Božji zahtev da ljudi budu pošteni značajniji je od svega drugog. Nažalost, pitanje poštenja mnogi ne razumeju i naprosto ga ignorišu. Kada bi ljudi zaista razumeli Božje delo, znali bi da će, nakon što On dovrši Svoje delo suda u poslednjim danima, samo pošteni ljudi, koji su očišćeni od svojih iskvarenih naravi i koji su odbacili prevare i laži, dobiti spasenje od Njega i kvalifikovati se da uđu u Njegovo carstvo. Ako su ljudi, i nakon dugogodišnje vere u Boga, još uvek ispunjeni lažima i prevarom, ako ne mogu da se iskreno daju za Boga i ako svoje dužnosti uvek površno obavljaju, Bog će ih se zasigurno gnušati i odbaciće ih. Kakav će im biti ishod? Sasvim sigurno će biti izbačeni i isključeni iz crkve. Čovek se danas, videvši da je Božje delo dostiglo ovaj korak, priseća kako je Bog od njega dosledno zahtevao da bude pošten. To je od ogromnog značaja. Ovde nije reč o nekakvom usput izrečenom zahtevu na kome je ostalo, već od toga neposredno zavisi hoće li neko dostići spasenje i opstati, te kakav će biti ishod i odredište svake osobe. Stoga se sa sigurnošću može reći da čovek može proživeti normalnu ljudskost i postići spasenje jedino ako odbaci vlastitu lažljivu narav i ako postane pošten. Ljudima koji su u Boga verovali mnogo godina, ali su pritom i dalje ostali lažljivi, suđeno je da budu isključeni.

Ceo Božji izabrani narod sada vežba da obavlja svoje dužnosti, a posredstvom toga što ljudi izvršavaju svoje dužnosti Bog usavršava jednu grupu ljudi, a drugu uklanja. Kroz obavljanje dužnosti se, dakle, otkriva kojoj vrsti ljudi svaka osoba pripada, i svi obmanjivači, bezvernici i zli ljudi razotkrivaju se i isključuju dok obavljaju svoju dužnost. Pošteni su oni ljudi koji posvećeno obavljaju svoju dužnost; ljudi koji su uporno površni spadaju u lažljivce i ljigave ljude, i oni su bezvernici; a oni koji vršenjem svoje dužnosti izazivaju prekide i ometanja i odbijaju da se i najmanje pokaju jesu zlih ljudi i antihristi. U ovom trenutku, mnogi ljudi koji obavljaju dužnosti još uvek su opterećeni najraznovrsnijim problemima. Neki su, pri obavljanju svojih dužnosti, uvek veoma pasivni, stalno sede i nešto čekaju, večito se oslanjajući na druge. Kakav je to stav? Oni su, naprosto, neodgovorni. Božja kuća je uredila da obavljaš dužnost, a ipak je prošlo nekoliko dana i ti još uvek nisi obavio nikakav konkretan posao. Nikad nisi na svom radnom mestu i mnogi ljudi ne mogu nigde da te nađu kad se suoče s nekim problemom koji treba rešiti. Nisi poneo breme tog posla. Ako se neki od vođa bude raspitivao u vezi s tim poslom, šta ćeš mu kazati? Vrlo dobro znaš da je to posao koji bi trebalo da obaviš, ali ga ne obavljaš. O čemu, zaboga, razmišljaš? Da li je to što ništa ne radiš posledica tvoje nesposobnosti za taj posao? Ili je to samo posledica tvoje pohlepe za udobnošću? Kakav tačno stav imaš prema vlastitoj dužnosti? Ti samo pričaš o rečima i doktrinama i milozvučno govoriš, ali ne obavljaš nikakav stvarni posao. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, treba da podneseš ostavku. Nemoj ostajati na svom položaju a da pritom ne obavljaš nikakav stvarni posao. Zar time ne nanosiš štetu Božjem izabranom narodu i ne odlažeš crkveni rad? Po tome kako govoriš, reklo bi se da razumeš svakovrsne doktrine, ali kad treba da obaviš neku dužnost, površan si i krajnje nesavestan. Da li je to iskreno davanje sebe Bogu? Neiskren si kada je reč o Bogu, a ipak glumiš nekakvu iskrenost. Jesi li u stanju da Ga obmaneš? Po načinu na koji obično govoriš, čini se da u tebi ima toliko vere i čak težiš tome da budeš stub crkve i njen kamen temeljac. Ali, kad treba da obaviš neku dužnost, i palidrvce je korisnije od tebe. Nije li to pokušaj da svesno obmaneš Boga? Znaš li šta će ispasti od tvog pokušaja da obmaneš Boga? On će te se gnušati, odbaciće te i isključiti! Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čim neko preuzme dužnost ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli. Oni koji vole istinu mogu iskreno da obavljaju svoje dužnosti i da podržavaju delo Božje kuće. Oni koji istinu ne vole, uopšte ne podržavaju rad kuće Božje i neodgovorni su u obavljanju svojih dužnosti. Pronicljivim ljudima je to odmah jasno. Ko god svoju dužnost loše obavlja nije neko ko voli istinu niti je pošten čovek; svi takvi ljudi biće razotkriveni i uklonjeni. Da bi svoju dužnost dobro obavljali, ljudi moraju da imaju osećaj odgovornosti i moraju da nose breme. Na taj način će posao sigurno biti obavljen kako treba. Zabrinjavajuće je kad neko ne nosi breme niti ima osećaj odgovornosti, te kad mu je potreban podsticaj da bi delovao; kad je uvek površan; i kad pokušava da svali krivicu na drugoga kad se pojave problemi, čime se odlaže njihovo rešavanje. Može li se tada posao i dalje dobro obaviti? Može li obavljanjem dužnosti na takav način da postigne ikakve rezultate? Šta god da crkva uredi da on uradi, on to neće želeti da uradi, a kad vidi druge kojima je potrebna pomoć u onome što rade, on ih ignoriše. Tek kad mu se naredi da nešto uradi, on ne može da izbegne a da ne uradi makar malo. To nije obavljanje dužnosti – to je ponašanje unajmljenog radnika! Kad unajmljeni radnik radi za poslodavca, on je plaćen dokle god je na poslu, zarađujući novac za onoliko sati koliko je radio; on samo čeka svoju novčanu naknadu. Plaši se da uradi bilo kakav posao koji njegov gazda ne vidi, u strahu da neće biti nagrađen ni za šta što je uradio. Jedino želi da radi samo onaj posao zbog kojeg će biti primećen. To pokazuje da nema nikakvu odanost. U većini slučajeva, niste u stanju da odgovorite kad vas pitaju o problemima u vezi s poslom. Svi ste u poslu učestvovali, ali nikada niste pitali kako posao napreduje i nikada o tome niste pažljivo razmislili. Zapravo, s obzirom na vaš kov i znanje, ne bi trebalo da bude tako da ne znate ništa. Zašto onda većina vas ne može ništa da kaže o poslu? Možda je to zato što zaista ne znate šta da kažete – ne znate da li stvari idu dobro ili loše. Za to postoje dva razloga: prvi je da se u te stvari uopšte niste uneli srcem; nikada za njih niste marili i uvek ste ih tretirali samo kao zadatke koje treba završiti. Drugi je u tome da ste neodgovorni i da niste voljni da o tim stvarima brinete. Kad bi zaista mario i kad bi se u njih zaista uneo srcem, imao bi gledišta i mišljenja o svim pitanjima. To da neko nema mišljenja ili gledišta često je posledica ravnodušnosti i apatije i toga da ne preuzima nikakvu odgovornost. U svoju dužnost se ne unosiš srcem, za nju ne preuzimaš nikakvu odgovornost, nisi voljan da platiš cenu niti da pitaš kako stvari napreduju, ne želiš da se brineš i ne želiš da potrošiš više energije nego što je potrebno; naprosto se zadovoljavaš time da budeš podređeni. To se nimalo ne razlikuje od nevernika koji radi posao za svog gazdu. Takvo obavljanje dužnosti Bog ne voli i ne prihvata ga. Njime se ne može zadobiti Njegovo odobravanje.

