33. Kada je Isus došao u čovekov svet, On je obeležio početak Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i obeležio početak Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate ovo drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako se sada, kad su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se potčine Njegovoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

34. Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek dolazi do tačke u kojoj ga Bog zadobija, a kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja, suda i obelodanjenja, u celosti se razotkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i pojedinačne težnje u čovekovom srcu. Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da tragaju za životom i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!“ Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

35. Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje se u ovim ljudima dešavaju sada, nakon što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su se u ljudima dešavale nakon prihvatanja znamenja i čuda iz Doba Blagodati. Jer, iako su, u Doba blagodati, demoni iz čoveka izgonjeni polaganjem ruku i molitvom, u čoveku je i dalje ostala iskvarena narav. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, ali je tek trebalo da bude učinjeno delo kojim bi čovek, na neki način, bio pročišćen od iskvarene sotonske naravi koju je u sebi nosio. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo spasen i oprošteni su mu gresi, ali njegova grešna priroda nije bila iskorenjena već se u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni posredstvom ovaploćenog Boga, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on i dalje ni na koji način nije mogao da reši problem kako da sebe natera da više ne greši i kako da svoju grešnu prirodu u potpunosti iskoreni i preobrazi. Gresi su čoveku bili oprošteni zahvaljujući Božjem delu raspeća, ali je čovek nastavio da živi sa svojom, od starina iskvarenom, sotonskom naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegove iskvarene sotonske naravi, kako bi njegova grešna priroda mogla da bude potpuno iskorenjena da se više nikad ne razvije, čime bi se omogućio preobražaj naravi čovekove. To bi od čoveka zahtevalo da shvati put životnog razvoja, da shvati način života i da dokuči kako da promeni svoju narav. Nadalje, to bi od čoveka zahtevalo da postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, da bi sve što čini bilo u skladu s Božjom voljom, da bi mogao da odbaci svoju iskvarenu sotonsku narav i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek će tada čovek biti u celosti spasen. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim i proglašavao Ga velikim prorokom, dobroćudnim Gospodom koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjenu iskvarenu narav sotonsku, niti je znao kako da je odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je prihvatljivim vernikom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali se zato iskvarena narav u čoveku i dalje zadržala, čovek je i dalje mogao da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Upravo zbog toga, Bog u ovoj etapi Svog dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarenu narav čovekovu, primoravajući ga da deluje u skladu s pravim putem. Ova je etapa smislenija i, ujedno plodonosnija od prethodne, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; ona je neuporedivo temeljnija od prethodne etape dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

36. Delo poslednjih dana sastoji se u razdvajanju svih prema vrsti i u zaključivanju Božjeg plana upravljanja, jer taj trenutak je blizu i dan Božji je došao. Sve koji ulaze u Njegovo carstvo – sve koji su Mu do samog kraja odani – Bog uvodi u doba Samoga Boga. Pa ipak, pre dolaska doba Samoga Boga, Božje delo nije u posmatranju ljudskih dela niti u ispitivanju njihovog načina života, već u sudu ljudskoj neposlušnosti, jer Bog će pročistiti sve one koji stupe pred Njegov presto. Svi koji su do dana današnjega sledili Božje stope stupaju pred presto Božji, pa je tako svaka osoba koja prihvati Božje delo u njegovoj krajnjoj etapi predmet Božjeg pročišćenja. Drugim rečima, svi koji prihvate završnu etapu Božjeg dela predmet su Božjeg suda.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“

37. Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te razložio čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome da čovek bude poslušan prema Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako čovek s prezirom odbija Boga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja delo suda, Bog ne samo da u nekoliko reči naprosto razjašnjava čovekovu prirodu, već je i razotkriva, obračunava se s njom i dugoročno je orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja, obračunavanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da stekne dublje razumevanje Božje volje, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo u delu otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“

