tri faze ili tri doba: Doba zakona sa početka; Doba blagodati (koje je takođe Doba iskupljenja) i Doba carstva poslednjih dana. Moje delo u ova tri doba razlikuje se po sadržaju u skladu sa prirodom svakog doba, s tim da u svakoj fazi ovo delo odgovara potrebama čoveka – ili, tačnije, obavlja se shodno smicalicama koje Sotona koristi u ratu koji vodim protiv njega. Svrha Mog dela jeste da pobedim Sotonu, da ispoljim Svoju mudrost i svemoć, da razotkrijem sve Sotonine smicalice i time spasim čitav ljudski rod koji živi pod Sotoninom vlašću. Svrha svega toga jeste da pokažem Svoju mudrost i svemoć i otkrijem nepodnošljivu grozotu Sotoninu; štaviše, da stvorenim bićima omogućim da razlikuju dobro od zla, da spoznaju da sam Ja Suveren svih stvorenja, da jasno uvide da je Sotona neprijatelj ljudskog roda, izrod i zlikovac, te da im omogućim da, sa potpunom sigurnošću, uvide razliku između dobra i zla, istine i laži, svetosti i prljavštine, onoga što je uzvišeno i onoga što je prostačko. Tako će neuki ljudski rod o Meni moći da posvedoči da nisam Ja taj koji kvari ljudski rod i da samo Ja – Stvoritelj – mogu spasiti ljudski rod, mogu ljudima darovati stvari u kojima će oni uživati; i spoznaće da sam Ja Suveren svih stvorenja, te da je Sotona samo jedno od bića koja Sam stvorio i koje Me je kasnije izdalo. Moj plan upravljanja za šest hiljada godina podeljen je u tri faze i Ja delam tako da postignem efekat da stvorena bića mogu o Meni da posvedoče, da shvate Moje namere i spoznaju da sam Ja istina.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“

Šest hiljada godina dugo delo Božjeg upravljanja podeljeno je u tri etape: Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. Sve ove tri etape dela su zarad spasenja ljudskog roda, odnosno, one su zarad spasenja ljudskog roda koji je Sotona ozbiljno iskvario. U isto vreme, međutim, one i postoje kako bi Bog mogao da se bori sa Sotonom. Dakle, baš kao što je delo spasenja podeljeno u tri etape, tako je i borba sa Sotonom podeljena u tri etape, dok se ova dva aspekta Božjeg dela izvode istovremeno. Borba sa Sotonom se vodi zapravo zarad spasenja ljudskog roda, a budući da delo spasenja ljudskog roda nije nešto što se može uspešno dovršiti u jednoj etapi, borba sa Sotonom je takođe podeljena u faze i razdoblja, i rat sa Sotonom se vodi u skladu sa potrebama čoveka i stepenom Sotonine iskvarenosti nad njim. Možda, u svojoj mašti, čovek veruje da će u ovoj borbi Bog podići oružje protiv Sotone, na isti način kojim bi se međusobno borile dve vojske. To je upravo ono što je čovekov intelekt u stanju da zamisli; to je krajnje nejasna i nerealna zamisao, a ipak je ono u šta čovek veruje. I pošto kažem sada da način čovekovog spasenja leži u borbi sa Sotonom, čovek tako i zamišlja borbu koja se vodi. Postoje tri etape u delu čovekovog spasenja, što će reći da je borba sa Sotonom podeljena u tri etape kako bi se Sotona porazio jednom za sva vremena. Ipak, unutrašnja istina celokupnog dela borbe sa Sotonom jeste ta da se njeni efekti u delu postižu kroz nekoliko koraka: davanje blagodati čoveku, pretvaranje čoveka u žrtvu za greh, opraštanje čovekovih greha, osvajanje čoveka i usavršavanje čoveka. U stvari, borba sa Sotonom ne znači dizanje na oružje protiv Sotone, već je to pre svedočenje Bogu kroz čovekovo spasenje, rad na čovekovom životu i promenu njegove naravi, čime se Sotoni nanosi poraz. Sotona se poražava promenom iskvarene čovekove naravi. Kada Sotona bude poražen, odnosno, kada čovek bude potpuno spasen, onda