Božji zahtev da ljudi budu pošteni značajniji je od svega drugog. Nažalost, pitanje poštenja mnogi ne razumeju i naprosto ga ignorišu. Kada bi ljudi zaista razumeli Božje delo, znali bi da će, nakon što On dovrši Svoje delo suda u poslednjim danima, samo pošteni ljudi, koji su očišćeni od svojih iskvarenih naravi i koji su odbacili prevare i laži, dobiti spasenje od Njega i kvalifikovati se da uđu u Njegovo carstvo. Ako su ljudi, i nakon dugogodišnje vere u Boga, još uvek ispunjeni lažima i prevarom, ako ne mogu da se iskreno daju za Boga i ako svoje dužnosti uvek površno obavljaju, Bog će ih se zasigurno gnušati i odbaciće ih. Kakav će im biti ishod? Sasvim sigurno će biti izbačeni i isključeni iz crkve. Čovek se danas, videvši da je Božje delo dostiglo ovaj korak, priseća kako je Bog od njega dosledno zahtevao da bude pošten. To je od ogromnog značaja. Ovde nije reč o nekakvom usput izrečenom zahtevu na kome je ostalo, već od toga neposredno zavisi hoće li neko dostići spasenje i opstati, te kakav će biti ishod i odredište svake osobe. Stoga se sa sigurnošću može reći da čovek može proživeti normalnu ljudskost i postići spasenje jedino ako odbaci vlastitu lažljivu narav i ako postane pošten. Ljudima koji su u Boga verovali mnogo godina, ali su pritom i dalje ostali lažljivi, suđeno je da budu isključeni.

Svi Božji izabranici sada praktično obavljaju svoje dužnosti, a Bog to vršenje dužnosti koristi da bi jednu grupu ljudi usavršio, a drugu isključio. Kroz obavljanje dužnosti se, dakle, otkriva kojoj vrsti ljudi svaka osoba pripada, i svi obmanjivači, bezvernici i zli ljudi razotkrivaju se i isključuju dok obavljaju svoju dužnost. Pošteni su oni ljudi koji odano obavljaju svoju dužnost; ljudi dosledni u svojoj površnosti spadaju u lažljivce i prepredenjake, i oni su bezvernici; a oni koji vršenjem svoje dužnosti izazivaju prekide i ometanja pripadaju grupi zlih ljudi i antihrista. U ovom trenutku, mnogi ljudi koji obavljaju dužnosti još uvek su opterećeni najraznovrsnijim problemima. Neki su, pri obavljanju svojih dužnosti, veoma pasivni, stalno sede i nešto čekaju, večito se oslanjajući na druge. Kakav je to stav? Oni su, naprosto, neodgovorni. Božja kuća je za tebe uredila neku dužnost, a ti se danima oko toga premišljaš i nijedan konkretan posao ne obaviš. Nikad nisi na svom radnom mestu, pa ljudi ne mogu da te nađu kad se suoče s nekim problemom koji treba rešiti. Nisi spreman da poneseš breme tog posla. Ako se neki od vođa bude raspitivao u vezi s tim poslom, šta ćeš mu kazati? Ti trenutno ne radiš baš ništa. Potpuno si svestan da si za taj posao ti odgovoran, ali ga ipak ne izvršavaš. O čemu, zaboga, razmišljaš? Da li je to što ništa ne radiš posledica tvoje nesposobnosti za taj posao? Ili je to samo posledica tvoje pohlepe za udobnošću? Kakav je tvoj stav prema vlastitoj dužnosti? Ti samo pričaš o rečima i doktrinama i milozvučno govoriš, ali ne obavljaš nikakav stvarni posao. Ako ne želiš da obavljaš svoju dužnost, treba da podneseš ostavku. Nemoj zauzimati položaj na kojem ništa ne radiš. Zar time ne nanosiš štetu izabranom Božjem narodu i zar ne ugrožavaš rad crkve? Po tome kako govoriš, reklo bi se da razumeš svakovrsne doktrine, ali kad treba da obaviš neku dužnost, površan si i krajnje nesavestan. Da li je to iskreno davanje sebe Bogu? Neiskren si kada je reč o Bogu, a ipak glumiš nekakvu iskrenost. Jesi li u stanju da Ga obmaneš? Po načinu na koji obično govoriš, čini se da u tebi ima toliko vere; hteo bi da budeš stub crkve i njen kamen temeljac. Ali, kad treba da obaviš neku dužnost, i palidrvce je korisnije od tebe. Nije li to pokušaj svesnog obmanjivanja Boga? Znaš li šta će ispasti od tvog pokušaja da obmaneš Boga? On će te se gnušati, odbaciće te i isključiti! Svi ljudi bivaju razotkriveni prilikom obavljanja dužnosti – čoveku treba samo poveriti neku dužnost i ubrzo će se otkriti da li se radi o poštenoj ili o lažljivoj osobi, da li ta osoba voli istinu ili je ne voli. Oni koji vole istinu u stanju su da iskreno obavljaju svoju dužnost i da podržavaju delo Božje kuće; oni, pak, koji istinu ne vole, uopšte ne podržavaju delo kuće Božje i neodgovorni su u obavljanju svojih dužnosti. Pronicljivim ljudima je to odmah jasno. Među onima koji svoju dužnost loše obavljaju nema nikoga ko voli istinu ili je pošten čovek; svi će takvi ljudi biti razotkriveni i isključeni. Da bi svoje dužnosti dobro obavljali, ljudi moraju imati osećaj odgovornosti i osećaj bremena koje nose. Na taj će način posao sigurno biti obavljen kako treba. Zabrinjavajuće postaje tek onda kad čovek nema osećaj bremena i odgovornosti, kad mu je za sve što radi potreban podsticaj, ako je stalno površan i ako pokušava da krivicu prebaci na druge čim se pojavi neki problem, što dovodi do odlaganja njegovog rešenja. Može li se na taj način posao ipak obaviti kako treba? Mogu li oni obavljanjem svoje dužnosti postići bilo kakve rezultate? Oni ne žele da izvrše nijedan od zadataka koji se pred njih postavljaju, a kad vide da je drugima potrebna njihova pomoć, jednostavno ih ignorišu. Obave samo ponešto kad im se naredi, ali i to tek kad dođe stani-pani i kad nemaju drugog izbora. To nije obavljanje dužnosti – to je najamnički rad! Najamnici rade za poslodavca, odrade posao za dnevnicu ili, pak, rade na sat i čekaju da budu isplaćeni. Plaše se da urade bilo šta što gazda ne vidi, strahuju da neće biti nagrađeni za obavljeni posao i uvek rade isključivo zato da bi ostavili utisak da nešto rade – što znači da nisu nimalo lojalni. Kad god vam se postavi pitanje u vezi sa problemima vezanim za posao, vi u većini slučajeva niste u stanju da odgovorite. Mada su se neki od vas već angažovali na ovom poslu, nikada se niste interesovali kako taj posao napreduje, niti ste ikada pažljivije razmislili o njemu. Imajući u vidu vaš kov i znanje, treba da znate makar nešto o ovom poslu, jer svi u njemu učestvujete. Zašto onda većina ljudi ništa ne govori? Moguće je da zaista ne znate šta biste rekli – da ne znate da li ovaj posao dobro napreduje ili ne. Za to postoje dva razloga: prvi je da ste potpuno ravnodušni i da za ovaj posao nikada niste ni marili, već ste na njega gledali kao na samo još jedan od zadataka koje treba obaviti. Drugi razlog je da ste neodgovorni i da ne želite da o tome brinete. Kad bi uistinu brinuo o tome i kad bi se oko toga zaista angažovao, ti bi o svemu imao stav i gledište. Odsustvo stava i gledišta često je posledica ravnodušnosti, apatije i nepreuzimanja odgovornosti. Prema dužnosti koju obavljate ne odnosite se marljivo, ne preuzimate nikakvu odgovornost, niste spremni da platite cenu, kao ni da se uistinu angažujete. Ne podnosite nikakve muke i niste spremni da utrošite nimalo dodatne energije; zadovoljavate se ulogom podređenog, što se nimalo ne razlikuje od načina na koji nevernik radi za svog gazdu. Takvo obavljanje dužnosti ne dopada se Bogu i On time nije zadovoljan. Ono ne može naići na Njegovo odobrenje.