38. U toj meri iskvaren od Sotone, ljudski rod ne zna da postoji Bog i prestao je da poštuje Boga. U početku, kada su stvoreni Adam i Eva, Jahveova slava i svedočanstvo bili su sveprisutni. Međutim, nakon što je iskvaren, čovek je izgubio slavu i svedočanstvo, jer su se svi pobunili protiv Boga i potpuno su prestali da Ga se boje. Današnje delo osvajanja sastoji se u obnavljanju celokupnog svedočanstva i celokupne slave, u tome da se svi ljudi navedu da poštuju Boga, tako da među stvorenima postoji svedočanstvo; ovo je delo koje treba da se obavi tokom ove etape. Kako, tačno, treba osvojiti ljudski rod? Korišćenjem dela reči iz ove etape kako bi se čovek potpuno uverio; korišćenjem obelodanjivanja, suda, grdnje i nemilosrdne kletve da bi se on potpuno ubedio; otkrivanjem čovekovog buntovništva i sudom njegovom otporu kako bi mogao da spozna nepravednost i prljavštinu ljudskog roda, i na taj način upotrebio ove stvari kao kontrast Božjoj pravednoj naravi. Čovek se uglavnom kroz ove reči osvaja i u potpunosti uverava. Reči su sredstvo za konačno osvajanje ljudskog roda, a svi koji prihvate Božje osvajanje moraju da prihvate udarce i sud Njegovih reči.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (1)“

39. U Dobu carstva, Bog koristi reči da bi uveo u novo doba, promenio sredstva kojima deluje i obavio delo čitavog doba. To je načelo po kojem Bog deluje u Dobu reči. On se ovaplotio da bi govorio iz različitih perspektiva, kako bi čovek zaista mogao da vidi Boga koji je Reč koja se pojavljuje u telu, i da bi mogao da shvati Njegovu mudrost i čudesnost. Takvo delo se sprovodi da bi se uspešnije ostvarili ciljevi osvajanja čoveka, usavršavanja čoveka i čovekovog izgnanstva, što je istinsko značenje upotrebe reči zarad obavljanja dela u Dobu reči. Putem ovih reči ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav, suštinu čoveka i ono u šta čovek treba da zakorači. Putem reči, delo koje Bog želi da obavi u Dobu reči ostvaruje se u celosti. Putem ovih reči ljudi bivaju razotkriveni, izgnani i kušani. Ljudi su videli Božje reči, čuli te reči i priznali postojanje tih reči. Kao rezultat toga, počeli su da veruju u postojanje Boga, u svemoć i mudrost Božju, kao i u Božju ljubav prema čoveku i Njegovu želju da spase čoveka. Reč „reči“ je možda jednostavna i obična, ali reči izgovorene iz usta ovaploćenog Boga protresaju vaseljenu, preobražavaju srca ljudi, preobražavaju njihove predstave i stare naravi, i preobražavaju dosadašnji izgled celog sveta. Kroz sva vremena, samo je Bog današnjice delovao na ovaj način, i samo On tako govori i na taj način dolazi da spase čoveka. Od današnjih dana pa nadalje, čovek živi pod vođstvom Božjih reči, usmeren i snabdeven Njegovim rečima. Ljudi žive u svetu Božjih reči, među kletvama i blagoslovima Božjih reči, a čak je još više onih koji su došli da žive pod sudom i grdnjom Njegovih reči. Ove reči i ovo delo su ovde zarad spasenja čoveka, zarad ispunjenja Božje volje i zarad promene prvobitnog izgleda sveta starog stvaranja. Bog je stvorio svet koristeći reči, On vodi ljude kroz vaseljenu koristeći reči, i On ih, koristeći reči, osvaja i spasava. Na kraju će On reči upotrebiti da čitav nekadašnji svet privede kraju, čime će u celosti ispuniti Svoj plan upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