će poniženi Sotona biti potpuno zarobljen, čime će čovek u potpunosti biti spasen. Dakle, suštinu čovekovog spasenja čini rat protiv Sotone, i taj rat se prvenstveno odražava u njegovom spasenju. Etapa poslednjih dana, u kojoj čovek treba da bude osvojen, poslednja je etapa u borbi sa Sotonom, a takođe je i delo potpunog čovekovog spasenja od Sotonine vlasti. Unutrašnji smisao čovekovog osvajanja je povratak otelotvorenja Sotone – čoveka kojeg je Sotona iskvario – Stvoritelju nakon njegovog osvajanja, čime će se on pobuniti protiv Sotone i potpuno vratiti Bogu. Na taj način će čovek biti potpuno spasen. Prema tome, delo osvajanja je poslednje delo u borbi protiv Sotone i poslednja etapa u Božjem upravljanju radi Sotoninog poraza. Bez ovog dela, potpuno čovekovo spasenje bi na kraju bilo nemoguće, potpuni poraz Sotone bi, takođe, bio nemoguć, a ljudski rod nikada ne bi mogao da zakorači u divno odredište niti da se oslobodi Sotoninog uticaja. Shodno tome, delo čovekovog spasenja se ne može završiti pre nego što se okonča borba sa Sotonom, jer je srž dela Božjeg upravljanja zarad spasenja ljudskog roda. Prvobitni ljudski rod bio je u rukama Božjim, ali je Sotona svojim iskušenjima i iskvarenošću zarobio čoveka koji je tako pao u ruke zlikovca. Tako je Sotona postao predmet koji je trebalo poraziti u delu Božjeg upravljanja. Budući da je Sotona zaposeo čoveka i pošto je čovek kapital koji Bog koristi radi obavljanja celokupnog upravljanja, da bi se čovek spasio, on onda mora biti preotet iz ruku Sotone, što znači da čovek mora biti povraćen nakon što je bio u Sotoninom zatočeništvu. Prema tome, Sotona mora biti poražen promenama čovekove stare naravi, promenama kojima se vraća čovekov prvobitni osećaj razuma. Na taj način se čovek, koji je bio zarobljen, može preoteti iz ruku Sotone. Ako se čovek oslobodi Sotoninog uticaja i ropstva, Sotona će tada biti posramljen, čovek će na kraju biti povraćen, a Sotona će biti poražen. I pošto čovek bude oslobođen mračnog Sotoninog uticaja, čime će postati plen čitave ove bitke, Sotona će postati predmet kažnjavanja kada se borba okonča, nakon čega će celokupno delo spasenja ljudskog roda biti završeno.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“

U početku, tokom starozavetnog Doba zakona, usmeravanje čoveka nalikovalo je usmeravanju detinjeg života. Jahve tek što je bio izrodio prve ljude; bili su to Izraelci. Oni nisu znali baš ništa o tome kako da se Boga boje, niti kako da žive na zemlji. Ovim se želi reći kako je Jahve stvorio ljudski rod, odnosno Adama i Evu, ali im pritom nije dao sposobnost da razumeju kako da se boje Jahvea, niti kako da slede Jahveove zakone na zemlji. Bez Jahveovog neposrednog usmeravanja niko to nije mogao direktno da spozna, jer u početku čovek nije raspolagao takvim sposobnostima. Čovek je znao samo da je Jahve Bog, ali nije baš ništa znao o tome kako da Ga se boji, kakvo bi se ponašanje moglo smatrati bogobojažljivim, s kakvim umom čovek treba da Ga se boji, niti o tome šta čovek treba da Mu ponudi u znak bogobojažljivosti. Čovek je samo umeo da uživa u onome u čemu se moglo uživati među stvarima koje je Jahve stvorio, ali nije mogao ni da nasluti koja je vrsta života na zemlji dostojna stvorenog bića. Kad ne bi bilo nikoga ko bi mu davao uputstva, niti ikoga ko bi ga lično usmeravao, ovo čovečanstvo nikad ne bi živelo životom koji priliči ljudima, već bi samo krišom tavorilo u Sotoninom zatočeništvu. Jahve je stvorio ljudski rod, što će reći da je stvorio Adama i Evu, čovekove