Jednom je Gospod Isus rekao: „Ko god ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). Koje je značenje ovih reči? One govore da, ako vlastitu dužnost ili posao ne obavljaš kako treba i ako im se ne posvećuješ, Bog će ti oduzeti ono što ti je nekada pripadalo. Šta znači „oduzeti”? Kako će se ljudi zbog toga osećati? Moglo bi se desiti da ne postigneš ono što bi, na osnovu svog kova i svojih talenata, mogao postići, nakon čega nećeš osećati baš ništa i bićeš poput nekog nevernika. To je ono što čeka ljude kojima Bog oduzme sve. Ako svoju dužnost nemarno obavljaš, ako ne plaćaš cenu i ako si neiskren, Bog će ti oduzeti ono što je nekad bilo tvoje, uskratiće ti pravo da obavljaš svoju dužnost i neće ti ga više davati. Pošto te je Bog obdario talentima i dobrim kovom, a ti svoju dužnost ipak nisi pravilno obavljao, nisi davao sebe Bogu, nisi platio cenu, niti si svoje srce uložio u obavljanje dužnosti, ne samo da te Bog neće blagosiljati, nego će ti još i oduzeti ono što si nekad imao. Bog daruje ljude talentima, naročitim veštinama, inteligencijom i mudrošću. Kako ljudi treba to da koriste? Svoje naročite veštine, svoje talente, svoju inteligenciju i mudrost treba da posvetiš obavljanju vlastite dužnosti. Pri obavljanju dužnosti, moraš da koristiš svoje srce i da primenjuješ sve ono što znaš, sve što razumeš i sve što možeš da postigneš. Ako to učiniš, bićeš blagosloven. Šta znači biti blagosloven od Boga? Kako se ljudi osećaju kad ih Bog blagosilja? Osećaju da ih On prosvećuje i usmerava, i da pred sobom imaju put dok obavljaju svoju dužnost. Drugi će možda misliti da ti tvoj kov i ono što si naučio ne omogućavaju obavljanje poslova – ali ako Bog deluje u tebi i prosvećuje te, moći ćeš ne samo da razumeš svoju dužnost i da je obaviš, već i da je obaviš dobro. Na kraju ćeš se i sam začuditi: „Ranije nisam bio tako vešt, ali sada u meni ima mnogo više dobrih stvari – i sve su one pozitivne. Nikada te stvari nisam proučavao, ali sada ih, najednom, u celosti razumem. Kako to da sam najednom postao tako pametan? Kako to da sada ima toliko stvari koje mogu da obavim?” Nećeš to moći sebi da objasniš. To je Božje prosvećenje i blagoslov; tako On ljude blagosilja. Ako to ne osećate tokom vršenja službe ili obavljanja posla, onda to znači da niste od Boga blagosloveni. Ako ti se obavljanje službe uvek čini besmislenim, ako misliš da nema šta da se radi i da ne možeš da pružiš nikakav doprinos, ako nikada ne dobijaš prosvećenje i smatraš da nemaš inteligencije ni razuma koje bi mogao da upotrebiš, to onda znači da si u nevolji. To pokazuje da nemaš pravi motiv ni ispravan put pri obavljanju dužnosti, da to Bog ne odobrava i da tvoje stanje nije normalno. Moraš ovako da ispitaš sebe: „Zašto mi pri obavljanju dužnosti nedostaje put? Proučavao sam ovu oblast i ona spada u domen moje specijalnosti – čak sam veoma dobar u tome. Zašto onda ne uspevam da primenim svoje znanje? Zašto ne mogu da ga iskoristim? U čemu je stvar?” Da li je u pitanju slučajnost? Ovde postoji problem. Kad Bog blagoslovi neku osobu, ona postaje inteligentna i mudra, u svemu pronicljiva, a takođe i oštroumna, oprezna i naročito vešta; ona će biti nadahnuta svime što radi, sve će joj ići od ruke i smatraće da je sve što radi veoma lako i da je nikakva poteškoća ne može omesti u tome – takva je osoba blagoslovena od Boga. Šta, međutim, znači kad nekome sve teško pada, kad je smotan, sklon izobličavanju i neuk u svemu što radi, i kad ne razume ništa od onoga što mu se kaže? To znači da takvu osobu Bog ne usmerava i da ona nema Božji blagoslov. Neki kažu: „Primenjujem svoja znanja, ali zašto me onda Bog ne blagosilja?” Ako samo primenjuješ svoja znanja i trudiš se, ali ne težiš ka tome da postupaš u skladu sa istina-načelima, ti onda svoju dužnost samo otaljavaš. Kako bi uopšte i mogao da dobiješ od Boga blagoslove? Ako si pri obavljanju svoje dužnosti uvek nemaran i nesavestan, Sveti Duh te neće prosvetiti ni prosvetliti, nećeš dobijati usmerenje od Boga, niti ćeš imati Njegovo delo, a tvoji postupci neće donositi nikakve plodove. Veoma je teško dobro obavljati dužnost ili rešiti neki problem oslanjajući se samo na ljudsku snagu i stečeno znanje. Svako za sebe smatra da ponešto zna i da poseduje neko praktično znanje, ali svi ipak loše rade i stvari uvek ispadnu naopako, što izaziva smeh i komentare drugih. To predstavlja problem. Čak i neko ko očigledno ničemu ne vredi misli da ipak poseduje neko praktično znanje i ne želi nikome da popusti. Sve je to povezano s jednim problemom u ljudskoj prirodi. Takvi su, naime, svi ljudi koji ne poznaju sami sebe. Mogu li takvi ljudi dobro da obavljaju svoje dužnosti? Oni ne samo da nisu u stanju da dobro obavljaju svoje dužnosti, već su skloni da jadno podbace. Neki ljudi nisu u stanju da svoju dužnost dobro obavljaju, ali uprkos tome uvek nastoje da preuzmu vodeće uloge i da komanduju drugima. Takvi ljudi ne postižu baš ništa – nisu čak sposobni ni da propovedaju jevanđelje, niti da pred drugima svedoče, a kad u zajedništvu treba da pričaju o istini, nisu u stanju ni reč da izuste. Takvi su ljudi goli golcati, bedni i patetični! Svi oni koji ne streme ka istini svoje dužnosti obavljaju s mentalnim sklopom kojem fali odgovornost. „Ako neko preuzme ulogu vođe, slediću ga; kud god da me povede, poći ću za njim. Radiću šta god mi se kaže. Što se pak tiče preuzimanja odgovornosti i brige o nečemu, ulaganja većeg truda u neki posao ili obavljanja posla svim srcem i iz petnih žila – naprosto nisam rođen za to.” Ovakvi ljudi nisu spremni da plate cenu. Spremni su jedino da se trude, ali ne i da preuzmu odgovornost. To nije stav s kojim čovek može uistinu da obavlja svoju dužnost. Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako čovek svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da on nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. Zašto kažem da takvi ljudi ne mogu da zadobiju istinu? Zato što ne umeju da se mole Bogu i da od Svetog Duha traže prosvećenje, niti znaju kako da pokažu obzir prema Božjim namerama, ni kako da svim srcem promišljaju Božje reči, niti umeju da tragaju za istinom, za razumevanjem Božjih zahteva i Njegovih želja. Tako je to kad je čovek nesposoban da traga za istinom. Da li doživljavate takva stanja u kojima, ma šta da vam se dogodi ili kakvu god dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje o Njegovim rečima, u traganje za istinom i u razmatranje toga kako možete da obavljate tu dužnost na način koji je u skladu s Božjim namerama i koje istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali u skladu s merilom? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da snosite odgovornost, neophodno je da trpite nedaće i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da ulažete napor, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, i držati pod kontrolom sva svoja različita stanja. Ako se usredsređuješ samo na ulaganje napora, a ne preispituješ sebe celim srcem, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni različite reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Stoga je neprihvatljivo verovati u Boga na smeten način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah tragati za istinom kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje crkvenog rada. Najvažnije od svega je to što ćeš, ne samo ispravno obavljati svoju dužnost, već ćeš imati i život-ulazak i moći ćeš da razrešiš svoju iskvarenu narav. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istinu-stvarnost. Ukoliko, pak, ono o čemu često razmišljaš nisu stvari koje se tiču tvoje dužnosti ili stvari koje imaju veze sa istinom, već si, umesto toga, zaokupljen spoljašnjim pitanjima i živiš zadubljen u te telesne stvari, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? Hoćeš li moći dobro da obavljaš svoju dužnost i da živiš pred Bogom? Naravno da nećeš. Takva osoba ne može dostići spasenje.

Verovati u Boga znači ići ispravnim putem u životu i znači da čovek mora da traga za istinom. To je pitanje duha i pitanje života, koje se razlikuje od neverničkog traganja za slavom i bogatstvom, od njihovog pokušaja da svoje ime učine večnim. To su dva zasebna puta. Dok obavljaju svoje poslove, nevernici misle samo o tome kako da uz manje truda zarade više novca i o sumnjivim trikovima pomoću kojih mogu zaraditi više. Po čitav dan razmišljaju o tome kako da se obogate i kako da uvećaju svoje porodično bogatstvo, smišljajući čak beskrupulozne načine za ostvarenje svojih ciljeva. To je put zla, to je Sotonin put i put kojim koračaju nevernici. Nasuprot tome, put kojim hodaju ljudi koji veruju u Boga jeste put traganja za istinom i zadobijanja života; to je put kojim se sledi Bog i zadobija istina. Kako treba praktično delovati u cilju zadobijanja istine? Morate marljivo čitati, doživljavati i sprovoditi u delo Božje reči – jedino nakon toga moći ćete da razumete istinu. A kada budete razumeli istinu, morate razmisliti o tome kako da svoju dužnost obavljate dobro da biste mogli da radite u skladu s načelima, te kako da počnete da se pokoravate Bogu. To zahteva sprovođenje istine u delo. Nije lako sprovoditi istinu u delo: ne samo što morate tragati za istinom, već ujedno morate da se preispitujete kako biste ustanovili da li imate pogrešne ideje i predstave, pa ako u tom smislu postoje problemi, morate razgovarati o istini kako biste ih rešili. Istinu ćete moći da sprovodite u delo tek nakon što budete razumeli načela njenog sprovođenja u delo. A jedino sprovođenjem istine u delo moći ćete da zakoračite u istina-stvarnost i da postanete neko ko se pokorava Bogu. Kroz takvu praksu i iskustvo, sasvim nesvesno ćete promeniti vlastitu narav i steći istinu. Nevernici večito streme ka slavi, bogatstvu i statusu. Posledica toga je da oni idu putem zla, postajući sve razvratniji, sve prepredeniji i sve lukaviji, sve više proračunati i zaverenički nastrojeni; srce im je sve rđavije, a oni sve više postaju nedokučivi i zagonetni – to je put kojim idu nevernici. Potpuno suprotnim putem koračaju ljudi koji veruju u Boga. Oni koji veruju u Boga nastoje da se odvoje od ovog rđavog sveta i zlog ljudskog roda, žele da tragaju za istinom i da se pročiste od vlastite iskvarenosti. Srce im je mirno i spokojno samo onda kad proživljavaju ljudsko obličje; žele da spoznaju Boga, da Ga se plaše, da se klone zla, te da zadobiju Njegovo odobravanje i blagoslov. To je ono čemu teže ljudi koji veruju u Boga. Ako u Boga veruješ već mnogo godina, ako zaista razumeš istinu i ako si se promenio, drugi ljudi će te, što budu više stupali u odnose s tobom, sve više smatrati poštenim čovekom – kako na rečima, tako i u obavljanju dužnosti – smatraće te čovekom koji je potpuno otvoren, koji nema šta da krije i koji govori i deluje na potpuno transparentan