Bog Svoja dela ispoljava među svim stvarima, i među svim stvarima On vlada nad zakonima svih stvari i kontroliše ih. Upravo smo razgovarali o tome kako Bog vlada nad zakonima svih stvari, kao i o tome kako On prema tim zakonima opskrbljuje i neguje ceo ljudski rod. Ovo je jedan aspekt. U nastavku ćemo govoriti o drugom aspektu, koji predstavlja jedan od načina koje Bog koristi da bi imao kontrolu nad svime. Govorim o tome kako je Bog, nakon što je stvorio sve stvari, uspostavio ravnotežu u odnosima među njima. Ovo je za vas, takođe, prilično velika tema. Uspostavljanje ravnoteže u odnosima između svih stvari – da li je to nešto što ljudi mogu da postignu? Ne, ljudi nisu sposobni za takav podvig. Ljudi su sposobni samo da uništavaju. Oni ne mogu da uspostave ravnotežu u odnosima između svih stvari; ne mogu njima da upravljaju, pa su tako veliki autoritet i sila van granica poimanja ljudskog roda. Jedino Sâm Bog ima silu da tako nešto učini. Međutim, koja je Božja namera u obavljanju takve stvari – čemu ona služi? I ovo je usko povezano sa opstankom ljudskog roda. Svaka pojedinačna stvar koju Bog želi da obavi neophodna je – nema ničega što On sme ili ne sme da uradi. Kako bi očuvao opstanak ljudskog roda i ljudima pružio povoljno okruženje za opstanak, postoje neke nužne i suštinske stvari koje On mora da uradi.

Na osnovu doslovnog značenja izraza „Bog uspostavlja ravnotežu svih stvari“, reklo bi se da je ovo veoma široka tema. Ona, pre svega, ljudima pruža koncept da se „uspostavljanje ravnoteže svih stvari“ takođe odnosi na Božju nadmoć nad svim stvarima. Šta reč „ravnoteža“ označava? „Ravnoteža“ se, pre svega, odnosi na nedopuštanje da nešto ispadne iz ravnoteže. Ona je poput vage koja se koristi za merenje težine stvari. Da bi se na vagi uspostavila ravnoteža, sa obe njene strane mora biti ista težina. Bog je stvorio mnogo različitih vrsta stvari: stvari koje su utvrđene na svom mestu, stvari koje se kreću, stvari koje žive, stvari koje dišu, kao i one koje ne dišu. Da li je svim ovim stvarima lako da postignu odnos međuzavisnosti, međupovezanosti, u kome jedna drugu jačaju i međusobno se drže pod kontrolom? U svemu tome zasigurno postoje načela, ali su ona veoma komplikovana, zar ne? Bogu to nije teško, ali je ljudima veoma komplikovano da proučavaju tu materiju. Reč „ravnoteža“ je sasvim jednostavna. Međutim, ako bi ljudi trebalo da je proučavaju, ako bi ljudi trebalo sami da uspostave ravnotežu, čak i kad bi na tome radile sve vrste akademika – ljudi biolozi, astronomi, fizičari, hemičari, pa čak i istoričari – kakav bi bio konačan ishod tog istraživanja? Ne bi bilo nikakvog ishoda. Ovo je stoga što je Božje stvaranje svih stvari toliko neverovatno da ljudski rod neće nikada otkriti njegove tajne. Kada je Bog stvarao sve stvari, među njima je uspostavio načela, uspostavio je različite načine opstanka, zarad međusobnog sputavanja, dopunjavanja i izdržavanja. Ove različite metode su veoma zamršene, a svakako nisu jednostavne niti jednosmerne. Kada ljudi koriste svoje umove, znanje koje su stekli i pojave koje su primetili, kako bi potvrdili ili proučili načela na kojima počiva Božja kontrola svih stvari, te stvari je izuzetno teško otkriti i veoma je teško postići ikakav ishod. Ljudima je veoma teško da dođu do ikakvog rezultata; ljudima je veoma teško da održe ravnotežu kada se oslanjaju na ljudsko razmišljanje i znanje kako bi upravljali svim stvarima iz Božje tvorevine. A razlog je u tome što, ako ljudi ne znaju načela opstanka svih stvari, neće znati ni kako da sačuvaju ovu vrstu ravnoteže. Prema tome, ako bi trebalo da ljudi upravljaju i rukovode svim stvarima, oni bi sasvim verovatno uništili ovu ravnotežu. Čim bi ta ravnoteža bila uništena, bila bi uništena okruženja za opstanak ljudskog roda, a kada bi se to dogodilo, usledila bi kriza opstanka ljudskog roda. To bi dovelo do katastrofe. Ako bi ljudski rod živeo usred katastrofe, kakva bi bila njegova budućnost? Taj ishod bi bilo veoma teško proceniti i sa sigurnošću se ne bi mogao predvideti.

