Bez obzira na to šta radiš, moraš da naučiš kako da tražiš istinu i kako da joj se pokoravaš; bez obzira na to ko te savetuje, pa čak i ako je malo dete u pitanju, ako se savet slaže sa istina-načelima, moraš da ga prihvatiš i da mu se pokoriš. Ma kakve probleme neka osoba da ima, ako njene reči i saveti potpuno odgovaraju istina-načelima, onda treba da ih prihvatiš i pokoriš im se. Ukoliko postupaš na taj način, to će dovesti do dobrih rezultata koji su u skladu sa Božjom voljom. Ključ je u tome da obratiš pažnju na svoje motive, kao i na načela i metode po kojima nešto rešavaš. Ako tvoja načela i metode po kojima rešavaš stvari proizilaze iz ljudske volje, iz ljudskih misli i predstava, ili iz sotonskih filozofija, onda su ta načela i metode nepraktični i sigurno neće biti delotvorni. To je zato što izvor tvojih načela i metoda nije ispravan i nije u skladu sa istina-načelima. Ako su tvoja gledišta zasnovana na istina-načelima i ti se baviš stvarima u skladu sa istina-načelima, onda ćeš se nesumnjivo baviti njima na ispravan način. Čak i ako neki ljudi ne prihvataju način po kom se baviš stvarima u datom trenutku, ili imaju svoje predstave o tome, ili se tome opiru, nakon nekog vremena, taj način će biti potvrđen. Ono što je u skladu sa istina-načelima donosi sve pozitivnije rezultate, dok ono što nije u skladu sa istina-načelima dovodi do sve negativnijih posledica, čak i ako se uklapa sa ljudskim predstavama u datom trenutku. Svi ljudi će dobiti potvrdu o tome. Ne smeš da budeš podložan ljudskim ograničenjima ma šta da radiš, i ne smeš da donosiš sopstvene odluke; prvo treba da se moliš Bogu i da tražiš istinu, a zatim da istražuješ i da razgovaraš o ovim stvarima sa svima. Koja je svrha razgovora? Razgovor ima za cilj da stvari radiš tačno onako kako je skladu sa voljom Božjom i da se ponašaš u skladu sa Božjom voljom. Ovo je donekle velelepan način da se to izrazi i ljudi to neće uspeti da shvate. Da se izrazim konkretnije, to se radi sa ciljem da bi ti mogao da se ponašaš tačno onako kako je u skladu sa istina-načelima. To već zvuči razumljivije. Kada osoba dostigne taj nivo, to znači da ona primenjuje istinu i sledi Božju volju; ona ima istina-stvarnost i niko joj neće prigovarati.

Kada naiđeš na problem, umesto da se raspravljaš, prvo bi trebalo da ostaviš po strani svoje predstave, uobrazilju i osude – to je odlika razumnosti koju čovek treba da ima. Ako postoji nešto što ne razumem, a nije u mom domenu stručnosti, posavetovaću se sa nekim ko je upoznat sa tom temom. Nakon što se posavetujem, imaću osnovno poimanje o toj temi. Međutim, moram da tražim način kako da se samostalno time bavim, ne mogu samo da slušam druge ljude, niti treba tome da pristupim isključivo na osnovu svoje uobrazilje. Moram da tragam za načinom ponašanja koji je u skladu sa istina-načelima i koji donosi korist radu crkve. Zar to nije razuman način postupanja? Zar to nije razum koji normalna osoba treba da poseduje? Ispravno je tražiti i pitati za savet na ovaj način. Pretpostavimo da si ti osoba koja je stručna u određenoj oblasti i da ja želim da se konsultujem sa tobom u vezi sa tim, ali nakon toga, ti zahtevaš da se pridržavam onoga što si rekao i da izvršavam sve po tvom planu – kakva je to narav? To je nadmena narav. A kako izgleda razuman način ponašanja u toj situaciji? Trebalo bi da kažeš: „Imam nešto malo znanja u ovoj oblasti, ali ono nije u vezi sa istinom. Možeš ovo uzeti kao predlog za razmatranje, ali što se tiče toga kako konkretno da postupiš, moraš više da tražiš volju Božju.“ Ako zatražim od tebe savet i ti zaista misliš da se razumeš u određenu oblast, i smatraš da si izvanredan, to je odlika nadmene naravi. Nadmena priroda te može dovesti do ove vrste odgovora i ponašanja – kad neko zatraži od tebe savet, ti istog trenutka gubiš razumnost; gubiš razum normalne osobe i nisi u stanju da ispravno prosuđuješ. Kad neka osoba razotkrije svoju iskvarenu narav, njen razum nije normalan. Stoga, ma šta god te bude zadesilo, čak i ako drugi traže od tebe savet, ne možeš biti drzak i moraš posedovati normalan razum. Kako bi izgledala normalna reakcija? U tom trenutku, moraš da razmotriš: „Iako ovu oblast razumem, ne mogu biti drzak. Moram joj pristupiti s razumom normalne ljudskosti.“ Kada se budeš vratio pre Boga, imaćeš razum normalne ljudskosti. Iako ćeš ponekad pokazati određeni osećaj samozadovoljstva, biće i uzdržanosti u tvom srcu – mnogo ređe ćeš otkrivati svoju iskvarenu narav i tvoj negativan uticaj na druge ljude biće značajno manji. Međutim, ako se ponašaš shodno svojoj nadmenoj naravi, ako uvek veruješ da si u pravu i posledično prisiljavaš druge da te slušaju, takvo ponašanje ukazuje na ogroman nedostatak razuma. Ako ljude navodiš na ispravan put, možda će sve biti u redu, ali ako je taj put neispravan, biće povređeni. Ako neka osoba zatraži od tebe savet u vezi sa nekim ličnim problemom i ti je navedeš na pogrešan put, povredićeš samo tu jednu osobu. Međutim, ako ti postave pitanje u vezi sa nečim značajnim što se odnosi na rad crkve i ti ih usmeriš na pogrešan put, naškodićeš radu crkve i interesi Božje kuće će pretrpeti gubitke. Ako je problem ozbiljan i ako nanese uvredu Božjoj naravi, posledice će biti nezamislive.

Bez obzira na okolnosti, čim kod neke osobe počnu da se javljaju iskvarene misli i ideje i čim se otkrije njena iskvarena narav, to nije beznačajna stvar. Ako ne potraži istinu da bi rešila svoju iskvarenost, neće biti načina da se ta narav pročisti. Međutim, ako je u stanju da razumno traži istinu i da razluči osnovni uzrok otkrivenja svoje iskvarenosti koristeći Božje reči, biće joj lako da reši problem svoje iskvarene naravi. Što više unutar svog duha tražiš i čekaš, lakše ćeš pronaći pogodne reči Božje koje će ti pomoći da razlučiš suštinu problema. Na taj način, tvoje otkrivenje iskvarenosti biće sve manje i manje, bićeš u stanju da se pokoriš Bogu, nećeš više govoriti niti se ponašati na osnovu predstava i uobrazilje, te će i tvoja ljudskost biti sve normalnija. Šta je normalna ljudskost? Ona podrazumeva da osoba govori i ponaša se tako da je to u skladu sa merilima normalne ljudskosti, da je u skladu sa savešću, razumom, istina-načelima i standardima koje zahteva Bog – tako se ispoljava normalna ljudskost. Stoga, bez obzira na to šta te zadesi, prvo treba da se smiriš, primiriš pred Bogom i moliš Mu se, te da tražiš kako da se, po pitanju date situacije, ponašaš u skladu sa Njegovom voljom. Ljudi sa normalnom ljudskošću poseduju ovu vrstu razumnosti – mogu da se obuzdaju i postignu taj rezultat, samo zavisi od toga da li si ti spreman da to primenjuješ na ovaj način ili ne. Ako uvek pokušavaš da se istakneš, da hvališ sebe, da se uzdižeš i da od sebe gradiš idola u srcima drugih, onda si se već udaljio od Boga. Nećeš moći da se vratiš pred Njega, i ti si u svom srcu već protiv Njega. Uvek želiš da radiš stvari na osnovu svojih ideja i, nakon što nešto postigneš, osećaš kao da si ostvario neko veliko dostignuće, obavio neki veliki poduhvat, da si sposoban, a ne da si samo obična osoba, te težiš tome da postaneš natčovek i neka velika ličnost. Takvo ponašanje je problematično i ukazuje na to da ne hodaš ispravnim putem. Ljudi koji ne teže istini su takvi; oni čak nemaju ni najmanji delić normalne ljudskosti i ispunjeni su đavoljskom prirodom. Ljudi koji istinski veruju u Boga u stanju su da prihvate istinu, spremni su da joj teže i da uživaju u proživljavanju normalnog ljudskog obličja. To zahteva ulaganje truda u istinu, često čitanje Božjih reči, kao i čitanje više Njegovih reči, dopuštanje da one prodru u tvoje srce, i postizanje razumevanja istine. Tvoje srce mora da bude u stalnom stanju mira, a kada te nešto zadesi, ne smeš da se pretvaraš ni da imaš predrasude, niti da budeš brzoplet, tvrdoglav, radikalan i izveštačen, kako bi mogao da se ponašaš razumno. Tako se pravilno ispoljava normalna ljudskost.