Jednom je Gospod Isus rekao: „Jer ko ima, njemu će se dodati i izobilovaće, a onome koji nema, oduzeće se i to što ima” (Matej 13:12). Koje je značenje ovih reči? One govore da, ako vlastitu dužnost ili posao ne obavljaš kako treba i ako im se ne posvećuješ, Bog će ti oduzeti ono što ti je nekada pripadalo. Šta znači „oduzeti”? Kako će se ljudi zbog toga osećati? Moglo bi se desiti da ne postigneš ono što bi, na osnovu svog kova i svojih talenata, mogao postići, nakon čega nećeš osećati baš ništa i bićeš poput nekog nevernika. To je ono što čeka ljude kojima Bog oduzme sve. Ako svoju dužnost nemarno obavljaš, ako ne plaćaš cenu i ako si neiskren, Bog će ti oduzeti ono što je nekad bilo tvoje, uskratiće ti pravo da obavljaš svoju dužnost i neće ti ga više davati. Pošto te je Bog obdario talentima i dobrim kovom, a ti svoju dužnost ipak nisi pravilno obavljao, nisi davao sebe Bogu, nisi platio cenu, niti si svoje srce uložio u obavljanje dužnosti, ne samo da te Bog neće blagosiljati, nego će ti još i oduzeti ono što si nekad imao. Bog daruje ljude talentima, naročitim veštinama, inteligencijom i mudrošću. Kako ljudi treba to da koriste? Svoje naročite veštine, svoje talente, svoju inteligenciju i mudrost treba da posvetiš obavljanju vlastite dužnosti. Pri obavljanju dužnosti, moraš da koristiš svoje srce i da primenjuješ sve ono što znaš, sve što razumeš i sve što možeš da postigneš. Ako to učiniš, bićeš blagosloven. Šta znači biti blagosloven od Boga? Kako se ljudi osećaju kad ih Bog blagosilja? Osećaju da ih On prosvećuje i usmerava, i da pred sobom imaju put dok obavljaju svoju dužnost. Drugi će možda misliti da ti tvoj kov i ono što si naučio ne omogućavaju obavljanje poslova – ali ako Bog deluje u tebi i prosvećuje te, moći ćeš ne samo da razumeš svoju dužnost i da je obaviš, već i da je obaviš dobro. Na kraju ćeš se i sam začuditi: „Ranije nisam bio tako vešt, ali sada u meni ima mnogo više dobrih stvari – i sve su one pozitivne. Nikada te stvari nisam proučavao, ali sada ih, najednom, u celosti razumem. Kako to da sam najednom postao tako pametan? Kako to da sada ima toliko stvari koje mogu da obavim?” Nećeš to moći sebi da objasniš. To je Božje prosvećenje i blagoslov; tako On ljude blagosilja. Ako to ne osećate tokom vršenja službe ili obavljanja posla, onda to znači da niste od Boga blagosloveni. Ako ti se obavljanje službe uvek čini besmislenim, ako misliš da nema šta da se radi i da ne možeš da pružiš nikakav doprinos, ako nikada ne dobijaš prosvećenje i smatraš da nemaš inteligencije ni razuma koje bi mogao da upotrebiš, to onda znači da si u nevolji. To pokazuje da nemaš pravi motiv ni ispravan put pri obavljanju dužnosti, da to Bog ne odobrava i da tvoje stanje nije normalno. Moraš ovako da ispitaš sebe: „Zašto mi pri obavljanju dužnosti nedostaje put? Proučavao sam ovu oblast i ona spada u domen moje specijalnosti – čak sam veoma dobar u tome. Zašto onda ne uspevam da primenim svoje znanje? Zašto ne mogu da ga iskoristim? U čemu je stvar?” Da li je u pitanju slučajnost? Ovde postoji problem. Kad Bog blagoslovi neku osobu, ona postaje inteligentna i mudra, u svemu pronicljiva, a takođe i oštroumna, oprezna i naročito vešta; ona će biti nadahnuta svime što radi, sve će joj ići od ruke i smatraće da je sve što radi veoma lako i da je nikakva poteškoća ne može omesti u tome – takva je osoba blagoslovena od Boga. Šta, međutim, znači kad nekome sve teško pada, kad je smotan, sklon izobličavanju i neuk u svemu što radi, i kad ne razume ništa od onoga što mu se kaže? To znači da takvu osobu Bog ne usmerava i da ona nema Božji blagoslov. Neki kažu: „Primenjujem svoja znanja, ali zašto me onda Bog ne blagosilja?” Ako samo primenjuješ svoja znanja i trudiš se, ali ne težiš ka tome da postupaš u skladu sa istina-načelima, ti onda svoju dužnost samo otaljavaš. Kako bi uopšte i mogao da dobiješ od Boga blagoslove? Ako si pri obavljanju svoje dužnosti uvek nemaran i nesavestan, Sveti Duh te neće prosvetiti ni prosvetliti, nećeš dobijati usmerenje od Boga, niti ćeš imati Njegovo delo, a tvoji postupci neće donositi nikakve plodove. Veoma je teško dobro obavljati dužnost ili rešiti neki problem oslanjajući se samo na ljudsku snagu i stečeno znanje. Svako za sebe smatra da ponešto zna i da poseduje neko praktično znanje, ali svi ipak loše rade i stvari uvek ispadnu naopako, što izaziva smeh i komentare drugih. To predstavlja problem. Čak i neko ko očigledno ničemu ne vredi misli da ipak poseduje neko praktično znanje i ne želi nikome da popusti. Sve je to povezano s jednim problemom u ljudskoj prirodi. Takvi su, naime, svi ljudi koji ne poznaju sami sebe. Mogu li takvi ljudi dobro da obavljaju svoje dužnosti? Oni ne samo da nisu u stanju da dobro obavljaju svoje dužnosti, već su skloni da jadno podbace. Neki ljudi nisu u stanju da svoju dužnost dobro obavljaju, ali uprkos tome uvek nastoje da preuzmu vodeće uloge i da komanduju drugima. Takvi ljudi ne postižu baš ništa – nisu čak sposobni ni da šire jevanđelje, niti da pred drugima svedoče, a kad u zajedništvu treba da pričaju o istini, nisu u stanju ni reč da izuste. Takvi su ljudi goli golcati, bedni i patetični! Svi oni koji ne streme ka istini svoje dužnosti obavljaju s mentalnim sklopom kojem fali odgovornost. „Ako neko preuzme ulogu vođe, slediću ga; kud god da me povede, poći ću za njim. Radiću šta god mi se kaže. Što se pak tiče preuzimanja odgovornosti i brige o nečemu, ulaganja većeg truda u neki posao ili obavljanja posla svim srcem i iz petnih žila – naprosto nisam rođen za to.” Ovakvi ljudi nisu spremni da plate cenu. Spremni su jedino da se trude, ali ne i da preuzmu odgovornost. To nije stav s kojim čovek može uistinu da obavlja svoju dužnost. Čovek mora naučiti da svoju dužnost obavlja svim srcem, a osoba sa savešću može to da postigne. Ako čovek svoju dužnost nikada ne obavlja svim srcem, to znači da on nema savesti, a nesavesni ljudi ne mogu zadobiti istinu. Zašto kažem da takvi ljudi ne mogu da zadobiju istinu? Zato što ne umeju da se mole Bogu i da od Svetog Duha traže prosvećenje, niti znaju kako da pokažu obzir prema Božjim namerama, ni kako da svim srcem promišljaju Božje reči, niti umeju da tragaju za istinom, za razumevanjem Božjih zahteva i Njegovih želja. Tako je to kad je čovek nesposoban da traga za istinom. Jeste li ikada doživeli takva stanja da, ma šta da vam se dešava i ma kakvu dužnost da obavljate, možete često da se umirite pred Bogom i da se svim srcem unesete u promišljanje Njegovih reči, u traganje za istinom i u razmatranje pitanja kako da tu dužnost obavljate u skladu s Njegovim namerama i koje sve istine treba da posedujete da biste tu dužnost obavljali na zadovoljavajući način? Jeste li mnogo puta na taj način tragali za istinom? (Ne.) Da biste svoju dužnost obavljali svim srcem i da biste mogli da preuzmete odgovornost, neophodno je da otrpite patnju i da platite cenu – nije dovoljno da o tome samo pričate. Ako se u obavljanje dužnosti ne unosite svim srcem, već uvek želite samo da se mučite, vi tu dužnost zasigurno nećete obavljati dobro. Svoju dužnost ćete naprosto samo površno obavljati i nikako nećete moći da znate da li ste je obavili dobro ili loše. Ukoliko se, pak, svim srcem posvetiš svojoj dužnosti, postepeno ćeš početi da razumeš istinu; u suprotnom, to ti neće poći za rukom. Ako se svim srcem posvetiš obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini, postepeno ćeš sve više razumevati Božje namere, otkrivati vlastite nedostatke i iskvarenost, te ovladavati svim svojim različitim stanjima. Ako se usredsređuješ samo na to da naporno radiš, a pritom ne promišljaš iskreno o samom sebi, u svom srcu nećeš moći da otkriješ prava stanja, kao ni bezbrojne reakcije i otkrivanja iskvarenosti koju pokazuješ u različitim okruženjima. U velikoj si nevolji ako ne znaš kakve će biti posledice nerešavanja problema. Upravo zbog toga nije dobro verovati u Boga na konfuzan način. Sve vreme i na svakom mestu moraš živeti pred Bogom; šta god da ti se desi, uvek moraš tragati za istinom, a pritom ujedno moraš promišljati o sebi i spoznati probleme koji opterećuju tvoje trenutno stanje, te odmah potražiti istinu kako bi te probleme razrešio. Jedino tako ćeš moći da svoju dužnost obavljaš dobro i da izbegneš odlaganje izvršenja dela. I ne samo što ćeš svoju dužnost moći dobro da obavljaš, nego ćeš, što je najvažnije, imati život-ulazak i moći ćeš da se rešiš vlastitih iskvarenih naravi. Samo na taj način možeš da zakoračiš u istina-stvarnost. Ukoliko, pak, ono o čemu često razmišljaš nisu pitanja koja se tiču tvoje dužnosti ili imaju veze sa istinom, već si, umesto toga, zaokupljen spoljašnjim pitanjima i misliš samo na telesne stvari, hoćeš li onda moći da razumeš istinu? Hoćeš li moći dobro da obavljaš svoju dužnost i da živiš pred Bogom? Naravno da nećeš. Takva osoba ne može biti spasena.