način. Kroz ono što govoriš, kroz gledišta koja izražavaš, kroz ono što radiš, kroz dužnost koju obavljaš i na osnovu tvog poštenog stava dok razgovaraš s drugima, ljudi mogu prozreti tvoje srce i videti kako se ponašaš, kakve su ti sklonosti i kojim ciljevima težiš. Oni mogu jasno videti da si ti jedna dobra i poštena osoba, i da si na pravom putu. To je pokazatelj da si se promenio. Ukoliko već duže vreme veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, ali pritom ljudi s kojima ostvaruješ kontakt stalno imaju osećaj da tvoje reči nisu transparentne, da su ti gledišta nejasna, da u tvojim postupcima ne mogu jasno da vide tvoje srce, ako im se stalno čini da ima stvari koje kriješ duboko u svom srcu, to pokazuje da si ti jedna tajanstvena osoba, koja ume da se skriva, da se prerušava i da sebe predstavlja boljom nego što jeste. Ako drugi ljudi, čak ni nakon višegodišnje komunikacije s tobom, nisu u stanju da u potpunosti razumeju tvoje srce, i ako mogu da vide samo tvoj temperament i ličnost, ali ne i tvoju narav i suštinu, to pokazuje da ti još uvek živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi. Što si prepredeniji, time sve više pokazuješ da nisi dobra osoba, da ti nedostaje ljudskosti i da si od đavola i Sotone. Ako ne zadobijaš nikakve istine i ako, uprkos dugogodišnjoj veri u Boga, ne pročistiš svoje iskvarene naravi, onda će osobi kao što si ti biti veoma teško da dostigne spasenje. A ukoliko se, uprkos tvojoj sposobnosti izvrdavanja, tvom načinu izražavanja, tvojoj vičnosti, brzom reagovanju i veštini u rukovanju stvarima, ljudi koji s tobom dolaze u kontakt uvek osećaju nelagodno i ako mogu da osete da si nepouzdan, nedokučiv i da ti se ne može verovati, onda si u velikoj nevolji. To ukazuje da se, verujući u Boga, nisi nimalo promenio i da zapravo ne veruješ iskreno u Njega. Da li si, tokom svoje vere u Boga, do sada doživeo ikakvu stvarnu promenu? Da li s drugim ljudima komuniciraš sa poštenim stavom? Da li te drugi doživljavaju kao iskrenu osobu? (Kada se radi o stvarima koje su mi od neposredne koristi, u stanju sam da druge ljude lažem i obmanjujem; u suprotnom, mogu da govorim istinu i da im donekle otvorim svoje srce.) (Pažljivo biram reči koje izgovaram – o nekim stvarima govorim sasvim otvoreno, ali ono što krijem duboko u srcu uvek ostaje skriveno. U komunikaciji s drugima, još uvek sam sklon prerušavanju i prikazivanju sebe u najboljem svetlu.) Tako je to kad čovek živi u vlastitim iskvarenim naravima. Kako neko može da se promeni ako ne traga za istinom i ne rešava se svojih iskvarenih naravi? Svi ste vi ljudi koji obavljaju neke dužnosti. U najmanju ruku, moraš imati pošteno srce i omogućiti Bogu da vidi da si iskren – jedino tako ćeš moći da zadobiješ Božje prosvećenje, prosvetljenje i usmeravanje. Za tebe je od ključne važnosti da prihvatiš Božje ispitivanje. Kakve god prepreke postojale između tebe i drugih ljudi, koliko god važnosti da pridaješ vlastitoj taštini i ponosu i kakve god namere da imaš o kojima ne možeš da se otvoriš na čist, jednostavan način, sve to mora postepeno da se menja. Korak po korak, svako mora da izađe iz ovih iskvarenih naravi i poteškoća, te da prevaziđe prepreke koje njegove iskvarene naravi predstavljaju. Pre nego što prevaziđeš te prepreke, da li zaista imaš pošteno srce prema Bogu? Da li skrivaš i tajiš stvari od Njega ili pred Njim pokušavaš da se prerušiš i da Ga obmaneš? U svom srcu bi trebalo da budeš načisto s tim. Ako te stvari imaš u svom srcu, trebalo bi da prihvatiš Božje ispitivanje. Ne smeš da imaš način razmišljanja u kome stvari prepuštaš slučaju i da govoriš: „Ne želim da se celog svog života dajem za Boga. Još uvek moram da osnujem porodicu i da živim svoj život. Nadam se da me Bog neće ispitivati i osuditi.” Ako sve ove stvari skrivaš od Boga – to jest, ako od Boga skrivaš namere, ciljeve, planove, životne nacrte koji su duboko u tvom srcu, svoja gledišta o mnogim stvarima i svoja gledišta o verovanju u Boga – onda si u ozbiljnoj nevolji. Ako sve te bezvredne stvari skrivaš i ako ne tragaš za istinom kako bi ih razrešio, to onda znači da ne voliš istinu i da ti je teško da istinu prihvatiš i da je zadobiješ. Te stvari možeš da skrivaš od drugih ljudi, ali ne i od Boga. Ako ne možeš da imaš čak ni poverenje u Boga, zašto onda u Njega veruješ? Ako imaš neke tajne i prestravljen si da će te, ako ih podeliš, ljudi zbog toga gledati s visine i nedostaje ti hrabrosti da otvoriš usta, onda možeš da se otvoriš Bogu na čist, jednostavan način. Trebalo bi da se moliš Bogu – da Mu ispovediš podle namere koje gajiš u svojoj veri u Njega, stvari koje si učinio zarad svoje budućnosti i odredišta i načine na koje si stremio ka slavi i dobitku, te da Mu se u vezi s tim stvarima otvoriš; nemoj ih od Njega skrivati. Bez obzira na to kolikom broju ljudi zatvaraš svoje srce, svoje srce nemoj zatvarati pred Bogom – Njemu moraš da otvoriš svoje srce. To je najmanji stepen iskrenosti koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Njega. Ako je tvoje srce otvoreno Bogu i pred Njim nije zatvoreno i ako možeš da prihvatiš Njegovo ispitivanje, kako će On gledati na tebe? Iako se možda ne otvaraš drugima, ako možeš da se otvoriš Bogu, On će videti da si pošten i da imaš pošteno srce. Tvoje pošteno srce je otvoreno za Njegovo ispitivanje i u Njegovim je očima ono dragoceno – u tom slučaju, Bog će sigurno imati šta da poradi na tebi. Primera radi, ako si pokušao da Ga u vezi s nečim obmaneš, On će te dovesti u red. Zatim moraš da prihvatiš Njegovu disciplinu i da se pred Njim što pre pokaješ i ispovediš. Priznaj svoje greške, priznaj svoje buntovništvo i svoju iskvarenost, prihvati Božji sud i grdnju i spoznaj svoje iskvarene naravi. Praktično postupaj u skladu s Njegovim rečima i iskreno se pokaj. To će biti dokaz tvoje iskrene vere u Boga i tvoj istinskog verovanja u Njega.

Da biste uvežbali kako da budete pošteni ljudi, najpre morate naučiti da Bogu otvorite svoje srce i da Mu se u molitvi svakodnevno obraćate iskrenim rečima. Na primer, danas izgovoriš laž koju niko ne primećuje, ali ti nedostaje hrabrosti da se u vezi s tim svima otvoriš – greške, laži i neistine koje si ispitao i otkrio trebalo bi makar da odmah izneseš pred Boga radi preispitivanja, govoreći: „Bože, ponovo sam lagao da bih zaštitio sopstvene interese. To je bilo pogrešno. Molim Te, disciplinuj me ako budem ponovo lagao.” Bog prihvata takav stav i On će ga upamtiti. Možda će ti biti potreban ogroman napor da bi razrešio ovu lažljivu iskvarenu narav izgovaranja laži, ali ne brini. Pošto je Bog s tobom, On će te usmeravati i pomoći će ti da prevaziđeš prepreku za preprekom, dajući ti hrabrost da od nekoga ko nikada ne priznaje svoje laži postaneš neko ko svoje laži priznaje i ko je u stanju da se otvori i ogoli, ne samo priznajući svoje laži, već i time što je u stanju da se otvori i razotkrije razloge zbog kojih laže, kao i to s kakvim namerama i ciljevima laže. Kad budeš imao hrabrosti da prevaziđeš ovu prepreku, da se oslobodiš kaveza u koji te je Sotona smestio i kontrole koju on vrši nad tobom, te da postepeno dostigneš tačku u kojoj ne lažeš, postepeno ćeš početi da živiš u svetlosti, uz Božje usmeravanje i blagoslov. Kad prevaziđeš prepreku telesnih ograničenja i kad te više ne budu sputavala osećanja, ponos, status ili lični interesi, kad budeš u stanju da se pokoriš istini, da se otvoriš, ogoliš, javno priznaš i oslobodiš se sumnji, bićeš oslobođen i slobodan. Kad budeš tako živeo, ne samo da ćeš se ljudima dopadati, već ćeš se dopadati i Bogu. Iako ćeš ponekad možda i dalje praviti greške ili kršiti načela, ponekad možda i dalje izgovarati laži ili se pretvarati, te ponekad govoriti i postupati s ličnim namerama, sebičnim željama ili sebičnim i ogavnim mislima i ponašanjem, bićeš u stanju da prihvatiš Božje ispitivanje, da pred Njim razotkriješ svoje namere, stvarno stanje i iskvarene naravi, te da od Njega zatražiš istinu. Kad budeš razumeo istinu, imaćeš pred sobom put primene. Ako je tvoj put primene ispravan i ako se budeš kretao u pravom smeru, budućnost će ti biti lepa i svetla. Na taj ćeš način živeti sa spokojem u srcu, duh će ti biti nahranjen, a ti ćeš osećati ispunjenost i doživeti zadovoljstvo. Ako ne možeš da se otrgneš od telesnih ograničenja, ako te stalno sputavaju osećanja, lični interesi i Sotonine filozofije, ako si uvek na rečima i na delu tajanstven i ako se uvek skrivaš u senci, to znači da živiš pod Sotoninom vlašću. Ukoliko, pak, razumeš istinu, u stanju si da se oslobodiš telesnih ograničenja i ako primenjuješ istinu, postepeno ćeš početi da poprimaš ljudsko obličje. Bićeš otvoren i neposredan, kako na rečima tako i u svojim postupcima i moći ćeš da ogoliš svoje stavove i svoje zamisli, kao i greške koje si počinio, dopuštajući svima da ih jasno vide. Ljudi će te naposletku prepoznati kao transparentnu osobu. A šta je, zapravo, transparentna osoba? To je neko ko govori krajnje iskreno i čije reči svi smatraju istinitim. Čak i ako takva osoba ponekad nenamerno slaže ili kaže nešto pogrešno, ljudi će moći da joj oproste, znajući da to nije namerno učinila. Kad takva osoba shvati da je slagala ili da je nešto pogrešno rekla, ona će se izviniti i ispraviće se. Tako se ponaša transparentna osoba. Takvu osobu svi vole i svi joj veruju. Moraš da dostigneš taj nivo da bi zadobio Božje poverenje i poverenje drugih ljudi. To nije jednostavan zadatak – to je najviši nivo dostojanstva koji neka osoba može da poseduje. Takva osoba ima samopoštovanje. Ako nisi u stanju da zadobiješ poverenje drugih ljudi, kako onda možeš da očekuješ da ćeš steći Božje poverenje? Ima pojedinaca koji žive nečasnim životom, koji stalno izgovaraju laži i stvari rade površno bez i najmanjeg osećaja odgovornosti. Oni ne prihvataju da budu orezani, uvek pribegavajući varljivim argumentima. Ko god se s njima susretne prema njima oseća odbojnost; oni žive krajnje besramno. Mogu li se takvi ljudi nazvati ljudima? Ljudi koji kod drugih izazivaju osećaj odbojnosti i koji se smatraju nepouzdanima potpuno su izgubili svoju ljudskost. Ako drugi ne mogu da im veruju, da li bi to mogao Bog? Ako se drugima ne dopadaju, mogu li se oni dopasti Bogu? Bog ne voli takve ljude i On oseća odbojnost prema njima; oni će apsolutno biti uklonjeni. U svom vladanju, moraš da budeš pošten i da poštuješ svoje obaveze. Bilo da radiš nešto za druge ili za Boga, moraš da održiš svoju reč, da budeš u stanju da zadobiješ poverenje ljudi i da udovoljiš Bogu i uveriš Ga. To će te učiniti relativno poštenim čovekom. Ako si u svojim postupcima pouzdan, ne samo da ćeš se dopadati drugima, već ćeš se zasigurno dopadati i Bogu. Time što si pošten pojedinac, dopadaćeš se Bogu i živećeš dostojanstveno. Stoga bi poštenje trebalo da bude početna tačka u čovekovom vladanju.