pretke, ali im povrh toga nije podario ništa od intelekta ni mudrosti. Mada su već živeli na zemlji, oni gotovo ništa nisu razumevali. Na taj je način Jahveovo delo stvaranja ljudskog roda obavljeno samo polovično, a kraj mu se nije ni nazirao. On je samo od gline oblikovao model čoveka i udahnuo mu život, ne podarivši mu, međutim, dovoljno volje da Ga se boji. Čovek u početku nije posedovao srce koje se Boga boji ili Ga se užasava. Znao je samo da sluša Njegove reči, ali su mu zato bila potpuno nepoznata osnovna znanja o životu na zemlji i normalna pravila ljudskog života. Iako je, dakle, Jahve stvorio muškarca i ženu, i obavio sedmodnevni projekat, On ni izdaleka nije dovršio delo stvaranja čoveka, jer je čovek i dalje bio samo prazna ljuštura, lišena stvarnosti ljudskog bića. Čovek je znao samo to da je ljudski rod stvorio Jahve, ali nije mogao ni da nasluti kako da se pridržava Jahveovih reči i zakona. I tako je, nakon postanka čovečanstva, Jahveovo delo još uvek bilo daleko od svog svršetka. Još uvek je morao u potpunosti da usmerava ljude da dođu pred Njega, kako bi mogli da na zemlji zajedno žive i da Ga se boje, te da bi, uz Njegovo vođstvo, mogli da zakorače na pravi put normalnog ljudskog života na zemlji. Tek je na taj način ovo delo, koje je načelno učinjeno pod Jahveovim imenom, bilo u potpunosti dovršeno; to jest, samo je na taj način Jahveovo delo stvaranja sveta u potpunosti privedeno kraju. I tako je On, stvorivši čovečanstvo, život čoveka na zemlji morao da usmerava tokom nekoliko hiljada godina, kako bi ljudi mogli da se pridržavaju Njegovih uredbi i zakona, i učestvuju u svim aktivnostima normalnog ljudskog života na zemlji. Tek tada je Jahveovo delo bilo u potpunosti završeno.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

U Doba blagodati, Sotona je već bio iskvario čoveka, pa je za ostvarenje iskupljenja celog ljudskog roda bilo potrebno obilje blagodati, beskonačna trpeljivost i strpljenje, pa čak i više od toga, žrtva dovoljna za iskupljenje ljudskih grehova, da bi se postigao željeni učinak. Ono što je ljudski rod video u Doba blagodati bila je samo Moja žrtva radi iskupljenja ljudskih grehova: Isus. Znali su samo da Bog može biti milostiv i trpeljiv i videli su samo Isusovu milost i dobrotu, a to je bilo upravo stoga jer su rođeni u Doba blagodati. I tako, pre nego što su mogli biti iskupljeni, morali su da uživaju u mnogim vrstama blagodati koje im je Isus darivao kako bi od nje imali koristi. Tako su, kroz njihovo uživanje u blagodati, gresi mogli da im budu oprošteni, a kroz uživanje u Isusovoj trpeljivosti i strpljenju mogli su i da dobiju priliku za iskupljenje. Jedino su kroz Isusovu trpeljivost i strpljenje stekli pravo na oproštaj i na uživanje u obilju blagodati koje im je darivao Isus. Baš kao što je Isus rekao: Došao sam da iskupim ne pravednike, već grešnike, da grešnicima omogućim oproštaj njihovih grehova. Da je Isus, nakon što se ovaplotio u telu, poprimio narav koja sudi, proklinje i nije tolerantna prema ljudskim prestupima, čovek nikada ne bi dobio priliku da se iskupi i zauvek bi ostao grešan. Da je bilo tako, plan upravljanja za šest hiljada godina zaustavio bi se u Doba zakona, a Doba zakona bi se produžilo za šest hiljada godina. Ljudski gresi bi postali samo još brojniji i teži, a stvaranje ljudskog roda pokazalo bi se kao uzaludno. Ljudi bi jedino bili u stanju da služe Jahveu prema zakonu, ali bi njihovi gresi nadmašili grehe prvostvorenih ljudi. Što je Isus više voleo ljudski rod, opraštajući mu