Verovati u Boga znači ići ispravnim putem u životu i znači da čovek mora da traga za istinom. To je pitanje duha i pitanje života, koje se razlikuje od neverničkog traganja za slavom i bogatstvom, od njihovog pokušaja da svoje ime učine večnim. To su dva zasebna puta. Dok obavljaju svoje poslove, nevernici misle samo o tome kako da uz manje truda zarade više novca i o sumnjivim trikovima pomoću kojih mogu zaraditi više. Po čitav dan razmišljaju o tome kako da se obogate i kako da uvećaju svoje porodično bogatstvo, smišljajući čak beskrupulozne načine za ostvarenje svojih ciljeva. To je put zla, to je Sotonin put i put kojim koračaju nevernici. Nasuprot tome, put kojim hodaju ljudi koji veruju u Boga jeste put traganja za istinom i zadobijanja života; to je put kojim se sledi Bog i zadobija istina. Kako treba praktično delovati u cilju zadobijanja istine? Morate marljivo čitati, doživljavati i sprovoditi u delo Božje reči – jedino nakon toga moći ćete da razumete istinu. A kada budete razumeli istinu, morate razmisliti o tome kako da svoju dužnost obavljate dobro da biste mogli da radite u skladu s načelima, te kako da počnete da se pokoravate Bogu. To zahteva sprovođenje istine u delo. Nije lako sprovoditi istinu u delo: ne samo što morate tragati za istinom, već ujedno morate da se preispitujete kako biste ustanovili da li imate pogrešne ideje i predstave, pa ako u tom smislu postoje problemi, morate razgovarati o istini kako biste ih rešili. Istinu ćete moći da sprovodite u delo tek nakon što budete razumeli načela njenog sprovođenja u delo. A jedino sprovođenjem istine u delo moći ćete da zakoračite u istina-stvarnost i da postanete neko ko se pokorava Bogu. Kroz takvu praksu i iskustvo, sasvim nesvesno ćete promeniti vlastitu narav i steći istinu. Nevernici večito streme ka slavi, bogatstvu i statusu. Posledica toga je da oni idu putem zla, postajući sve razvratniji, sve prepredeniji i sve lukaviji, sve više proračunati i zaverenički nastrojeni; srce im je sve rđavije, a oni sve više postaju nedokučivi i zagonetni – to je put kojim idu nevernici. Potpuno suprotnim putem koračaju ljudi koji veruju u Boga. Vernici u Boga nastoje da se odvoje od ovog rđavog sveta i zlog čovečanstva, žele da tragaju za istinom i da se pročiste od vlastite iskvarenosti. Srce im je mirno i spokojno samo onda kad proživljavaju ljudsko obličje; žele da spoznaju Boga, da Ga se plaše, da se klone zla, te da zadobiju Njegovo odobravanje i blagoslov. To je ono za čime tragaju ljudi koji veruju u Boga. Ako u Boga veruješ već mnogo godina, ako zaista razumeš istinu i ako si se promenio, drugi ljudi će te, što budu više stupali u odnose s tobom, sve više smatrati poštenim čovekom – kako na rečima, tako i u obavljanju dužnosti – smatraće te čovekom koji je potpuno otvoren, koji nema šta da krije i koji govori i deluje na potpuno transparentan način. Kroz ono što govoriš, kroz gledišta koja izražavaš, kroz ono što radiš, kroz dužnost koju obavljaš i na osnovu tvog poštenog stava dok razgovaraš s drugima, ljudi mogu prozreti tvoje srce i videti kako se ponašaš, kakve su ti sklonosti i kojim ciljevima težiš. Oni mogu jasno videti da si ti jedna dobra i poštena osoba, i da si na pravom putu. To je pokazatelj da si se promenio. Ukoliko već duže vreme veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, ali pritom ljudi s kojima ostvaruješ kontakt stalno imaju osećaj da tvoje reči nisu transparentne, da su ti gledišta nejasna, da u tvojim postupcima ne mogu jasno da vide tvoje srce, ako im se stalno čini da ima stvari koje kriješ duboko u svom srcu, to pokazuje da si ti jedna tajanstvena osoba, koja ume da se skriva, da se prerušava i da sebe predstavlja boljom nego što jeste. Ako drugi ljudi, čak ni nakon višegodišnje komunikacije s tobom, nisu u stanju da u potpunosti razumeju tvoje srce, i ako mogu da vide samo tvoj temperament i karakter, ali ne i tvoju narav i suštinu, to pokazuje da ti još uvek živiš u skladu sa svojom sotonskom naravi. Što si prepredeniji, time sve više pokazuješ da nisi dobra osoba, da ti nedostaje ljudskosti i da pripadaš đavolima i Sotoni. Ako ne zadobijaš nikakve istine i ako, uprkos dugogodišnjoj veri u Boga, ne pročistiš svoje iskvarene naravi, onda će osobi kao što si ti biti veoma teško da dostigne spasenje. A ukoliko se, uprkos tvojoj sposobnosti izvrdavanja, tvom načinu izražavanja, tvojoj vičnosti, brzom reagovanju i veštini u rukovanju stvarima, ljudi koji s tobom dolaze u kontakt uvek osećaju nelagodno i ako mogu da osete da si nepouzdan, nedokučiv i da ti se ne može verovati, onda si u velikoj nevolji. To ukazuje da se, verujući u Boga, nisi nimalo promenio i da zapravo ne veruješ iskreno u Njega. Da li si, tokom svoje vere u Boga, do sada doživeo ikakvu stvarnu promenu? Da li s drugim ljudima komuniciraš sa poštenim stavom? Da li te drugi doživljavaju kao iskrenu osobu? (Kada se radi o stvarima koje su mi od neposredne koristi, u stanju sam da druge ljude lažem i obmanjujem; u suprotnom, mogu da govorim istinu i da im donekle otvorim svoje srce.) (Pažljivo biram reči koje izgovaram – o nekim stvarima govorim sasvim otvoreno, ali ono što krijem duboko u srcu uvek ostaje skriveno. U komunikaciji s drugima, još uvek sam sklon prerušavanju i prikazivanju sebe u najboljem svetlu.) Tako je to kad čovek živi u vlastitim iskvarenim naravima. Kako neko može da se promeni ako ne traga za istinom i ne rešava se svojih iskvarenih naravi? Svi ste vi ljudi koji obavljaju neke dužnosti. U najmanju ruku, moraš imati pošteno srce i omogućiti Bogu da vidi da si iskren – jedino tako ćeš moći da od Boga dobiješ prosvećenje, prosvetljenje i usmeravanje. Od ključne važnosti je da prihvatiš Božji nadzor. Bez obzira na prepreke koje postoje između tebe i drugih ljudi, bez obzira na to koliko ceniš vlastitu sujetu i ugled, i bez obzira na namere o kojima ne možeš otvoreno da govoriš, sve ćeš to postepeno morati da menjaš. Svaki pojedinac se mora, korak po korak, oslobađati svojih iskvarenih naravi i poteškoća, i prevazilaziti prepreke koje te iskvarene naravi pred njega postavljaju. Da li ti je srce, pre no što savladaš ove prepreke, zaista pošteno prema Bogu? Skrivaš li nešto pred Njim, da li se pred Njim lažno predstavljaš i da li Ga obmanjuješ? U vezi s tim moraš u svom srcu biti potpuno načisto. Ako ove stvari nosiš u srcu, treba da prihvatiš Božji nadzor. Nemoj ih prepuštati slučaju i govoriti: „Ne želim da čitav svoj život dam za Boga. Želim da osnujem porodicu i da živim svoj život. Nadam se da me Bog neće nadzirati i osuđivati.” Ako sve te stvari – svoje namere, želje, planove i životne ciljeve koje nosiš duboko u srcu – kriješ od Boga, i ako od Njega skrivaš vlastita gledišta na mnoge stvari i svoje stavove u vezi sa verom u Boga, bićeš u nevolji. Ako sve te bezvredne stvari skrivaš i ako ne tragaš za istinom kako bi ih razrešio, to onda znači da ne voliš istinu i da ti je teško da istinu prihvatiš i da je zadobiješ. Te stvari možeš da skrivaš od drugih ljudi, ali ne i od Boga. Ako u Boga nemaš poverenja, zašto onda veruješ u Njega? Ako u sebi nosiš neke tajne i brineš da će te drugi gledati s visine ako im te svoje tajne budeš poverio, ako ti nedostaje hrabrosti da o njima progovoriš, onda jednostavno otvori svoje srce Bogu. Treba da se moliš Bogu, da mu ispovediš podle namere koje u sebi gajiš verujući u Njega, da mu saopštiš šta si sve učinio zarad vlastite budućnosti i odredišta, i kako si stremio slavi i bogatstvu. Iznesi sve to pred Boga i otkrij Mu sve svoje tajne; nemoj ih skrivati od Njega. Ma koliko da ima ljudi pred kojima zatvaraš svoje srce, nemoj ga zatvarati pred Bogom – pred Njim moraš da budeš potpuno iskren. To je najmanji stepen iskrenosti koji treba da imaju ljudi koji veruju u Boga. Kako će On na tebe gledati ako si prema Njemu iskren i ako ne zatvaraš svoje srce pred Njim? Čak i ako si prema drugima zatvoren, ukoliko svoje srce otvoriš Bogu, On će na tebe gledati kao na poštenu osobu, kao na osobu poštenog srca. Ako tvoje pošteno srce može da prihvati Njegov nadzor, ono će za Njega biti dragoceno i On će zasigurno imati šta da poradi u tebi. Primera radi, ako si pokušao da Ga u vezi s nečim obmaneš, On će te dovesti u red. Zatim ćeš morati da prihvatiš Njegove disciplinske mere, da se što pre pokaješ, da se pred Njim ispovediš i da priznaš počinjene greške; moraćeš da priznaš svoje buntovništvo i svoju iskvarenost, da prihvatiš Božji sud i grdnju, da spoznaš svoje iskvarene naravi, da praktično deluješ u skladu s Njegovim rečima i da se iskreno pokaješ. To će biti dokaz tvoje iskrene vere u Boga i istinskog verovanja u Njega.