Prema tome, kako Bog uspostavlja ravnotežu u odnosima između svih stvari? Pre svega, na svetu postoje određena mesta koja su tokom cele godine prekrivena ledom i snegom, dok su na nekim drugim mestima sva četiri godišnja doba poput proleća, pa zima nikada ne dolazi, te na takvim mestima nećete nikada primetiti ni komadić leda, niti ijednu pahulju. Ovde govorimo o klimi u širem smislu, a ovaj primer predstavlja jedan od načina na koji Bog uspostavlja ravnotežu u odnosima među svim stvarima. Drugi način je sledeći: jedan planinski masiv je prekriven bujnom vegetacijom, uz sve vrste biljaka koje pokrivaju tlo, a delovi šume su toliko gusti da ne možete videti sunce nad sobom dok kroz njih prolazite. Međutim, kada pogledamo neki drugi planinski masiv, na njemu ne raste ni vlat trave, već je prekriven samo slojevima jalovih, zapuštenih planina. Prema spoljašnjem izgledu, obe vrste masiva su u osnovi velike gomile zemlje naslagane u obliku planine, s tim da je jedan prekriven gustom šumom, a drugi lišen svakog rastinja, bez ijedne vlati trave. Ovo je drugi način na koji Bog uspostavlja ravnotežu u odnosima između svih stvari. Treći način je sledeći: ako pogledate u jednom pravcu, možda ćete videti beskrajne pašnjake, polje talasastog zelenila. Pogledate li u drugom pravcu, možda ćete videti pustinju dokle god vam pogled doseže, neplodnu, bez ijednog živog bića usred šištavog peska koji nanosi vetar, a pogotovo neće biti izvora vode. Četvrti način je sledeći: ako pogledate u jednom pravcu, sve je potopljeno pod morem, tom velikom vodenom masom, a ako pogledate u drugom pravcu, teško ćete pronaći i kap sveže izvorske vode. Peti način je sledeći: u ovoj zemlji ovde, često rominja kiša, a klimu odlikuju magla i vlaga, dok je u onoj zemlji tamo, na nebu često prisutno žestoko sunce i sasvim retko se dešava da padne i kap kiše. Šesti način je sledeći: na jednom mestu je visoravan, vazduh je proređen i čovek teško diše, dok su na drugom mestu močvare i nizije, koje služe kao staništa raznim vrstama ptica selica. Ovo su različiti tipovi klima ili su to klime i okruženja koja odgovaraju različitim geografskim sredinama. Drugim rečima, Bog uspostavlja ravnotežu u osnovnim okruženjima za opstanak ljudskog roda u smislu okruženja velikih razmera, od klime do geografske sredine, i od različitog sastava zemljišta do brojnosti izvora vode, a sve to kako bi uspostavio ravnotežu u vazduhu, u temperaturi i u vlažnosti okruženja u kojima ljudi opstaju. Zahvaljujući ovim geografskim sredinama suprotnih odlika ljudi imaju stabilan vazduh, a temperature i vlažnost u različitim godišnjim dobima ostaju stabilni. Ovo ljudima omogućava da i dalje žive u takvom okruženju za opstanak kao što su oduvek činili. Pre svega se mora uspostaviti ravnoteža u okruženju velikih razmera. To se postiže korišćenjem različitih geografskih lokacija i formacija, kao i promenama između različitih klima, što im omogućava da se međusobno ograničavaju i kontrolišu kako bi se postigla ravnoteža kakvu Bog želi i koja je ljudskom rodu potrebna. O ovome smo govorili iz perspektive okruženja velikih razmera.