Danas, većina ljudi nije u stanju da bude razumna. Razvedre se kada im neko uputi nekoliko reči pohvale i odmah počnu da veruju da nisu obični ljudi. Kakvu vrstu naravi ti ljudi otkrivaju? Zar to nije nadmena narav? Ako se osećaš nelagodno nakon što te neko malo oreže, te želiš da se raspravljaš sa tom osobom i opovrgneš ono što je rekla, kakvu narav time otkrivaš? I to je način na koji se otkriva nadmena narav. Recimo da, kada neko vreme sve što radiš ide glatko i ljudi te hvale, govore ti da si dobro obavio posao i gledaju te sa divljenjem, ti počinješ da veruješ da možeš sve i da si superioran u odnosu na druge. Osećaš se zadovoljno i kada hodaš ulicom imaš utisak kao da te svuda nose u natkrivenoj nosiljci. Ali, kada naiđeš na prepreke u onome što radiš, raspoloženje ti splasne i nemaš više nimalo entuzijazma kad razgovaraš sa drugima. Takvi ljudi su previše tvrdoglavi i nezreli i nedostaje im normalna ljudskost. Šta ispoljavaju ljudi sa normalnom ljudskošću? Kada dožive neuspehe ili kada su orezani, oni ne postaju negativni i ne dozvoljavaju da to utiče na njihove dužnosti. Čak i ako proživljavaju veliku patnju dok obavljaju svoje dužnosti ili ako postižu značajne rezultate, oni ne misle da zaslužuju pohvale, niti očekuju nagrade, niti zahtevaju poštovanje drugih. Oni ne gaje takva osećanja. Takvi ljudi su u stanju da se ispravno nose s tim stvarima i poseduju razum normalne osobe. To je ono što znači imati normalnu ljudskost. Kada ljudi žive shodno svojim iskvarenim naravima, ponekad postaju nadmeni i uobraženi i izgube sebe u svojoj gordosti, a kada dožive neuspehe i naiđu na prepreke, prepuštaju se očaju i njihov razum postaje poremećen. Samo razumevanjem istine, odbacivanjem svoje iskvarene naravi i životnim razvojem, čovekova ljudskost može da sazri. Razumevanje istine i upravljanje poslovima prema načelima osnovni su uslovi koje ljudi moraju da ispune da bi njihova ljudskost sazrela. Ako čovek ne razume istinu i ne upravlja poslovima po načelima, sklon je ekstremnim promenama raspoloženja i često se koleba između krajnosti. Kada ga neko pohvali, postaje nadmen, ali ako ga neko oreže, postaje negativan. Tako se ispoljava nezrela ljudskost. Zar to nije stanje u kom se vi nalazite? Stalno menjate raspoloženje, nedostaje vam i najmanja stabilnost i ne možete uopšte da se održite u normalnom stanju. Kada ste u dobrom raspoloženju i osećate se srećno, ispunjeni ste entuzijazmom i čak biste bili spremni da date svoj život za Boga. Međutim, kada se suočite sa preprekama, neuspesima ili orezivanjem, odmah postajete negativni. Prepuštate se očaju, imate osećaj da ste potpuno gotovi i da nema nikakve nade da dobijete spasenje, a tvoja savest, razum i sud ti nisu od pomoći. Ovo se dešava kada ljudi nemaju istinu – oni samo mogu da žive shodno svojim sotonskim naravima, nesvesno živeći u grehu. Ljudi ne mogu sami sebe da spasu tako što se oslanjaju na svoje znanje i inteligenciju; kada ljudi nemaju istinu, oni ne poseduju život – to je kao da nemaju dušu. Stoga je zadobijanje istine apsolutno presudno. Sad, kada se suočite sa Sotoninim iskušenjima, doživite neuspehe i prepreke ili naiđete na teškoće, koje lekcije treba da naučite? Koja je volja Božja? Šta On želi da ti shvatiš? On želi da shvatite istinu i zadobijete život, čime ćete u osnovi rešiti sve svoje probleme. Trenutno je vaše razumevanje istine previše plitko i vaš rast je premali. Kao rezultat toga, stalno ste u poremećenom stanju i vaša narav je nestabilna. Kada ste u dobrom stanju, možete napredovati i ići korak dalje, ali kada ste u lošem stanju, povlačite se dva koraka unazad i na nekoliko dana postajete negativni. Kod vas preovladava takvo stanje, zbog čega napredujete sporo. Kada ste često slabi i negativni, to predstavlja najveću prepreku život-ulasku i taj problem mora da se reši kako bi čovek napredovao u životu. Neki ljudi postanu zadovoljni sobom nakon što postignu samo nekoliko rezultata u svojim dužnostima, a postaju nadmeni nakon što prime pohvalu i onda gledaju na druge sa visine. Tim ljudima najviše nedostaje razum i nemaju nimalo istina-stvarnosti. Neki ljudi počnu da uživaju u pogodnostima statusa čim dobro izvrše i mali deo nekog posla. Bez obzira na to šta rade, uvek žele da budu pohvaljeni i, ako ne dobiju nikakve pohvale od drugih, nemaju energiju da obavljaju svoje dužnosti. To ih stalno sputava i zadovoljni su samo ako se izdvajaju u odnosu na druge i ako su obasuti pohvalama. Ako ne urade nešto dobro ili dožive neuspeh i posrnu, osećaju da su previše iskvareni i da za njih iskupljenja nema. Uvek žive između ovih krajnosti. Ako, ma koju dužnost da obavljate i ma šta da vas zadesi, uvek možete da naučite lekcije, da tražite istinu kako biste pronašli načela primene, i da primenite istinu u praksi, to znači da ste porasli i da vam više nije potrebno da vas drugi vode i usmeravaju. Ako, dok jedeš i piješ Božje reči, dok razgovaraš o istini, i dok doživljavaš okruženja i druge stvari koje je Bog uredio za tebe, možeš da vidiš kuda te Božja ruka vodi, šta Bog želi da naučiš, u kojim područjima želi da zadobiješ rasuđivanje i koje iskustveno znanje želi da stekneš kroz te stvari i okruženja, i ako možeš da zadobiješ nešto kroz svako od tih iskustava, to znači da si porastao. Ako ti uvek treba podrška i pomoć drugih kako bi napredovao, ako se ukopaš i posustaneš, ili se klackaš između krajnosti, sklon si padu i ne možeš da se podigneš ukoliko nije tu neko da te podstakne, vodi ili podrži, to su sve načini na koji se ispoljava nezreli rast. Ljudi koji su nezreli rastom nisu u stanju da sami jedu i piju Božje reči i ne mogu da razumeju istinu tako što slušaju propovedi ili razgovaraju sa drugima. Oni se samo fokusiraju na to da poštuju pravila i veruju da, dokle god se pridržavaju pravila, rade dobro. Stalno im treba neko ko će da im pokazuje put, da ih u svemu usmerava i da ih podučava i vodi za ruku kako bi oni mogli da slede, a bez pomoći i podrške drugih, oni se ukopaju, budu negativni i slabi. Takvi ljudi su potpuno bezvredni i, pre ili kasnije, biće mrtvi; oni su ološ i nisu u stanju da dobiju Božje spasenje. Neki ljudi pitaju: „Postoji li način da rešim problem svog malog rasta?“ Postoji način da se to reši. Bez obzira na to šta vas zadesi, bilo to ozbiljno ili trivijalno pitanje, ili ako je u pitanju dužnost koju obavljate, morate da zapamtite jednu stvar: ne oslanjajte se na telesne osećaje, na svoje predstave i uobrazilju, ili na svoju usijanu glavu, već odmah tražite istinu i saznajte koje zahteve Bog ima od čoveka. Samo ako razumete Božje namere, naći ćete put napred.