Da biste uvežbali kako da budete pošteni ljudi, najpre morate naučiti da Bogu otvorite svoje srce i da Mu se u molitvi svakodnevno obraćate iskrenim rečima. Ukoliko si, na primer, danas izrekao neku laž koja je drugima promakla, ali ti je ponestalo hrabrosti da to svima otvoreno priznaš, onda bi, u najmanju ruku, greške koje si kod sebe otkrio i analizirao, kao i laži koje si izgovorio, trebalo da izneseš pred Boga radi vlastitog preispitivanja i da kažeš sledeće: „O, Bože! Opet sam zgrešio i slagao sam da zaštitim sopstveni interes. Molim Te da me dovedeš u red ako ponovo budem lagao.” Takav stav je Bogu ugodan i On će to upamtiti. Možda ćeš morati da uložiš ogroman napor kako bi se rešio ove iskvarene naravi laganja, ali nemoj da brineš – Bog je uz tebe. Usmeravaće te, pomoći će ti da savladaš tu poteškoću s kojom se stalno iznova suočavaš i podariće ti hrabrost kako bi, od nekoga ko nikad ne priznaje svoje laži, postao čovek koji priznaje kad slaže i koji sebe može otvoreno da razotkrije pred drugima. Ne samo što ćeš priznavati svoje laži, već ćeš ujedno moći otvoreno da saopštiš razloge zbog kojih lažeš, kao i namere i motive koji stoje u pozadini tih laži. Kad budeš imao hrabrosti da probiješ tu prepreku, da se oslobodiš Sotoninog kaveza i kontrole, te da polako uznapreduješ do stanja u kojem više nećeš lagati, postepeno ćeš početi da živiš u svetlosti, pod Božjim usmeravanjem i blagoslovom. Kad budeš srušio prepreku telesnih ograničenja i kad budeš mogao da se pokoriš istini, da otvoreno razotkriješ sebe, te da javno i bez rezerve saopštiš drugima svoje stavove, bićeš nesputan i slobodan. Kada budeš tako živeo, ne samo što će te ljudi voleti, nego će i Bogu biti drago. Možda ćeš, tu i tamo, i dalje praviti greške i lagati, ponekad ćeš možda i dalje gajiti lične namere i skrivene motive, ili se još uvek ponašati i razmišljati sebično i odvratno, ali ćeš zato moći da prihvatiš Božji nadzor, moći ćeš da Mu otkriješ svoje namere, svoje stvarno stanje i svoje iskvarene naravi, i da od Njega zatražiš istinu. Kad budeš razumeo istinu, imaćeš pred sobom put praktičnog delovanja. Ako je put tvog praktičnog delovanja ispravan i ako se budeš kretao u pravom smeru, budućnost će ti biti lepa i svetla. Na taj ćeš način živeti spokojnim srcem, duh će ti biti nahranjen, a ti ćeš osećati ispunjenost i zadovoljstvo. Sa druge strane, ako nisi u stanju da se otrgneš od telesnih ograničenja, ako si stalno ograničen osećanjima, ličnim interesima i sotonskim filozofijama, ako si na rečima i na delu tajanstven i ako se uvek skrivaš u senci, to znači da živiš pod Sotoninom vlašću. Ukoliko, pak, razumeš istinu, ako si se otrgnuo od telesnih ograničenja i ako sprovodiš istinu u delo, postepeno ćeš početi da poprimaš ljudsko obličje. Bićeš iskren i neposredan, kako na rečima tako i u svojim postupcima, i moći ćeš da otkrivaš svoje stavove i svoje zamisli, kao i greške koje si počinio, dopuštajući svima da ih jasno vide. Ljudi će te naposletku prepoznati kao transparentnu osobu. A šta je, zapravo, transparentna osoba? To je neko ko govori krajnje iskreno i čije reči svi smatraju istinitim. Čak i ako takva osoba ponekad nenamerno slaže ili kaže nešto pogrešno, ljudi će moći da joj oproste, znajući da to nije namerno učinila. Kad takva osoba shvati da je slagala ili da je nešto pogrešno rekla, ona će se ispraviti i izviniće se. Tako se ponaša transparentna osoba. Takvu osobu svi vole i svi joj veruju. Moraš da dostigneš taj nivo da bi zadobio Božje poverenje i poverenje drugih ljudi. To nije jednostavan zadatak – to je najviši nivo dostojanstva koji neka osoba može da poseduje. Takva osoba ima samopoštovanje. Ako nisi u stanju da zadobiješ poverenje drugih ljudi, kako onda možeš da očekuješ da ćeš steći Božje poverenje? Ima ljudi koji žive nečasnim životom, koji stalno smišljaju laži i koji svojim zadacima površno pristupaju. U sebi nemaju ni najmanji osećaj odgovornosti, odbijaju da budu orezani, stalno pribegavaju varljivim argumentima i ne voli ih niko ko se sa njima susretne. Takvi ljudi žive bez ikakvog osećaja stida. Mogu li se oni zaista smatrati ljudskim bićima? Ljudi koje drugi doživljavaju kao uznemirujuće i nepouzdane potpuno su izgubili svoju ljudskost. Ako drugi ljudi nemaju u njih poverenje, može li im Bog verovati? Ako drugi prema njima ne gaje naklonost, može li ih Bog voleti? Bog ne voli takve ljude, gnuša ih se i oni će neminovno biti isključeni. Kao ljudsko biće, čovek mora da bude pošten i mora poštovati svoje obaveze. Bilo da nešto čini zarad drugih ljudi ili zarad Boga, čovek mora održati datu reč. Ako je neko zaslužio poverenje drugih ljudi i ako može da uveri Boga i da Mu udovolji, onda se radi o relativno poštenoj osobi. Ako ste pouzdani u svojim postupcima, ne samo da će vas drugi ljudi voleti, nego će vas zasigurno voleti i Bog. Ukoliko budete pošteni, moći ćete da udovoljite Bogu i da živite dostojanstveno. Stoga bi poštenje trebalo da predstavlja početnu tačku čovekovog ponašanja.

Koji je praktični postupak najvažniji za poštenog čoveka? To je čin njegovog otvaranja srca pred Bogom. Ali šta zapravo znači otvoriti srce? To znači podeliti s Njim vlastite misli, namere i sve ono što upravlja tobom, a zatim od Njega zatražiti istinu. Bog sve vidi savršeno jasno, bez obzira na to šta Mu ti otkrivaš. Otvorenost je kad Bogu možeš da izraziš svoja osećanja, da Mu otvoreno saopštiš stvari koje skrivaš od drugih, kad možeš da te stvari izraziš jasno, ne prećutkujući ništa, i kad svoje misli možeš da Mu izložiš onakve kakve su, bez ikakve zadnje namere. Ponekad ćeš svojim iskrenim rečima možda povrediti ili uvrediti druge ljude. Da li će ti, u tom slučaju, iko reći: „Isuviše iskreno govoriš. Jako je bolno i ne mogu to da prihvatim”? Naravno da neće. Čak i ako svojim rečima povremeno zaista povrediš druge ljude, ukoliko im se otvoreno izviniš i priznaš da to što si rekao nije bilo baš mudro i da nisi imao osećaj za njihove slabosti, oni će shvatiti da nisi bio zlonameran. Razumeće da si ti jedna poštena osoba, koja je naprosto neposredna i pomalo netaktična u komunikaciji s drugim ljudima. Neće se svađati s tobom i u srcu će te zavoleti. Može li, na taj način, biti ikakvih prepreka među vama? A ako nema prepreka, onda se svi sukobi mogu izbeći i svi problemi brzo rešiti, te ćete moći da živite u stanju potpune slobode i opuštenosti. To je značenje tvrdnje da „samo pošteni ljudi mogu da žive srećno”. Za poštenog čoveka je najvažnije da se najpre otvori pred Bogom i da zatim nauči kako da i prema drugim ljudima bude otvoren. Govorite pošteno, iskreno i iz srca. Trudite se da budete dostojanstveni, karakterni i osoba od integriteta, izbegavajte ispraznu učtivost i obmane, i uzdržavajte se od reči koje su lažne ili varljive. Još jedan važan aspekt svake poštene osobe ogleda se u poštenom obavljanju dužnosti i poštenom srcu. U najmanju ruku, prepustite vlastitoj savesti da vas usmerava u postupcima, nastojte da se pridržavate istina-načela i trudite se da ispunite Božje zahteve. Nije dovoljno da te stvari samo verbalno priznate. To što ste naprosto usvojili određeni stav ne znači da istinu sprovodite u delo. Gde u tome vidite stvarnost jedne poštene osobe? Prosto ponavljanje floskula, bez posedovanja stvarnosti, nije dovoljno. Dok proučava pojedine ljude, Bog posmatra ne samo njihova srca, već i njihova dela, njihova ponašanja i praktične postupke. Ako tvrdiš kako želiš da budeš poštena osoba, ali si, kad god te nešto zadesi, i dalje u stanju da lažeš i obmanjuješ, da li je to onda ponašanje jedne poštene osobe? Naravno da nije; to zapravo znači da ti jedno misliš, a drugo govoriš. Govoriš jedno, a radiš nešto sasvim drugo i glatko obmanjuješ druge ljude, glumeći lažnu pobožnost. Isti si kao i oni fariseji, koji su svete spise mogli da recituju unapred i unatrag, ujedno ih objašnjavajući drugima, ali koji nikada nisu mogli da se, kad bi ih nešto zadesilo, ponašaju u skladu s tim svetim spisima. Stalno ih je gonila želja za beneficijama koje donosi status, i nisu bili voljni se odreknu svoje slave, bogatstva i statusa. U tome se ogleda licemerje fariseja. Nisu išli ispravnim putem, njihov put nije bio pravi put, a Bog se gnuša takve sorte ljudi. Mogu li drugi imati poverenje u takve ljude? (Ne.) Znate li koliki je trenutni nivo Božjeg poverenja u vas? Da li ste uopšte stekli Božje poverenje? (Nismo.) Jeste li zadobili poverenje drugih ljudi? (Ne.) Možete li dostojanstveno da živite ako niste stekli poverenje ni od Boga ni od ostalih ljudi? (Ne.) Kako vi bedno živite! Ljudsko biće je najtužnije kad živi bez dostojanstva i kad nije u stanju da zasluži poverenje drugih ljudi i Boga. Ako te neko upita: „Šta drugi misle o tebi? Mogu li da ti veruju? Kad ti povere neki zadatak, veruju li da ćeš ga dobro obaviti?”, možda će ti se učiniti da niko nema toliki nivo poverenja u tebe. Ako veruješ da ti je srce iskreno, a ljudi u tebe ipak nemaju poverenja, to znači da je tvoja iskrenost još uvek krnja i nečista. Može li se graditi poverenje ako drugi ne vide tvoju iskrenost? Nije dovoljno samo verovati u vlastitu iskrenost; moraš je pokazivati i sprovoditi u delo, kako bi se drugi ljudi svojim očima uverili da si iskren. Ako u tebe niko nema poverenja, onda ti zasigurno nisi poštena osoba. Imajući u vidu da drugi u tebi mogu prozreti nedostatak poštenja, kao i da Bog detaljno analizira najdublje kutke čovekovog srca, čineći to stotinama i hiljadama puta jasnije od svakog ljudskog bića – da li zaista veruješ da će Bog u tebe imati poverenje? Ako smatraš da ti Bog čini nepravdu time što ti ne veruje, trebalo bi da preispitaš samog sebe i da oceniš stepen i dubinu vlastite iskrenosti. Treba ovako da rezonuješ: „Bog temeljno analizira najveće dubine ljudskog srca i trebalo bi da zna šta mislim. Ako bih samog sebe ocenjivao na osnovu vlastitog ponašanja, ne bih sebi dao visoku ocenu. Stoga je sasvim prirodno to što mi Bog ne veruje.” Šta ti je činiti ako od Boga i od drugih ljudi nisi zaslužio poverenje? Ma koliki izazov to za tebe bio, moraš da zakoračiš u istinu onoga što svaka poštena osoba jeste. Ako nisi u stanju da to učiniš, nećeš moći da dostigneš spasenje.