Sada ćemo govoriti o finijim detaljima, kao što je vegetacija. Kako se postiže njena ravnoteža? Odnosno, kako se vegetaciji omogućava da nastavi da opstaje u uravnoteženom okruženju za opstanak? Odgovor glasi: upravljanjem životnim vekom, stopama rasta i stopama reprodukcije različitih vrsta biljaka, kako bi se zaštitilo njihovo okruženje za opstanak. Uzmimo za primer sićušnu travu – tu su prolećni izdanci, letnji cvetovi i jesenji plodovi. Plodovi padaju na zemlju. Sledeće godine, seme iz plodova klija i nastavlja prema istim zakonima. Životni vek trave je veoma kratak; svako seme pada na zemlju, pušta korenje i klija, cveta i daje plodove, a čitav proces je završen u svega tri godišnja doba – proleće, leto i jesen. Drveće svih vrsta, takođe, ima svoj životni vek i različite periode za klijanje i rađanje plodova. Pojedino drveće izumire posle samo 30 do 50 godina – to je njihov životni vek. Međutim, njihov plod pada na zemlju, zatim pušta korenje i klija, cveta i rađa plodove, i živi još dodatnih 30 do 50 godina. Ovo je stopa ponavljanja. Staro drvo izumire, a mlado drvo raste; zbog toga uvek možeš da vidiš kako drveće raste u šumi. Međutim, drveće takođe ima svoj normalan ciklus i procese rođenja i smrti. Pojedino drveće može da živi i preko hiljadu godina, a neko drugo čak i tri hiljade godina. Ma koja vrsta biljke da je u pitanju i koliki god da je njen životni vek, uopšteno govoreći, Bog upravlja njenom ravnotežom na osnovu dužine njenog života, njene sposobnosti da se razmnožava, brzine i učestalosti razmnožavanja i količine izdanaka koje daje. Ovo omogućava biljkama, od trave do drveća, da nastave da napreduju i da rastu unutar uravnoteženog ekološkog okruženja. Prema tome, kada pogledaš šumu na zemlji, sve ono što u njoj raste, kako trava tako i drveće, neprekidno se razmnožava i raste prema svojim sopstvenim zakonima. Nije mu potreban nikakav dodatni rad niti pomoć od strane ljudskog roda. Upravo zbog činjenice da ima ovakvu ravnotežu, ono je u stanju da održi sopstveno okruženje za opstanak. I samo zato što imaju pogodno okruženje za opstanak, šume i pašnjaci u svetu mogu da nastave da opstaju na Zemlji. Njihovim postojanjem hrane se generacije i generacije ljudi, kao i generacije i generacije svih vrsta živih bića sa staništima u šumama i pašnjacima – ptice i zveri, insekti i sve vrste mikroorganizama.