Kako se ispoljava ponašanje koje je zasnovano na osećanjima? Najčešći način na koji se ono ispoljava je kada ljudi staju u odbranu i zauzimaju se za bilo koju osobu koja je ljubazna prema njima ili sa kojom su bliski. Na primer, recimo da su tvog prijatelja razotkrili kako je radio nešto loše, a ti ga braniš rečima: „On to ne bi uradio, on je dobra osoba! Sigurno mu je namešteno.“ Da li je ova izjava pravedna? (Nije.) Tako se ponaša i govori osoba kojom upravljaju osećanja. Da podelim drugi primer; pretpostavimo da sa nekim uđeš u mali sukob i više ti se ta osoba ne dopada, a kada ti kaže nešto što je ispravno i u skladu sa načelima, ti ne želiš da je slušaš. Šta se na taj način ispoljava? (Neprihvatanje istine.) Zašto ne možeš da prihvatiš istinu? Znaš u svom srcu da je ono što je ta osoba rekla tačno, ali zbog predrasuda koje gajiš prema njoj ne želiš da je slušaš, iako znaš da je u pravu. Koji problem se pri tom javlja? (Problem je što tom osobom upravljaju njena osećanja.) To je ponašanje prožeto osećanjima. Nekim ljudima olako ovladaju lične sklonosti i emocije. Ako se sa nekim ne slažu, ma koliko da ta osoba govori dobre i ispravne stvari, oni ne žele da slušaju. A ako se dobro slažu sa nekim, spremni su da slušaju šta god ta osoba kaže, bilo to ispravno ili pogrešno, i bez obzira na to da li je u skladu sa istinom. Zar to nije primer kako neko lako može da podlegne ličnim sklonostima i emocijama? S takvom naravi, može li čovek da govori i da se ponaša razumno? Može li da prihvati istinu i da joj se pokori? (Ne može.) Zbog toga što ga sputavaju osećanja i emocije olako ovladaju njime, to utiče na njegovu privrženost istina-načelima dok nešto radi. Takođe utiče na njegovu sposobnost prihvatanja istine i pokoravanja istini. Šta onda utiče na to da čovek bude u stanju da primeni istinu i pokori se istini? Šta ga sputava? Sputan je svojim osećanjima i emocijama. To su stvari koje ograničavaju i sputavaju. Ako stavljaš lične odnose i sopstvene interese ispred istine, tvoja osećanja ti onemogućavaju da prihvatiš istinu. Iz tog razloga, tvoje ponašanje i ono što govoriš ne sme da se zasniva na tvojim osećanjima. Bez obzira na to da li je tvoj odnos s nekim dobar ili loš, ili da li su reči neke osobe blage ili stroge, sve dok je ono što ta osoba govori u skladu s istinom, treba to da slušaš i prihvatiš. To je stav prihvatanja istine. Ako kažeš: „Njegova beseda je u skladu s istinom i on ima i iskustva, ali je previše drzak i nadmen, i neprijatno je i neugodno gledati ga. Dakle, čak i ako je u pravu, ne želim da prihvatim to što mi govori.“ Kakva je to narav? Da se izrazim konkretno, to je osećanje. Kada pristupaš ljudima i stvarima na osnovu svojih ličnih sklonosti i emocija, to je osećanje, i to sve spada u kategoriju osećanja. Bilo šta što ima veze sa osećanjima deo je iskvarene naravi. Svi iskvareni ljudi imaju osećanja kojima su, u različitom stepenu, sputani. Ako osoba ne može da prihvati istinu, biće joj teško da reši problem osećanja. Neki ljudi štite lažne vođe, brane antihriste, i brane i zauzimaju se za zle ljude. U svim tim slučajevima, na delu su osećanja. Naravno, u nekim slučajevima, ti ljudi se tako ponašaju zbog svoje zle prirode. O tim problemima treba često da se razgovara kako bi ti stekao jasnu sliku o njima. Neki ljudi mogu reći: „Gajim osećanja samo prema svojoj porodici i prijateljima, ali ne i prema drugima.“ Ova izjava nije tačna. Ako ti drugi ljudi pokažu čak i malo naklonosti, razvićeš osećanja prema njima. Postoje različiti stepeni bliskosti i dubine, ali su to ipak i dalje osećanja. Ako ljudi ne reše svoja osećanja, biće im teško da primene istinu i postignu pokornost Bogu.

Hajde sad da pričamo o predstavama i uobrazilji. Neke predstave i uobrazilje dolaze iz porodičnog vaspitanja, neke su društveno uslovljene, a neke su nastale u okvirima školskog obrazovanja. Šta ukazuje na to da neka osoba postupa prema drugim ljudima i obavlja poslove shodno svojim predstavama i uobrazilji? Daću vam primer. Uzećemo slučaj čoveka koji, nakon mnogo godina verovanja u Boga, uspeva da ostavi sve i da revnosno obavlja svoje dužnosti, te ga kasnije izaberu za starešinu. Nakon što je zadobio ovaj novi status, on ulaže još više energije u obavljanje svojih dužnosti i često organizuje okupljanja kako bi razgovarao sa ljudima o istini. Kada braća i sestre imaju probleme, on ih brzo rešava i svi imaju dobro mišljenje o njemu. Međutim, nakon što je neko vreme služio kao starešina, on počinje da radi na očuvanju svog statusa i moći, pravi se važan i hvali se na svakom koraku. Najgore od svega, on promoviše i neguje zle ljude da služe kao starešine i delatnici. Što je najodvratnije, on ugnjetava i isključuje braću i sestre koji teže istini. Naposletku, zbog toga što je počinio mnoštvo zlih dela i omeo rad crkve, biva okarakterisan kao antihrist i izopšten. Kada čuju tu vest, neki ljudi se izbrbljaju: „To ne može biti istina! Bili smo u dobrim odnosima. Zajedno smo uspešno širili jevanđelje među mnogim ljudima. Kako je mogao postati antihrist?“ Ti ljudi potom steknu određene predstave o načinu na koji se Božja kuća pozabavila tom situacijom i veruju da je prema toj osobi nepravedno postupila. Recite Mi, zašto brane ovog antihrista i žale se da mu je navodno naneta nepravda? Zato što su ga poznavali – zajedno su širili jevanđelje. Nikada nisu pomislili da će, nakon što postane starešina, da pokaže svoje pravo lice, da počini sve vrste zla i da postane antihrist. Ne mogu da prihvate ono što nisu ni zamišljali. Recite Mi, stoga, zar se njihovo viđenje ove osobe ne bazira na njihovim predstavama i uobrazilji? Oni zaključuju da ta osoba nije mogla da postane antihrist samo na osnovu nejasnog utiska koji imaju o njoj iz prošlosti. Da li je to ispravno gledište? Zašto razmišljaju na ovaj način i donose takve zaključke? Zašto tako neodgovorno i nepromišljeno to izjavljuju i tvrde kada ne razumeju stvarnost situacije? To je određena vrsta naravi. Ljudi pristupaju i bave se drugim ljudima, događajima i stvarima shodno svojoj uobrazilji – a kakva je to narav? Delom je to nadmenost, a delom nepopustljivost. Ono što otkrivaš u svom svakodnevnom životu, bilo da su to tvoje misli i uverenja, tvoja dela ili načela kojih se pridržavaš u svom ophođenju sa drugim ljudima, sve to proističe iz tvojih iskvarenih naravi koje moraš da uporediš sa istinom. Problematično je ako se zbuniš kada se to od tebe zatraži; to znači da nemaš nikakvo znanje o istini. Kakvo dejstvo ima istina? (Može da reši nečije iskvarene naravi.) Kako ih rešava? Moraš da upoređuješ stvarnost svojih svakodnevnih misli, uverenja, reči i dela sa istinom; kada otkriješ da se poklapaju, moći ćeš da prepoznaš i koren svojih problema. Ako nisi u stanju da prepoznaš svoje probleme, ili ako ne prihvataš Božje reči i istinu, i ako si u stanju da nešto neodgovorno izjaviš samo na osnovu svojih predstava i uobrazilje, s kakvim problem se nosiš? To je problem nadmenosti i nerazumnosti, što ima veze sa tvojom iskvarenom naravi. Ako ne poznaješ činjenice, ti samo nepromišljeno govoriš na osnovu svoje uobrazilje, pa čak i misliš: „Vi ga ne poznajete, ali ja ga poznajem – ja razumem.“ Time ti zapravo misliš da možeš da vidiš jasnije i tačnije od bilo koga drugog. Zar to nije nadmenost? Zar to nije samopravednost? Takva narav leži duboko u tebi i ti uvek govoriš i postupaš na osnovu svojih sopstvenih predstava i uobrazilje. Na primer, recimo da crkva želi da pokrene neki projekat i pita te koliko bi to koštalo, a ti se, bez ikakvog stvarnog razumevanja situacije, odmah izbrbljaš: „To će vas koštati najmanje 100.000!“ Svi su šokirani kada to čuju, misle da to ne može toliko da košta i da sigurno preuveličavaš. Kakve posledice može pretrpeti rad crkve kao rezultat tvoje naravi na osnovu koje govoriš nepromišljeno i neodgovorno? U stvarnosti, ne bi uopšte bilo potrebno mnogo da se taj posao završi, a ti tvrdiš da bi koštalo 100.000 – zar to nije neodgovorna tvrdnja? Zar to ne nanosi štetu crkvi? Da li je takav način komunikacije i vođenja poslova pouzdan? Ne, krajnje je nepouzdan. Božja kuća nikako ne može da koristi takvu osobu u svom radu. Da li iz ove situacije možemo da izvučemo neku pouku? Čovek treba da nauči da bude pošten i da govori istinite reči – to je ključ za dobro obavljanje dužnosti. Ako je neko nepošten i u stanju je da bude neodgovoran u svojim izjavama, ta osoba nije prikladna da obavlja dužnosti, niti zaslužuje da obavlja dužnosti u Božjoj kući. Stoga, da bi čovek dobro obavljao svoje dužnosti, mora da nauči da bude pošten, da preuzme odgovornost za sve što kaže i da se uzdržava od neodgovornih i nepromišljenih izjava koje se zasnivaju na njegovoj uobrazilji. Čovek treba precizno da se izražava i njegove reči treba da se poklapaju sa činjenicama. To je jedan od aspekata stvarnosti poštene osobe.