Božji zahtev za poštenjem izuzetno je važan. Šta treba da radiš ako si, u pokušaju da budeš pošten, mnogo puta pretrpeo neuspeh i ako ti se to čini preterano teškim zadatkom? Treba li da postaneš negativan, da se povučeš u sebe i da odustaneš od sprovođenja istine u delo? Iz ovoga se može najjasnije videti da li neka osoba voli istinu ili ne. Nakon što su neko vreme pokušavali da budu pošteni, neki ljudi ovako razmišljaju: „Isuviše je teško biti pošten – ne mogu da podnesem štetu koju to nanosi mojoj taštini, gordosti i ugledu!” Kao posledica toga, oni više ne žele da budu pošteni. A u stvarnosti upravo tu leži izazov koji svaka poštena osoba mora da savlada, ali na kojem se većina ljudi spotakne, ne mogavši to da doživi. Šta je, dakle, potrebno da se poštenje pokaže na delu? Kakve osobe su u stanju da istinu sprovode u delo? Prvo i najvažnije jeste da čovek mora da voli istinu. Mora da bude osoba koja voli istinu – u to nema nikakve sumnje. Neki ljudi zaista postižu dobre rezultate kroz iskustvo višegodišnjeg praktikovanja poštenja. Postepeno smanjujući svoju lažljivost i sklonost ka obmanama, oni zaista postaju u osnovi pošteni ljudi. Da li je moguće da oni, kroz iskustvo vežbanja poštenja, nisu nailazili ni na kakve poteškoće i da nisu nimalo patili? Nema nikakve sumnje u to da su trpeli ogromnu patnju. Upravo zbog toga što su toliko voleli istinu, mogli su da pate dok su svoje poštenje pokazivali na delu, da budu istrajni u izražavanju istine i u svojim praktičnim postupcima, da budu pošteni i da naposletku zadobiju Božji blagoslov. Da bi čovek bio pošten, mora voleti istinu i mora imati bogopokorno srce. To su dva najvažnija činioca. Svi ljudi koji vole istinu imaju bogoljubivo srce. A onima koji vole Boga naročito je lako da istinu sprovode u delo i u stanju su da izdrže svaku patnju kako bi udovoljili Bogu. Ako se čovek bogoljubivog srca pri vežbanju istine suoči s poniženjem, padovima ili neuspesima, moći će da podnosi poniženje i patnju dokle god je to Bogu milo, kako bi Mu na kraju udovoljio. Stoga su takvi ljudi u stanju da istinu sprovode u delo. Naravno, sprovođenje bilo kojeg aspekta istine u delo nosi sa sobom određeni stepen teškoće, a još je teže biti poštena osoba. Najveću poteškoću predstavlja prepreka koja se tiče čovekovih iskvarenih naravi. Svi ljudi imaju iskvarene naravi i žive u skladu sa sotonskim filozofijama. Uzmimo, na primer, izreku „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” ili „Ništa se značajno ne može postići bez laganja”. Ovo su primeri sotonske filozofije i iskvarene naravi. Ljudi pribegavaju lažima da bi obavili neki posao, da bi stekli prednost u odnosu na druge ili da bi ostvarili svoje ciljeve. Nekome ko poseduje takvu vrstu iskvarene naravi nije nimalo lako da bude pošten. Čovek se mora moliti Bogu i osloniti se na Njega, mora se često preispitivati i mora spoznati samog sebe, kako bi se postepeno pobunio protiv onog telesnog u sebi, kako bi zaboravio na lične interese i odrekao se vlastite sujete i gordosti. Nadalje, čovek mora da izdrži najrazličitije klevete i osude, pre no što bude mogao da postane poštena osoba, koja je u stanju da govori istinu i da se uzdrži od laganja. U periodu svog vežbanja da bude pošten, neminovno će se suočavati sa brojnim neuspesima i biće trenutaka u kojima će se njegova iskvarenost potpuno razotkriti. Možda će biti i slučajeva da mu se reči i misli međusobno ne poklapaju, kao i posezanja za pretvaranjem i obmanom. Ukoliko, međutim, želiš da govoriš istinu i da budeš pošten ma šta da te zadesi, moraš biti u stanju da zaboraviš na vlastitu gordost i taštinu. Ako nešto ne razumeš, priznaj da ne razumeš; ako ti nešto nije jasno, reci to svima otvoreno. Nemoj se plašiti da će te drugi zbog toga gledati s visine ili da će imati lošije mišljenje o tebi. Ako se drugim ljudima dosledno budeš obraćao ovako iskreno i govorio im istinu, bićeš u srcu radostan i spokojan i osećaćeš se slobodno, a gordost i taština neće te više ograničavati. Ako, bez obzira na to s kim komuniciraš, možeš da kažeš šta misliš, ako možeš da drugim ljudima otvoriš svoje srce i da se ne pretvaraš da znaš ono što ne znaš, to znači da je tvoj stav pošten. Ponekad će te drugi možda gledati s visine i nazivati te budalom zato što uvek govoriš istinu. Kako treba da postupaš u takvim situacijama? Treba ovako da im odgovoriš: „Uprkos tome što me nazivate budalom, čvrsto sam odlučio da više ne lažem i da budem pošten čovek. Govoriću samo istinu i ono što je u skladu s činjenicama. Iako sam pred Bogom prljav, iskvaren i bezvredan, ipak ću govoriti istinu, bez ikakvog pretvaranja i prerušavanja.” Ako budeš tako govorio, srce će ti biti mirno i spokojno. Da bi bio pošten, moraš se odreći taštine i gordosti, a da bi govorio istinu i iskreno izražavao svoja osećanja, ne treba da se plašiš tuđih podsmeha i prezira. Čak i ako te drugi smatraju budalom, ne treba s njima da se prepireš niti da se braniš. Ako istinu možeš na taj način da sprovodiš u delo, bićeš poštena osoba. Ukoliko, pak, ne možeš da se rešiš svojih telesnih sklonosti, taštine i gordosti, ako stalno težiš odobravanju od strane drugih, ako se praviš da znaš i ono što ne znaš i ako živiš zarad vlastite taštine i gordosti, ti onda ne možeš postati poštena osoba – radi se o poteškoći praktične prirode. Ako tvoje srce stalno ograničavaju gordost i taština, sasvim je verovatno da ćeš lagati i drugima pokazivati svoje lažno lice. Štaviše, kad te drugi budu omalovažavali i otkrivali tvoje pravo lice, teško ćeš to prihvatati i činiće ti se da ti je naneta velika sramota – crvenećeš u licu, srce će ti ubrzano lupati i osećaćeš se uznemireno i nelagodno čak i dok miruješ. Da bi rešio taj problem, moraćeš da otrpiš još malo bola i da se još koji put podvrgneš oplemenjivanju. Moraćeš da shvatiš gde leži srž tvog problema i tek kad budeš u stanju da sve to prozreš, moći ćeš delimično da ublažiš svoj bol. Nakon što budeš temeljno razumeo svoju iskvarenu narav i smogao snage da se odrekneš vlastite gordosti i taštine, biće ti lakše da postaneš poštena osoba. Nećeš mariti za to što ti se drugi rugaju dok govoriš istinu i saopštavaš im šta ti je na duši i, ma kako ti drugi sudili i ma kako se prema tebi odnosili, moći ćeš to da podneseš i da im pravilno odgovoriš. Tada ćeš biti oslobođen svake patnje, srce će ti zauvek biti radosno i spokojno, a ti ćeš napokon biti nesputan i slobodan. Na taj način ćeš odbaciti iskvarenost i proživeti život u ljudskom obličju.

U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni otkrivaju vlastite iskvarene naravi. Kad bi se oslobodio svih tih elemenata iskvarenosti, srce bi ti se pročistilo, a ti bi postepeno bivao sve čistiji i pošteniji. U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Bilo radi lične koristi i gordosti, ili zarad taštine i statusa, oni pokušavaju da se nadmeću s drugima i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Njihove laži, međutim, kad-tad bivaju razotkrivene i obznanjene, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i karakter. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si izgubio obraz kad govoriš laži, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: „Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?” Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. Da li je laganje ispravan put? Ne, nije. Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ i ona bude razotkrivena, moraš opet da razbijaš glavu kako bi ispeglao sve protivrečnosti i svoju laž učinio verodostojnom. Nije li zamorno živeti tako? Iscrpljujuće. Vredi li takav život? Ne, takav život ničemu ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: „Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.” Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno ne možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. Nasuprot tome, ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti.