grehe i donoseći mu dovoljno milosti i dobrote, to je ljudski rod sve više sticao pravo da ga Isus spasi, da se nazove izgubljenom jagnjadi za čije je iskupljenje Isus platio visoku cenu. U ovo delo Sotona nije mogao da se upliće, jer se Isus prema Svojim sledbenicima odnosio kao što se brižna majka ophodi prema detetu na svojim nedrima. On se na njih nije ljutio niti ih je prezirao, već ih je neprestano tešio; nikada se na njih nije razbesneo, već je prema njihovim gresima bio trpeljiv, praveći se da ne vidi njihovu glupost i neznanje, čak do te mere da je govorio: „Oprosti drugima sedamdeset puta sedam puta.“ Tako je On Svojim srcem preobrazio srca drugih i samo tako su ljudi kroz Njegovu trpeljivost dobili oproštaj za svoje grehe.

[…]

Da nije bilo Isusovog iskupljenja ljudi bi zauvek živeli u grehu prerastajući u grešno potomstvo, potomstvo demona. Da se tako nastavilo, ceo svet bi postao stanište Sotone, mesto u kome on obitava. Delo iskupljenja je, međutim, zahtevalo ispoljavanje milosti i dobrote prema ljudskom rodu; samo je na taj način ljudski rod mogao primiti oproštaj i konačno steći pravo da bude upotpunjen i sasvim zadobijen od Boga. Bez ove faze dela, plan upravljanja za šest hiljada godina ne bi mogao da se ostvari. Da Isus nije bio razapet, da je samo isceljivao bolesne i isterivao demone, ljudima njihovi gresi ne bi mogli u potpunosti da budu oprošteni. Za tri i po godine koje je Isus proveo obavljajući Svoje delo na zemlji, dovršio je samo polovinu Svog dela iskupljenja; zatim je, time što je prikovan za krst i što je postao oličenje grešnog tela, time što je predat zlikovcu, dovršio delo raspeća i zagospodario sudbinom ljudskog roda. Tek nakon što je predat u ruke Sotoni, On je iskupio ljudski rod. Trideset tri i po godine proveo je na zemlji u stradanju, ismevan, oklevetan i napušten, do te mere da čak nije imao gde da spusti glavu, gde da se odmori, da bi kasnije bio i razapet, celim Svojim bićem – Svojim svetim i nedužnim telom – prikovan za krst. Izdržao je svaku moguću patnju. Vlastodršci su Mu se rugali i bičevali Ga, a vojnici su mu čak pljuvali u lice; ipak, On je izdržao do kraja ne pustivši ni glasa, pokoravajući se bezuslovno sve do same smrti, nakon čega je iskupio ceo ljudski rod. Tek tada je mogao da počine. Delo koje je Isus obavio predstavlja samo Doba blagodati; ono ne predstavlja Doba zakona, niti je zamena za delo poslednjih dana. To je suština Isusovog dela iz Doba blagodati, drugog po redu doba kroz koje je ljudski rod prošao – koje se još naziva i Dobom iskupljenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“

Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje se u ovim ljudima dešavaju sada, nakon što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su se u ljudima dešavale nakon prihvatanja znamenja i čuda iz Doba Blagodati. Jer, iako su, u Doba blagodati, demoni iz čoveka izgonjeni polaganjem ruku i molitvom, u čoveku je i dalje ostala iskvarena narav. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, ali je tek trebalo da bude učinjeno delo kojim bi čovek, na neki način, bio pročišćen od iskvarene sotonske naravi koju je u sebi nosio. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo spasen i oprošteni su mu gresi, ali njegova grešna priroda nije bila iskorenjena već se u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni posredstvom ovaploćenog Boga, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on i dalje ni na koji način nije mogao da reši problem kako da sebe natera da više ne greši i kako da svoju grešnu prirodu u potpunosti iskoreni i preobrazi. Gresi su čoveku bili oprošteni zahvaljujući Božjem delu raspeća, ali je čovek nastavio da živi sa svojom, od starina iskvarenom, sotonskom naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegove iskvarene sotonske naravi, kako bi njegova grešna priroda mogla da bude potpuno iskorenjena da se više nikad ne razvije, čime bi se omogućio preobražaj naravi čovekove. To bi od čoveka zahtevalo da shvati put životnog razvoja, da shvati način života i da dokuči kako da promeni svoju narav. Nadalje, to bi od čoveka zahtevalo da postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, da bi sve što čini bilo u skladu s Božjim namerama, da bi mogao da odbaci svoju iskvarenu sotonsku narav i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek će tada čovek biti u celosti spasen. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim i proglašavao Ga velikim prorokom, dobroćudnim Gospodom koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjenu iskvarenu narav sotonsku, niti je znao kako da je odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je prihvatljivim vernikom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali se zato iskvarena narav u čoveku i dalje zadržala, čovek je i dalje mogao da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Upravo zbog toga, Bog u ovoj etapi Svog dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarenu narav čovekovu, primoravajući ga da deluje u skladu s pravim putem. Ova je etapa smislenija i, ujedno plodonosnija od prethodne, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; ona je neuporedivo temeljnija od prethodne etape dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Tri etape dela predstavljaju samu srž celokupnog Božjeg upravljanja, a u njima se izražava narav Božja i ono što On jeste. Oni koji ne znaju za tri etape Božjeg dela nisu u stanju da shvate kako Bog izražava Svoju narav, niti poznaju mudrost Božjeg dela. Njima su, takođe, potpuno nepoznati načini na koje Bog spasava čovečanstvo, kao i namere Njegove u pogledu celog ljudskog roda. Tri etape dela predstavljaju potpuni izraz dela spasenja čovečanstva. Oni kojima su tri etape dela nepoznate neće ništa znati ni o različitim metodama i načelima delovanja Svetog Duha, a oni koji se tek kruto pridržavaju doktrine preostale iz određene etape dela jesu ljudi koji Boga svode na doktrinu i čija je vera u Boga maglovita i neodređena. Takvi ljudi nikad neće primiti Božje spasenje. Jedino se pomoću tri etape Božjeg dela može u potpunosti izraziti celokupna narav Božja, te jedino one mogu potpuno da izraze Božju nameru i celokupan proces spasavanja čovečanstva. Ovo je dokaz da je On porazio Sotonu i zadobio ljudski rod; to je dokaz pobede Božje i izraz celokupne Božje naravi. Oni koji razumeju samo jednu od ukupno tri etape Božjeg dela, narav Božju poznaju samo delimično. U čovekovim predstavama, ova pojedinačna etapa dela lako prelazi u doktrinu, čime raste verovatnoća da će čovek uspostaviti nepromenljiva pravila o Bogu, a ovu pojedinost Božje naravi koristiti kao prikaz celokupne naravi Božje. U sve je to, štaviše, umešan i veliki deo čovekove mašte, usled čega narav, biće i mudrost Božju, kao i principe Božjeg dela, čovek drži kruto unutar ograničenog okvira, verujući da će Bog, ako je jednom bio ovakav, ostati isti za sva vremena i da se nikad neće promeniti. Samo oni koji poznaju i cene tri etape dela mogu potpuno i tačno da poznaju Boga. Oni barem neće Boga definisati kao izraelskog ili jevrejskog Boga, i neće na Njega gledati kao na Boga koji će, zarad čoveka, doveka biti prikovan za krst. Kod onoga ko je Boga spoznao samo na osnovu jedne etape Njegovog dela znanje je isuviše maleno, ništa veće od kapi vode u moru. Da nije tako, zašto bi onda mnogi iz stare garde vernika živog Boga prikovali za krst? Nije li to upravo zato što čovek Boga svodi u određeni okvir?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