Bog takođe kontroliše ravnotežu između svih vrsta životinja. Kako On kontroliše ovu ravnotežu? Slično kao i kod biljaka – On upravlja njihovom ravnotežom i određuje njihov broj na osnovu njihove sposobnosti da se razmnožavaju, broja i učestalosti razmnožavanja, kao i uloga koje imaju u životinjskom svetu. Na primer, lavovi jedu zebre, pa ako bi broj lavova premašio broj zebri, kakva bi bila sudbina zebri? Bile bi istrebljene. I ako bi zebre reprodukcijom dale daleko manje potomaka nego lavovi, kakva bi bila njihova sudbina? I u tom slučaju bi bile istrebljene. Prema tome, broj zebri mora uveliko nadilaziti broj lavova. Ovo je stoga što zebre ne postoje samo za sebe, već postoje i radi lavova. Ovo bi se moglo reći i na sledeći način: svaka zebra predstavlja deo ukupnog broja zebri, ali je istovremeno i hrana za lavlje čeljusti. Brzina reprodukcije lavova nikada ne može da nadmaši brzinu reprodukcije zebri, tako da broj lavova nikada ne može biti veći od broja zebri. Samo na taj način se može garantovati izvor hrane za lavove. Pa, prema tome, iako su lavovi prirodni neprijatelji zebri, ljudi često viđaju ove dve vrste kako se slobodno odmaraju u istom području. Broj zebri nikada neće biti smanjen, niti će one biti istrebljene zato što ih lavovi love i jedu, a broj lavova nikada neće biti povećan zbog toga što imaju status „kralja“. Ova ravnoteža predstavlja nešto što je Bog davno uspostavio. Odnosno, Bog je uspostavio zakone ravnoteže među svim životinjama kako bi one mogle da postignu ovakvu ravnotežu, a to je nešto što ljudi često viđaju. Da li su lavovi jedini prirodni neprijatelj zebri? Ne. I krokodili jedu zebre. Reklo bi se da su zebre prilično bespomoćna vrsta životinje. Ne poseduju svirepost lavova, a kada se suoče sa lavom, ovim zastrašujućim neprijateljem, mogu jedino da se daju u bekstvo. Nemoćne su čak i da se odupru. Kada ne mogu da pobegnu lavu, jedino što mogu jeste da se prepuste da ih on pojede. Ovo se često viđa u životinjskom svetu. Kakva osećanja i misli imate kada vidite tako nešto? Da li vam je žao zebre? Prezirete li lava? Zebre izgledaju zaista prelepo! Međutim, lavovi ih uvek pohlepno merkaju. I, sasvim šašavo, zebre ne pobegnu daleko. One vide lava kako ih čeka u hladu drveta. Svakoga časa bi mogao da dođe i pojede ih. Znaju to u svom srcu, ali svejedno ne napuštaju taj komad zemlje. Ovo je čudesna stvar koja pokazuje Božje predodređenje i Njegovu vladavinu. Žao ti je zebre, ali si nemoćan da je spasiš, dok prezireš lava, a opet ne možeš da ga uništiš. Zebra je hrana koju je Bog pripremio za lava, međutim, ma koliko njih da lavovi pojedu, zebre neće biti istrebljene. Svojom reprodukcijom lavovi daju mali broj potomaka i razmnožavaju se veoma sporo, tako da njihov broj neće nikada nadmašiti broj zebri ma koliko njih da pojedu. U tome je uspostavljena ravnoteža.

Koji je Božji cilj u održavanju ovakve ravnoteže? On ima veze sa okruženjima za opstanak ljudi, kao i sa opstankom ljudskog roda. Ako bi se zebre ili bilo koji sličan plen lavova – jeleni ili druge životinje – presporo razmnožavali, a broj lavova naglo porastao, sa kakvom bi se opasnošću suočila ljudska bića? Uobičajena je pojava da lavovi jedu svoj plen, međutim, tragično je ako lav pojede čoveka. Bog ovakvu tragediju nije unapred predvideo, ona se ne odvija pod Njegovom vladavinom, a još manje predstavlja nešto što je On doneo ljudskom rodu. Naprotiv, reč je o nečemu što ljudi sami sebi donose. Prema onome