Da li u ovom trenutku imate put koji vodi do poštenja? Morate analizirati svaku svoju izjavu i svaki postupak u svom životu kako biste mogli da uočite što više prevara i laži, kao i da prepoznate vlastitu lažljivu narav. Nakon toga, morate da posmatrate kako pošteni ljudi praktično deluju i stiču iskustva, te da iz toga izvučete određene pouke. Takođe, morate upražnjavati prihvatanje Božje provere u svim stvarima i morate često stupati pred Boga da se molite i da razgovarate s Njim. Zamisli da si upravo izgovorio neku laž. Istog trenutka ćeš shvatiti: „Maločas sam izgovorio nekoliko netačnih stvari – moram to brzo da priznam, da se ispravim i da svima dam do znanja da sam ih upravo slagao.” Na licu mesta ćeš se ispraviti. Ako sebe budeš uvek ovako ispravljao i ako ti takva praksa bude prešla u naviku, biće ti neprijatno kad god neku svoju laž ne budeš odmah korigovao, a Bog će ti pomoći da budno motriš nad tim. Nakon što se neko vreme budeš na taj način uvežbavao i sticao iskustvo, u tvojim će rečima biti sve manje nečistoća, a postupci će ti biti sve manje ukaljani i sve čistiji – time ćeš ujedno i sȃm biti očišćen. To je put kojim ćeš postati poštena osoba. Moraš se menjati postepeno, korak po korak. Što se budeš više menjao, postajaćeš sve bolji; što se više budeš menjao, tvoje će reči bivati sve iskrenije, da bi na kraju potpuno prestao da lažeš – što je jedino ispravno stanje. Sve iskvarene ljude muči jedan te isti problem: svi su od rođenja sposobni da lažu i svima je strašno teško da svoje najskrivenije misli podele s drugima i da govore verodostojno. Čak i kad bi hteli da kažu istinu, naprosto ne mogu da se nateraju da to učine. Svi ljudi veruju da je glupo i budalasto biti pošten – misle da samo idioti govore iskreno, da će svako ko je prema drugima potpuno otvoren i ko uvek govori ono što misli vrlo verovatno biti na gubitku, da drugi neće hteti da komuniciraju s njim, već da će ga, štaviše, prezirati. Da li biste i vi prezirali jednu takvu osobu? Da li i vi gajite takav stav? (Pre nego što sam poverovao u Boga, i ja sam je prezirao, ali sada se divim takvim ljudima i smatram da je bolje živeti jednostavnim i poštenim životom. Kad čovek tako živi, manji teret nosi na srcu. U suprotnom, kad god nekoga slažem, moram to da prikrivam, čime se sve više ukopavam, a svaka moja laž bi naposletku ionako bila razotkrivena.) I laganje i upuštanje u obmanu predstavljaju glupe oblike ponašanja; mnogo je pametnije naprosto reći istinu i govoriti iz srca. Danas svi ljudi razumeju taj problem – ako neko i dalje smatra da laganje i upuštanje u obmanu drugih ljudi predstavlja znak dobrog kova i lukavstva, taj je neverovatno glup, tvdoglava neznalica u kojoj nema ni trunke istine. Svako ko je već zašao u godine, a pritom lažljivce i dalje smatra najpametnijim ljudima i misli da su svi pošteni ljudi budale, spada u apsurdne tipove koji ništa ne mogu da prozru. Svako živi svoj život – neki od onih koji svakodnevno upražnjavaju poštenje srećni su i opušteni, u srcu se osećaju slobodno i nesputano. Ništa im ne fali i život im je mnogo udobniji. Svi uživaju u komunikaciji s takvim ljudima i zaista bi trebalo da im svi ljudi zavide – naime, takvi ljudi su razumeli smisao života. Ima, međutim, budala koje ovako razmišljaju: „Ta osoba uvek govori istinu i zato su je orezali, zar ne? E pa, to je i zaslužila! A pogledaj mene – ja svoje namere zadržavam za sebe, nikome ne pričam o njima i nikome ih ne poveravam, pa me zato nisu orezivali, nisam pretrpeo nikakve gubitke, niti sam se brukao pred drugima. To je predivno! Najnadmoćniji i najinteligentniji su oni ljudi koji kriju svoje namere, koji ni prema kome nisu iskreni i koji drugima ne dopuštaju da saznaju šta oni zaista misle.” Pa ipak, svi uviđaju da su takvi ljudi najlažljiviji i najlukaviji; svi su oko njih stalno na oprezu i nastoje da se drže podalje od takvih ljudi. Niko ne želi da se druži s lažljivcima. Zar to nisu činjenice? Ako je neka osoba naivna i često govori istinu, ako je u stanju da drugima potpuno otvori svoje srce i ako prema drugima ne gaji nikakve zle namere, ljudi će je generalno smatrati dobrom osobom i svako će biti prilično voljan da s njom komunicira, uprkos tome što će im se ponekad možda učiniti da je ona neuka i da se ponaša glupo. Opšteprihvaćena je činjenica da ljudi uživaju u prednostima i u osećaju sigurnosti prilikom komunikacije sa poštenim i dobrim čovekom. Poštene ljude koji veruju u Boga i tragaju za istinom vole ne samo ostali pripadnici crkve, već ih voli i Sȃm Bog. Čim zadobiju istinu, oni istog trena dolaze u posed stvarnog svedočanstva i mogu da prime odobravanje od Boga – zar ih to ne čini blagoslovenijim od svih ljudi? To će sasvim jasno uvideti svi koji razumeju ponešto od istine. Svojim držanjem treba da se trudite da budete dobra i poštena osoba koja poseduje istinu; na taj način, ne samo što će vas drugi ljudi voleti, nego ćete zadobiti i Božje blagoslove. Nasuprot tome, neko ko prati svetske trendove ne može biti dobar čovek, ma koliko da se lepo ponaša. Ko to ne razume budala je koja još uvek ne shvata istinu. Oni koji zaista shvataju istinu opredeljuju se da idu ispravnim životnim putem, da budu pošteni i da slede Boga. Jedino na taj način čovek može da postigne spasenje. Takvi ljudi su najpametniji.

Da bi verovao u Boga i išao ispravnim životnim putem, u najmanju ruku moraš živeti dostojanstveno i dostojno ljudskog obličja, moraš zaslužiti poverenje drugih ljudi i oni te moraju smatrati vrednim, ljudi moraju osetiti da su tvoj karakter i poštenje od čvrste građe, da stojiš iza svega što govoriš i da umeš da držiš reč. Ljudi te moraju ovako oceniti: treba da kažu da ti zasigurno poštuješ svoju reč, da uvek ispuniš sve što obećaš, da pouzdano, marljivo i svim srcem izvršavaš poslove koji su ti povereni, na veliko zadovoljstvo osobe koja ti ih je poverila. Zar takva osoba nije ono što se zove čovek od reči? Zar takvi ljudi ne žive dostojanstvenim životom? (Da.) Na drugoj strani, postoje ljudi kojima se niko nikada ne bi usudio da išta poveri. I kad se desi da takvom čoveku neko nešto poveri, to je samo zato što nije mogao da nađe nikoga prikladnijeg i što mu je to bila jedina opcija, pa sada mora da nađe još nekog ko će nadzirati tog nepouzdanog. O kakvim se ljudima ovde radi? Jesu li to ljudi koji imaju svoje dostojanstvo? (Ne.) Sve što takav čovek kaže moraš pažljivo da analiziraš i ispitaš, moraš da naslutiš njegove namere, moraš obratiti pažnju na ton njegovog glasa i od drugih ljudi oko sebe tražiti potvrdu i verifikaciju. Kad god takav čovek nešto izjavljuje ili priča o koječemu, nivo njegove pouzdanosti blizak je nuli. Pritom, ono o čemu priča možda i postoji, ali on to svojim rečima ili preuveličava ili umanjuje, a ponekad se može raditi i o nečemu nepostojećem, što je on naprosto izmislio. Zašto takvi ljudi izmišljaju nepostojeće stvari? Zato što žele da obmanu druge ljude, kako bi ih ovi smatrali briljantnim i sposobnim osobama; to je njihov cilj. Da li se ostalim ljudima sviđaju takvi pojedinci? (Ne.) U kojoj meri su im oni nedopadljivi? Ljudi se gnušaju takvih individua i gledaju ih sa visine – možda im se čak čini kako bi bolje bilo da ih nikad nisu ni upoznali. Kad god se nađu s takvim pojedincima, ljudi ne veruju ni reč od onoga što ovi kažu i ne uzimaju ih ozbiljno; samo se nakratko upuste u neobavezan razgovor i rutinski ih se otresu pričom o nekoj nebitnoj stvari. Čak i kad bi takav pojedinac izgovorio neku istinu, ljudi mu ne bi poverovali. Takve su osobe krajnje niske i bezvredne; niko u njima ne pronalazi ništa vredno. Kad ponašanje neke osobe potone do tog nivoa, može li se za nju reći da ima svoje dostojanstvo? (Ne može.) Takvoj osobi niko ništa ne poverava, niko joj ne veruje, niko pred njom ne otvara svoje srce, niko ne veruje u ono što ona priča; ljudi naprosto čuju šta govori, ali je ne slušaju. Kad takva osoba kaže: „Ovoga puta vam istinu govorim”, niko joj ne veruje, niti na nju obraća pažnju, čak i kad zaista govori istinu. Kad kaže: „Nije baš sve što kažem laž, zar ne?”, ljudi joj odgovaraju: „Nemam živaca da analiziram da li je to što govoriš laž ili istina. Strašno me iscrpljuje da te slušam dok pričaš; svaki put moram da analiziram i ispitujem tvoje namere i motive, i to mi je naprosto previše naporno. Vreme koje trošim na to mogao bih znatno korisnije da upotrebim kada bih razmišljao o nekom odlomku Božjih reči ili kada bih naučio da pevam neku himnu. Od pričanja s tobom ne mogu zadobiti baš ništa. Nijedna tvoja reč nije istinita i stoga ne želim više ništa da imam s tobom.” I tako ljudi zauvek napuštaju takve osobe. Danas ćete često čuti nevernike kako kažu: „Želiš li da čuješ istinu ili bi radije da te slažem?” Niko ne želi da sluša laži. Stoga su oni koji stalno lažu i izvrdavaju najniži od svih ljudi i potpuno su bezvredni. Na njih niko ne obraća pažnju i niko ne želi da se druži s njima, a kamoli da im otvori srce ili da im postane prijatelj. Imaju li takvi ljudi išta od karaktera i ličnog dostojanstva? (Nemaju.) Takvih će se ljudi gnušati svako ko ih upozna; njihovim rečima i postupcima, kao ni njihovom karakteru i integritetu, nimalo se ne može verovati – takvi pojedinci lišeni su bilo kakve supstance. Da su daroviti i talentovani, da li bi ih drugi ljudi voleli i poštovali? (Ne bi.) Šta je, dakle, ljudima potrebno da bi se među sobom dobro slagali? Potrebno je da imaju karakter, integritet, dostojanstvo i da budu neko kome će drugi moći da otvore srce. Svi dostojanstveni ljudi pomalo su neobični, pa se stoga ponekad ne slažu baš najbolje s drugima, ali su bez sumnje pošteni i u njima nema nimalo lukavstva, niti ičega lažnog. Drugi ljudi ih veoma visoko cene zato što su sposobni da istinu sprovode u delo, zato što su pošteni, imaju svoje dostojanstvo, integritet i karakter, nikada ne iskorišćavaju druge, već im pomažu u nevolji, prema ljudima se odnose savesno i razumno i o njima nikada ne sude ishitreno. Kad druge ljude procenjuju ili razgovaraju o njima, sve što ovi pojedinci kažu uvek je tačno; oni govore o onome što znaju i ne ispiraju usta stvarima koje ne znaju; nikad ništa ne ulepšavaju, pa njihove reči mogu služiti kao dokaz ili referenca. Na rečima i delu, ljudi od integriteta donekle su praktični i pouzdani. Ljude bez integriteta niko ne smatra vrednim, niko ne obraća pažnju na ono što govore i rade, niti njihove reči i postupke smatra važnim, i niko im ne veruje. To je zato što oni izgovaraju isuviše mnogo laži a premalo iskrenih reči, zato što u njihovoj komunikaciji i u odnosu prema drugim ljudima nema iskrenosti, zato što svakoga pokušavaju da prevare i da naprave budalom, pa ih stoga niko ne voli. Da li ste pronašli ikoga ko je, po vašem mišljenju, pouzdan? Da li sebe smatrate ljudima koji zavređuju poverenje drugih? Mogu li vam drugi ljudi verovati? Ako te neko pita o situaciji u kojoj se neka druga osoba nalazi, o toj drugoj osobi ne treba da sudiš, niti da je ocenjuješ po vlastitoj volji; tvoje reči moraju biti objektivne, tačne i moraju odgovarati činjenicama. Treba da govoriš o svemu onome što razumeš i da prećutiš stvari u koje nemaš uvida. Moraš biti pravedan i fer prema osobi o kojoj govoriš. Takvo ponašanje je odgovorno. Ako si primetio samo neku površinsku pojavu i ako ono što želiš da kažeš predstavlja samo tvoj vlastiti sud o toj osobi, ne smeš joj naslepo presuđivati i nipošto ne smeš donositi sudove o njoj. Svemu što kažeš mora prethoditi fraza „To je samo moje lično mišljenje” ili „Meni se tako čini”. Na taj ćeš način svoje reči učiniti relativno objektivnim, a tvoj će sagovornik, nakon što te je saslušao, u tvojim rečima moći da oseti iskrenost i pošten stav, te će na osnovu toga moći da ti veruje. Jeste li sigurni da možete to da postignete? (Nismo.) To je dokaz da prema drugim ljudima niste dovoljno pošteni i da u vašem držanju, u odnosu prema ljudima i događajima nema iskrenosti ni poštenog stava. Zamisli da ti neko kaže: „Tebi verujem, reci mi šta misliš o toj i toj osobi?” Ti mu na to odgovoriš: „Ona je sasvim na mestu.” On te dalje pita: „Možeš li navesti neke pojedinosti?” A ti kažeš: „Lepo se ponaša, spremna je da plati cenu dok obavlja svoju dužnost i dobro se slaže s drugim ljudima.” Postoje li praktični dokazi za bilo koju od te tri tvrdnje? Jesu li ti dokazi dovoljni za donošenje presude o karakteru te osobe? Nisu. Jesi li ti onda pouzdan? (Nisam.) Nijedna od ove tri tvrdnje ne sadrži u sebi nikakve pojedinosti; sve su to samo uopštene, prazne i površne reči. To bi bilo normalno ukoliko si osobu o kojoj je reč tek upoznao, te stoga kažeš kako ti se, na osnovu izgleda, čini da je ona na svom mestu. Pošto si, međutim, s tom osobom u kontaktu već neko vreme, morao bi da budeš u stanju da otkriješ neke suštinske probleme u vezi s njom. Ljudi žele da čuju kako na tu osobu gledaš i kako je ocenjuješ iz dubine svog srca, ali ti im ne saopštavaš ništa što je stvarno, kritično ili ključno; stoga ti ljudi neće verovati i neće više hteti da komuniciraju s tobom.