Koji je postupak najvažniji da bi neko bio pošten čovek? To je da moraš otvoriti srce pred Bogom. Ali šta zapravo znači otvoriti srce? To znači da moraš reći Bogu šta misliš, koje namere imaš i šta upravlja tobom, a zatim od Njega zatražiti istinu. Bez obzira na to šta ti kažeš, Bog zapravo sve vidi savršeno jasno. Otvaranje je kad možeš da govoriš Bogu iz srca, da Mu se otvoriš i da Mu jasno saopštiš čak i stvari koje skrivaš od drugih, ne prećutkujući ništa, i kad svoje misli možeš da izraziš onakvima kakve su, bez ikakve zadnje namere. Ako ponekad svojim iskrenim rečima povrediš ili uvrediš druge ljude, da li će iko reći: „Isuviše iskreno govoriš. Jako je bolno, ne mogu da prihvatim tvoju iskrenost”? Naravno da neće. Čak i ako svojim rečima povremeno zaista povrediš druge ljude, ukoliko možeš da im se otvoreno izviniš i priznaš da to što si rekao nije bilo baš mudro i da nisi imao osećaj za njihove slabosti, i ako oni vide da nisi bio zlonameran, da si ti jedna poštena osoba, koja je naprosto netaktična i neposredna u komunikaciji s drugim ljudima, onda ti neće zameriti i u srcu će te zavoleti. Neće li onda nestati bilo kakvih prepreka među vama? A ako nema prepreka, neće se javljati sukobi i problem se može brzo rešiti, a živeti na taj način je veoma opušteno i oslobađajuće. To je značenje tvrdnje da „jedino ako si pošten čovek možeš da budeš srećan”. Za poštenog čoveka je najvažnije da mora da otvori srce pred Bogom i da zatim nauči da i prema drugim ljudima bude otvoren. Govorite pošteno, iskreno i iz srca. Budite dostojanstveni, karakterni i osoba od integriteta, ne govorite koristeći ispraznu retoriku i laži, niti govorite na prikriven i obmanjujući način. Uz to, postoji još jedan aspekt praktičnog postupanja da bi neko bio pošten čovek, a to je da mora imati pošten stav u obavljanju svoje dužnosti i obavljati dužnost poštenog srca. U najmanju ruku, morate postupati na osnovu svoje savesti; morate stremiti ka istina-načelima i nastojati da ispunite Božje zahteve. Nije da možete samo nešto reći, i to je dovoljno. To što ste naprosto usvojili određeni stav ne znači da istinu sprovodite u delo. Gde u tome vidite stvarnost jedne poštene osobe? Nemati stvarnost i samo ponavljati floskule, jednostavno nije dovoljno. Bog ispituje ljude, On posmatra ne samo njihova srca, već i njihovo ponašanje, njihova ispoljavanja i praktične postupke. Ako tvrdiš kako nameravaš da budeš poštena osoba, ali si, kad se nešto dogodi, i dalje u stanju da lažeš i obmanjuješ, da li je to onda ispoljavanje jedne poštene osobe? Naravno da nije; to zapravo znači da ti jedno misliš, a drugo govoriš. Govoriš jedno, a zapravo radiš nešto sasvim drugo, uvek koristeći površan govor da bi obmanuo druge ljude i glumeći lažnu pobožnost. Isti si kao i oni fariseji, koji su svete spise mogli da recituju unapred i unatrag, ujedno ih objašnjavajući drugima, ali koji se nisu ponašali u skladu s tim svetim spisima kad bi ih nešto zadesilo. Stalno su se prepuštali pogodnostima koje donosi status, i naprosto nisu bili voljni da se odreknu svoje slave, bogatstva i statusa. U tome se ogleda licemerje fariseja. Put kojim su išli nije bio ispravan put, to nije bio pravi put, a Bog se gnuša takve sorte ljudi. Mogu li drugi imati poverenje u takve ljude? (Ne.) Znate li koliki je trenutni nivo Božjeg poverenja u vas? Da li ste uopšte stekli Božje poverenje? (Nismo.) Jeste li zadobili poverenje drugih ljudi? (Ne.) Možete li dostojanstveno da živite ako niste stekli poverenje ni od Boga ni od ostalih ljudi? (Ne.) Kako vi bedno živite! Ljudsko biće je najtužnije kad živi bez dostojanstva i kad nije u stanju da zasluži poverenje drugih ljudi i Boga. Ako te neko upita: „Šta drugi misle o tebi? Mogu li da ti veruju? Kad ti povere neki zadatak, veruju li da ćeš ga dobro obaviti?”, možda će ti se učiniti da niko nema toliki nivo poverenja u tebe. Ako veruješ da ti je srce iskreno, a ljudi u tebe ipak nemaju poverenja, to znači da je tvoja iskrenost još uvek krnja i nečista. Može li se graditi poverenje ako drugi ne vide tvoju iskrenost? Nije dovoljno samo verovati u vlastitu iskrenost; moraš je pokazivati i sprovoditi u delo, kako bi se drugi ljudi svojim očima uverili da si iskren. Ako u tebe niko nema poverenja, onda ti zasigurno nisi poštena osoba. Imajući u vidu da drugi u tebi mogu prozreti nedostatak poštenja, kao i da Bog detaljno analizira najdublje kutke čovekovog srca, čineći to stotinama i hiljadama puta jasnije od svakog ljudskog bića, može li Bog i dalje u tebe imati poverenja? Ako smatraš da ti Bog čini nepravdu time što ti ne veruje, trebalo bi da preispitaš samog sebe i da oceniš stepen i dubinu vlastite iskrenosti. Treba ovako da rezonuješ: „Bog temeljno analizira najveće dubine ljudskog srca i trebalo bi da zna šta mislim. Ako bih samog sebe ocenjivao na osnovu vlastitog ponašanja, ne bih sebi dao visoku ocenu. Stoga je sasvim prirodno to što mi Bog ne veruje.” Šta ti je činiti ako od Boga i od drugih ljudi nisi zaslužio poverenje? Ma koliki izazov to za tebe bio, moraš da zakoračiš u istinu onoga što svaka poštena osoba jeste. Ako nisi u stanju da to učiniš, nećeš moći da dostigneš spasenje.