Da li ste svi shvatili da imate nadmenu narav? (Da, ponekad preterujem i izgovaram stvari koje nemaju smisla. Osećam da sam vrlo nadmen i da je to aspekt moje priroda-suštine.) Kada shvatiš da imaš nadmenu narav, šta bi trebalo da uradiš kako bi je rešio? Nećeš moći da rešiš svoju nadmenu narav samo zato što si je prepoznao i priznao da postoji. Da bi rešio svoju nadmenu narav, prvo moraš da prihvatiš istinu, da prihvatiš sud i grdnju Božjih reči, da razumeš mnoge načine na koje se ispoljava tvoja nadmena narav kada se razotkrije kroz Božje reči, i koji sotonski otrovi je prouzrokuju, kao i da prepoznaš koje đavolske reči su te navele na pogrešan put i podstakle tvoju nadmenu narav. To je ono što moraš da razumeš. Kada rešavaš svoju nadmenu narav, trebalo bi to da činiš korak po korak i da rešavaš stvari po redosledu kako se otkrivaju – na taj način ćeš postepeno rešiti svoju nadmenu narav. Stanje koje se najčešće viđa među onima koji žive sa nadmenom naravi je njihova sklonost da govore na osnovu svoje uobrazilje i da preteruju – prvenstveno rešavanjem ovog stanja kada osoba preteruje u svojim tvrdnjama, njena nadmena narav može donekle da se smanji. Kako može da se reši problem iznošenja preteranih tvrdnji na osnovu svoje uobrazilje? Čovek prvo mora jasno da razluči šta znači iznošenje preteranih tvrdnji na osnovu svoje uobrazilje. Pre svega, mora da shvati: „Kako nastaje uobrazilja? Zašto ljudi stalno imaju uobrazilju? Na čemu zasnivaju svoju uobrazilju? Da li ta uobrazilja predstavlja stvarnost? Da li se ta uobrazilja usklađuje sa istinom?“ Nakon toga, čovek mora jasno da razluči pitanje iznošenja preteranih tvrdnji – mora da razluči zašto i sa koje pozicije iznosi te preterane tvrdnje i koji cilj želi time da postigne. Kada pronađe odgovore na ova pitanja i reši problem tako da to bude u skladu sa istinom, onda i stanje iznošenja preteranih tvrdnji na osnovu uobrazilje donekle može da se reši. Razmisli, na primer, da te starešina zamoli da nešto istražiš, ali zbog toga što si zauzet nekim drugim stvarima, ti zaboraviš to da učiniš. Kasnije, kada te starešina pita o tome, ti samo nešto izmisliš, u strahu da ne budeš orezan. Kakvu narav to otkriva? U ovom slučaju, dve vrste stanja su u igri: jedno stanje je kada govoriš nepromišljeno na osnovu svoje uobrazilje; drugo stanje je kada nešto izmišljaš jer ne možeš da smisliš odgovor i plašiš se da ne budeš orezan. Ako ne govoriš nepromišljeno, onda lažeš, a ako nisi nadmen i uobražen, onda si lažljiv – sve to predstavlja problem i mora da se ispita. Kad o nečemu govoriš i kad nešto radiš, čim shvatiš da ćeš otkriti svoju iskvarenu narav, moraš da se suzdržiš i da se moliš Bogu u svom srcu. Kako onda treba da postupaš da bi to bilo u skladu sa istina-načelima? To se odnosi na tvoje upražnjavanje. (Treba da govorimo iskreno i da kažemo samo ono što znamo.) To je tačno. Ako ne znaš odgovor, trebalo bi da kažeš: „Nemam saznanja o ovom pitanju, nisam to još istražio.“ Pretpostavimo da pomisliš: „Šta ako me starešina pita zašto još nisam istražio ovaj problem i budem orezan, šta onda da radim?“ Recite Mi, kako bi trebalo da postupite u ovoj situaciji? (Ako još nismo istražili problem, trebalo bi to i da kažemo. Ne bi trebalo da lažemo samo zato što se plašimo da ćemo biti orezani.) Tako je. Ako želite da lažete, da varate ljude, ili da govorite suprotno činjenicama samo zato što se plašite da ćete biti orezani, tada treba da se molite Bogu, da razmišljate o sebi i da praktikujete da budete poštena osoba. Na taj način, problem koji se tiče vaših izjava zasnovanih na uobrazilji biće manji. Međutim, nije dovoljno samo da rešite taj problem izjava koje se zasnivaju na uobrazilji — morate još dublje da razumete sebe. Ne samo da morate da prepoznate svoje iskvarene naravi, već morate da razumete i svoju sotonsku prirodu i izvor svoje nadmenosti. Ako uspete u tome, bićete na pola puta ka rešavanju svoje nadmene naravi. U najmanju ruku, nećete postati nadmeni i ponašaćete se skromnije. Ako uspete da odete korak dalje i da rešite problem laganja i varanja drugih, ako možete da govorite shodno istini i činjenicama, i da budete poštena osoba koja govori ono što joj je na umu, više-manje ćete proživljavati ljudsko obličje. U najboljem slučaju, govorićete i ponašati se razumnije. To pokazuje da, sve dok ljudi teže istini, pokoravaju se Božjem delu, mole Mu se i oslanjaju se na Njega, u potpunosti će biti sposobni da odbace svoje iskvarene naravi. Oni koji imaju nadmenu narav često iznose preuveličane tvrdnje i uvek misle da su bolji od drugih; za sebe veruju da su uzvišene i impozantne ličnosti i da su svi drugi ispod njih, te govore i ponašaju se kako im se prohte. Ako su, pored toga, sposobni da se služe svim sredstvima kako bi postigli svoje ciljeve, često pribegavaju laganju i varanju, onda te osobe nisu samo nadmene i uobražene, već poseduju i lažljivu narav. Ukoliko čovek želi da reši svoju nadmenu i uobraženu narav, prvenstveno treba da spozna sopstvenu priroda-suštinu i da shvati da je postao nadmen i uobražen zbog prevelike iskvarenosti i zato što je vodio život nalik đavolu Sotoni. Kada vam ovo bude jasno, osetićete da, što je neko arogantniji, to je jača njegova sotonska priroda. Drugi način na koji možete to da rešite je kroz proživljavanje neuspeha i padova, nakon kojih ćete početi mnogo bolje da se ponašate. Da li je lakše rešiti nadmenu narav ili varljivu narav? U stvarnosti, nijednu nije lako rešiti, ali u poređenju sa varljivom naravi, nadmenu narav je malo lakše rešiti. Rešavanje varljive naravi biće mnogo teže. To je zato što su varljive osobe pune zlih motiva i namera, do te mere da ne mogu da ih obuzdaju ni svojom savešću ni razumom. To je problem koji se tiče njihove priroda-suštine. I pored toga, ma koliko da je teško, ako čovek želi da reši svoju varljivu narav, mora da počne tako što će praktikovati da bude poštena osoba. Na kraju krajeva, najjednostavniji način da praktikujete da budete poštena osoba je da o stvarima govorite prosto onako kako jeste, da govorite iskreno i da govorite shodno činjenicama. Kao što je Gospod Isus rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete“ (Matej 5:37). Ukoliko želite da budete poštena osoba, to zahteva da postupate na osnovu ovog načela – nakon što nekoliko godina budete vežbali, sigurno ćete videti rezultate. Kako sada praktikujete da budete poštena osoba? (Ne izvrćem ono što kažem i ne varam druge.) Šta znači „ne izvrćem ono što kažem“? To znači da reči koje izgovarate ne sadrže laži niti bilo kakve lične namere ili motive. Ako ste u svom srcu sloni lukavstvu ili imate lične namere i motive, laži će tad prirodno izvirati iz vas. Ako niste skloni lukavstvu, ličnim namerama ili motivima u svom srcu, tada nećete izvrtati reči i vaš govor neće sadržati laži – na taj način, kada komunicirate, čuće se: „’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete.“ Najvažnije je da prvo pročistite svoje srce. Kada pročistite srce, vaša nadmenost i varljivost biće rešene. Da biste bili poštena osoba, morate da rešite taj problem izvrtanja reči. Nakon što to uradite, biće vam lako da budete poštena osoba. Da li je komplikovano biti poštena osoba? Ne, nije. Bez obzira na to kakvo je vaše unutrašnje stanje ili koje iskvarene naravi možda imate, kao neko ko je pošten, trebalo bi da sprovedete istinu u delo. Prvo morate da rešite problem laganja – to je najvažnije. Pre svega, dok pričate, trebao bi da vežbate da govorite ono što vam je na umu, da govorite istinite reči, da kažete onako kako jeste i da se potpuno suzdržavate od laganja; ne bi trebalo da govorite reči koje su iskvarene i trebalo bi da budete sigurni da sve što kažete tokom dana bude istinito i iskreno. Na taj način, vi primenjujete istinu i praktikujete da budete iskrena osoba. Ako otkrijete da izgovarate laži ili iskvarene reči, odmah porazmislite o sebi, detaljno analizirajte i osvestite razlog zbog čega lažete i šta vas tera na to. Zatim, na osnovu Božjih reči, raščlanite ovaj temeljan i suštinski problem. Kada steknete jasnu sliku o osnovnom uzroku svojih laži, moći ćete da se pobunite protiv ove sotonske naravi koja se otkriva u vašem govoru i delima. U sličnim situacijama, nećete više pribegavati lažima, moći ćete da govorite u skladu sa činjenicama i više se nećete upuštati u to da obmanjujete u govoru. Na taj način, vaš duh će biti oslobođen i moći ćete da živite pred Bogom. Ako si u stanju da živiš shodno Božjim rečima, znači da živiš u svetlosti. Ali, ako se stalno baviš obmanama, ako stalno nešto planiraš i spletkariš, uvek se kriješ kao lopov u mračnim uglovima i obavljaš svoje poslove u tajnosti, nećeš se usuditi da živiš pred Bogom. Zbog toga što imaš skrivene motive, uvek želiš da prevariš druge da postižu tvoje ciljeve, u svom srcu nosiš previše sramnih i neizrecivih stvari i stalno pokušavaš da ih sakriješ i prikriješ, da ih upakuješ i zamaskiraš, ali ne možeš te stvari zauvek da kriješ. Pre ili kasnije, izaći će na videlo. Osoba koja ima skrivene motive nije u stanju da živi u svetlosti. Ako ne praktikuje promišljanje o sebi, detaljno analiziranje i otkrivanje sebe, neće moći da se oslobodi sputanosti i ropstva svojih iskvarenih naravi. Ostaće zarobljena u grešnom životu, nesposobna da se izbavi. U bilo kojoj situaciji, krajnji cilj je da ne smeš lagati. Ako znaš da je laganje pogrešno i da nije u skladu sa istinom, ali ipak insistiraš na tome da lažeš i varaš druge, čak i izmišljaš stvari da bi prikrio činjenice i stvarnost situacije kako bi zavarao ljude, to znači da namerno loše postupaš. Takva osoba ne može da dobije spasenje od Boga. Bog daje istinu ljudima, ali da li pojedinci mogu da prihvate i primene istinu, na kraju krajeva ostaje na njima. Oni koji su u stanju da prihvate istinu mogu da dobiju spasenje od Boga, dok oni koji nisu u stanju da je prihvate i ne primenjuju istinu, ne mogu. Mnogi ljudi su svesni da žive u svojim iskvarenim naravima i prepoznaju da ljudi koji žive shodno sotonskim naravima ne liče ni na ljude ni na đavole, te ne uspevaju da proživljavaju normalno ljudsko obličje. Žele da primene istinu, ali osećaju da su nesposobni da to učine, jer se jednostavno osećaju nemoćno. U takvoj situaciji, čovek jedino može da se moli Bogu i da se oslanja na Njega. Ako se pojedini ljudi uopšte ne trude, Bog neće raditi u njima. Oni koji zaista vole istinu sigurno će prezirati svoju varljivu narav, svaku vrstu ličnih namera, kao i laži i prevare. Radije bi da govore iskreno makar pretrpeli i gubitke, nego da pribegavaju laganju. Izabrali bi da govore iskreno, čak i ako bi ih to dovelo do suda i osude, pre nego da vode nečasni život pričajući laži. Ljudi koji na ovaj način odbacuju sotonske naravi prirodno su u stanju da se pobune protiv tela, da primene istinu i da uspešno postanu poštene osobe.

Kakvo je sada vaše iskustvo u vezi sa vašim poštenjem? Da li ste postigli neke rezultate? (Ponekad praktikujem da budem pošten, ali ponekad zaboravim.) Možete li da zaboravite da primenite istinu? Ako možete to da zaboravite, na kakav problem to ukazuje? Da li volite istinu ili ne? Ako ne volite istinu, biće vam teško da uđete u istina-stvarnost. Morate ozbiljno da shvatite primenu istine i praktikovanje poštenja. Trebalo bi često da razmišljate o tome kako da budete pošteni i kakav razum treba da posedujete. Bog zahteva da ljudi budu pošteni i to treba da im bude najvažniji zadatak. Trebalo bi jasno da razumeju koje istine treba da poseduju i u koje stvarnosti treba da uđu kako bi bili pošteni pojedinci i kako bi proživeli Petrovo obličje, i moraju da pronađu put kako to da sprovedu u delo. Samo u tom slučaju mogu da se nadaju da će postati pošteni ljudi koje Bog voli. Ako prezireš poštene ljude, one koji govore otvoreno, a posebno one koji mogu da prihvate istinu i da joj teže, ako uvek gajiš prezir prema takvim ljudima, onda ti nisi pozitivan karakter i pripadaš kategoriji rđavih pojedinaca. Ako gledaš sa visine na ljude koji odano obavljaju svoje dužnosti i na one koji su spremni da plate cenu kako bi primenili istinu, to znači da si postao negativan lik i da sigurno nisi pozitivan. Da li pojedinac može da postigne spasenje zavisi od toga da li je ta osoba pozitivan lik ili ne. Ključni faktor na osnovu kog se određuje da li je neka osoba pozitivan lik leži u njenim težnjama i izborima koje nosi u srcu. Moraš da praviš razliku između pozitivnih i negativnih stvari, da budeš u stanju da povučeš jasne granice, da zauzmeš pravi stav i da staneš na stranu Boga i istine. Ako to možeš da učiniš, tvoj mentalni sklop će biti potpuno normalan i bićeš osoba koja ima savest i razum. Ako uvek gledaš sa visine na one koji teže istini, koji su spremni da plate cenu i iskreno se daju Bogu, onda si ti na strani Sotone i negativan si lik. Neki ljudi preziru poštene pojedince i gledaju na njih sa visine. Uvek visoko cene ljude koji su elokventni, manipulativni i vešti u obmanjivanju drugih lepim rečima, kao i one koji sa visine uzvišeno propovedaju. Ako je to i kod tebe slučaj, nećeš biti u stanju da budeš poštena osoba. Umesto toga, oponašaćeš fariseje i nećeš moći da kreneš pravim putem kojim ćeš stremiti istini. Pripadaćeš kategoriji licemernih fariseja. Ljudi teže onom što im se više dopada i što žele. Šta je ono što vaša srca trenutno žele? Bojim se da ni vama samima nije jasno šta tačno želite. Niste jasno razgraničili predmete vaše ljubavi i mržnje i ne znate po kojim pitanjima ste se uskladili sa Sotonom. Ponekad vaše reči mogu biti u skladu sa istinom, ali čim nešto uradite, vi odstupate od istine. To pokazuje da, bez istine, ne možete da budete postojani i stalno se kolebate, ponekad naginjete ulevo, ponekad udesno. Čim poslušate propoved, čini se kao da razumete istinu i voljni ste da hodate pravim putem. Ali, nakon nekog vremena, tama zavlada u vama i vi opet skrećete sa puta. Mogu li takvi ljudi da izaberu pravi put? Čak i ako mogu da ga izaberu, ne mogu da kroče na njega jer nisu u normalnom stanju. Ne razumeju nikakve istine; takvi ljudi su zbunjeni pojedinci koji čitav dan lutaju u magli. Oni mogu da kažu da vole dobre ljude, ali kad god se suoče sa nekim problemima, gledaju na te ljude sa visine. Mogu da tvrde da vole da budu iskreni, ali kada im se nešto dogodi, ponašaju se lažljivo. Slede one koji ih vode, bili oni dobri ili loši – može li Bog usavršiti takve ljude? Sigurno da ne može, jer gotovo da opšte ne ispunjavaju uslove potrebne za to. Svako ko gleda sa visine na dobre ljude, na poštene pojedince, na one koji marljivo obavljaju svoje dužnosti i na one koji teže istini i koji su spremni da plate cenu i pate zbog toga, sami po sebi nisu dobri ljudi. Nedostaje im i najmanje savesti i razuma i nisu u stanju da dobiju spasenje. Ljudi koji imaju dobro srce i gaje ljubav prema istini vole pozitivne stvari i uživaju u interakciji sa pozitivnim pojedincima, što im donosi mnoge koristi. S druge strane, oni koji ne gaje ljubav prema pozitivnim stvarima ili pozitivnim pojedincima neće dobiti istinu čak i ako veruju u Boga. To je zato što njihova srca ne vole istinu i oni joj neće težiti. Čak i ako to žele, oni neće moći da zadobiju istinu.