Kada komunicirate sa svojom braćom i sestrama, da biste od toga imali neke koristi, morate im otvoriti svoje srce i morate im se poveravati. Još je važnije da pred ljudima otvarate srce i da im se poveravate dok obavljate svoju dužnost; jedino tako ćete moći dobro da sarađujete s njima. Ukoliko, međutim, neka osoba ne otvara svoje srce pred tobom, ako ne prihvata istinu, već spada u veoma lažljive osobe, bilo bi nesmotreno da joj otvaraš svoje srce, jer bi zbog toga lako mogao da upadneš u nevolje. Stoga bi, u komunikaciji s braćom i sestrama, trebalo da se pridržavate određenih načela; svoje srce bi trebalo da otvarate i da se prostodušno poveravate samo ljudima koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate istinu. Ako svoje srce otvarate zlim ljudima i bezvernicima, to onda znači da ste glupi i neuki, i da vam nedostaje mudrosti. Svoje srce morate otvarati samo braći i sestrama koji iskreno veruju u Boga i koji mogu da prihvate istinu. Lažljivi ljudi, smetenjaci, zli ljudi i bezvernici – ljudi lišeni svake sposobnosti da prihvate istinu – nisu vaša braća i sestre; ni po koju cenu im nemojte otvarati srce, jer bi to bilo isto kao da ga otvarate đavolima i verovatno bi dovelo do toga da postanete žrtva njihovih spletki i zamki. Među vođama i delatnicima ima lažnih vođa i lažnih delatnika, kao što i među vernicima ima bezvernika i lažnih vernika. Niko od njih ne spada među vašu braću i sestre, pa se stoga nemojte ni po koju cenu prema njima odnositi kao da oni to jesu. Braćom i sestrama možete smatrati samo dobrodušne ljude koji vole istinu, ljude koji istinu mogu da prihvate i da je sprovode u delo, i samo u komunikaciji s tom pravom braćom i sestrama morate otvarati svoje srce i prostodušno im se poveravati, jer ćete jedino tako moći da volite jedni druge i da skladno sarađujete u dobrom obavljanju svojih dužnosti. U međusobnoj komunikaciji dve osobe, ponekad dolazi do sukoba njihovih ličnosti ili do nepoklapanja njihovih porodičnih okruženja, porekla ili ekonomskog stanja. Pa ipak, ako te dve osobe mogu jedna drugoj da otvore svoje srce i da potpuno otvoreno razgovaraju o svojim problemima, da komuniciraju bez laži i prevare, ako jedna drugoj mogu da pokažu svoje srce, moći će na taj način da postanu iskreni prijatelji, odnosno prisni drugovi. Možda će neka osoba, kad se suoči s poteškoćama, tražiti da vidi jedino tebe, verujući da samo ti možeš da joj pomogneš. Čak i ako je tom prilikom budeš prekorio, ona se neće posvađati s tobom, zato što zna da si ti jedna poštena osoba iskrenog srca. Pošto ti u potpunosti veruje, moći će da razume šta god da joj kažeš i ma kako da se prema njoj poneseš. Možete li da budete takvi ljudi? Jeste li takvi? Ako nisi takav, znači da nisi pošten čovek. Kad komuniciraš s drugima, najpre moraš da im pokažeš svoje pravo srce i svoju iskrenost. Ako čovek, dok stupa u kontakt, razgovara i sarađuje s drugim ljudima, koristi reči koje su površne, bombastične, prijatne za uvo, laskave, neodgovorne i izmišljene, ili se pak drugima obraća samo zato da bi zadobio njihovu naklonost, to znači da su njegove reči lišene svake verodostojnosti i da u njima nema ni trunke iskrenosti. To je, naprosto, njegov način komunikacije s drugim ljudima, ko god da je u pitanju. Srce takvog čoveka nije pošteno. To nije pošten čovek. Zamisli da se neko nalazi u negativnom stanju i da ti iskreno kaže: „Reci mi, zbog čega sam toliko negativan. Prosto ne mogu da shvatim koji je razlog tome!” I zamisli da u svom srcu zapravo shvataš koji je njegov pravi problem, ali mu ipak kažeš: „Nije to ništa. Nisi ti negativan; i ja se ponekad tako osećam.” Mada su te reči veoma utešne za tu osobu, tvoj stav prema njoj je neiskren. Površan si prema njoj i uzdržavaš se od iskrenog razgovora samo zato da bi je utešio i da bi se ona osećala prijatnije. Na taj način joj ne pomažeš ozbiljno i ne izlažeš joj jasno njen problem kako bi ona mogla da prevaziđe svoju negativnost. Time nisi učinio ono što bi pošten čovek trebalo da učini. Sve zarad toga da bi je utešio i postarao se da među vama ne bude nikakvih otuđenja ni sukoba, bio si površan prema njoj – što nikako ne znači da si pošten čovek. Šta, dakle, kao pošten čovek, treba da činiš kad se nađeš u takvoj situaciji? Treba da toj osobi kažeš sve što si kod nje video i prepoznao: „Reći ću ti šta sam video i šta sam iskusio. A ti sȃm odluči jesam li u pravu ili nisam. Ako nisam u pravu, ne moraš to da prihvatiš. A ako jesam, nadam se da ćeš prihvatiti ono što sam ti rekao. Ako kažem nešto što ne prija tvojim ušima i što te vređa, nadam se da ćeš to od Boga moći da prihvatiš. Cilj mi je i namera da ti pomognem. Sasvim jasno uviđam tvoj problem: pošto se osećaš poniženim i čini ti se da niko ne hrani tvoj ego, pošto smatraš da te svi gledaju s visine, da si napadnut i da niko nikad nije bio toliko nepravedan prema tebi, ti to ne možeš da prihvatiš i postaješ negativan. Šta misliš – nije li upravo to ono što ti se događa?” Čuvši to, ta će osoba shvatiti da je problem baš u tome. A to je ujedno i ono što tebi leži na srcu, ali što nećeš izgovoriti ukoliko nisi pošten. Reći ćeš joj: „I ja često zapadam u negativnost”, a kad ona na taj način sazna da svako može da bude negativan, pomisliće da je njena negativnost sasvim normalna i tako je, naposletku, neće ni prevazići. Ako si pošten čovek i ako drugima pomažeš svojim poštenim stavom i poštenim srcem, na taj ćeš im način pomoći da razumeju istinu i da prevaziđu svoju negativnost.