40. Tokom Doba carstva, ovaploćeni Bog izgovara reči da bi osvojio sve one koji veruju u Njega. To je „Reč koja se pojavljuje u telu“; Bog je došao za vreme poslednjih dana da obavi to delo, to jest, On je došao da ostvari pravo značenje Reči koja se pojavljuje u telu. On samo izgovara reči, a retko kada se neka činjenica zaista dogodi. To je sama suština Reči koja se pojavljuje u telu, a kada ovaploćeni Bog izgovara Svoje reči, to je pojavljivanje Reči u telu, i to je Reč koja dolazi u telo. „U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Reč beše Bog, i Reč postade telo.“ Ovo delo (delo pojavljivanja Reči u telu) jeste delo koje će Bog ostvariti u poslednjim danima i to je poslednje poglavlje čitavog Njegovog plana upravljanja, te stoga Bog mora da dođe na svet i da Svoje reči ispolji u telu. Ono što se učini danas, ono što će biti učinjeno u budućnosti, ono što će Bog postići, čovekovo konačno odredište, oni koji će biti spaseni, oni koji će biti uništeni i tako dalje – celokupno to delo koje treba postići na kraju je jasno izloženo i sve to ima za cilj postizanje stvarnog značaja Reči koja se pojavljuje u telu. Ranije objavljene upravne odluke i ustav, oni koji će biti uništeni, oni koji će počinuti – sve što je rečeno mora biti ispunjeno. To je delo koje ovaploćeni Bog prvenstveno obavlja tokom poslednjih dana. On čini da ljudi shvate gde pripadaju oni koji su od Boga predodređeni, a gde oni koje Bog nije predodredio, kako će Njegov narod i sinovi biti razvrstani, šta će se dogoditi sa Izraelom, šta će se dogoditi sa Egiptom – u budućnosti, svaka od ovih reči biće ispunjena. Ritam Božjeg dela se ubrzava. Bog koristi reči kao sredstva da čoveku otkrije šta treba da bude učinjeno u svakom dobu, šta treba da učini ovaploćeni Bog tokom poslednjih dana i kakva je Njegova služba koja treba da bude obavljena, a sve te reči imaju za cilj ostvarenje pravog značaja Reči koja se pojavljuje u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Sve se postiže rečju Božjom“

41. Danas se Bog ovaplotio prvenstveno zato da bi dovršio delo „Reči koja se pojavljuje u telu“, da bi uz pomoć reči usavršio čoveka i da bi čoveka naterao da prihvati da se s njim obračunava rečju i da se oplemenjuje rečju. Svojim rečima On čini da budeš opskrbljen i da zadobiješ život; u Njegovim rečima ti vidiš Njegovo delo i Njegova postignuća. Bog koristi reč da te izgrdi i oplemeni, te ako prolaziš kroz poteškoće, to je takođe zbog reči Božje. Danas Bog ne obavlja Svoje delo pomoću događaja, već pomoću reči. Tek pošto Njegova reč dođe do tebe, Sveti Duh će moći da radi u tebi i da u tebi prouzrokuje osećaj bola ili slasti. Samo reč Božja može da te odvede u stvarnost i samo reč Božja ima sposobnost da te usavrši. Dakle, u najmanju ruku moraš shvatiti sledeće: delo koje Bog sprovodi u poslednjim danima prvenstveno se sastoji u korišćenju Njegove reči zarad usavršavanja svake osobe i usmeravanja čoveka. Sve Njegovo delovanje je kroz reč; On se ne služi događajima da bi te izgrdio. Ponekad se neki ljudi opiru Bogu. Iako Bog ne izaziva u tebi veliku neprijatnost, iako tvoje telo nije izloženo grdnji, niti prolaziš kroz nevolje – čim Njegova reč dođe do tebe i oplemeni te, postaje ti neizdrživo. Zar nije tako? U vreme služitelja, Bog je rekao da se čovek baci u bezdan. Da li je čovek zaista stigao u bezdan? Naprosto, kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja čoveka, čovek je zakoračio u bezdan. I tako, za vreme poslednjih dana, kada se Bog ovaploćuje, On prvenstveno koristi reč da postigne i razjasni sve. Samo u Njegovim rečima možeš videti šta je On; samo u Njegovim rečima možeš videti da je On Sȃm Bog. Kada ovaploćeni Bog dođe na zemlju, On ne radi ništa drugo nego izgovara reči – stoga nema potrebe za događajima; reči su dovoljne. To je zato što je On prvenstveno došao da obavi Svoje delo, da dozvoli čoveku da ugleda Njegovu moć i vrhovnu vlast u Njegovim rečima, da dozvoli ljudima da u Njegovim rečima vide kako On ponizno skriva Sebe i da dozvoli ljudima da Njegovu sveukupnost spoznaju u Njegovim rečima. Sve što On ima i sve što On jeste nalazi se u Njegovim rečima. Njegova mudrost i čudesnost su u Njegovim rečima. U tome treba da vidiš mnoge metode prema kojima Bog govori Svoje reči. Najveći deo Božjeg dela tokom sveg ovog vremena sastojao se od opskrbljivanja, otkrivenja i obračunavanja sa čovekom. On ne proklinje osobu blago, a čak i kada to čini, On to čini putem reči kojom je proklinje. Dakle, u ovom dobu Božjeg ovaploćenja nemoj očekivati da vidiš Boga kako leči bolesne i ponovo izgoni demone, te stoga prestani stalno da tražiš znamenja – to ne bi imalo nikakvog smisla! Ta znamenja ne mogu da usavrše čoveka! Prostije rečeno: Sȃm ovaploćeni praktični Bog danas ništa ne čini; On samo govori. To je istina! On koristi reči da te usavrši i koristi reči da te nahrani i napoji. On takođe koristi reči da deluje i koristi reči umesto događaja kako bi te naterao da spoznaš Njegovu stvarnost. Ako si sposoban da uvidiš ovaj način Božjeg dela, onda je teško biti negativno nastrojen. Umesto da se usredsređuješ na negativne stvari, treba da se usmeriš samo na ono što je pozitivno – što znači da, nezavisno od toga da li su se reči Božje ispunile i da li se neka činjenica dogodila ili nije, Bog dovodi do toga da iz Njegovih reči čovek zadobije život i to je najveće od svih znamenja; a povrh toga, to je nepobitan događaj. To je najbolji dokaz kroz koji se spoznaje Bog, znamenje veće od bilo kojeg znamenja. Samo te reči mogu usavršiti ljude.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Sve se postiže rečju Božjom“