kako Bog to vidi, ravnoteža među svim stvarima od suštinske je važnosti za opstanak ljudskog roda. Bilo da je reč o biljkama ili životinjama, ništa ne može da izgubi svoju sopstvenu ravnotežu. Biljke, životinje, planine i jezera – Bog je za ljudski rod pripremio redovno ekološko okruženje. Ljudima je opstanak osiguran jedino onda kada imaju ovakvo ekološko okruženje – uravnoteženo. Da drveće i trava imaju lošu sposobnost reprodukcije, ili da im je brzina reprodukcije prespora, zar tlo ne bi izgubilo svoju vlažnost? Ako bi tlo izgubilo vlažnost, da li bi i dalje bilo zdravo? Ako bi tlo izgubilo vegetaciju i vlažnost, ono bi vrlo brzo erodiralo, a na njegovom mestu bi nastao pesak. Kada bi se kvalitet tla pogoršao, okruženje za opstanak ljudi bi, takođe, bilo uništeno. Ovo uništenje bi bilo praćeno mnogim nesrećama. Bez ovakve ekološke ravnoteže, bez ovakvog ekološkog okruženja, ljude bi često pogađale katastrofe usled neravnoteže među svim stvarima. Na primer, kada postoji ekološka neravnoteža koja dovodi do uništenja ekološke sredine žaba, one se skupljaju, broj im se naglo povećava, a dešava se da ljudi čak viđaju veliki broj žaba kako prelaze ulice u gradovima. Ako bi veliki broj žaba zauzeo okruženje za opstanak ljudi, kako bi se to nazvalo? Katastrofa. Zašto bi se to nazvalo katastrofom? Ove male životinje koje su od koristi ljudskom rodu, ljudima su korisne samo dok ostaju na mestu koje je pogodno za njih; mogu da održe ravnotežu u okruženju za opstanak ljudi. Međutim, ako se pretvore u katastrofu, uticaće na uspostavljeni red u životu ljudi. Sve stvari i svi elementi koje žabe sa sobom donose na svojim telima mogu uticati na kvalitet ljudskog života. Postoji mogućnost da čak napadnu i organe ljudskog tela – ovo je jedna od katastrofa. Druga vrsta katastrofe, koju ljudi često doživljavaju, jeste pojava velikog broja skakavaca. Zar to nije katastrofa? Jeste i to zaista zastrašujuća. Nevažno je koliko ljudi mogu biti sposobni – ljudi mogu da prave avione, topove i atomske bombe – kada ih skakavci napadnu, kakvo rešenje ima ljudski rod? Mogu li protiv njih da upotrebe topove? Mogu li da ih pobiju mitraljezima? Ne, ne mogu. Da bi ih oterali mogu da koriste prskanje pesticidima? Međutim, ni to nije jednostavan zadatak. Šta mogu da urade ti majušni skakavci? Oni konkretno jedu useve i žitarice. Kuda god da odu skakavci, usevi bivaju sasvim uništeni. U periodima svoje invazije, skakavci bi u tren oka u potpunosti mogli da pojedu svu hranu u koju se zemljoradnici uzdaju tokom cele godine. Za ljude, dolazak skakavaca nije samo nešto što ih nervira – već predstavlja pravu katastrofu. Dakle, znamo da je pojava velikog broja skakavaca svojevrsna katastrofa, a šta je sa miševima? Ako nema ptica grabljivica koje bi jele miševe, oni će se veoma brzo namnožiti, znatno brže nego što možete i da zamislite. Ako se miševi nekontrolisano šire, mogu li ljudi da vode normalan život? Sa kakvom bi se situacijom ljudi suočili? (Sa epidemijom.) Mislite li da bi epidemija bila jedina posledica? Miševi će glodati sve do čega dođu, a čak će izgristi i drvo. Ako se u jednoj kući nađu makar dva miša, oni će biti prava napast za sve ljude koji u njoj žive. Ponekad kradu ulje i jedu ga, a ponekad jedu hleb ili žitarice. A ono što ne jedu naprosto glođu i pretvore u potpuni nered. Glođu odeću, cipele, nameštaj – glođu baš sve. Ponekad će se popeti na kuhinjske ormariće – može li se i dalje koristiti posuđe po kome