Svi ste vi odrasli ljudi. Neki od vas su srednjih godina, a neki su zagazili u starost. Prešli ste put od neverovanja u Boga do verovanja u Njega, i od početaka vaše vere u Boga do prihvatanja Njegove reči i doživljavanja Njegovog dela. Koliko toga znate o Božjem suverenitetu? Kakve ste uvide stekli o ljudskoj sudbini? Može li čovek da postigne sve što želi u životu? Koliko ste stvari, tokom nekoliko decenija svog postojanja, uspeli da ostvarite na željeni način? Koliko se toga dogodilo što nikada niste očekivali? Koliko toga ste doživeli kao prijatno iznenađenje? Na koliko stvari ljudi još uvek čekaju, nadajući se da će uroditi plodom – nesvesno iščekujući pravi trenutak, iščekujući Nebesku volju? Koliko ima stvari zbog kojih se ljudi osećaju bespomoćno i osujećeno? Svi su puni nade u pogledu sopstvene sudbine i očekuju da će im sve u životu ići onako kako žele, da se neće uželeti hrane ni odeće, da će im se bogatstvo spektakularno uvećati. Niko ne želi da živi siromašan i potlačen život, prepun tegoba i pritisnut nevoljama. Ali ljudi ove stvari ne mogu da predvide, niti da ih kontrolišu. Neki možda na prošlost gledaju samo kao na zbrku iskustava; oni nikad ne nauče šta je Nebeska volja, niti ih je briga za nju. Oni svoje živote žive bez razmišljanja, poput životinja, od danas do sutra, ne mareći za sudbinu čovečanstva, za razloge zbog kojih ljudi žive, niti za način na koji bi trebalo da žive. Takvi ljudi dožive starost ne shvativši ljudsku sudbinu i, do svog samrtnog časa, ne saznavši u čemu se sastoji svrha života. Takvi ljudi su mrtvi; oni su bića bez duha; oni su zveri. Iako ljudi žive okruženi svim što je stvoreno i uživaju u mnogim načinima na koje svet zadovoljava njihove materijalne potrebe, i mada vide kako taj materijalni svet stalno napreduje, njihovo sopstveno iskustvo – ono što njihovo srce i duh osećaju i doživljavaju – ipak nema ničeg zajedničkog s materijalnim stvarima, a ništa što je materijalno ne može da zameni iskustvo. Iskustvo je prepoznavanje koje se dešava duboko u čovekovom srcu, nešto što se ne može golim okom videti. Ovo prepoznavanje leži u čovekovom razumevanju i percepciji ljudskog života i ljudske sudbine. Pritom, ono često vodi ka razumevanju da neki neslućeni Suveren sve uređuje i orkestrira za čoveka. Našavši se usred svega toga, čovek ne može a da ne prihvati zamisli i orkestracije sudbine; on ne može a da ne prihvati put koji je Stvoritelj pred njega postavio, da ne prihvati Stvoriteljev suverenitet nad njegovom sudbinom. To je nesporna činjenica. Bez obzira kakav uvid i stav neko ima prema sudbini, ovu činjenicu niko ne može da promeni.

Kuda ćete svakog dana ići, šta ćete raditi, s kim ili s čim ćete se susretati, šta ćete govoriti, šta će vam se dogoditi – može li se išta od ovoga predvideti? Ljudi ne mogu da predvide sve ove pojave, a još manje mogu da kontrolišu razvoj ovakvih situacija. U životu se ovi nepredvidljivi događaji dešavaju stalno; oni su svakodnevna pojava. Ovi svakodnevni preokreti, kao i načini na koje se oni odvijaju ili obrasci koje slede, čoveka stalno podsećaju na to da se ništa ne dešava slučajno, da se proces odvijanja svakog događaja, njegova neizbežna priroda, ne može promeniti ljudskom voljom. Svaki događaj ljudima prenosi Stvoriteljevu opomenu, a takođe im šalje poruku da ljudska bića ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu. Svaki događaj predstavlja opovrgavanje čovekove ambicije i žudnje jalovog nadanja da će sopstvenu sudbinu uzeti u svoje ruke. Ti događaji, poput snažnih šamara, jedan za drugim pljušte po licima ljudi, primoravajući ih da ponovo razmisle o tome ko, na kraju krajeva, kontroliše njihovu sudbinu i upravlja njome. A pošto njihove ambicije i želje iznova bivaju osujećene i raspršene, prirodno je da ljudi počinju nesvesno da prihvataju ono što im je sudbina pripremila – da prihvataju stvarnost, Nebesku volju i suverenitet Stvoritelja. Od ovih svakodnevnih preokreta, pa do sudbine čitavih ljudskih života, ne postoji ništa što ne otkriva planove Stvoritelja i Njegov suverenitet; nema ničega što ne šalje poruku da se „autoritet Stvoritelja ne može prekoračiti“, ničega što ne prenosi tu večnu istinu da je „autoritet Stvoritelja vrhovni“.

Sudbina ljudskog roda i sudbina svih stvari blisko su prepletene sa suverenitetom Stvoritelja, neraskidivo vezane za Stvoriteljeve orkestracije; one su, na kraju, neodvojive od Stvoriteljevog autoriteta. U zakonima svih stvari čovek počinje da shvata Stvoriteljeve orkestracije i Njegov suverenitet; u pravilima opstanka svih stvari, on počinje da opaža Stvoriteljevo upravljanje; iz sudbina svih stvari, on izvlači zaključak o tome kako Stvoritelj koristi Svoj suverenitet i kontrolu nad njima; a kroz životne cikluse ljudskih bića i svih stvari, čovek počinje da istinski doživljava zamisli i orkestracije Stvoritelja za sve stvari i živa bića, da svedoči kako te zamisli i orkestracije potiskuju sve zemaljske zakone, pravila i institucije, kao i sve ostale snage i sile. S obzirom na to, čovek je prinuđen da prizna kako Stvoriteljev suverenitet ne može da naruši nijedno stvoreno biće, te da nikakva sila ne može da ometa, niti da izmeni događaje i stvari koje je predodredio Stvoritelj. Generaciju za generacijom, ljudi i sve stvari žive i umnožavaju se upravo prema ovim božanskim zakonima i pravilima. Nije li ovo pravo otelovljenje Stvoriteljevog autoriteta? Mada u tim objektivnim zakonima čovek vidi suverenitet Stvoritelja i Njegovo utemeljenje svih događaja i stvari, pitanje je koliko je ljudi u stanju da shvati načelo suverenosti Stvoritelja nad svim stvarima. Koliko ljudi može istinski da spozna, prepozna, prihvati i potčini se suverenitetu Stvoritelja i Njegovom uređenju njihove sudbine? Ko će, verujući u činjenicu Stvoriteljevog suvereniteta nad svim stvarima, zaista poverovati i priznati da Stvoritelj upravlja sudbinama ljudskih života? Ko može istinski da shvati činjenicu da je čovekova sudbina u rukama Stvoritelja? Kakav stav treba čovek da zauzme prema suverenitetu Stvoritelja, kad se suoči sa činjenicom da On upravlja sudbinom čovečanstva i kontroliše je? To je odluka koju svako ljudsko biće, koje se sada suočava s ovom činjenicom, mora sâmo da donese.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni III“