42. U poslednjim danima, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne koristi znamenje i čudesna dela da bi ugnjetavao ili nagovarao čoveka; to ne bi moglo da razjasni moć Božju. Ako bi Bog samo prikazivao znamenje i čudesna dela, tada ne bi bilo moguće da razjasni stvarnost Božju, a samim tim ni da usavrši čoveka. Bog ne usavršava čoveka znamenjem i čudesnim delima, već koristi reč da bi zalio i usmerio čoveka, posle čega se postiže potpuna čovekova poslušnost i njegova spoznaja Boga. To je cilj dela koje On obavlja i reči koje izgovara. Bog ne koristi metod prikazivanja znamenja i čudesnih dela da bi usavršio čoveka – On za tu svrhu koristi reči i koristi mnogo različitih metoda rada. Bilo da se radi o oplemenjivanju, obračunavanju, orezivanju ili opskrbljivanju rečima, Bog govori sa mnoštva različitih stanovišta da bi usavršio čoveka i da bi čoveku pružio dublju spoznaju Božjeg dela, Njegove mudrosti i čudesnosti. (…) Ranije sam rekao da je grupa pobednika zadobijena sa Istoka, pobednika koji su došli iz središta velikog stradanja. Šta znače te reči? Znače da su ti ljudi koji su zadobijeni zaista počeli da slušaju tek pošto su prošli sud i grdnju, obračunavanje i orezivanje, i sve vrste oplemenjivanja. Vera tih ljudi nije nejasna i apstraktna, već stvarna. Oni nisu videli nikakvo znamenje ni čudesna dela, niti bilo kakva čuda, oni ne govore o nerazumljivim rečima i doktrinama, niti o dubokim uvidima; namesto toga, oni poseduju stvarnost i reči Božje, kao i istinsku spoznaju stvarnosti Božje. Zar takva grupa ljudi nije sposobnija da razjasni moć Božju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Sve se postiže rečju Božjom“