Upravo smo razgovarali o dvema stavkama: o osećanjima i o predstavama i uobrazilji. Postoji još jedna – plahovitost – to je takođe način na koji se ispoljava čovekova iskvarena narav. Svi iskvareni ljudi su plahoviti. Koja ponašanja ukazuju na plahovitost? Da li plahovitost sadrži u sebi i elemente osećanja i emocija? Šta je sa nadmenošću i samopravednošću? Plahovitost uključuje sve te elemente – svi se odnose na čovekovu narav. A šta je sa onim „oko za oko, zub za zub“ – da li je to primer plahovitosti? „Ako si neljubazan prema meni, uzvratiću ti istom merom“ i „sam kusaj šta si zakuvao“ – da li su to primeri plahovitosti? (Jesu.) Koje još primere možete da navedete? („Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti.“) Sve su to primeri plahovitosti. Ljudi ne postaju plahoviti samo kad su ljuti, već su često plahoviti i kad nisu ljuti. Na primer, ljudi žive po svojim sotonskim naravima i često žele da prigovaraju drugima koji pričaju na način koji im se ne dopada ili sa čijim ponašanjem se oni ne slažu i žele da se osvete ljudima čije ponašanje je po njih štetno. Zar to nije plahovitost? (Jeste.) Koje još primere plahovitosti možete da navedete? (Kada ljudi pričaju o drugima ili im prigovaraju sa pozicije svog statusa.) Kada čovek koristi prednost svog statusa da radi ono što želi ili da iskaljuje svoj bes na drugima tako što im prigovara, to su takođe oblici plahovitosti. Zapravo, ljudi često otkrivaju plahovitost. Većina slučajeva kada čovekove reči i dela nisu u skladu sa istinom proističu iz njegove sebičnosti, želja, ogorčenosti, mržnje i besa – sve to potiče od plahovitosti. Čovek ne otkriva plahovitost samo u mržnji, besu ili osvetoljubivosti, već vrlo širok spektar stvari ima sa tim veze, ali danas nećemo ulaziti u pojedinosti. Iskvareni ljudi su svi plahoviti i ta plahovitost proizilazi iz njihovih sotonskih naravi; plahovitost nije u skladu sa razumom normalne ljudskosti, a još manje je u skladu sa istinom, tako da je ponašanje neke osobe, koje je u skladu sa njenom iskvarenom naravi, plahovitost. Ukoliko na zlo uzvratite zlom, zar to nije oblik plahovitosti? (Jeste.) A ako na dobro uzvratite zlom? To je takođe plahovitost. A šta ako ste toliko besni da vam se kosa diže na glavi? To je takođe plahovitost. Plahovitost je samo iracionalno reagovanje na probleme sa kojima se susrećete, pri čemu mislite, „bez obzira na situaciju, sad ću da dam sebi oduška i oslobodim se svojih ogorčenosti. Bez obzira na posledice ili na načela, ili na koga je usmeren moj bes, prvo moram malo da se izduvam“ – to je plahovitost. U krajnjoj analizi, šta je tačno plahovitost? To je iskvarena narav, to je sotonska narav i potpuni nedostatak razumnosti. Plahovitost je vrsta divljine, njena suština predstavlja izliv zverske prirode i ona nema čak ni trunke razuma normalne ljudskosti. Iracionalno ponašanje podrazumeva gubitak razuma i samokontrole, kao i nemogućnost da se čovek obuzda i kontroliše. To je plahovitost.

Da bi promenio svoju narav, najosnovnija stvar koju moraš da uradiš je da prepoznaš na koje načine se tvoje iskvarene naravi pre svega ispoljavaju u svetlu Božjih reči, da postaneš svestan svojih misli, kao i u kom si stanju kada otkrivaš svoje iskvarene naravi. U mnogim slučajevima, svako stanje koje se pojavi u osobi nastaje zbog iskvarene naravi – u nekim slučajevima, jedna vrsta iskvarene naravi može izazvati mnoga različita stanja u različitim okolnostima. Moraš biti sposoban da sve to razaznaš. Nije dovoljno da samo stekneš malo razumevanja na osnovu svog rasuđivanja, već moraš da budeš u stanju da raščlaniš i otkriješ koren svog problema, u kojim okolnostima se tvoje iskvarene naravi otkrivaju i kakav je to problem. Nakon što sve to jasno razumeš, naći ćeš i odgovarajući način na koji možeš praktično da postupaš. Da li ćeš biti u stanju nešto da primeniš samo zato što znaš kako bi to trebalo da primeniš? (Ne.) Zašto je to tako? Zato što imaš iskvarene naravi. Ako iskvarena narav sprečava čoveka da primeni istinu, on mora da traži istinu, da prihvati da ga Bog oreže, da prihvati Njegov sud i Njegovu grdnju i da razreši svoju iskvarenu narav. Ako uradi sve to, biće mu lako da primenjuje istinu. Da li to što je čovek sposoban da primeni istinu znači da je postigao preobraženje? Ne znači. Samo zato što je razrešio iskvarenu narav po jednom pitanju, to ne znači da se ta narav neće ponovo pojaviti. Ona će se i dalje pojavljivati, ometajući i sprečavajući ga da primenjuje istinu, i u tim okolnostima će i dalje morati da traži istinu kako bi razrešio tu iskvarenu narav. Možda će čovek razrešiti iskvarenu narav po jednom pitanju, ali nakon nekog vremena, moguće je da će ispoljiti neku drugu iskvarenu narav u drugoj situaciji, što će ga sprečiti da primenjuje istinu. U čemu je tu problem? To ukazuje na to da su iskvarene naravi duboko ukorenjene u ljudima i da oni i dalje moraju da traže istinu i da nađu odgovore na svoje probleme u Božjim rečima. Samo ako se čovek stalno trudi da razreši svoje iskvarene naravi, te će naravi postepeno početi da se povlače. Nijedna iskvarena narav ne može da se razreši jednim potezom – to ne funkcioniše tako – prvo moraš da razumeš istinu i da naučiš da razlučuješ. Moraš da se zapitaš: „Ovo moje trenutno stanje je pogrešno, kako je ono nastalo? Zašto bih ja ispoljio takvo stanje? Kako Božje reči otkrivaju ovo stanje? Koja iskvarena narav je izazvala ovo stanje?“ Moraš da razmišljaš o tim pitanjima kako bi zadobio razumevanje i jasno o njima prosudio. Kada budeš razumeo svoje iskvarene naravi, bićeš u stanju da se pobuniš protiv njih. Na taj način, prepreke koje te sprečavaju da primenjuješ istinu će postepeno biti razrešene i biće ti lakše da je primenjuješ. Ako hodaš putem na kom težiš istini, to znači da stalno treba da razrešavaš svoje iskvarene naravi na ovaj način. Put primenjivanja istine će se postepeno širiti i otvarati, a prepreke na njemu će se smanjivati; bićeš u stanju da primeniš sve različite aspekte istine i sve manje iskvarenih naravi ćeš otkrivati. Međutim, to ne znači da si potpuno i temeljno odbacio svoje iskvarene naravi. Moguće je da ćeš i dalje otkrivati poneku iskvarenu narav u posebnim okolnostima, ali one više neće moći da te spreče da primenjuješ istinu. Ta promena se odvija u dobrom pravcu. Put život-ulaska je dug, odnosno, put težnje ka istini je dug. U našem stvarnom životu, svi možemo da vidimo kako zbog jedne vrste iskvarene naravi mogu da se ispolje raznovrsna stanja u različitim okolnostima. Bez obzira na to da li se čini da su ta stanja naizgled ispravna ili pogrešna, pozitivna ili negativna i štetna, sva ona mogu da preuzmu kontrolu nad čovekom na određeni period, da utiču na način na koji on govori i postupa i da utiču na njegove stavove i na to kako on postupa prema ljudima. Kako onda takva stanja nastaju? U stvarnosti, sva ta stanja nastaju zbog ljudskih sotonskih priroda i iskvarenih naravi. Spolja gledano, čini se kao da su ljudi pod uticajem stanja, ali, u suštini, ljude kontrolišu njihove iskvarene naravi. Kao posledica toga, svi ljudi žive shodno svojoj unutrašnjoj sotonskoj prirodi i iskvarenim naravima, što dovodi do toga da krše istinu i opiru se Bogu. Ako ne koristiš istinu da razrešiš svoje iskvarene naravi i da preokreneš svoja pogrešna stanja, nećeš moći da se oslobodiš ograničenja i okova svoje sotonske naravi. Na primer, recimo da si ti starešina i da postoji osoba u crkvi koja je pogodna za određenu dužnost, ali ti ne želiš da koristiš tu osobu jer gledaš na nju sa visine. Znaš da takvo postupanje prema ljudima nije pravedno, pa kako bi trebalo da razrešiš ovaj problem? Moraš da promisliš: „Zašto se ponašam na ovaj način? Zašto nepravedno postupam prema toj osobi? Šta to utiče na mene?