Završna etapa dela ne obavlja se samostalno, već zajedno sa prethodne dve etape čini jednu celinu, što znači da celokupno delo spasenja nije moguće dovršiti obavljanjem samo jedne od ukupno tri etape tog dela. Iako je ova završna etapa dela kadra da čoveka spase u potpunosti, to ne znači da je dovoljno zasebno obaviti samo ovu pojedinačnu etapu dela, pri čemu dve prethodne etape dela nisu neophodne da bi se čovek spasao od uticaja Sotone. Nijedna od tri etape dela ne može se smatrati jedinom vizijom koju celo čovečanstvo mora da spozna, jer je sveukupnost dela spasenja sačinjena od tri etape tog dela, a ne od samo jedne među njima. Sve dok delo spasenja ne bude ostvareno, Božje upravljanje neće moći da bude privedeno do samog kraja. Božje biće, Njegova narav i Njegova mudrost izraženi su u sveukupnosti dela spasenja; oni čoveku nisu razotkriveni na samom početku, već se postepeno iskazuju u delu spasenja. Svaka etapa dela spasenja izražava deo Božje naravi i deo Njegovog bića; ni jedna jedina etapa dela ne može sama za sebe da neposredno i potpuno izrazi sveukupnost Božjeg bića. Delo spasenja, kao takvo, moći će u potpunosti da bude privedeno kraju tek nakon što sve tri etape dela budu dovršene, te je stoga čovekova spoznaja sveukupnosti Boga neodvojiva od tri etape Božjeg dela. Ono što čovek dobija iz jedne etape dela samo je Božja narav, izražena u toj pojedinačnoj etapi Njegovog dela. To ne može predstavljati narav i biće koji su izraženi u nekoj od prethodnih ili potonjih etapa. To je zato što delo spasenja ljudskog roda ne može biti neposredno okončano tokom jednog perioda, niti na samo jednom mestu, već se ono postepeno produbljuje u skladu sa stepenom čovekovog razvoja u različitim vremenima i na različitim mestima. To je delo koje se odvija u etapama i ne dovršava se u jednoj jedinoj etapi. Prema tome, celokupna Božja mudrost kristališe se kroz tri etape, a ne u samo jednoj pojedinačnoj etapi. Njegovo celokupno biće i celokupna Njegova mudrost izloženi su u ove tri etape, pri čemu svaka etapa sadrži Njegovo biće i svaka predstavlja zapis o mudrosti Njegovog dela. Čovek treba da poznaje celokupnu Božju narav izraženu u ove tri etape. Ovo celokupno Božje biće od vrhunske je važnosti za čitavo čovečanstvo, a ako ljudi ne poseduju ovo znanje dok obožavaju Boga, onda se oni ne razlikuju od onih koji obožavaju Budu. Božje delo među ljudima nije skriveno od čoveka i trebalo bi da ga poznaju svi koji obožavaju Boga. Pošto je Bog među ljudima obavio tri etape dela spasenja, čovek treba da poznaje izraz onoga što On ima i što On jeste tokom ove tri etape dela. To je ono što čovek mora da uradi. Ono što Bog krije od čoveka jeste ono što čovek nije u stanju da postigne i ono što čovek ne treba da zna, a ono što Bog pokazuje čoveku jeste ono što čovek treba da zna i što čovek treba da poseduje. Svaka od tri etape dela izvodi se na osnovu prethodne etape; nijedna etapa se ne obavlja nezavisno, odvojeno od dela spasenja. Uprkos velikim razlikama u dobu i u delu koje se obavlja, to je, u svojoj srži, još uvek delo spasenja čovečanstva, a svaka etapa tog dela spasenja dublja je od prethodne.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

Plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je na tri etape dela. Nijedna od ovih etapa, sama za sebe, ne može u celosti da predstavlja delo triju doba, već samo jedan njegov deo. Ime Jahveovo ne može u celosti da predstavlja Božju narav. Činjenicom da je On Svoje delo obavio u Dobu zakona ne dokazuje se da Bog može biti Bog samo po zakonu. Jahve je zarad čoveka uspostavio zakone i predao mu zapovesti, zahtevajući od njega da podigne hram i oltare; delo koje je On učinio predstavlja samo Doba zakona. Ovo delo koje je On obavio ne dokazuje da je Bog jedino onaj Bog koji od čoveka traži da poštuje zakon, niti onaj Bog koji boravi u hramu, a nije ni samo Bog koji je pred oltarom. Bilo bi neistinito tako nešto kazati. Delo koje je izvršeno po zakonu može da predstavlja samo jedno doba. Da je, dakle, Bog učinio samo delo u Dobu zakona, čovek bi Ga omeđio sledećom definicijom i kazao: „Bog je onaj Bog koji je u hramu i, stoga, da bismo služili Bogu, moramo obući svešteničke odore i ući u hram.“ Da delo iz Doba blagodati nikad nije učinjeno i da se Doba zakona nastavilo sve do danas, čovek ne bi znao da je Bog takođe milostiv i pun ljubavi. A da nije obavljeno delo iz Doba zakona, već samo delo iz Doba blagodati, sve što bi čovek znao bilo bi da Bog može jedino da iskupi čoveka i da mu oprosti grehe. Znao bi samo da se On odlikuje svetošću i nevinošću, te da je u stanju da se zarad čoveka žrtvuje i da bude razapet na krst. Čovek bi samo ove stvari znao i ništa drugo ne bi razumeo. Prema tome, svako doba predstavlja jedan deo Božje naravi. A što se tiče toga koji su aspekti Božje naravi predstavljeni u Dobu zakona, koji u Dobu blagodati, a koji u sadašnjem dobu – celokupna narav Božja može biti razotkrivena tek kad se sve tri etape objedine u celinu. Čovek će u potpunosti moći da je razume tek kada spozna sve tri etape. Pri tom ne sme biti izostavljena nijedna od tri etape. Narav ćeš Božju u celosti moći da vidiš tek pošto spoznaš ove tri etape dela. Činjenica da je Bog Svoje delo dovršio u Dobu zakona ne predstavlja dokaz da je On Bog samo prema zakonu, a činjenica da je On dovršio svoje delo iskupljenja ne podrazumeva da će Bog ljude doveka iskupljivati. Do svih je ovih zaključaka došao čovek. Ti ne možeš, samo zato što je Doba blagodati privedeno kraju, da kažeš da Bog pripada jedino krstu i da jedino krst predstavlja spasenje Božje. Reći tako nešto značilo bi definisati Boga. Iako Bog, u sadašnjoj etapi, uglavnom obavlja delo reči, ipak ne možeš reći da Bog nikada nije prema čoveku bio milostiv, te da je čoveku doneo samo grdnju i sud. Delo u poslednjim danima obelodanjuje Jahveovo i Isusovo delo, kao i sve čoveku nerazumljive tajne, a sve to zarad razotkrivanja odredišta i kraja čovekovog, te zarad dovršetka celokupnog dela spasenja među ljudima. Ovom etapom dela u poslednjim danima, sve se polako privodi kraju. Sve tajne koje su čoveku nerazumljive moraju se razotkriti, kako bi čovek mogao da izmeri njihovu dubinu i da ih srcem svojim jasno i u potpunosti shvati. Tek tada će ljudska rasa moći da bude klasifikovana po vrstama. Teko po završetku šest hiljada godina dugog plana upravljanja, čovek će u celosti moći da razume Božju narav, jer će Njegovo upravljanje tada biti privedeno kraju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Slične propovedi:

Zašto Bog mora da deluje u tri faze da bi spasio ljudski rod?