43. U poslednjim danima, ovaploćeni Bog je došao na Zemlju uglavnom da bi govorio reči. Kada je Isus došao, širio je jevanđelje o carstvu nebeskom i obavio delo iskupljenja raspećem. Priveo je kraju Doba zakona i ukinuo sve što je bilo staro. Dolaskom Isusa okončano je Doba zakona a započeto je Doba blagodati; Dolaskom ovaploćenog Boga poslednjih dana stavljena je tačka na Doba blagodati. On je došao prvenstveno zbog toga da bi govorio Svoje reči, da bi Svojim rečima usavršio čoveka, prosvetlio ga i prosvetio, te da bi iz čovekovog srca uklonio nejasnog Boga. Ovo nije etapa dela koju je Isus obavio kada je došao. Kada je Isus došao, On je činio mnoga čuda, isceljivao je bolesne i izgonio demone i obavio je delo iskupljenja raspećem. Kao posledica toga, ljudi u svojim predstavama veruju da upravo takav treba da bude Bog. Jer, kada je Isus došao, On nije obavio delo brisanja slike nejasnog Boga iz čovekovog srca; kada je došao, bio je razapet, isceljivao je bolesne, izgonio demone i širio jevanđelje o carstvu nebeskom. Sa jedne strane, ovaploćenjem Boga u poslednjim danima oslobađa se mesto koje je nejasni Bog zauzimao u predstavama čoveka, tako da u čovekovom srcu više ne postoji slika nejasnog Boga. Svojim stvarnim rečima i stvarnim delom, Svojim kretanjem po svim zemljama i izuzetno stvarnim i normalnim delom koje obavlja među ljudima, On čini da čovek spozna stvarnost Boga i ukida mesto nejasnom Bogu u čovekovom srcu. Sa druge strane, Bog koristi reči koje je izgovorilo Njegovo telo da bi upotpunio čoveka i postigao sve. Ovo je delo koje će Bog obaviti tokom poslednjih dana.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

44. Tokom poslednjih dana, Bog je došao na Zemlju uglavnom zato da bi govorio Svoje reči. On govori iz perspektive Duha, iz perspektive čoveka i iz perspektive trećeg lica; On govori na različite načine, koristeći jedan način za jedan vremenski period i koristi se metodom govora kako bi promenio čovekove predstave i uklonio sliku nejasnog Boga iz čovekovog srca. Ovo je glavno delo koje Bog obavlja. Pošto čovek veruje da je Bog došao da leči bolesne, da izgoni demone, da čini čuda i da čoveku podari materijalne blagoslove, Bog sprovodi ovu etapu dela – delo grdnje i suda – da bi izbrisao takve stvari iz čovekovih predstava, kako bi čovek mogao da upozna stvarnost i normalnost Boga i kako bi lik Isusov mogao da bude uklonjen iz njegovog srca i zamenjen novim likom Boga. Čim lik Božji u čoveku ostari, taj lik postaje idol. Kada je Isus došao i obavio tu etapu dela, On nije predstavljao sveukupnost Božju. Pokazao je neka znamenja i učinio neka čudesa, izgovorio neke reči, da bi na kraju bio razapet. On je predstavljao jedan deo Boga. On nije mogao da predstavlja sve što je od Boga, već je predstavljao Boga obavljajući jedan deo Božjeg dela. To je zato što je Bog tako velik i tako čudesan i nedokučiv i zato što Bog obavlja samo po jedan deo svog dela u svakom dobu. Delo koje Bog obavlja tokom ovog doba sastoji se prvenstveno u pružanju reči za život čoveka, razotkrivanju čovekove priroda-suštine i njegove iskvarene naravi i eliminisanju religioznih predstava, feudalnog i zastarelog razmišljanja; znanje i kultura čoveka moraju se prečistiti kroz razotkrivanje Božjim rečima. U poslednjim danima, Bog koristi reči, a ne znamenja i čudesa da bi usavršio čoveka. On koristi Svoje reči da razotkrije čoveka, da sudi čoveku, da izgrdi čoveka i da usavrši čoveka, kako bi čovek u Božjim rečima sagledao mudrost i milost Božju i shvatio Božju narav i kako bi, kroz Božje reči, čovek sagledao dela Božja. Tokom Doba zakona, Jahve je izveo Mojsija iz Egipta Svojim rečima i kazao je neke reči Izraelcima; u to vreme, deo Božjih dela bio je razjašnjen, ali pošto je čovek bio ograničen i ništa nije moglo da upotpuni njegovo znanje, Bog je nastavio da govori i da dela. U Doba blagodati, čovek je još jednom video deo Božjih dela. Isus je mogao da pokazuje znamenja i čudesa, da isceljuje bolesne i izgoni demone, da bude razapet i da posle tri dana vaskrsne i pokaže se ovaploćen pred čovekom. Čovek nije znao ništa više od toga o Bogu. Čovek zna samo onoliko koliko mu Bog pokaže, a ako mu Bog ne bi ništa više pokazao, to bi onda bila mera čovekovog razgraničavanja Boga. Stoga Bog nastavlja da dela, kako bi produbio čovekovo znanje o Njemu i kako bi čovek postepeno spoznao suštinu Boga. U poslednjim danima, Bog koristi Svoje reči da bi čoveka usavršio. Tvoja iskvarena narav je otkrivena Božjim rečima, a tvoje predstave su zamenjene Božjom stvarnošću. Ovaploćeni Bog poslednjih dana došao je najviše zbog toga da bi ispunio reči koje kažu da „Reč biva ovaploćena, Reč ulazi u telo i Reč se javlja u telu“, i ako nemaš temeljno znanje o tome, nećeš moći da čvrsto braniš svoje stavove. Tokom poslednjih dana, Bog prvenstveno namerava da obavi onu etapu dela u kojoj se Reč javlja u telu, što je jedan deo Božjeg plana upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje Božjeg dela danas“