Bog od ljudi zahteva da budu pošteni i to je izuzetno važno. Ako tokom praktikovanja da budeš pošten čovek doživiš mnoge neuspehe i ako ti to bude izuzetno teško, šta bi trebalo da uradiš? Da li bi trebalo da postaneš negativan i da se povučeš, te da napustiš svoju primenu istine? Time se najviše razotkriva da li neki čovek voli istinu ili ne. Nakon što su određeni period praktikovali da budu pošteni ljudi, neki pojedinci pomisle: „Previše je teško biti pošten čovek. To nanosi štetu mojoj taštini, ponosu i ugledu – ja to zaista ne mogu da podnesem!” Kao rezultat toga, oni više ne žele da budu pošteni. U stvarnosti, upravo u tome leži teškoća da se bude pošten čovek i većina pojedinaca na tom mestu doživi neuspeh i zaglavi se. Dakle, šta je potrebno da bi se praktikovalo poštenje? Kakav čovek je u stanju da istinu sprovede u delo? Pre svega, čovek mora da voli istinu. Mora da bude čovek koji voli istinu – to je sigurno. nakon nekoliko godina praktikovanja da budu pošteni, neki ljudi zaista postižu rezultate. Njihove laži i obmanjivanje se postepeno smanjuju i oni u osnovi zaista postaju pošteni ljudi. Da li je moguće da se tokom svog doživljavanja praktikovanja da budu pošteni ljudi nisu suočavali s poteškoćama ili da usput nisu patili? Oni su sasvim sigurno pretrpeli veliku patnju. Ipak, pošto vole istinu, oni su u stanju da pate zarad njene primene, u stanju su da se pobune protiv tela i da istraju u tome da govore istinito i da rade stvarne stvari, u stanju su da budu pošteni ljudi, pa su naposletku zadobili Božji blagoslov. Da bi bio pošten, čovek mora da voli istinu i mora da ima bogopokorno srce. To su dve presudne stvari. Svi ljudi koji vole istinu imaju bogoljubivo srce. A onima koji vole Boga naročito je lako da istinu sprovode u delo i u stanju su da izdrže svaku patnju kako bi udovoljili Bogu. Ako se čovek bogoljubivog srca pri vežbanju istine suoči s poniženjem, padovima ili neuspesima, moći će da podnosi poniženje i patnju dokle god je to Bogu milo, kako bi Mu na kraju udovoljio. Stoga su takvi ljudi u stanju da istinu sprovode u delo. Naravno, primena bilo kojeg aspekta istine sa sobom donosi određeni stepen teškoće, a naročito je teško biti pošten čovek. Najveću poteškoću predstavlja prepreka koja se tiče čovekovih iskvarenih naravi. Svi ljudi imaju iskvarene naravi i žive u skladu sa sotonskim filozofijama. Uzmimo, na primer, izreku „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” ili „Ništa se značajno ne može postići bez laganja”. Ovo su sotonske filozofije i otkrivanja iskvarenih naravi. Ljudi moraju da lažu da bi obavili neki posao, da bi zadobili lične koristi i da bi ostvarili svoje ciljeve. Nekome ko poseduje takvu vrstu iskvarene naravi zaista nije lako da bude pošten. Čovek mora da se moli Bogu i osloni na Njega, mora često sebe da preispituje i mora da spozna samoga sebe, jer tek onda može postepeno da se pobuni protiv tela, da otpusti svoje lične interese i otpusti vlastitu sujetu i ponos. Nadalje, čovek mora da bude u stanju da istrpi najrazličitije klevete i osude, da bi mogao da postane pošten čovek, da govori istinu i da se uzdrži od laganja. Tokom perioda u kojem praktikuješ da budeš pošten čovek, neizbežno je da ćeš mnogo puta doživeti neuspeh i da će biti trenutaka kada otkrivaš iskvarenost, trenutaka kada ne govoriš ono što zaista misliš ili trenutaka kada se pretvaraš i prepuštaš se u obmanjivanju. Ukoliko, međutim, želiš da govoriš istinu i da budeš pošten šta god da ti se dogodi, moraš biti u stanju da otpustiš vlastitu gordost i taštinu. Ako nešto ne razumeš, priznaj da ne razumeš; ako ti nešto nije jasno, reci da ti nije jasno. Nemoj se plašiti da će te drugi zbog toga gledati s visine ili da će imati lošije mišljenje o tebi. Budeš li se drugim ljudima dosledno obraćao ovako iskreno i govorio im pošteno, u srcu ćeš biti radostan i spokojan i osećaćeš se slobodno i oslobođeno, a gordost i taština neće te više ograničavati. Ako, bez obzira na to s kim komuniciraš, možeš da se otvoriš bezazleno o onome što zaista misliš, da drugim ljudima otvoriš svoje srce i da se nipošto ne pretvaraš da znaš ono što ne znaš, to znači da je tvoj stav pošten. Ponekad će te drugi možda gledati s visine i nazivati te budalom zato što uvek govoriš istinu. Kako u takvim situacijama treba da postupaš? Treba ovako da im odgovoriš: „Čak i ako me svi vi nazivate budalom, i dalje ću birati da budem pošten čovek, a ne onaj koji je lažljiv. Govoriću samo istinu i ono što je u skladu s činjenicama. Iako sam pred Bogom prljav, iskvaren i bezvredan, ipak ću govoriti istinu, bez ikakvog pretvaranja i prerušavanja.” Budeš li tako govorio, u srcu ćeš osećati mir i spokoj. Da bi bio pošten čovek, moraš da otpustiš taštinu i ponos, a da bi govorio istinu i govorio iz srca, ne treba da se plašiš toga da će ti se drugi podsmevati i da će te gledati s visine. Čak i ako te drugi smatraju budalom, ne treba s njima da se prepireš niti da se braniš. Budeš li istinu na taj način mogao da primenjuješ, moći ćeš da postaneš pošten čovek. Ukoliko, pak, ne možeš da otpustiš svoje telesne sklonosti, taštinu i ponos, ako stalno tragaš za tim da te drugi odobravaju, ako se praviš da znaš i ono što ne znaš i ako uvek živiš zarad vlastite taštine i gordosti, ti onda ne možeš da postaneš pošten čovek – radi se o stvarnoj poteškoći. Ako tvoje srce stalno ograničavaju gordost i taština, sasvim je verovatno da ćeš lagati i drugima pokazivati svoje lažno lice. Štaviše, kad te drugi budu omalovažavali i razotkrivali istinu o tebi, teško ćeš to prihvatati i činiće ti se da ti je naneta velika sramota – crvenećeš u licu, srce će ti ubrzano lupati i osećaćeš se uznemireno i nelagodno čak i dok miruješ. Da bi rešio taj problem, moraćeš da otrpiš još malo bola i da se još koji put podvrgneš oplemenjivanju. Moraćeš da shvatiš gde leži srž tvog problema i tek kad budeš u stanju da sve to prozreš, moći ćeš delimično da ublažiš svoj bol. Nakon što budeš temeljno razumeo svoju iskvarenu narav i smogao snage da se odrekneš vlastite gordosti i taštine, biće ti lakše da postaneš poštena osoba. Nećeš mariti za to što ti se drugi rugaju dok govoriš istinu i saopštavaš im šta ti je na duši i, ma kako ti drugi sudili i ma kako se prema tebi odnosili, moći ćeš to da podneseš i da im pravilno odgovoriš. Tada ćeš biti oslobođen svake patnje, srce će ti zauvek biti radosno i spokojno, a ti ćeš napokon biti nesputan i slobodan. Na taj način ćeš odbaciti iskvarenost i proživeti život u ljudskom obličju.

U svakodnevnom životu ljudi često govore besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovaranjem takvih neistina otkrivaju se iskvarene naravi. Ako razrešiš sve te elemente iskvarenosti, srce će ti biti pročišćeno, a ti ćeš postepeno postajati sve čistiji i pošteniji. U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Isključivo radi lične koristi, sujete i ponosa, kao i zarad ugleda i statusa, oni nastoje da se s drugima nadmeću i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Međutim, njihove laži drugi ljudi kad-tad otkriju i razotkriju, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i integritet. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i lažna, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako misliš da ne gubiš obraz dok lažeš, duboko u sebi se osećaš osramoćeno. Savest te prekoreva, a iznutra osećaš prezir i nipodaštavanje prema samom sebi, misleći: „Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?” Ti ne moraš da živiš tako iscrpljujućim životom. Ako možeš da primenjuješ to da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, izabrao put održavanja svoje gordosti i taštine laganjem. Shodno tome, tvoj je život samo jedno veoma zamarajuće i bedno bivstvovanje. Sve si to sâm sebi naneo. Čovek laganjem može održavati svoju gordost, ali šta je ta gordost? To je samo jedna prazna i potpuno je bezvredna. Lagati znači izdati vlastiti integritet i dostojanstvo. To primorava ljude da se odreknu svog dostojanstva i da izgube svoj integritet. Bogu to ne voli i On se toga gnuša. Vredi li onda to? Ne vredi. Da li je ovo ispravan put? (Ne, nije.) Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ, ona će biti razotkrivena i moraćeš da razbijaš glavu smišljajući nove laži kako bi je zakrpio. Nije li zamorno živeti tako? Sve je to previše iscrpljujuće. I vredi li to? Ne, zaista ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: „Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.” Želiš da postaneš poštena osoba, ali ne možeš da odbaciš sopstveni ugled, sujetu i lične interese. Možeš samo pribeći laganju, koristeći neistine kako bi očuvao te stvari. Ako si ti neko ko voli istinu, moći ćeš da izdržiš različite vrste patnje kako bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako to znači gubitak ugleda i statusa, i trpljenje poniženja i podsmeha od strane drugih, tebi to neće smetati, i mislićeš da je dokle god možeš da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, to dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni ljudi. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži kako bi održala svoj ugled, status, dostojanstvo i privid integriteta. Draže joj je da bude lažljiva osoba i da je se Bog gnuša i da je odbacuje, nego da sprovodi istinu u delo. Takvi ljudi su oni koji osećaju odbojnost prema istini i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi ljudi. Nimalo ne mare za to da li je Bog zadovoljan niti da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i obmanjivanja; mogu samo provoditi bolne dane neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, svakodnevno razbijajući glavu kako bi se opravdali. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da održiš ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da održiš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj integritet, već što je još gore, propustićeš priliku da istinu sprovodiš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako si u tom trenutku sačuvao svoj ugled, status, sujetu i ponos, odbacio si istinu i izdao Boga. Time si potpuno izgubio priliku da te On spase i usavrši, a to je najveći gubitak i večno žaljenje. Lažljivi ljudi to nikada neće prozreti.