“ Zar ova pitanja ne sadrže specifične detalje? Koji to problem imaš kada ne želiš pravedno da postupaš prema toj osobi? To se dešava zbog tvojih predrasuda, tvojih pristrasnosti i onoga što ne voliš. Ljudi imaju nadmene naravi, te mogu sve to da ispolje. Zato se to, bez sumnje, dešava zbog tvoje nadmene naravi. Tvoja nadmena narav je izazvala da se ta stanja ispolje u tebi: to što u svom srcu gledaš na tu osobu s visine i ne želiš da kažeš ništa dobro o njoj, niti da je proceniš na pravedan i pošten način i što ne želiš da je izabereš za dužnost čak i kada je pogodna za nju – sve su to posledice koje donosi tvoja nadmena narav. Ljudi imaju nadmene naravi, pa u svojim srcima nose tamu, njihov pogled je iskrivljen, a stavovi pristrasni. Ti problemi se moraju razrešiti pomoću razmišljanja o sebi i putem samospoznaje. Ako jasno možeš da sagledaš i shvatiš svoja iskvarena stanja i iskvarene naravi, ako možeš potom da tražiš istinu kako bi ih razrešio, kao i da postupaš prema ljudima shodno istina-načelima, moći ćeš da promeniš svoje predrasude i pogrešne stavove koje imaš o ljudima, te da postupaš pravedno prema njima. Kako, dakle, možeš da ih promeniš? Moraš da dođeš pred Boga da se moliš i da tražiš istinu, da sagledaš suštinu ovih problema i da postigneš razumevanje Božje volje. Moraš da budeš voljan da sarađuješ i da se pobuniš protiv sebe. Moraš sebi da kažeš: „Neću više postupati na taj način. Možda nešto nedostaje u kovu te osobe, ali moram da postupam prema njoj kako treba. Ako je sposobna da obavlja ovu dužnost, onda tu dužnost treba i da joj dodelim. Ako sam u dobrim odnosima sa nekim drugim, ali ta osoba nije pogodna da obavlja tu dužnost, neću je koristiti. Koristiću onu prethodnu osobu umesto toga.“ Zar to nije promenjeno stanje? Zar to nije oblik praktičnog delovanja? Jeste, to je oblik praktičnog delovanja. Kako to da si sad bio u stanju da praktično deluješ na taj način? Da nisi sarađivao i da se nisi pobunio protiv svojih subjektivnih namera, da li bi mogao da postigneš ovaj rezultat? Svakako da ne. Dakle, saradnja među ljudima je ključna. Moraš zaista da sarađuješ – to jest, moraš da težiš istini i da težiš Božjim zahtevima. Ako ne odlučiš da postupaš na taj način, ako ne težiš istini, to znači da ne sarađuješ. Istinska saradnja je potpuna pokornost istini. Samo ako imaš stav i odlučnost da se pokoriš istini, možeš da se pobuniš protiv svojih ličnih namera, pristrasnosti i načina rasuđivanja. Na taj način, možeš da promeniš svoje pogrešno stanje. Pravedno postupanje prema ljudima znači da možeš da prihvatiš i da se pokoriš kada neko drugi govori ispravno i u skladu sa istinom, bez obzira na situaciju te osobe. Ako uvek imaš predrasude prema nekom, gledaš na tu osobu s visine i ne želiš puno da razgovaraš sa njom čak i nakon što je iskoristiš, te i dalje na nju gledaš s visine u svom srcu, a tvoje stanje nije potpuno promenjeno, to pokazuje da je truli koren tvoje iskvarene naravi još uvek u tebi. Jedno malo, beznačajno stanje može da ti prouzrokuje toliko patnje – da li je to problem tvoje naravi? To je problem čovekove priroda-suštine. Moraš da promeniš ovo pogrešno stanje. Ne treba da definišeš tu osobu samo zato što si otkrio da ima određene slabosti – ona sasvim sigurno ima i određene vrline i snage, te treba da razgovaraš sa njom više i da pokušaš da je bolje razumeš. Kada vidiš koje snage ima ta osoba i kada otkriješ da je ta osoba zapravo pogodna za tu dužnost, postepeno ćeš moći da postaneš svestan svoje sopstvene ogavnosti i sramote i da shvatiš da je dodeljivanje dužnosti toj osobi i postupanje s njom na taj način pravedno i u skladu sa istinom. Tada ćeš se osećati mirnije. Kada se ta osoba spomene, imaćeš mirnu savest, osećaćeš da nisi izneverio Boga i da si primenio istinu. Vremenom će se tvoj stav o toj osobi promeniti. Kako se sve to postiže? Bog je taj koji to čini – istina deluje unutar tebe malo po malo, i to preobražava i menja tvoje stanje. To je, međutim, tek početak. Ako bi se ponovo susreo sa istim problemom, ne bi nužno mogao da koristiš iste metode, one koje si koristio sa prethodnom osobom, da bi se tim problemom pozabavio. Možda ćeš iskusiti drugačija stanja, ili će različita okruženja, ljudi, događaji i stvari testirati koliko voliš istinu, te će testirati i tvoju odlučnost da se pobuniš protiv svojih sopstvenih iskvarenih naravi i sopstvene volje. To su Božje kušnje. Kada, u svim odnosima koje imaš s drugim ljudima, bez obzira na to ko su ti ljudi i bez obzira na to da li je vaš odnos dobar ili loš, da li ste bliski ili ne, da li ti laskaju ili ne, i bez obzira na njihov kov, ako budeš mogao da postupaš prema njima pravedno i ispravno, tvoje stanje će se potpuno promeniti. Kada način na koji postupaš prema drugima nije zasnovan na tvojim uobraziljama, tvojim osećanjima ili tvojoj plahovitosti, to znači da si zadobio ovaj aspekt istine. Sad još uvek nisi to postigao. Sve vrste iskvarenih naravi koje imaš u sebi još uvek kontrolišu tvoje ponašanje, kontrolišu način na koji razmišljaš, kao i tvoj um. To sve je već postalo deo tvoje prirode koja te kontroliše, a istina još nije postala tvoj život. Sad samo ispoljavaš lepo ponašanje, ali, u pozadini tog lepog ponašanja, sva različita stanja i misli koje otkrivaš i koje nosiš u svom srcu proizilaze iz tvoje iskvarene naravi i suprotstavljene su istini. Kad budeš upravljao svim svojim stanjima i mislima razumno, i kad ih budeš uskladio sa načelima i istinom, tvoje iskvarene naravi više neće moći da kontrolišu tvoje misli ni tvoje ponašanje – tada će tvoja narav zaista biti promenjena. Više nećeš morati da se buniš protiv svojih iskvarenih naravi niti da se obuzdavaš. Jednostavno ćeš moći direktno da postupaš u skladu sa istina-načelima. Verovaćeš da je to baš ono što treba da uradiš i mislićeš da primenjivanje istine uopšte nije naporno. Kada se to dogodi, istina će postati tvoj život. Vi još niste sasvim stigli do toga – još neko vreme morate da nastavite da težite istini. Nije dovoljno da samo razumete malo doktrine i da imate malo entuzijazma; vaš rast je još uvek previše mali. Morate da budete sposobni da doživite Božje reči, da primenjujete istinu i da govorite o vašem iskustvenom svedočenju i vašem istinskom razumevanju – tada ćete imati stvarnost. To znači imati istinski rast. Trenutno većina ljudi nije sposobna da svedoči – njihovo iskustvo je još uvek previše plitko, moraju više da čitaju Božje reči, da slušaju više propovedi i da proučavaju više himni. Nakon što mnogo toga iskuse, zadobiće istinsko razumevanje Božjih reči i osetiće da su Božje reči tako praktične, da mogu da služe kao čovekov život, da potpuno mogu da dovedu do toga da ljudi proživljavaju istinsko ljudsko obličje i da mogu da se koriste kao odgovor na sve vrste Sotoninih iskušenja. Samo ljudi koji postignu takvo razumevanje imaju rast i zaista su postali Božji narod. Mnogi ljudi nisu u stanju da razgovaraju o istini niti da pričaju o svom iskustvenom svedočenju. To je zato što istina još nije postala njihov život i, kao rezultat, oni žive zamorne i žalosne živote, žive u grozotama svih vrsta i njihovi životi su tragični. Šta iskvarene naravi donose ljudima? Donose patnju, mržnju, ogorčenost, negativnost, kao i nadmenost, samopravednost, laži, obmanu, prevaru i verovanje da jedan čovek može biti superiorniji u odnosu na druge. Ponekad mogu da nateraju ljude da se prepuste beznađu, da govore sa lažnom razumnošću i da se opiru. U drugim slučajevima, navode ljude da o sebi misle da su jadni, usamljeni i bez podrške, kao i da prikažu svoje jadno i žalosno obličje. Ljudi veruju u Boga mnogo godina, ali još uvek ne razumeju istinu, samo govore besmislice i pričaju kako su usamljeni i kako nemaju podršku. Bog je istina, On pruža podršku čoveku, ali ljudi se ne oslanjaju na Njega, već se udaljavaju od Njega, slede Sotonu i žive po sotonskim filozofijama. Zar takvi ljudi nisu smeteni? Ljudi koji ne teže istini su svi takvi. Oni koji razumeju istinu postaju sve bliži Bogu – ako ne razumeš istinu i nisi zadobio ni trunku istine, onda si veoma daleko od Boga i možda čak ni nemaš normalan odnos sa Bogom. Ako razumeš istinu i možeš da je primenjuješ i ako je istina postala život u tebi, to znači da je Bog u tvom srcu. Ako ne razumeš istinu i nisi je dostigao i ako ne možeš da je primenjuješ, onda Bog nije tvoj Bog i On ne prebiva u tebi. Ako istina ne vlada tobom i ne diktira sve o tebi, to je isto kao da Bog ne diktira sve o tebi. To znači da se nisi predao Bogu i da si i dalje ti taj koji donosi odluke. Kada ti donosiš odluke, ko zapravo donosi odluke? Tvoja iskvarena narav; istina nije zadužena za to. Kada više ne budeš morao da se mučiš razmišljajući o svojim rečima, delima, ponašanju, načinu na koji se baviš stvarima, obavljanju dužnosti, načinu na koji postupaš s ljudima, pa čak i o svom svakodnevnom životu, šta jedeš i kako se oblačiš, kada budeš mogao da se baviš svim svojim poslovima shodno Božjim rečima i istina-načelima, tada ćeš proživljavati istinsko ljudsko obličje i dostići ćeš istinu.