45. Tokom obavljanja dela u poslednjim danima, reč je moćnija od predočavanja znamenja i čuda, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čuda. Rečju se razotkrivaju sve iskvarene naravi, duboko zakopane u srcima ljudi. Ne postoji način na koji bi ti mogao sam da ih prepoznaš. Ali kad one pred tobom budu ogoljene putem reči, sasvim prirodno ćeš ih otkriti; nećeš moći da ih porekneš i bićeš u potpunosti ubeđen u njih. Zar to nije autoritet reči? Ovo je rezultat koji se postiže današnjim delovanjem reči. Ne može se, dakle, isceljivanjem bolesti i isterivanjem demona čovek u celosti izbaviti iz grehova svojih, niti ga je moguće upotpuniti predočavanjem znamenja i čuda. Autoritet koji isceljuje bolesti i isteruje demone čoveku jedino može da podari blagodat, ali telo ljudsko i dalje pripada Sotoni, a iskvarena narav sotonska se i dalje zadržava u čoveku. Drugim rečima, ono što nije očišćeno i dalje pripada grehu i prljavštini. Tek nakon što posredstvom reči bude očišćen, čovek može da bude od Boga zadobijen i osvećen.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

46. Ova etapa dela će ti razjasniti Jahveov zakon i Isusovo iskupljenje, a obavlja se prvenstveno zato da bi ti razumeo celokupno delo Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina, da bi cenio sav značaj i suštinu ovog plana i da bi razumeo svrhu celokupnog dela koje je Isus učinio i reči koje je On izrekao, pa čak i svoju slepu veru u Bibliju i svoje divljenje prema njoj. Ova etapa će ti omogućiti da sve to u potpunosti shvatiš. Razumećeš delo koje je obavio Isus, kao i današnje Božje delo; razumećeš i uvidećeš celokupnu istinu, život i put. Zašto je Isus otišao usred etape dela koje je obavljao, a da to delo prethodno nije okončao? Zato što etapa Isusovog dela nije bila zaključno delo. Kada je prikovan za krst, okončale su se i Njegove reči; nakon Njegovog raspeća, Njegovo delo je u potpunosti završeno. Trenutna etapa je drugačija: tek nakon što reči budu do kraja izgovorene i celokupno Božje delo bude zaključeno, Njegovo delo će se završiti. Tokom Isusove etape dela, mnoge reči su ostale neizrečene ili nisu bile sasvim jasno artikulisane. Međutim, Isus nije mario za to šta je rekao ili nije rekao, jer Njegova služba nije bila služba reči i zato je On, nakon što je bio prikovan za krst, otišao. Ta etapa dela obavljena je prvenstveno zarad raspeća i razlikovala se od današnje etape. Ova današnja etapa dela obavlja se prvenstveno zarad završetka, razjašnjenja i privođenja celokupnog dela kraju. Ako reči ne budu izgovorene do samog kraja, biće nemoguće završiti ovo delo, jer u ovoj etapi se celokupno delo privodi kraju i završava posredstvom reči. U ono vreme, Isus je učinio mnoga dela koja su čoveku bila neshvatljiva. Otišao je tiho, a danas još uvek ima mnogo onih koji ne razumeju Njegove reči i čije je shvatanje pogrešno, ali koji ipak veruju da je ono ispravno i ne znaju da nisu u pravu. Poslednja etapa će Božje delo konačno privesti kraju i pružiti njegovo zaključenje. Svi će napokon shvatiti i spoznati Božji plan upravljanja. Biće ispravljene čovekove predstave i namere, njegovo pogrešno i apsurdno shvatanje, njegove predstave o Jahveovom i Isusovom delu, njegova gledišta o neznabošcima i sva ostala odstupanja i greške. Čovek će razumeti sve ispravne životne puteve, sveukupno delo koje je Bog učinio i celokupnu istinu. Kada se to bude dogodilo, ova etapa dela će se završiti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (2)“