Da li u ovom trenutku imate put koji vodi do toga da budete pošteni ljudi? Morate da ispitate svaku svoju reč i postupak u životu; tek tada možete da otkrijete više laži koje izgovarate i više prevrtljivosti u koju se upuštate, te da spoznate sopstvenu lažljivu narav. Zatim morate da posmatrate kako pošteni ljudi to praktikuju i doživljavaju, te da iz toga izvučete određeno iskustvo i pouke. Takođe morate da praktikujete prihvatanje Božjeg ispitivanja u svim stvarima i da često dolazite pred Boga da se molite i razgovarate u zajedništvu s Bogom. Recimo da si upravo izgovorio laž – odmah shvataš: „Nešto od onoga što sam upravo rekao nije bilo tačno. Moram odmah to da priznam i da se ispravim, te da svima dam do znanja da je ono što sam upravo rekao bila laž.” Ispravljaš se na licu mesta. Ako na ovaj način uvek ispravljaš sebe i praktikuješ, to će postati navika; ako zatim nekada ponovo izgovoriš laž a pritom se ne ispraviš, u sebi ćeš se osećati nelagodno, a Bog će ti pomoći da ostaneš na pravom putu. Praktikujući i doživljavajući neko vreme na ovaj način, počećeš manje da lažeš, u tvojim rečima i postupcima biće sve manje nečistoća i biće ti sve lakše da praktikuješ da budeš pošten čovek. Time ćeš biti pročišćen. Takav je put do toga da se bude pošten čovek. Moraš da se menjaš postepeno, malo po malo. Što se više budeš menjao, postajaćeš sve bolji; što se više budeš menjao, više ćeš biti u stanju da govoriš poštene reči i prestaćeš da lažeš. To je ispravno stanje. Svi iskvareni ljudi imaju zajednički problem: svi oni prirodno znaju kako da lažu i teško im je da podele svoje najskrivenije misli ili da govore istinito. Čak i ako žele da kažu istinu, naprosto ne mogu da je izuste. U svom srcu, svi ljudi veruju da je glupo biti pošten i da to pokazuje nedostatak oštroumnosti – misle da samo budale govore iskreno, da će čovek, bude li rekao sve ono što mu je na umu, razotkrivajući te stvari pred svima, najverovatnije pretrpeti gubitke, te da drugi s njim neće želeti da se druže, da svi preziru takve ljude. Da li biste vi prezirali takvog čoveka? Da li je to vaše gledište? (Pre nego što sam počeo da verujem u Boga, prezirao bih takve ljude, ali im se sada divim i mislim da je bolje živeti jednostavnim, poštenim životom. Živeći na ovaj način, čovek ne oseća tako veliki teret na svom srcu. U suprotnom, nakon što nekoga slažeš, moraš to da prikriješ i na kraju sebi kopaš sve veću i veću rupu, a laž pre ili kasnije biva razotkrivena.) Laganje i prepuštanje obmanjivanju su idiotska ponašanja. Mnogo je pametnije naprosto reći istinu i govoriti iz srca. Svi sada mogu da razumeju ovo pitanje. Ako i dalje misliš da je laganje i prepuštanje obmanjivanju znak da si dobrog kova i da si lukav, onda si neverovatno idiotski nastrojen i tvrdoglav i nedostaje ti čak i najmanji delić istine. Ako si doživeo te godine, a i dalje veruješ da su lažljivi ljudi najpametniji, te da su pošteni ljudi sve same budale, to znači da si apsurdna osoba koja ne može ništa da prozre. Iako su svi ljudi isti, neki ljudi svakodnevno praktikuju da budu pošteni i osećaju se tako srećno i neopterećeno; u svom srcu se osećaju slobodno i oslobođeno. Ništa im ne nedostaje i žive udobnijim životom. Svi uživaju u komunikaciji s ovakvim ljudima, a oni bi zaista trebalo da budu predmet svačijeg divljenja. To se zove znati kako se živi. Ima nekih idiotskih ljudi koji razmišljaju: „Taj čovek uvek govori istinu i bio je orezan, zar ne? Tako mu i treba! Pogledaj mene – ja svoje prave misli čuvam za sebe, o njima ne pričam i ne otkrivam ih, tako da nisam bio orezan, nisam pretrpeo nikakve gubitke, niti sam pred svima napravio budalu od sebe. To je predivno! Svoje prave misli uvek čuvam za sebe i ni sa kim ne razgovaram pošteno – niko ne zna šta u sebi mislim. To se zove biti nadmoćan; to je najinteligentniji pristup.” Ipak, svi mogu da vide da su ovi ljudi najlažljiviji i najneshvatljivije lukavi; kad se nađu u njihovoj blizini, drugi ljudi su na oprezu i od njih se drže podalje. S lažljivim ljudima niko ne želi da bude prijatelj. Zar to nisu činjenice? Ako je neko bezazlen i često govori istinu, u stanju je da s drugim ljudima vodi iskrene razgovore i nema nameru da bilo kome drugom naudi, iako iz čiste gluposti povremeno može da uradi nešto šašavo, svi priznaju da je on dobra osoba i svi su voljni da se s njim druže. Iz druženja s dobrim i poštenim ljudima možeš da izvučeš koristi i to ti pruža osećaj sigurnosti – to je opšteprihvaćena činjenica. One koji veruju u Boga i koji mogu da streme ka istini i da budu pošteni ljudi ne vole samo drugi ljudi u crkvi, već i Bog. Čim zadobiju istinu, oni poseduju stvarno svedočanstvo i u stanju su da prime Božje odobravanje. Zar nisu najblagosloveniji od svih ljudi? Oni koji razumeju neke istine ovu stvar mogu jasno da vide. U svom vladanju, trebalo bi da budeš dobar čovek, pošten čovek, čovek koji poseduje istinu; na taj način, ne samo da ćeš biti voljen od drugih, već ćeš biti i blagosloven od Boga. Nasuprot tome, neko ko prati svetske trendove ne može biti dobar čovek, ma koliko da se lepo ponaša. Ko to ne razume budala je koja još uvek ne shvata istinu. Oni koji zaista shvataju istinu opredeljuju se da idu ispravnim životnim putem, da budu pošteni i da slede Boga. Jedino na taj način čovek može da postigne spasenje. Takvi ljudi su najpametniji.

Kao neko ko veruje u Boga i ide ispravnim putem u životu, moraš makar da živiš dostojanstveno i da imaš ljudsko obličje, moraš da se ponašaš na takav način da te drugi smatraju pouzdanim i da te cene, moraš da učiniš da drugi osete da u tvom karakteru i integritetu ima suštine, da ispunjavaš sve što kažeš i da je tvoja reč zakon. Trebalo bi da se ponašaš tako da te ljudi procenjuju govoreći da ćeš ti sigurno poštovati svoje reči, da ćeš sigurno uraditi ono što obećaš i da ćeš ti definitivno izvršiti ono što ti je povereno savesno i svim srcem, i na potpuno zadovoljstvo osobe koja ti je zadatak poverila. Zar takva osoba nije ono što se zove čovek od reči? Zar takvi ljudi ne žive dostojanstveno? (Žive.) Postoje neki ljudi kojima se niko ne bi usudio da bilo šta poveri. Čak i kada im drugi poveravaju stvari, to je zato što niko prikladniji nije dostupan, pa su oni jedina opcija, a i tada se organizovati neko ko će ih nadzirati. O kakvoj se osobi ovde radi? Da li je to osoba koja ima dostojanstvo? (Ne.) Moraš analizirati i ispitati sve što kaže, naslutiti šta zaista misli na osnovu njenog tona i tražiti potvrdu i verifikaciju od ljudi oko sebe. Kada iznese neku opasku ili priča o nečemu, njene reči nemaju gotovo nikakav kredibilitet. Stvar o kojoj priča možda i postoji, ali je ona ili preuveličava ili umanjuje, a možda uopšte i ne postoji i ona je samo izmišlja. A zašto izmišlja stvari? Zato što želi da obmane druge, kako bi je drugi videli kao briljantnu i sposobnu; to je njen cilj. Da li se drugima sviđaju takvi pojedinci? (Ne.) U kojoj meri ih ne vole? Ljudi smatraju takve pojedince odbojnim i preziru ih – a mogu čak i osećati da bi bilo bolje da ih više nikada ne vide. Nakon što provedeš neko vreme sa takvom osobom, možeš uočiti njene probleme i ne veruješ onome što govori niti stvarima koje radi. Kada ih vidiš, samo malo porazgovaraš o spoljnim stvarima kao način da razmeniš ljubaznosti i otarasiš ih se. Čak i kada ti pojedinci govore istinu, drugi ljudi u to ne veruju. Ova vrsta osobe je potpuno bezvredna i niska; niko je ne ceni. Kad vladanje neke osobe dospe do ove tačke, ima li ona ikakvo dostojanstvo? (Nema.) Niko joj ništa ne poverava, niko joj ne veruje, niko joj ne otvara svoje srce i niko ne veruje u ono što ona priča – oni samo slušaju i ništa više. Kad ovi pojedinci kažu: „Ovoga puta govorim istinu”, niko nije voljan da im poveruje niti da na njih obrati pažnju. Ljudi u sebi misle: „Nije me briga da analiziram da li je to što si rekao laž ili istina. Strašno me iscrpljuje da te slušam dok govoriš; moram da analiziram i ispitujem tvoje namere i motive, i to je naprosto previše naporno. Vreme koje trošim na to mogao iskoristiti da razmišljam o odlomku Božjih reči ili da naučim da pevam neku himnu i zapravo bih imao neke koristi od tih stvari. Od pričanja s tobom ne mogu zadobiti baš ništa. Nijedna tvoja reč nije istinita i ne želim da komuniciram s tobom.” Oni napuštaju takve ljude tek tako. Danas ćete često čuti bezvernike kako govore: „Želiš li da čuješ istinu ili bi radije da čuješ laž?” Niko ne želi da sluša laži. Stoga su oni koji stalno lažu i okolišaju najniži od svih ljudi; oni su bezvredni. Niko ne želi da obraća pažnju na njih, niko ne želi da se druži s njima, a kamoli da im otvori srce ili da im postane prijatelj. Imaju li takvi ljudi integritet ili dostojanstvo? (Nemaju.) Ko god sretne ovakve ljude, osetiće odbojnost prema njima; oni su potpuno nepouzdani u svojim rečima i delima – takvi pojedinci nemaju nikakvu težinu. Da li oni uopšte imaju ikakav karakter ili integritet? Nemaju nimalo. Da li bi ih ljudi voleli i poštovali da su daroviti i talentovani? (Ne.) I tako, šta je potrebno da bi se ljudi međusobno slagali? Potrebno je da imaju karakter, integritet, dostojanstvo i da budu ljudi kojima drugi mogu da otvore svoja srca. Ljudi sa dostojanstvom svi imaju pomalo ličnosti i ponekad se ne slažu sa drugima, ali su pošteni i u njima nema neiskrenosti ni prevare. Drugi ih naposletku visoko cene zato što su sposobni da sprovode istinu u delo, zato što su pošteni, imaju dostojanstvo, integritet i karakter, nikada ne iskorišćavaju druge, pomažu ljudima u nevolji, prema ljudima se odnose savesno i razumno i nikada o njima ne donose preuranjene sudove. Kada procenjuju nekoga ili govore o njemu, svaka im je reč tačna; govore ono što znaju i ne pričaju napamet o onome što ne znaju, niti ičemu dodaju išta svoje, pa njihove reči mogu služiti kao dokaz ili referenca. Kada govore i postupaju, ljudi koji poseduju karakter obično su praktični i pouzdani. Niko ne ceni ljude koji nemaju karakter i niko ne obraća pažnju na njihove reči ili dela, ne shvata ih ozbiljno niti im veruje. To je zato što govore previše laži i premalo istinitih reči, zato što im, kad god komuniciraju sa bilo kim ili rade stvari za bilo koga, nedostaje iskrenosti i pokušavaju da tu osobu prevare i obmanu, i niko ih ne voli. Da li ste pronašli ikoga ko je, u vašim očima, pouzdan? Da li sebe smatrate ljudima koji zavređuju poverenje drugih? Mogu li vam drugi ljudi verovati? Ako te neko pita o situaciji u kojoj se neka druga osoba nalazi, ne treba da procenjuješ niti da sudiš toj osobi po sopstvenoj volji, i tvoje reči moraju biti objektivne, tačne i u skladu sa činjenicama. Treba da govoriš o onome što razumeš i da ne govoriš o stvarima koje ne vidiš jasno. Prema toj osobi moraš da budeš pravedan i pravičan. To je odgovoran način postupanja. Ako procenjuješ samo na osnovu posmatranja spoljašnjih pojava, onda o toj osobi ne smeš naslepo da donosiš sud i svakako ne smeš da joj sudiš. Svemu što kažeš mora prethoditi fraza „To je samo moje lično mišljenje” ili „Meni se tako čini”. Na taj ćeš način svoje reči učiniti relativno objektivnim, a tvoj će sagovornik, nakon što te je saslušao, u tvojim rečima moći da oseti iskrenost i pošten stav, te će na osnovu toga moći da ti veruje. Jeste li sigurni da možete to da postignete? (Nismo.) To je dokaz da prema drugim ljudima niste dovoljno pošteni i da u vašem držanju, u odnosu prema ljudima i događajima nema iskrenosti ni poštenog stava. Zamisli da ti neko kaže: „Tebi verujem. Reci mi šta misliš o toj i toj osobi?” Ti mu na to odgovoriš: „Ona je sasvim na mestu.” On te dalje pita: „Možeš li navesti neke pojedinosti?” A ti kažeš: „Lepo se ponaša, spreman je da plati cenu dok obavlja svoju dužnost i dobro se slaže s drugima.” Da li u bilo kojoj od ove tri tvrdnje postoje praktični dokazi koji su dovoljni da posluže kao svedočanstvo? Nisu. Jesi li ti onda pouzdan? (Nisam.) Nijedna od ove tri tvrdnje ne sadrži u sebi nikakve pojedinosti; sve su to samo uopštene, prazne i površne reči. To bi bilo normalno ukoliko si osobu o kojoj je reč tek upoznao, te stoga kažeš kako ti se, na osnovu izgleda, čini da je ona na svom mestu. Pošto si, međutim, s tom osobom u kontaktu već neko vreme, morao bi da budeš u stanju da otkriješ neke suštinske probleme u vezi s njom. Ljudi žele da čuju kako na tu osobu gledaš i kako je ocenjuješ iz dubine svog srca, ali ti im ne saopštavaš ništa što je stvarno, kritično ili ključno; stoga ti ljudi neće verovati i neće više hteti da komuniciraju s tobom.