Primena poštenja na delu obuhvata mnoge aspekte. Drugim rečima, merilo iskrenosti ne može se zadovoljiti samo kroz jedan aspekt; morate u mnogim aspektima biti u skladu s merilom da biste bili pošteni. Neki ljudi uporno smatraju da samo treba da istraju u tome da ne lažu i da će na taj način postati pošteni. Da li je takvo gledište ispravno? Da li se poštenje sastoji samo u tome da ne lažete? Ne – ono se takođe odnosi na nekoliko drugih aspekata. Kao prvo, bez obzira na to s čime se suočavaš – bilo da je to nešto čemu si lično svedočio ili nešto što ti je neko drugi rekao, bilo da je reč o tvom odnosu sa ljudima ili o rešavanju nekog problema, bilo da se radi o dužnosti koju treba da obaviš ili o nečemu što ti je Bog dao u zadatak – svemu tome moraš uvek da prilaziš poštenog srca. Kako bi u praksi čovek trebalo da stvarima pristupa s poštenim srcem? Govorite ono što mislite i govorite pošteno; nemojte se služiti praznim, pompeznim i milozvučnim rečima, nemojte laskati drugima i licemerno ih lagati, već im kažite ono što vam leži na srcu. Tako se ponaša neko ko je pošten. Iskreno izražavanje misli i gledišta koje nosite u srcu – to je ono što bi poštena osoba trebalo da radi. Ako nikada ne govorite ono što mislite, ako puštate da vam se reči gnoje u srcu i ako je ono što govorite uvek u suprotnosti s onim što mislite, vi onda ne postupate kao poštena osoba. Zamisli, na primer, da svoju dužnost ne obavljaš dobro, a kad te ljudi pitaju šta se dešava, kažeš im: „Želim dobro da obavljam svoju dužnost, ali mi to iz raznoraznih razloga ne polazi za rukom.” Ti, u stvari, u svom srcu odlično znaš da nisi bio marljiv, ali tu istinu ne saopštavaš drugima. Umesto toga, izmišljaš svakojake razloge, opravdanja i izgovore kako bi prikrio činjenice i izbegao odgovornost. Je li se tako ponaša poštena osoba? (Ne.) Ti na taj način druge ljude praviš budalama i stalno nešto izvrdavaš. Ali, suština tvojih namera i onoga što nosiš u sebi leži u tvojoj iskvarenoj naravi. Ako nisi u stanju da svoje namere i sve što nosiš u sebi izneseš na svetlost dana i detaljno ih analiziraš, nećeš moći ni da ih pročistiš – a to nije mala stvar! Moraš govoriti istinito: „Malo sam odugovlačio sa obavljanjem svoje dužnosti. Bio sam površan i nepažljiv. Kad sam dobro raspoložen, donekle se i trudim. Ali, čim mi se raspoloženje pokvari, ulenjim se, gubim volju za rad i počinjem da čeznem za telesnim zadovoljstvima. Stoga moji pokušaji da svoju dužnost dobro obavim ostaju neefikasni. Poslednjih nekoliko dana, međutim, situacija se polako menja, i ja nastojim da dam sve od sebe, da poboljšam efikasnost i da svoju dužnost dobro obavim.” Tako se govori iz srca. Onaj drugi način govora nije bio iz srca. Iz straha da ćeš biti orezan, da će ljudi saznati za tvoje probleme i da će te pozvati na odgovornost, izmišljao si svakakve razloge, opravdanja i izgovore da bi prikrio činjenice. Činio si to tako što si druge ljude najpre navodio da prestanu da pričaju o tome, da bi zatim pokušao da odgovornost svališ na druge i da na taj način izbegneš orezivanje. To je pravi izvor tvojih laži. Sasvim je sigurno da svaki lažov, ma koliko da je pričljiv, ponekad izgovori i poneku istinitu činjenicu. Međutim, neke ključno važne stvari koje lažov izgovara sadržaće u sebi nešto lažno, kao i delić njegovih motiva. Stoga je veoma važno razlučiti šta je istinito a šta lažno u njegovim rečima. To, međutim, nije lako uraditi. Ponešto od onoga što kaže biće ukaljano ili ulepšano, nešto će biti u skladu sa činjenicama, a nešto u suprotnosti sa njima; u takvoj zbrci činjenica i fikcije, teško je razlikovati istinito od lažnog. Takve su osobe najlažljivije i najteže ih je prepoznati. Ukoliko ne mogu da prihvate istinu, niti da na delu primenjuju poštenje, sasvim sigurno će biti eliminisane. Koji bi, dakle, put ljudi trebalo da odaberu? Koji put vodi do primene poštenja na delu? Treba da naučite da govorite istinu i da otvoreno razgovarate o svojim pravim stanjima i problemima. Tako se u praksi ponaša poštena osoba i takvo je ponašanje ispravno. Ljudi koji poseduju savest i razum rado streme ka tome da budu pošteni. Jedino se pošteni ljudi uistinu osećaju radosno i opušteno, a samo sprovođenjem istine u delo radi dostizanja pokornosti prema Bogu čovek može da uživa u pravoj sreći.

Kod ljudi se, dok doživljavaju vlastito poštenje, javljaju mnogi praktični problemi. Ponekad govore bez mnogo razmišljanja, pa se u trenutku izbrbljaju i slažu nešto, zato što se rukovode pogrešnim motivima i ciljevima, taštinom ili gordošću, te su stoga prinuđeni da sve više lažu kako bi prikrili tu inicijalnu laž. Iako se naposletku ne osećaju spokojno u srcu, oni nisu u stanju da povuku sve laži koje su izgovorili, nemaju hrabrosti da isprave vlastite greške i da priznaju da su lagali, te na taj način sve više i više greše. Nakon toga im se neprestano čini kako im teški kamen pritiska srce, stalno traže priliku da sve iznesu na videlo, da priznaju grešku i da se pokaju, ali im nikada ne polazi za rukom da tu svoju nameru sprovedu u delo. Na kraju, oni pažljivo razmisle o tome i kažu sebi: „Nadoknadiću to dobrim obavljanjem dužnosti ubuduće.” Stalno govore da će nadoknaditi, ali nikada to ne učine. To baš i nije tako jednostavno kao izvinjenje nakon izgovorene laži – možeš li da nadoknadiš svu štetu i posledice iznošenja laži i upuštanja u prevaru? Ako možeš da se, usred velike mržnje prema sebi, pokaješ i da nikada više ne učiniš tako nešto, Bog će prema tebi možda i biti trpeljiv i milostiv. Ali, ako samo pričaš šarene laže i obećavaš da ćeš ubuduće nadomestiti štetu nanetu laganjem, ali se pritom ne pokaješ iskreno i kasnije nastaviš da lažeš i da varaš, to onda znači da krajnje tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ i zasigurno ćeš biti isključen. Ljudi koji imaju savesti i razuma trebalo bi to da prepoznaju. Posle laganja ili upuštanja u obmanu, nije dovoljno samo razmišljati o popravljanju svog ponašanja; najvažnije je da se morate iskreno pokajati. Ako želiš da budeš pošten, moraš rešiti problem laganja i obmanjivanja. Morate govoriti istinu i činiti praktične stvari. Ponekad ćete, zbog toga što ste rekli istinu, izgubiti svoj obraz i biti orezani, ali time ćete istinu sprovesti u delo. To što ćete se, bar u tom jednom slučaju, pokoriti i udovoljiti Bogu, biće vredno truda i doneće vam utehu. U svakom slučaju, konačno ćete moći da svoje poštenje pokažete na delu i moći ćete da kažete šta vam na srcu leži, bez potrebe da se zbog toga branite i pravdate, a to je ono što zaista predstavlja napredak. Bez obzira na to da li ćeš biti orezan ili zamenjen, u srcu ćeš se osećati nepokolebljivo, jer nisi lagao; budući da svoju dužnost nisi pravilno obavljao, znaćeš da je sasvim opravdano to što si orezan i što si pozvan na odgovornost. To je pozitivno mentalno stanje. Nasuprot tome, kakve će biti posledice ako budeš pribegavao prevari? Nakon učešća u prevari, kako ćeš se u srcu osećati? Biće ti nelagodno, stalno će te progoniti osećaj krivice i iskvarenosti u srcu i stalno ćeš sebe osuđivati: „Kako sam mogao da slažem? Kako sam samo mogao da se ponovo upuštam u prevaru? Zašto sam takav?” Činiće ti se da ne možeš da podigneš glavu, baš kao da te je sramota da pogledaš Bogu u lice. Naročito nakon što ih Bog blagoslovi i podari im Svoju blagodat, milost i trpeljivost, ljude je još više stid da varaju Boga i u svojim srcima sve jače osećaju prekor, a sve manje spokoj i radost. Na koji problem sve to ukazuje? Na problem da obmanjivanje drugih ljudi predstavlja otkrivanje vlastite iskvarene naravi, pobunu protiv Boga i opiranje Bogu, te će ti stoga sve to naneti bol. Dok lažeš i obmanjuješ druge, možda će ti se učiniti da si rekao nešto veoma mudro i taktično, da nisi odao ni najmanji nagoveštaj svoje obmane – ali ćeš kasnije osetiti prekor i optužbu, koji te celog života mogu pratiti. Ako svesno i namerno obmanjuješ druge i ako jednoga dana shvatiš svu težinu tih svojih nedela, to će ti kao nožem probosti srce i stalno ćeš tražiti priliku da se iskupiš. A upravo to i treba da učiniš, osim ako si potpuno lišen savesti i ako po savesti nikada nisi ni živeo, ako nemaš ni ljudskosti ni karaktera ni dostojanstva. Ukoliko, pak, imaš malo karaktera i dostojanstva, i ako donekle znaš za savest, kad budeš shvatio da živiš u obmani i da se baviš prevarama, osetićeš da ti je ponašanje sramno i uvidećeš svoje beščašće i niskost; omrznućeš i prezreti samog sebe, i napustićeš put laži i obmane. Sotoninoj feli nedostaje savest i razum normalne ljudskosti; potpuno su nesvesni svih laži koje izgovaraju i nimalo ne mare za njih, a svoje laganje čak i teorijski pravdaju tvrdnjom da se ništa značajno ne može postići bez laganja, te stoga tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. Savesni i razumni ljudi potpuno su drugačiji od njih. Njih Sotona jeste iskvario, ali oni nisu zli, iako pokazuju iskvarenu narav; oni znaju za svest, imaju normalne ljudske potrebe, kao i nagon i potrebu za ljubavlju prema dobrim, pravednim i pozitivnim stvarima. Stoga, kad god osete grižu savesti, u stanju su da preispitaju sami sebe i iskreno se pokaju. Sotona je oličenje ekstremnog zla. On ne voli pozitivne stvari, ne voli ništa što je dobro, njegova je priroda ispunjena isključivo mračnim i zlim stvarima, i u njoj nema ničega osim iskvarenosti i zlobe; on ne poseduje ljudskost, nema normalne ljudske potrebe, niti zna za savest. Ljudi su, međutim, drugačiji. Ljude je stvorio Bog i oni imaju savest i razum; savesni ljudi u svojim srcima poseduju svest, mogu da osete grižu i prekor vlastite savesti kad pokušaju da obmanu Boga ili druge ljude, a taj prekor i griža savesti nanose im bol. Kad neka osoba oseti bol zbog griže i prekora vlastite savesti, u njenoj savesti počinje da se rađa svest: ta osoba tada shvata da ljudi treba da budu pošteni i da treba da idu putem traganja za istinom. Dobro je kad ljudi osete ovakvu potrebu. Da li u ovom trenutku osećate ikakav prekor dok lažete i obmanjujete? (Da.) To što osećate prekor jeste dokaz da ste donekle ipak svesni svoje savesti i da za vas još ima nade; to je, ujedno, minimalni nivo svesti i ponašanja koje morate imati da biste postigli spasenje. Problematično je, međutim, ako nimalo ne osećate grižu savesti, jer to znači da ne posedujete ljudskost. Znate li sada da se pokajete nakon što druge ljude slažete i obmanete? Ako tvrdoglavo odbijate da se pokajete, kakve će biti posledice? Nećete moći da budete iskupljeni. Sada svi jasno uviđate da će Bog spasti one koji poseduju savest i razum, koji imaju normalne ljudske potrebe, koji razlikuju dobro i zlo, koji vole dobre i pozitivne stvari, mrze zlo i sposobni su da prihvate istinu. Takvi ljudi mogu da budu spaseni.

30. novembar 2017. godine