Primenjivanje istine je sada od najveće važnosti i ko god ne primenjuje istinu neuk je i budalast. Oni koji ne primenjuju istinu nisu sposobni da dožive Božje delo – mislе da samo treba da veruju u Boga kako bi dobili blagoslove i da nema potrebe da primenjuju istinu i da plate cenu. Mnogo je takvih ljudi u religijskom svetu. Unutar Božje kuće, većina ljudi zna kako Bog sprovodi Svoje delo i kako spašava čovečanstvo, a poznaje i Božje namere i zahteve koje Bog ima od ljudi. Sve je manje ljudi unutar Božje kuće koji ne primenjuju istinu. Trenutno, svi vi razumete sa stanovišta doktrine da možete postići transformaciju naravi i dostići spasenje samo ako težite istini i ako primenjujete istinu, ali još uvek vam je pomalo nejasan put primene istine i ulaska u istina-stvarnost. Zbog toga vaš život-ulazak napreduje sporo. Primenjivanje istine je ključ za ulazak u istina-stvarnost – ukoliko niste u stanju da primenjujete istinu, to je veliki problem. Da li svi još uvek propovedate reči i doktrine? (Da.) Onda, nakon što to uradite, možete li da primenjujete te reči i doktrine? Ako ne možete da ih primenjujete, to dokazuje da još uvek ne razumete istinu, već samo doktrine, i da još uvek ne posedujete istina-stvarnost. Neki ljudi znaju da bi trebalo da budu iskreni, ali ne mogu da se oslobode okova laganja i prevare. Neki ljudi tvrde da su voljni da se pokore Bogu, ali nakon što su orezani, ne mogu da se pokore. Drugi ljudi govore o doktrinama na način koji se čini ispravnim i ostavljaju utisak kao da imaju stvarnost, ali nemaju istinsko znanje o sebi. Drugi ljudi veruju da su vrlo produhovljeni jer mogu da pričaju o teoriji duhovnosti, ali nisu sposobni da postignu pravu samospoznaju i nedostaje im istinska pokornost, bilo u njihovim dužnostima bilo kada se bave nekim poslovima. Koji je koren svih tih problema? Ti ljudi nisu u stanju da prihvate istinu. Ako vernik u Boga ne prihvata istinu, da li on zaista veruje u Njega? Ako ne može da prihvati istinu, neće moći da razreši nijedan od svojih problema. Samo oni koji prihvate istinu u stanju su i da je primene i da spoznaju sebe. Bez obzira na to koliko reči i doktrina neko može da recituje, ključ je u tome da čovek bude sposoban da primeni tu doktrinu, to je ono što je najvažnije. Istine koje neko primenjuje su stvarnost – ako neko nije sposoban da primenjuje istinu, to znači da mu nedostaje stvarnost. Neki ljudi mogu veoma jasno da propovedaju reči i doktrine, ali im zapravo mnoge istine nisu jasne, nisu u stanju da razaznaju neke stvari i ne mogu da ih prozru, a broj istina koje mogu da primene je veoma ograničen. Zato je takvim ljudima veoma teško da napišu iskustvena svedočenja – mogu samo da napišu nekoliko reči i doktrina, bez korišćenja ikakvog svakodnevnog jezika ili praktičnog iskustva. Da li vam je sada jasan put kojim se može rešiti problem recitovanja reči i doktrina? Da biste rešili pitanje recitovanja reči i doktrina, morate da primenjujete istinu – što više primenjuješ istinu, što više napora ulažeš u istinu i u primenu istine, više iskustvenih reči i reči primene ćeš zadobiti. Što više iskustvenih reči i reči primene poseduješ, manje reči i doktrina ćeš recitovati. Kako čovek da dosegne stvarnost? U procesu primene istine, ljudi imaju nešto iskustva i izloženi su izvesnim stvarima, otkrivaju iskvarene naravi, zapadaju u sve vrste stanja, a potom traže istinu, detaljno analiziraju svoja različita iskvarena stanja, te nalaze načela i put primene. Tako dolaze do razumevanja i primene istine. To je pravo životno iskustvo. Ako ne težiš istini i ne želiš da je primenjuješ, nećeš proći kroz ovaj proces, a bez tog procesa nećeš uspeti da dobiješ život-ulazak. Ako puno toga iskusiš tokom ovog procesa, jasno ćeš razumeti istinu, bićeš sposoban da jasno razaznaš iskvarene naravi, a put koji moraš da slediš tokom primenjivanja istine postaće sve jasniji. Ako nisi prošao kroz taj proces primene i iskustva i samo imaš doslovno, doktrinalno razumevanje i shvatanje Božjih reči, propovedaćeš samo doktrine zato što postoji nesklad između onoga što doslovno razumeš i tvog neposrednog iskustva. Kako nastaju doktrine? Kada čovek ne primenjuje Božje reči i nema životno iskustvo, već samo razume, analizira i doslovno tumači značenje Božjih reči, a povrh toga to sve i propoveda, tako nastaju doktrine. Mogu li doktrine postati stvarnost? Ako ne primenjuješ niti doživljavaš istinu, nikada je nećeš razumeti. Puka doslovna tumačenja istine zauvek će ostati doktrine. Ako, pak, primenjuješ istinu, osetićeš i doživeti da odbacuješ nešto od svoje iskvarenosti, da praviš korak ka spasenju i da se približavaš Božjim zahtevima. Znanje, misli, ideje, osećaji i sve ostalo što se na taj način stvara biće praktični. Kako se dostiže stvarnost? Dostiže se kroz iskustvo primene istine; ako čovek ne primenjuje istinu, nikada neće imati stvarnost. Možda će neki ljudi reći: „Ja ne primenjujem istinu, ali i pored toga mogu da propovedam praktične propovedi.“ To što ti propovedaš može da zvuči ispravno i prilično praktično drugim ljudima u tom trenutku, ali oni i dalje neće imati put primene nakon toga. To je dokaz da sve što i dalje razumeš jeste samo doktrina. Ako ne primenjuješ Božje reči i nemaš praktično iskustvo ili spoznaju istine, kada neko drugi ispolji stanje koje nikada ranije nisi razmotrio, nećeš znati kako da to stanje razrešiš. Kada čovek retko primenjuje istinu, postaje nemoguće da je istinski razume. Samo ako poveća učestalost primene istine, može zaista i da je razume i samo tada može da dokuči načela primene istine. Ako nisi iskusio istinu, prirodno je da ćeš samo moći da propovedaš doktrine. Govorićeš drugima da se pridržavaju propisa, baš kao što i ti to radiš. Bez istinskog životnog iskustva, nikada nećeš biti sposoban da propovedaš stvarnost istine. Primena istine nije isto što i učenje. Učenje podrazumeva stalno ulaganje napora u reči i fraze; dovoljno je da samo beležiš, pamtiš, analiziraš i istražuješ. Primena istine je nešto potpuno suprotno tome; moraš da se osloniš na praktično iskustvo kako bi postigao rezultate razumevanja istine i obavljanja stvari shodno načelima. Svako ko je voljan da primeni istinu istog trenutka kada je shvati, biće sposoban da odbaci svoje iskvarene naravi – što više istina primenjuje, više iskvarenih naravi će biti u stanju da odbaci. Ljudi koji razumeju istinu, ali je ne primenjuju, nikada neće moći da se oslobode svojih iskvarenih naravi. Tako da je traženje, razumevanje i primena istine put ka razrešavanju iskvarenih naravi.

11. decembar 2017. godine