47. Ako ljudi ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, oni se nikad neće rešiti svoje iskvarene naravi, a kamoli spoznati suštinsku narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali im način života ne omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek tada zaista posmatraš Boga licem u lice, da si se tek tada zagledao u Njegove crte, čuo Njegove lične izjave, shvatio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On stvaran i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači uskladiti se s Božjom voljom. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti i odbacivao ili poricao činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. Oni koji su u stanju da poslušaju istinu i potčine se delu Božjem biće pozvani u ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogućeg Boga. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da stiču sve veće i više istine, kao i stvarni život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: „Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom“ (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz svekolike Božje naravi, a izraz Njegove svekolike naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju suštinsku narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje u Dobu carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi sredstva kojima izražava Svoju suštinsku narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice. Što, drugim rečima, znači da su svi oni koji su cenili suštinsku narav Sina čovečjeg zaista i videli pravo lice Sina čovečjeg, jer je Bog prevelik i ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom. Nakon što čovek bude iskusio svaki korak Božjeg dela u Dobu carstva, on će spoznati pravo značenje Jovanovih reči kada je govorio o Sinu čovečjem među svećnjacima: „Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom.“

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

48. Zašto je delo osvajanja završna etapa? Nije li to upravo zato da se pokaže sa kakvim će se krajem suočiti svaka klasa ljudi? Zar to nije stoga da bi se svakom omogućilo da, tokom dela osvajanja kroz grdnju i sud, pokaže svoje pravo lice, a zatim bude klasifikovan prema svojoj vrsti? Umesto da se kaže da je ovo osvajanje ljudskog roda, možda je bolje reći da je ovo pokazivanje toga kakav će biti kraj za svaku klasu ljudi. Ovde je reč o tome da se sudi ljudskim gresima, a zatim otkrivaju različite klase ljudi, pri čemu se odlučuje jesu li oni zli ili pravedni. Nakon dela osvajanja dolazi delo nagrađivanja dobrih i kažnjavanja zlih. Ljudi koji su sasvim poslušni – što znači oni koju su potpuno osvojeni – biće smešteni u sledeći korak širenja Božjeg dela na celu vaseljenu; oni koju su neosvojeni biće smešteni u tamu i zadesiće ih nesreća. Tako će ljudi biti klasifikovani prema vrsti, zlotvori će biti grupisani zajedno sa zlom, da više nikada ne vide svetlost sunca, a oni pravedni će biti grupisani zajedno sa dobrim, da dobijaju svetlost i žive zauvek u svetlosti. Kraj je blizu za sva stvorenja; čoveku je njegov kraj jasno predočen, a sva stvorenja će biti klasifikovana prema vrsti. Kako ljudi onda mogu da izbegnu muke toga da svako bude klasifikovan prema vrsti? Kraj svake vrste ljudi se otkriva onda kada je kraj za sva stvorenja blizu, a to se čini tokom dela osvajanja cele vaseljene (obuhvatajući celokupno delo osvajanja, počevši od trenutnog dela). Otkrivenje kraja celog ljudskog roda se obavlja pred sedištem suda, u toku grdnje i u toku dela osvajanja poslednjih dana. (…)