Kada komunicirate sa braćom i sestrama, da biste od toga imali neke koristi, morate im otvoriti svoje srce i morate im se poveravati. Još je važnije da pred ljudima otvarate srce i da im se poveravate dok obavljate svoju dužnost; jedino tako ćete moći skladno da sarađujete s drugima. Ukoliko, međutim, neka osoba ne otvara svoje srce pred tobom, ako ne prihvata istinu, već spada u veoma lažljive osobe, bilo bi nesmotreno da joj otvaraš svoje srce, jer bi zbog toga lako mogao da upadneš u nevolje. Stoga bi, u komunikaciji s braćom i sestrama, trebalo da se pridržavate određenih načela; svoje srce bi trebalo da otvarate i da se prostodušno poveravate samo ljudima koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate istinu. Ako svoje srce otvarate zlim ljudima i bezvernicima, to onda znači da ste glupi i neuki, i da vam nedostaje mudrosti. Svoje srce morate otvarati samo braći i sestrama koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate istinu. Lažljivi ljudi, smetenjaci, zli ljudi i bezvernici – ljudi lišeni svake sposobnosti da prihvate istinu – nisu vaša braća i sestre; ni po koju cenu im nemojte otvarati srce, jer bi to bilo isto kao da ga otvarate đavolima i verovatno bi dovelo do toga da postanete žrtva njihovih spletki i zamki. Među vođama i delatnicima ima lažnih vođa i lažnih delatnika, kao što i među vernicima ima bezvernika i lažnih vernika. Niko od njih ne spada među vašu braću i sestre, pa se stoga nemojte ni po koju cenu prema njima odnositi kao da oni to jesu. Braćom i sestrama možete smatrati samo dobrodušne ljude koji vole istinu, ljude koji istinu mogu da prihvate i da je sprovode u delo, i samo u komunikaciji s tom pravom braćom i sestrama morate otvarati svoje srce i prostodušno im se poveravati, jer ćete jedino tako moći da volite jedni druge i da skladno sarađujete u dobrom obavljanju svojih dužnosti. U međusobnoj komunikaciji dve osobe, ponekad dolazi do sukoba njihovih ličnosti ili do nepoklapanja njihovih porodičnih okruženja, porekla ili ekonomskog stanja. Pa ipak, ako te dve osobe mogu jedna drugoj da otvore svoje srce i da potpuno otvoreno razgovaraju o svojim problemima, da komuniciraju bez laži i prevare, ako jedna drugoj mogu da pokažu svoje srce, moći će na taj način da postanu iskreni prijatelji, odnosno prisni drugovi. Možda će neka osoba, kad se suoči s poteškoćama, tražiti da vidi jedino tebe, verujući da samo ti možeš da joj pomogneš. Čak i ako je tom prilikom budeš prekorio, ona to neće primiti k srcu, zato što zna da si ti jedna poštena osoba iskrenog srca. Pošto ti u potpunosti veruje, moći će da razume šta god da joj kažeš i ma kako da se prema njoj poneseš. Možete li da budete takvi ljudi? Jeste li takvi? Ako nisi takav, znači da nisi pošten čovek. Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, šablonske, milozvučne, laskave, neodgovorne i zasnovane na uobrazilji, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči suštinski prazne i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek. Zamisli da se neko nalazi u negativnom stanju i da ti iskreno kaže: „Reci mi, zbog čega sam toliko negativan. Prosto ne mogu da shvatim koji je razlog tome!” I zamisli da u svom srcu zapravo shvataš koji je njegov pravi problem, ali mu ipak kažeš: „Nije to ništa. Nisi ti negativan; i ja se ponekad tako osećam.” Mada su te reči veoma utešne za tu osobu, tvoj stav prema njoj je neiskren. Površan si prema njoj i uzdržavaš se od iskrenog razgovora samo zato da bi je utešio i da bi se ona osećala prijatno. Na taj način joj ne pomažeš ozbiljno i ne izlažeš joj jasno njen problem kako bi ona mogla da prevaziđe svoju negativnost. Time nisi učinio ono što bi pošten čovek trebalo da učini. Sve zarad toga da bi je utešio i postarao se da među vama ne bude nikakvog otuđenja niti sukoba, prema njoj si bio površan – što nikako ne znači da si pošten čovek. Dakle, kad se nađeš u takvoj situaciji, kako bi trebalo da praktično postupaš da bi bio pošten čovek? Toj osobi treba da kažeš za problem koji si video i jasno prepoznao: „Imao sam slična iskustva. Vidi da li je ovo što govorim ispravno ili pogrešno. Ako je pogrešno, ne moraš to da prihvatiš. Ako je ispravno, nadam se da hoćeš. Ako te moje reči povrede, nadam se da možeš da ih prihvatiš od Boga. Moja namera i svrha su da ti pomognem. Jasno vidim problem: osećaš da si ponižen i niko ne hrani tvoj ego, misliš da te svi ostali gledaju s visine, osećaš da si pretrpeo udarac i da se niko nikada nije tako ogrešio o tebe, pa to ne možeš da prihvatiš i postaješ negativan. Šta misliš – nije li upravo to ono što ti se događa?” Čuvši to, ta će osoba shvatiti da je problem baš u tome. A to je ujedno i ono što tebi leži na srcu, ali što nećeš izgovoriti ukoliko odabereš da ne budeš pošten čovek. Reći ćeš joj: „I ja često zapadam u negativnost”, a kad ona na taj način sazna da svako može da bude negativan, pomisliće da je njena negativnost sasvim normalna i neće tragati za istinom da bi je razrešila. Naposletku, tu negativnost neće prevazići. Ako odabereš da budeš pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost.