su gazili miševi? Čak i ako ga dezinfikuješ nećeš se osećati prijatno, pa ćeš ga naprosto pobacati. Ovo su muke koje miševi donose ljudima. Iako su miševi majušna stvorenja, ljudi sa njima ne mogu nikako da izađu na kraj, već moraju da trpe njihovo pustošenje. I samo jedan par miševa dovoljan je da izazove snažan poremećaj, a kamoli čitava njihova horda. Ako bi njihov broj narastao, pretvarajući ih u katastrofu, posledice bi bile nezamislive. Čak i tako majušna stvorenja poput mrava mogu se pretvoriti u pravu katastrofu. Ako bi se to dogodilo, šteta koju bi naneli ljudskom rodu takođe se ne bi mogla zanemariti. Mravi su u stanju da kućama nanesu toliku štetu da se one naprosto sruše. Njihova snaga se ne sme zanemariti. Zar ne bi bilo zastrašujuće da različite vrste ptica izazovu katastrofu? (Bilo bi.) Drugim rečima, kad god životinje ili živa bića, koja god da je vrsta u pitanju, izgube svoju ravnotežu, oni će rasti, razmnožavati se i živeti u obimu koji nije normalan, u nepravilnom obimu. Ljudskom rodu bi to donelo nezamislive posledice. Ne samo da bi to uticalo na ljudski opstanak i na njihove živote, već bi ljudskom rodu donelo i nesreću, do te mere da ljude zadesi sudbina potpunog uništenja i istrebljenja.

Kada je Bog stvarao sve stvari, koristio je razne metode i načine da ih uravnoteži, da uspostavi ravnotežu životnih uslova planina i jezera, biljaka i svih vrsta životinja, ptica i insekata. Njegov cilj je bio da svim vrstama živih bića omogući da žive i razmnožavaju se prema zakonima koje je On uspostavio. Nijedna stvorena stvar ne može izaći izvan ovih zakona, i ti zakoni se ne mogu prekršiti. Jedino u okviru ovakvog osnovnog okruženja, ljudi mogu bezbedno da prežive i da se razmnožavaju, iz generacije u generaciju. Ako bi ijedna vrsta živih bića prekoračila brojnost ili domet uspostavljen od Boga, ili ako bi prekoračila stopu rasta, učestalost reprodukcije ili broj koji je On naložio, okruženje za opstanak ljudskog roda bi pretrpelo različite stepene uništenja. I istovremeno bi opstanak ljudskog roda bio ugrožen. Ako je jedna vrsta živih bića isuviše brojna, ona će ljudima otimati hranu, uništavaće izvore vode za ljude i razaraće njihov zavičaj. Na taj način, reprodukcija ljudskog roda ili stanje njegovog opstanka bili bi trenutno pogođeni. Na primer, voda je veoma važna za sve stvari. Ako ima previše miševa, mrava, skakavaca, žaba ili bilo koje druge vrste životinja, oni će piti više vode. I kako se količina vode koju oni piju povećava, smanjivaće se količine pitke vode i izvora vode za ljude unutar utvrđenog obima izvora pitke vode i vodenih površina, pa će se ljudi suočiti sa nestašicom. Ako pitka voda za ljude bude uništena, zagađena ili nedostupna zbog povećanja broja svih vrsta životinja, u takvoj vrsti surovog okruženja za opstanak, pojaviće se ozbiljna pretnja po opstanak ljudskog roda. Ako samo jedna ili više vrsta živih bića premašuje svoj odgovarajući broj, tada će vazduh, temperatura, vlažnost, pa čak i sastav vazduha unutar prostora za opstanak ljudskog roda biti zatrovani i uništeni u različitom stepenu. Pod ovim okolnostima, opstanak i sudbina ljudi biće takođe podložni pretnjama izazvanim ovim ekološkim činiocima. Prema tome, ako se ove ravnoteže izgube, vazduh koji ljudi udišu biće uništen, voda koju piju biće zagađena, a temperature koje su im potrebne takođe će se izmeniti i pretrpeće ovaj uticaj u različitoj meri. Ako se to dogodi, okruženja za opstanak koja