Poslednji dani jesu dani kada će sva stvorenja kroz osvajanje biti klasifikovana prema vrsti. Osvajanje je delo poslednjih dana; drugim rečima, suđenje grehovima svake osobe jeste delo poslednjih dana. U suprotnom, kako bi ljudi mogli da budu klasifikovani? Delo klasifikacije koje se obavlja među vama jeste početak takvog dela u celoj vaseljeni. Posle toga će oni iz svih zemalja i svih naroda takođe biti podvrgnuti delu osvajanja. To znači da će svaka osoba koja je stvorena biti klasifikovana prema vrsti, pokoravajući se pred sedištem suda da joj bude suđeno. Nijedna osoba i nijedna stvar ne mogu a da ne pretrpe ovu grdnju i sud, niti će ijednu osobu ili stvar zaobići klasifikacija prema vrsti; svaka osoba će biti klasifikovana jer se kraj svega stvorenog bliži, a celokupna nebesa i zemlja došli su do svog završetka. Kako bi čovek mogao da izbegne završne dane ljudskog postojanja?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (1)“

49. Etapa poslednjih dana, u kojoj čovek treba da bude osvojen, poslednja je etapa u borbi sa Sotonom, a takođe je i delo potpunog čovekovog spasenja od Sotonine vlasti. Unutrašnji smisao čovekovog osvajanja je povratak otelotvorenja Sotone – čoveka kojeg je Sotona iskvario – Stvoritelju nakon njegovog osvajanja, čime će se on odreći Sotone i potpuno vratiti Bogu. Na taj način će čovek biti potpuno spasen. Prema tome, delo osvajanja je poslednje delo u borbi protiv Sotone i poslednja etapa u Božjem upravljanju radi Sotoninog poraza. Bez ovog dela, potpuno čovekovo spasenje bi na kraju bilo nemoguće, potpuni poraz Sotone bi, takođe, bio nemoguć, a ljudski rod nikada ne bi mogao da zakorači u divno odredište niti da se oslobodi Sotoninog uticaja. Shodno tome, delo čovekovog spasenja se ne može završiti pre nego što se okonča borba sa Sotonom, jer je srž dela Božjeg upravljanja zarad spasenja ljudskog roda. Prvobitni ljudski rod bio je u rukama Božjim, ali je Sotona svojim iskušenjima i iskvarenošću zarobio čoveka koji je tako pao u ruke zlikovca. Tako je Sotona postao predmet koji je trebalo poraziti u delu Božjeg upravljanja. Budući da je Sotona zaposeo čoveka i pošto je čovek kapital koji Bog koristi radi obavljanja celokupnog upravljanja, da bi se čovek spasio, on onda mora biti preotet iz ruku Sotone, što znači da čovek mora biti povraćen nakon što je bio u Sotoninom zatočeništvu. Prema tome, Sotona mora biti poražen promenama čovekove stare naravi, promenama kojima se vraća čovekov prvobitni osećaj razuma. Na taj način se čovek, koji je bio zarobljen, može preoteti iz ruku Sotone. Ako se čovek oslobodi Sotoninog uticaja i ropstva, Sotona će tada biti posramljen, čovek će na kraju biti povraćen, a Sotona će biti poražen. I pošto čovek bude oslobođen mračnog Sotoninog uticaja, čime će postati plen čitave ove bitke, Sotona će postati predmet kažnjavanja kada se borba okonča, nakon čega će celokupno delo spasenja ljudskog roda biti završeno.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“

50. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; bez takvog pročišćenja, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one neposlušne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su rđavi, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada služili Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti prognani i uništeni zbog svoje rđavosti, zbog svoje neposlušnosti i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji čine zlo biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i prema Njemu bili neposlušni, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a rđave kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“