Praktikovanje toga da se bude pošten čovek obuhvata mnoga područja. Drugim rečima, merilo za to da se bude pošten čovek ne postiže se samo usredsređivanjem na jedno područje; da bi mogao da budeš pošten, moraš da budeš u skladu s merilom u mnogim područjima. Neki ljudi uporno smatraju da samo treba da istraju u tome da ne lažu i da će na taj način postati pošteni. Da li je takvo gledište ispravno? Da li se poštenje sastoji samo u tome da se ne laže? Ne – ono se takođe odnosi na nekoliko drugih područja. Kao prvo, bez obzira na to s čime se suočavaš – bilo da je to nešto čemu si lično svedočio ili nešto što ti je neko drugi rekao, bilo da je reč o tvom odnosu sa ljudima ili o rešavanju nekog problema, bilo da se radi o dužnosti koju treba da izvršavaš ili o nečemu što ti je Bog direktno poverio – svemu tome moraš uvek da prilaziš poštenog srca. Kako bi u praksi čovek trebalo da stvarima pristupa s poštenim srcem? Govorite ono što mislite i govorite pošteno; nemojte se služiti praznim, šablonskim i milozvučnim rečima, nemojte laskati drugima i licemerno ih lagati, već im kažite ono što vam leži na srcu. Tako se ponaša neko ko je pošten. Iskreno izražavanje misli i gledišta koje nosite u srcu – to je ono što bi poštena osoba trebalo da radi. Ako nikada ne govorite ono što mislite, ako puštate da vam reči ostanu zakopane u srcu i ako je ono što govorite uvek u suprotnosti s onim što mislite, vi onda ne postupate kao pošteni ljudi. Zamisli, na primer, da svoju dužnost ne izvršavaš dobro, a kad te ljudi pitaju šta se dešava, kažeš im: „Želim dobro da obavljam svoju dužnost, ali mi to iz raznoraznih razloga ne polazi za rukom.” Ti, u stvari, u svom srcu odlično znaš da si bio površan i da se srcem nisi uneo u svoju dužnost, ali tu istinu ne saopštavaš drugima. Umesto toga, izmišljaš svakojake razloge, opravdanja i izgovore kako bi prikrio činjenice i izbegao odgovornost. Da li je to ponašanje poštenog čoveka? (Nije.) Ti na taj način druge ljude praviš budalama i stalno nešto izvrdavaš. Međutim, suština tvojih namera i onoga što je u tebi leži u tvojoj iskvarenoj naravi. Ako nisi u stanju da svoje namere i sve što nosiš u sebi izneseš na svetlost dana i detaljno ih analiziraš, nećeš moći ni da ih pročistiš – a to nije mala stvar! Moraš govoriti istinito: „Malo sam lenčario dok sa obavljao svoju dužnost. Bio sam površan i nepažljiv. Kad sam dobro raspoložen, donekle se i trudim. Ali, čim mi se raspoloženje pokvari, ulenjim se, gubim volju za rad i prepuštam se telesnim zadovoljstvima. Stoga, obavljanjem svoje dužnosti nisam doneo mnogo rezultata. Poslednjih nekoliko dana pravim zaokret i trudim se da dam sve od sebe, da poboljšam svoju efikasnost i da svoju dužnost dobro izvršavam.” Tako se govori iz srca. Onaj drugi način govora nije bio iz srca. Iz straha da ćeš biti orezan, da će ljudi saznati za tvoje probleme i da će te smatrati odgovornim, izmišljao si svakakve razloge, opravdanja i izgovore da bi prikrio činjenice. Činio si to tako što si druge ljude najpre navodio da prestanu da pričaju o tome, da bi zatim pokušao da izbegneš odgovornost i da na taj način ne budeš orezan. To je pravi izvor tvojih laži. Svaki lažov, koliko god da govori, ponekad izgovori i poneku istinu i činjenicu. Međutim, neke ključno važne stvari koje lažov izgovara sadržaće u sebi nešto lažno, kao i delić njegovih motiva. Stoga je veoma važno raspoznati šta je istinito a šta lažno u njegovim rečima. To, međutim, nije lako uraditi. Ponešto od onoga što kaže biće ukaljano i nečisto, nešto će biti u skladu sa činjenicama, a nešto u suprotnosti sa njima; u takvoj zbrci činjenica i fikcije, teško je razlikovati istinito od lažnog. Takve su osobe najlažljivije i najteže ih je prepoznati. Ukoliko ne mogu da prihvate istinu, niti da primenjuju da budu pošteni ljudi, sasvim sigurno će biti uklonjene. Koji bi, dakle, put ljudi trebalo da odaberu? Koji je to put kojim bi pošten čovek praktično postupao? Trebalo bi da naučite da govorite istinu i da budete u stanju da se otvorite i besedite o svojim stvarnim stanjima i problemima. Tako se u praksi ponaša pošten čovek i takvo je ponašanje ispravno. Svi oni koji poseduju savest i razum voljni su da tragaju za tim da budu pošteni ljudi. Jedino kad je pošten, čovek može uistinu da se oseća radosno i spokojno, a samo primenom istine radi dostizanja pokornosti prema Bogu čovek može da uživa u pravoj sreći.

Kod ljudi se, dok doživljavaju vlastito poštenje, javljaju mnogi praktični problemi. Ponekad govore bez razmišljanja; imaju trenutni propust u svojim mislima i, pošto se rukovode pogrešnom namerom ili ciljem ili taštinom i ponosom, oni izgovore laž. Posledično, kako bi to prikrili, moraju da izgovaraju sve više i više laži. Iako se naposletku u srcu ne osećaju spokojno, oni nisu u stanju da povuku sve laži koje su izgovorili, nemaju hrabrosti da isprave vlastite greške i da priznaju da su lagali, te na taj način sve više i više greše. Nakon toga neprestano imaju osećaj kao da im neki težak kamen pritiska srce, stalno traže priliku da sve iznesu na videlo, da priznaju grešku i da se pokaju, ali nikada nisu u stanju da tu svoju nameru sprovedu u delo. Na kraju, oni pažljivo razmisle o tome i kažu sebi: „Nadoknadiću to dobrim obavljanjem dužnosti ubuduće.” Stalno govore da će nadoknaditi, ali nikada to ne učine. To baš i nije tako jednostavno kao izvinjenje nakon izgovorene laži – možeš li da nadoknadiš svu štetu i posledice iznošenja laži i upuštanja u prevaru? Ako možeš da se, usred velike mržnje prema sebi, pokaješ i da više nikada ne slažeš niti obmanjuješ, Bog će prema tebi možda i biti trpeljiv i milostiv. Ali, ako samo pričaš šarene laže i obećavaš da ćeš ubuduće nadomestiti štetu nanetu laganjem, ali se pritom ne pokaješ iskreno i kasnije nastaviš da lažeš i da varaš, to onda znači da krajnje tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ i zasigurno ćeš biti uklonjen. Ljudi koji poseduju savest i razum trebalo bi da prepoznaju sledeću stvar: nakon što izgovoriš laži i nakon što se prepustiš obmanjivanju, nije dovoljno samo da razmišljaš o iskupljenju; najvažnije je to da moraš da se istinski pokaješ, da moraš istinu da sprovedeš u delo i da daš svedočanstvo. Ako želiš da budeš pošten, moraš rešiti problem laganja i obmanjivanja. Morate govoriti istinu i činiti praktične stvari. Ponekad ćete, zbog toga što ste rekli istinu, izgubiti svoj obraz i biti orezani, ali ćete time primenjivati istinu. A pokoriti se Bogu makar jednom, udovoljiti Bogu makar jednom, zaista je vredno truda; biće to nešto što donosi utehu. U svakom slučaju, konačno ćeš svoje poštenje moći praktično da primenjuješ i konačno ćeš moći da kažeš šta ti leži na srcu, bez potrebe da se zbog toga pokušavaš da cepidlačiš ili da se pravdaš, a to je ono što zaista predstavlja napredak. Bez obzira na to da li si orezan ili smenjen, u srcu ćeš se osećati nepokolebljivo, jer nisi lagao; budući da svoju dužnost nisi pravilno obavljao, znaćeš da je sasvim opravdano to što si orezan i smenjen i što si pozvan na odgovornost. To je pozitivno mentalno stanje. Nasuprot tome, kakve će biti posledice ako budeš pribegavao prevari? Nakon učešća u prevari, kako ćeš se u srcu osećati? Biće ti nelagodno, stalno će te progoniti osećaj greha i iskvarenosti u srcu i stalno ćeš sebe osuđivati: „Kako sam mogao da slažem? Kako sam samo mogao da se ponovo prepuštam obmanjivanju? Zašto sam takav?” Činiće ti se da ne možeš da podigneš glavu, baš kao da te je sramota da pogledaš Bogu u lice. Naročito kada si blagosloven od Boga, kada primiš Božju blagodat, milost i trpeljivost, još više osećaš da je sramotno obmanjivati Boga, pa u svom srcu osećaš još veću osudu i još više si lišen mira i radosti. Na koji problem ovo ukazuje? Prepuštanje obmanjivanju je otkrivanje iskvarene naravi, to je pobuna protiv Boga i opiranje Bogu, pa će ti to stoga doneti veliku patnju. Kad lažeš i obmanjuješ, možda ćeš osećati da si govorio veoma pametno i taktično i da nisi odao nikakve sitne tragove – ali kasnije, prekor i optužba koje u svom srcu osećaš mogu da te prate celoga života. Ako namerno i svesno lažeš i obmanjuješ, pa dođe dan kada težinu toga shvatiš, to će ti poput trna probosti srce. Uvek ćeš želeti da nađeš priliku da se iskupiš – što je ono što bi i trebalo da uradiš – osim ako nemaš savest, ako nikada nisi živeo prema svojoj savesti, ako nemaš ljudskost i ako ti nije stalo do integriteta ili dostojanstva. Ako imaš makar i malo svesti o savesti i malo integriteta i dostojanstva, kad shvatiš da lažeš i da se prepuštaš obmanjivanju, osećaćeš da je ovo tvoje ponašanje sramotno, nečasno i nisko, preziraćeš i gnušaćeš se samoga sebe, odbacićeš put laži i obmane i tragaćeš za tim da budeš pošten. Sotoninoj feli nedostaje savest i razum normalne ljudskosti; potpuno su nesvesni svih laži koje izgovaraju i nimalo ne mare za njih, a svoje laganje čak i teorijski pravdaju tvrdnjom da se ništa značajno ne može postići bez laganja, te stoga tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. Savesni i razumni ljudi potpuno su drugačiji od njih. Njih Sotona jeste iskvario, ali oni nisu zli, iako pokazuju iskvarenu narav; oni znaju za svest, imaju normalne ljudske potrebe, kao i nagon i potrebu za ljubavlju prema dobrim, pravednim i pozitivnim stvarima. Stoga, kad god osete grižu savesti, u stanju su da preispitaju sami sebe i iskreno se pokaju. Sotona je oličenje ekstremnog zla. On ne voli pozitivne stvari, ne voli ništa što je dobro, njegova je priroda ispunjena isključivo mračnim i zlim stvarima, i u njoj nema ničega osim iskvarenosti i zlobe; on ne poseduje ljudskost, nema normalne ljudske potrebe, niti zna za savest. Ljudi su, međutim, drugačiji. Ljude je stvorio Bog i oni imaju savest i razum; savesni ljudi u svojim srcima poseduju svest, mogu da osete grižu i prekor vlastite savesti kad pokušaju da obmanu Boga ili druge ljude, a taj prekor i griža savesti nanose im bol. Kad neka osoba oseti bol zbog griže i prekora vlastite savesti, u njenoj savesti počinje da se rađa svest: ta osoba tada shvata da ljudi treba da budu pošteni i da treba da idu putem traganja za istinom. Dobro je kad ljudi osete ovakvu potrebu. Da li u ovom trenutku osećate ikakav prekor dok lažete i obmanjujete? (Da.) To što osećate prekor jeste dokaz da ste donekle ipak svesni svoje savesti i da za vas još ima nade; to je, ujedno, minimalni nivo svesti i ponašanja koje morate imati da biste postigli spasenje. Problematično je, međutim, ako nimalo ne osećate grižu savesti, jer to znači da ne posedujete ljudskost. Znate li sada da se pokajete nakon što druge ljude slažete i obmanete? Ako tvrdoglavo odbijate da se pokajete, kakve će biti posledice? Nećete moći da budete iskupljeni. Sada svi jasno uviđate da će Bog spasti one koji poseduju savest i razum, koji imaju normalne ljudske potrebe, koji razlikuju dobro i zlo, koji vole dobre i pozitivne stvari, mrze zlo i sposobni su da prihvate istinu. Takvi ljudi mogu da budu spaseni.

30. novembar 2017. godine