suštinski pripadaju ljudskom rodu biće podložna ogromnim uticajima i izazovima. Kakvi bi bili sudbina i izgledi za ljudski rod u ovakvom scenariju u kome su osnovna okruženja za opstanak ljudi uništena? Ovo je veoma ozbiljan problem! Budući da Bog zna iz kog razloga svaka stvorena stvar postoji zarad ljudskog roda, koja je uloga svake vrste stvari koju je stvorio, kakav uticaj svaka stvar ima na ljudski rod i u kojoj meri ona koristi ljudskom rodu, i budući da u Božjem srcu postoji plan za sve ovo i da On upravlja svakim pojedinačnim aspektom svih stvari koje je stvorio, svaka pojedinačna stvar koju On čini veoma je važna i neophodna za ljudski rod. Prema tome, od sada pa nadalje, kad god među stvarima stvorenim od Boga primetiš neku ekološku pojavu ili neki prirodni zakon koji se primenjuje među stvarima stvorenim od Boga, više nećeš sumnjati u nužnost svake pojedinačne stvari koju je Bog stvorio. Više nećeš koristiti neuke reči da donosiš proizvoljne sudove o Božjim uređenjima svih stvari i o različitim načinima na koje On opskrbljuje ljudski rod. Niti ćeš donositi proizvoljne zaključke o Božjim zakonima za sve stvari Njegove tvorevine. Zar nije tako?

Šta predstavlja sve ovo o čemu smo upravo razgovarali? Na trenutak razmislite o tome. Bog ima Svoju nameru u svakoj pojedinačnoj stvari koju obavlja. Iako je Njegova namera ljudima nedokučiva, ona je uvek neraskidivo i snažno povezana sa opstankom ljudskog roda. Apsolutno je neophodna. Ovo je stoga što Bog nikada nije učinio ništa što je uzaludno. Načela na kojima počiva svaka pojedinačna stvar koju On čini prožeta su Njegovim planom i Njegovom mudrošću. Cilj i namera na kojima počiva taj plan služe zaštiti ljudskog roda, da ljudskom rodu pomognu da spreči katastrofu, da spreči pljačkaške pohode od strane drugih živih bića i svaku štetu ljudima nanetu bilo kojom od stvari koje je Bog stvorio. Prema tome, da li bi se moglo reći da dela Božja koja smo videli u okviru ove teme predstavljaju još jedan od načina na koji Bog opskrbljuje ljudski rod? Da li bismo mogli reći da, posredstvom ovih dela, Bog hrani i usmerava ljudski rod? (Da.) Postoji li jaka veza između ove teme i glavne teme našeg zbora: „Bog je izvor života za sva stvorenja“? (Da.) Postoji veoma jaka veza, a ova tema je jedan njen aspekt. Pre nego što su govorili o ovim temama, ljudi su tek nejasno zamišljali Boga, Samoga Boga i Njegova dela – nedostajalo im je pravo razumevanje. Međutim, kada se ljudima govori o Njegovim delima i o stvarima koje je On učinio, oni mogu da shvate i razumeju načela onoga što Bog čini, da o njima steknu razumevanje, kao i da do njih dosegnu. Iako u Božjem srcu postoje svakakve veoma složene teorije, načela i pravila kad god i šta god da On obavlja, poput stvaranja svih stvari i vladanja nad njima, zar nije moguće da u svojim srcima steknete shvatanje da su to Božja dela i da su ona zaista praktična, samo po osnovu činjenice što ćete sebi dozvoliti da u razgovoru saznate za jedan njihov deo? (Jeste.) U čemu se onda vaše trenutno razumevanje Boga razlikuje od onog pređašnjeg? Različito je po svojoj suštini. Ranije je vaše razumevanje bilo isprazno, previše nejasno, dok sada vaše razumevanje sadrži mnoštvo konkretnih dokaza koji odgovaraju Božjim delima, koji odgovaraju onome što Bog ima i što jeste. Prema tome, sve o čemu sam govorio predstavlja predivno obrazovno štivo za vaše razumevanje Boga.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni IX“